Izvolite, reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj, povreda Poslovnika.

Javljam se, gospođo predsedavajuća, povodom malopređašnje povrede Poslovnika, član 28. je povređen jer je vaš prethodnik trebalo da interveniše u tom momentu, s obzirom da je 24. maja, Vladan Batić izjavio u Skupštini: "Kada pronađete hladnjaču u Dunavu kod Tekije, kada je pronađena druga hladnjača u jezeru kod Kokinog Broda - on kaže, bar tako piše u novinama - onda mi moramo proći kroz tu moralnu katarzu i moramo tu anatemu i tu hipoteku skinuti sa sebe".
Ovo je dokaz da se Vladan Batić pozivao i na hladnjaču kod Kokinog Broda. S obzirom da je predsednik Skupštine povredio Poslovnik, jer je trebalo odmah da interveniše, ovo nije primedba vama lično, ali s obzirom da ovde nema predsednika vi ste za mene njegovo drugo...

Dobro, daću vam odgovor. Reklamirali ste povredu Poslovnika i sada vas molim da se vratite na mesto. Prvo, i da je predsednik Skupštine tu, nije dužan da vam da odgovor za nešto što je bilo juče. Zašto se niste javili juče za reč o povredi člana 28. Poslovnika?
Reč dajem narodnom poslaniku Bori Stanimiroviću, a sledeći je narodni poslanik Marijan Rističević.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče Vlade, žao mi je što danas ovde nije cela Vlada. Sigurno da pitanje Kosova nije samo stvar predsednika Vlade, ali je dobro što je i predsednik tu.

Složio boh se sa jučerašnjom diskusijom predsednika Vlade kada je govorio da treba birati reči, da treba biti obazriv kada se govori o ovim zaključcima, odnosno o dokumentu koji se danas usvaja u Skupštini Srbije. Međutim, moram primetiti da je ovo donošenje jednog zaključka o jednom ovako važnom pitanju, kao što je ne samo budućnost Kosova, nego i Srbije, u vidu zaključka, veoma blago. Blaže od toga bi bilo jedino ako bi mogli da toplo preporučimo međunarodnoj zajednici da nešto usvoji, pa bi u tom slučaju glasala Narodna skupština Republike Srbije - toplo preporučujemo itd. i onda bi naveli normalno ove zaključke.

Znači, treba ipak ići, ovo je istorijski trenutak, donošenje jednog dokumenta koji će posle sto i više godina verovatno biti proučavan i od generacija koje dolaze, bar najmanje u vidu rezolucije.

Drugo, insistirao bih na izmeni stava 4. zaključka, koji traži punu zaštitu srpskog naroda. Nemojte više da štitimo, nemojte više da branimo. Predložio bih - traži se ostvarenje ljudskih prava, ono što Amerikanci vole obično da kažu i na čemu insistiraju u celom svetu. Ako je to tako onda i mi imamo potpuno pravo da tražimo da se to ostvari u Srbiji, odnosno na Kosovu. U tom slučaju glasao bih - traži se ostvarenje ljudskih prava srpskog naroda i drugih nealbanskih etničkih zajednica na Kosovu i Metohiji. Insistira se na osiguranju bezbednosti itd, da ne bih čitao, to je ta izmena koja bi se u ovom slučaju ostvarila.

Ovaj ustavni okvir za privremenu samoupravu niti je ustavni okvir, nego je ustav, niti je privremeni, nego je stalan, niti se radi o samoupravi, nego se radi, znate kako i ko odlučuje u Republici Srpskoj o izboru predsednika vlade itd. Da li je to Hans Hekerup ili neko drugo, svejedno, ali se radi o jednom više oktroisanom ustavu koji upravo govori o onome što sledi. Ako pogledamo ovaj ustavni okvir, neću komentarisati one članove koji su već bili predmet razmatranja, ali bih samo uzeo ovaj 9126, koji govori o skupštini, s obzirom da smo mi narodni poslanici Skupštine Srbije i vidite koja je sada razlika između buduće skupštine Kosova i Metohije i naše Skupštine. Kada pod a) usvaja zakone i rezoluciju u oblastima nadležnosti privremenih institucija samouprave, kao što je predviđeno u poglavlju 5.

Ono što ne bih ponavljao zbog vremena, ali, kaže se - izbor predsednika Kosova i, prema tome, vidite da imaju čak veće ingerencije nego naša Skupština. Mi ne biramo predsednika Republike, a na Kosovu već skupština odlučuje o predsedniku. Razmatra i prihvata međunarodne sporazume u okviru njenih nadležnosti i to već govori da je to država ili će biti država u državi. Ne zalažem se za onu autonomiju od 1974. godine, jer je juče o tome dosta bilo reči, kada su oni praktično imali više prava nego što su imali narodi Srbije, ali u 9. pod 1-27 lepo kaže da to nije privremeni ustav, jer kaže - zakoni jednom proglašeni postaju obavezujući zakonodavni akti opšteg karaktera. Rezolucija je nešto privremeno. I prema tome, ovo će biti ne okvir, nego će biti praktično ustav koji će regulisati sva pitanja na Kosovu i Metohiji.

Juče sam pažljivo pratio, a i danas sve diskusije. Mi smo kritikovani da smo limitirani praktično onom rezolucijom 1244, da smo limitirani Kumanovskim sporazumom itd. Jeste to tačno, ali bih zamolio da prilikom usvajanja ovih zaključaka ili rezolucije, šta će biti, ne idemo ispod tog minimuma koji garantuje Rezolucija 1244, a ako se pažljivo pročita ima dosta stavova koji odstupaju. To je prvo.

Drugo, moramo naglasiti da je sada povoljnija međunarodna klima, to se mora priznati i to smo od premijera juče čuli, a to se već može i primetiti. Ako je tako, onda dajte da što povoljnije, odnosno da izborimo što povoljniji status i mimo te rezolucije i mimo ovog sporazuma u Kumanovu, jer znamo kako je on i kada sklapan i u kojim uslovima.

Ne bih diskutovao o ovome što je moj prethodnik malo pre govorio, o ovim odnosima itd, ko je za šta kriv. Vidite, ako mi tako posmatramo, možemo tražiti krivce i mnogo ranije. Naša čitava istorija je istorija raznih borbi i ratova, iz mnogo drugih razloga, a ne zbog toga da li su socijalisti bili na vlasti ili ne. Možda bi bila sreća da su naši preci, umesto što su došli na Balkansko poluostrvo, otišli na Pirinejsko poluostrvo, pa bi mi sada bili mirni, ne bi bili na ovoj vetrometini, ne bi bili na ovoj međunarodnoj raskrsnici gde svako prolazi, ne sada, nego od srednjeg veka pa do danas. Prema tome, mislim da to tako ne možemo pravdati. Ali, ne možemo pravdati samo to što je bilo. Vi znate kada je Karađorđe krenuo posle 500 godina robovanja, on nije pitao zašto je Lazar predao Kosovo, odnosno zašto je Lazar izgubio Kosovsku bitku.

Kada se radi o etničkom čišćenju, ono je počelo mnogo pre 1945. ili 1946. godine i dobro znamo da kada su zabranili povratak Srbima, oko 300.000 Srba nije moglo da se vrati na Kosovo, da je u stvari tada i počelo to etničko čišćenje.

Pitanje kantonizacije, ne bih o tome posebno, ili entiteta, ali mislim da bi o statusu Kosova najviše mogli da kažu ljudi koji su živeli na Kosovu, a danas su Srbi, a još više oni koji su danas ostali na Kosovu, tako da će to biti pitanje njihovih predloga i njihovih stavova koji se mogu prihvatiti, zavisno od interesa Srbije, odnosno države.

Što se tiče juga Srbije, juče je bilo diskusije o tome. Slažem se da je Vlada imala dobre namere da to pitanje reši i mislim da je privremeno rešeno. Da li će to biti trajno ili ne, ali se ne mogu oteti utisku da je to ipak bio jedan pokušaj da se odstrani naša pažnja što se tiče Kosova i da lakše donesu ovaj ustavni okvir, odnosno reše pitanje Kosova onako kako danas predlažu.

Vreme će, uostalom, pokazati da li smo u pravu, bez obzira na sve dobre namere, koje je imala Vlada i koje će upravo (pošto dolazim sa juga Srbije, iz Pčinjskog okruga), ceo Pčinjski okrug pozdraviti, sigurno, ako tu stanu borbe, ako se više ne sluša topovska paljba, koja je bila prisutna zadnjih meseci, ali moramo priznati jednu činjenicu - događaji na jugu Srbije su počeli posle 5. oktobra, a ne pre dve godine. Do tada nisu imali takvih aspiracija i nije bilo ni pritisaka, kojih je bilo kasnije.

Što se tiče Univerziteta u Prištini, pošto je moj prethodnik malopre govorio, neću govoriti posebno o tome, ali ću reći par rečenica, s obzirom da je od interesa za Srbiju, a presudno za Kosovo.

Vidite, radi se o tome da mi ne možemo niti da ukinemo ovakav univerzitet, niti da ostane ovakav kakav je. Znači, moraju se napraviti neki miniuniverziteti, mora se izvršiti racionalizacija, mora se smanjiti upis studenata, moraju se usmeriti i fakulteti prema Mitrovici, prema Kosovu, ali ne ukinuti ih sada, u ovom trenutku, jer to nije ni politički ispravno, ali nećemo zadovoljiti ni potrebe studenata i ostalih.

I na kraju, kad se radi o reciprocitetu - jedan kolega je juče govorio o tome da moramo vršiti reciprocitet kod vraćanja, odnosno kod oslobađanja Albanaca iz naših zatvora, ali mislim da je već kasno, da je "kasno Janko na Kosovo stigao", a ja bih rekao Stanko, pošto je Stanko juče govorio. Hvala lepo.

Hvala lepo. Radna grupa će uzeti u obzir vašu sugestiju da se preselimo na Apeninsko poluostrvo.

Sada imamo jedan prigovor na Poslovnik - ima reč gospodin Vukšić.

Gospodine predsedniče, u tački 98. Poslovnika stoji da govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu. Celokupno moje izlaganje bilo je u vezi Ustavnog okvira i zašto taj ustavni okvir, koji je doneo Hans Hekerup, nije zadovoljavajući, ili je loš, sa čime se ja slažem. Dakle, ne da nije zadovoljavajući, nego je veoma loš. Ponudio sam razloge za to, bez kojih mi nećemo doći do istine, a bez istine mi nikada nećemo učiniti konstruktivan korak u situaciji u kojoj se nalazimo.
Gospođa predsedavajući mi je, u vezi toga, izrekla opomenu, jednu ili dve. Koliko sam video i razumeo, a pratio sam izlaganje tog narodnog poslanika, koji je govorio posle mene. On je govorio o jugu Srbije, o univerzitetu i drugim temama, koje nemaju direktnu vezu sa Ustavnim okvirom, odnosno zaključcima Vlade Srbije, koja nam je u vezi sa tim ponudila.
Ne osećam se povređenim, ali u interesu ujednačavanja prakse, u interesu kontruktivnog i uspešnog rada ove skupštine, molim vas da se to više ne dešava i upozoravam da imam utisak (ne znam da li će se većina sa tim složiti, ne mora), kada vi napustite ovu salu i prepustite predsedavanje drugim članovima predsedništva, onda se kriterijum bitno menja i neke stvari oko kojih se dogovorimo, više ne važe.

Meni je vrlo teško da komentarišem, a dužan sam, jelÄ da, da komentarišem ovaj postupak gospođe Mićić, koja je vodila sednicu dok nisam bio ovde, ali s punim poverenjem, iako nisam čuo, pretpostavljam da je ispravno ocenila, a odluku ne mogu promeniti.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, dužan sam da dam jednu ispravku - ovde je jedan govornik pre mene rekao da je plata narodnih poslanika 20.000, da je u prošlom sazivu bila 5.000. Tačno je da je u prošlom sazivu bila oko 5.300, ali je takođe tačno da je u ovom sazivu 10.500 i da narodni poslanici primaju razliku do 10.500, osim onih koji su na stalnom radu, oni imaju 10.500.
Koliku platu ima moj prethodnik - on možda dobija neki dodatak za uspešnu odbranu Kosova, možda nešto na vojvodske činove, itd. To ne mogu znati. Ovde mogu da se složim i sa opozicijom, da je problem Kosova nasleđen. Taj problem dugo traje i neko je ovde naveo primer da je 1921. godine, čini mi se, Šiptara bilo 150.000.
Znači, problem datira i pre ove vlasti, i pre vlasti crveno-crne koalicije. Osnovna dva uzroka, zbog kojih je stanje na Kosovu takvo, je što Albanci nisu voleli ovo (pokazuje prezervativ), a što su imali ovo (pokazuje novac), a mi Srbi smo voleli i jedno i drugo. Hteli mi priznati ili ne, mi moramo da vodimo javnu politiku - deo Kosova mi smo prodali. Najviše posledica snose oni koji danas žive na Kosovu i koji su verovali u politiku crveno-crne koalicije.
Nije moralno da danas oni govore o Kosovu. Oni su treći razlog zašto je stanje na Kosovu ovakvo i zašto je to dovelo do Ustavnog okvira, kakav jeste. Oni su to gorko seme posejali i sada plodove mi zajednički delimo, te gorke plodove zajednički delimo, a najviše su gorki onima koji žive na Kosovu.
Kakvu su oni politiku vodili - vodili su politiku koja nije vođena u korist nacije. Nacija je korišćena u svrhu njihove politike, a ne obrnuto. Umesto da vode politiku za dobrobit nacije, oni su vodili takvu politiku da steknu unutrašnje poene i da ponovo osvoje vlast, dva-tri puta uzastopno. Stanovništvo Kosova, posebno Srbi sa Kosova, služili su im samo da mogu da navuku one glasove, da bi pobedili još koji put na izborima.
Ta vlast je napravila nekoliko grešaka - prva greška je ukidanje autonomije. Ukinuli su im autonomiju, sada gotovo da imaju državu. Druga njihova velika greška je odbijanje Sporazuma iz Rambujea. Gospođa Andrić je ovde, mi smo bili 23. marta ovde u Skupštini, dobili smo Sporazum iz Rambujea, i da se odmah razumemo, taj sporazum nije bio dobar. Ali, posle njega je došao još gori.
Sada bih insistirao da u zaključke ove skupštine uđe jedan stav, koji glasi: "Savezna Republika Jugoslavija ima ovlašćenja na Kosovu u sledećim oblastima: teritorijalni integritet, održavanje zajedničkog tržišta, carinska politika, odbrana, spoljna politika, carinske usluge, savezni propisi".
Insistiram da se ovaj stav unese u zaključke Skupštine.
Dalje, šta bismo mi dali da možemo u tom ustavnom okviru da imamo da piše da granice isključivo kontroliše Vojska Jugoslavije, u pojasu od 5 km? Šta bi dali da imamo pravo da imamo svoju policiju dole, šta bi dali da građanin Kosova ima pravo da bira sud koji mu sudi, da li kosovski, da li republički, da li savezni?
Šta bi mi dali da je Kosovo vezano za Republiku Srbiju i da u onom ustavnom okviru piše da oni daju 20 poslanika ovde, u Skupštinu Srbije, i da daju jednog republičkog ministra? Šta bi dali da naša policija ima ovlašćenja i da ima pravo potrebe 24 sata na Kosovu? Šta bi mi sve dali za to? Taj sporazum smo mi imali 23. marta, ovde na stolu. Taj sporazum je odbila crveno-crna koalicija.
Rekli smo da se ne uzdate u Ruse (gospođa Andrić je tu), da iz kineskih pušaka pucaju na našu vojsku i policiju.
Rekli smo vam takođe da se ne pozivate na reči cara Lazara "Ne ravnam se prema sili koja je ispred mene već prema svetinji koju branim". Car Lazar Kosovo nije odbranio, glavu je izgubio. A, tadašnji car Lazar neće doći na Kosovo, a Marko, Marko će sigurno zakasniti. To smo vam rekli.
Takođe smo vam rekli da ćete posle ovog sporazuma, koji smo mi ocenili kao loš, dobiti još gori. Rekli smo vam da ne ratujete, da sipate dizel u traktore a ne u tenkove, da idemo u setvu a ne u rat. Posle rata dobili smo ultimatum.
Imali smo sporazum gde je doslovce pisalo sve, njihova ovlašćenja, naša. Posle toga smo dobili ovo (pokazuje dokument) - ultimatum. Istine radi, jedna poslanička grupa iz crveno-crne koalicije je odbila ovaj ultimatum. Odbili smo ga i mi. Bili smo uzdržani. Smatrali smo da smo imali sporazum, a da ovo nije sporazum nego ultimatum, kapitulacija i da mi to ne želimo da potpišemo.
Istina, odbila je jedna poslanička grupa, ali su ovde rekli na toj čuvenoj ratnoj sednici 3. juna - nema veze, izgubićemo, neka izgubimo i Niš, to ćemo smatrati privremenom okupacijom, kao Krajinu. Zato oni ne treba ništa da brane.
Njihova politika jeftinog kafanskog patriotizma nas je i dovela dovde. Neko je rekao da je takav patriotizam utočište za političke bitange, i nije pogrešio. Ta politika nas je dovela dokle nas je dovela. Izgubili smo Krajinu, gotovo da smo izgubili Kosovo. Oni nemaju moralno pravo da pričaju danas kako ćemo povratiti integritet na Kosovu.
Molim vas, predsedniče, umirite ove ovde.
Mi danas razgovaramo kakav ustavni okvir treba da bude. Onda smo ga imali, to smo ispustili. Zašto smo to ispustili? Zato što vi niste slušali glas razuma. Kockali ste se i izgubili. Vama treba suditi za veleizdaju. Naši protivnici su dobili sve. Mi izgubili sve. Koje ste vi patriote?
Spominjali ste Vojvodinu. Nemojte vi Vojvodinu da branite. Sve što ste vi branili, vi ste sahranili. Vi, vojvode i haračlije. Vi nemate pravo više nikoga da branite. Vi ste rekli na toj sednici 23. marta "Neka dođu te NATO snage. Mi ćemo ih čekati dole, mi vojvode. Slaćemo im vize kroz cev. Neka dođu bez vize, slaćemo im vize kroz cev. Kada im jednom pošaljemo, važiće neograničeno".
Ko vam brani? Idite, ratujte. Šta hoćete? Da mobilišete druge? Hvala.

Da li ste poneli svoj alat koji ste koristili ovde?
(U međuvremenu poslanik Šešelj traži reč.)
Nema imena, nema funkcije, nema stranke, nisam znao da je vaš govor. Niko ne zna da je vaš govor (obraća se poslaniku Šešelju.). Nemojte. Imali smo toga - vi plaćenici, vi ono ...
Reč ima ... nemojte. Idemo sa ozbiljnom sednicom.
(Poslanik Šešelj i dalje insistira.)
Gospodine Šešelj, idemo sa ozbiljnom sednicom. Izvolite po Poslovniku, ali zloupotreba Poslovnika znači oduzimanje reči, vi već imate dve opomene. Dajem vam reč po Poslovniku, ali vas podsećam.

Prvo, kada je to bila druga opomena. Čuo sam da ste me jednom opomenuli, ali drugi put nisam dobro čuo.
Drugo, gospodine predsedniče, dužni ste po Poslovniku da mi date reč. Dva puta je ovde pogrešno Marijan Rističević interpretirao moje reči. Prvi put po pitanju poslaničkih plata je ovde izneo neistinu, pozivajući se na moje prethodno izlaganje. Ovde je obmanuo celokupnu javnost da je poslanička plata svega 10.000,00 i nešto dinara, što nije istina. Đinđić je uveo sada bruto plate, a po tim bruto platama poslanička plata je više od 20.000,00 dinara.
Tu ste trebali vi da intervenišete. (Smeh.)
Smejte se, 10.700,00 je osnovna plata, 4.400,00 je paušal koji prima svaki poslanik, za svaki dan zasedanja još po 300,00 dinara. Skupština je 20 dana zasedala, što znači 6.000,00 dinara, i ovi koji putuju, poput Marijana Rističevića, svaki dan, iako na svoju poslaničku legitimaciju imaju besplatan prevoz u svim prevoznim sredstvima, primaju po 1.500,00 dinara za svaki dan putovanja, to je skoro 30.000,00 dinara. Saberite to.
Drugo, gospodine predsedniče, imao sam pravo na repliku kada je pomenuo moj govor na zasedanju Skupštine, kada je raspravljano o prihvatanju Plana Černomirdin-Ahtisari. Od svih govornika, govorili su samo šefovi poslaničkih grupa, a samo je moj govor objavljen jer je sednica bila tajna. Ne može niko moj govor proglasiti tajnom. Moj govor je objavljen u "Velikoj Srbiji" i svako ko želi može da se uveri da je ovde Marijan Rističević lagao.
Mislim da sam imao opravdan razlog da se javim i reklamiram repliku, a pošto mi to niste dozvolili, reklamiram vašu povredu Poslovnika i mislim da mi je argumentacija prilično jaka. Nadam se da ćete se složiti.