Poštovani gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na temu o kojoj razgovaramo, želim jedan kratak komentar. Već nekoliko puta, pa i na ovoj sednici juče i danas, jedan broj narodnih poslanika DOS-a postavlja pitanje moralnog prava nama poslanicima iz opozicionih stranaka da govorimo na zasedanju i u vezi sa ovom temom koja je danas na dnevnom redu i u vezi sa temama o kojima smo ragovarali na prethodnim zasedanjima. Koliko god puta to pitanje postave, toliko sa indignacijom odbijam takav zahtev i tvrdim da su narodni poslanici ravnopravni u parlamentu, da sam dužan i da imam moralno pravo i moralnu obavezu da govorim, i kao narodni poslanik, i kao narodni predstavnik, i da govorim a u ime onih 500 i više hiljada građana koji su glasali za moju poslaničku grupu i za mene u ovom parlamentu. Mislim da to nije fer.
Mi danas na Šestom vanrednom zasedanju Narodne skupštine Republike Srbije razmatramo Predlog zaključka povodom proglašenja Ustavnog okvira za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji, a koji je podnela Vlada Republike Srbije, na osnovu člana 90. Ustava Republike Srbije i člana 128. Poslovnika o radu našeg parlamenta. Samo ću o tome i da govorim. Namerno pominjem Ustav Republike Srbije i namerno pominjem Poslovnik o radu Narodne skupštine Republike Srbije, jer smatram da, imajući u vidu svu delikatnost i kompleksnost vremena o kome raspravljamo, a posebno u vezi sa temom i problemom koji je na dnevnom redu, mislim da predloženi zaključak nije adekvatan akt tom stanju, a posebno njegovi delovi i tačke 1, 5, 6. i 7. Drugo, nije ni primeren po sadržaju i po obliku, jer ova sednica Narodne skupštine i akt koji će ona doneti, bar ja tako razumem kao narodni poslanik, može imati i istorijski značaj, ne samo u definisanju i određivanju statusa Kosova i Metohije u Srbiji i SRJ, a možda može da ima i konsekvence za ukupno stanje i sudbinu i Republike Srbije i SRJ.
U tom kontekstu, dame i gospodo narodni poslanici, logično se postavlja pitanje, a i ja ga postavljam, pitanje sudbine, pitanje uticaja i dometa Rezolucije koju je ovaj parlament usvojio 4. maja ove godine, a koja se odnosila upravo na stanje na Kosovu i Metohiji i sprovođenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. U tom kontekstu može se i postaviti ili postaviće se i pitanje akta, koji mi danas budemo usvojili i biće zapisan u istoriji parlamentarizma, bila ova sednica istorijska ili ne, zavisi kako je ko bude tumačio. Zašto ovo pitam, zašto ovo ovako postavljam? Zato što je, upravo posle donošenja i usvajanja Rezolucije ovog parlamenta, specijalni izaslanik Generalnog sekretara UN gospodin Hekerup 14. maja, kao što je poznato, potpisao, podvlačim potpisao, i proglasio Ustavni okvir za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji i zakazao, istovremeno ili pre toga, izbore u ovoj srpskoj pokrajini za 17. novembar.
Moram sa ogorčenjem da kažem da je Ustavni okvir doneo čovek ili možda više njih, pošto ne znam ko ih je pisao, ne znam da li su pisani u Vašingtonu, Briselu, ili u Kopenhagenu, odakle je gospodin Hekerup, ali je u svakom slučaju od autora koji ne priznaju ni UN, ni Rezoluciju 1244, koji ne poštuju i ne priznaju istorijska prava koja imamo na Kosovu i Metohiji, a u dobrom delu i Srbiju i SRJ. U tom delu je nadmašio i čuvenog francuskog lekara, a za koga smo to teško mogli da pretpostavimo. Generalno, dakle, Ustavni okvir koji smo dobili i o kojem je reč, po svojoj formi, po svojoj suštini je neprihvatljiv dokument, jer je štetan po državne interese SRJ i Republike Srbije i štetan je za nacionalne interese Srba i nealbanskih zajednica na Kosovu i Metohiji.
Zato, dame i gospodo narodni poslanici, sa moralnim pravom svih da o ovome govore, bez obzira na sve naše moguće stranačke, političke ili druge razlike koje možemo imati po drugim pitanjima, i treba da ih imamo, mislim da na ovom pitanju ne treba da ih imamo i sasvim je sigurno da ako hoćemo korektno da tumačimo dokument, da on u svojoj suštini predstavlja sledeće: Prvo, ne poštuje Rezoluciju 1244 Savezta bezbednosti UN, a u nekim delovima je čak i u suprotnosti s njom. Ono što je posebno, Ustavni okvir ne poštuje druga dokumenta o kojima je bilo reči, a o kome je na kraju i premijer Đinđić govorio. To su dokumenta o okončanju rata u SRJ i da ne nabrajam redom, zbog vremena. U preambulnom delu se na najgrublji način negira suverenitet i teritorijalni integritet SRJ, jer se nigde, ne izričito, nego nikako ne pominje da je Kosovo deo Republike Srbije u SRJ, a što u Rezoluciji 1244 stoji na određeni način. U preambulnom delu ovog dokumenta, na neprihvatljiv i protivrečan način stvaraju se uslovi za organizovanje referenduma o statusu na Kosovu i omogućava secesija Kosova od Srbije i SRJ. U poglavlju jedan, o tome je bilo reči, naglašavaju se atributi države i državnosti. Dakle, stanovništvo, teritorija i državna vlast, a u kojima se obezbeđuje da Kosovo ima i zakonodavnu, i izvršnu i sudsku vlast, dakle, i skupštinu, i vladu, i predsednika, i vojsku, i zastavu, i monetu, a što ne treba dokazivati da su atributi države, a ne lokalne samouprave ili autonomije. U poglavlju dva se definišu principi kojih treba da se pridržavaju privremeni organi i institucije samouprave, ali nema nikakvih mogućnosti uticaja organa Republike Srbije i SRJ.
U poglavlju tri su definisana ljudska prava i nabrajaju se važna međunarodna dokumenta o ljudskim pravima. Međutim, na način kako je to definisano, to je samo načelno, okvirno i time se ne obezbeđuju nikakvi čvrsti mehanizmi kojima bi se omogućio povratak Srba na Kosovo. Dakle, ništa u vezi sa članom 9. Rezolucije UN, o čemu smo mi govorili. U poglavlju četiri su garancije, prava zajednica i njihovih članova za zaštitu etničkog, kulturnog, verskog i jezičkog identiteta. U ovom delu nisu prihvaćeni amandmani srpskih predstavnika, mada se slažem, te amandmane nisam ni video, a ne znam ni ko ih je pravio, mada deo toga znam. Oni nisu prihvaćeni i nije data garancija, ona koja bi se mogla obezbediti. Veoma važno poglavlje pet, u kome se utvrđuju odgovornosti svih privremenih institucija samouprave po osnovu ovog ustavnog okvira iz oblasti i ekonomije, i finansija, i fiskalne politike, i carine, i trgovine, i obrazovanja, nauke, omladine i sporta, kulture, zdravstva, poljoprivrede, prostornog planiranja čak, što je veoma važno, na takav način, da to predstavlja potpunu negaciju ustavnog poretka i pravnog sistema Srbije i SRJ na Kosovu i Metohiji.
U svim ostalim delovima, da ih sve ne pominjem, zadržava se pravo visokog predstavnika ili specijalnog predstavnika da sprovodi Ustavni okvir u okviru Rezolucije i Vojnotehničkog sporazuma, ali bez Srbije i bez Savezne Republike Jugoslavije.
Deseto, ocenu Saveznog ministarstva za spoljne poslove, gde se kaže da Ustavni okvir uživa široku podršku, sada Evropske unije, NATO pakta, doduše bez Rusije i Kine, da nema spremnosti u međunarodnoj zajednici da se on menja i da bi svako ozbiljno suprotstavljanje išlo na štetu srpskog naroda i Savezne Republike Jugoslavije, smatram svojevrsnom opstrukcijom. Zašto?
Gospodin Đinđić, predsednik Vlade Republike Srbije, juče se dva puta obraćao Parlamentu, i u drugom obraćanju, a to posebno apostrofiram, izgovorio je, ne mogu baš bukvalno da pomovim, ali je rekao da neprihvatanje ovakvih ustavnih okvira - recimo da je tako, a gospodin Đinđić je tu...
(Predsednik: Vreme.)
... dajte mi minut molim vas ... da neće pogoršati poziciju Savezne Republike Jugoslavije i Srba na Kosovu, ali da li će uroditi plodom, u smislu poboljšanja, to je drugo pitanje. Prema tome, to očigledno nije u saglasnosti. Dakle, želim da prihvatim tumačenje premijera Đinđića, jer to stvara uslove da se može izvršiti pritisak i učiniti nešto više, nego na osnovu onoga što je ocenilo Savezno ministarstvo za spoljne poslove, tj. da je naša diplomatija morala mnogo više da učini, a ne da nas stavlja pred svršeni čin. Zbog toga, kao poslanik SPS-a, zalažem se sasvim sigurno za mirno, političko i diplomatsko rešenje, dakle, bez novih sukoba, bez rata, bez samoizoliranja, ali insistiram na onome o čemu je šef naše poslaničke grupe govorio, a to su i mnogi poslanici rekli, da Radna grupa, u kojoj su premijer Đinđić, predsednik Skupštine i šefovi poslaničkih grupa, mora da izvrši preformulaciju kompletnih zaključaka, da se u njima uvaži sve ovo što je danas bilo rečeno, pa da se o tome posebno izjasnimo. Posebno predlažem radnoj grupi da se ovako stvar definiše, ne da Skupština usvaja zaključak kao najniži akt koji donosi, već predlažem da to bude najmanje rezolucija, dakle najmanje na onom nivou o čemu smo se već izjasnili 4. maja.
Drugo, da se insistira...