Dame i gospodo narodni poslanici, rekao bih da je rešenje kosovskog problema danas za srpsku stranu mnogo skuplje nego bilo kada ranije, ali njega svejedno ima, moraju se prihvatiti rešenja i napustiti maksimalistički zahtevi na obe strane, a sve u korist kompromisa. Sva buduća rešenja moraju sadržati mehanizme garancija na obe strane.
Šta su, zapravo, stvarni interesi države Srbije, građana Srbije i Srba danas? Kao prvo, to je interes da građani Srbije i srpski narod imaju državu koja se neće raspadati svakih 30 ili 50 godina i za koju velike sile neće imati razlog da blagonaklono gledaju na to raspadanje. Dakle, da ima državu i da ta država, pored unutrašnje stabilnosti, ima isto tako dugoročnu geopolitičku i geostratešku svrhu postojanja.
Na drugom mestu, to je interes građana Srbije da dobro žive. Ma koliko izgledao banalan, ovaj interes je, s obzirom na naše istorijsko iskustvo, veoma važan, a mnogim generacijama Srba, nažalost, nedostižan.
Dakle, da imaju posao i standard, koji garantuje human i kvalitetan život, dostojan savremenog Evropljanina, a ne perspektivu da svakih 30 ili 50 godina uzimaju oružje i gube živote za ciljeve koji su predmet naknadne debate o svrsi i legitimitetu.
Na trećem mestu je jačanje ukupne političke, ekonomske, vojne i civilizacijske moći srpskog naroda, ali takvo jačanje ukupne moći koja neće biti predmet osporavanja velikih sila, niti susednih naroda. Moć koja se često osporava nije moć, već podloga za rat, a mi to ne želimo da gledamo, ne zato što smo slabi, već zato što smo razumni ljudi.
Na četvrtom mestu je sposobnost prilagođavanja modernom svetu. Mi ne možemo da dozvolimo sebi da uspostavimo jedan obrazac za razvoj, za pokretanje potencijala, pa da gledamo kako se nešto troši.
Sledi obrazloženje - prilagođavanje naše politike i privrede ne vredi ako se kasni u temeljnim promenama i temeljnim zaokretima Srbije ka Zapadu. Ako takav zaokret zaostane, ako država Srbija ostane izvan ove strukture moći, poštovanja manjinskih prava i razvoja građanske demokratije, i prilagođavanje ekonomije neće biti uspešno, jer ćemo ostati izvan prostora u kome takve vrednosti imaju svrhu i koje su uopšte moguće.
Nova demokratija nije zaneta snovima o brzim evropskim integracijama, samo na osnovu dobre volje zapadne Evrope.
Takve integracije još verovatno zadugo neće biti. Otuda bih afirmisao još jedno načelo iz pozitivnog istorijskog iskustva ove države Srbije, a to je načelo dogovora i nagodbe. Ovi odnosi nagodbe nisu stvar koju treba skrivati. Ni zbog učesnika ni zbog građana. Naprotiv, kao načelo razmene interesa, nagodbe su put i za našu državu u razvijenu zapadnu Evropu i to po formi - stabilnost za razvoj.
Ovog trenutka mislim da je jedina mogućnost za bolji život građana - mir, bezbednost, stabilnost, ekonomski prosperitet, socijalna sigurnost, ljudska sreća i hitno hvatanje koraka sa savremenim evropskim, ekonomskim, bezbednosnim, političkim i vojnim integracijama, ne protiv nekog, već za sebe i za bolji život svoje dece.
Mi Srbi ne treba da volimo Evropu. Treba da volimo Srbiju. Treba da volimo sebe, svoju decu i svoj život.
Dame i gospodo, u državnoj politici najčešće se bira između dva zla. Ne izaberimo gore, izaberimo manje, ali krenimo dalje. Poštovane kolege poslanici, prvo, polazim od toga da je ova skupština već poodavno trebalo da bude proglašena ustavotvornom skupštinom države Srbije.
Drugo, da ova skupština u zauzimanju strateških pozicija sa Evropom bez odlaganja treba da donese deklaraciju o pristupanju Partnerstvu za mir i deklaraciju o osnovama nagodbe o Kosovu između Srbije i Evropske unije, kao osnovu za trajno rešenje posle privremenog i time odredi granice širenja NATO pakta na jugoistok.
Dakle, uvažavajući da u ovoj bezbednosnoj strukturi teče dvosmerni proces uravnoteženja vojno-političkog interesa SAD-a i snaženja identiteta i struktura evropske odbrane.
Treće, kada Srbija postane evropska država, država regiona, i za to iskoristi ustavotvorne kapacitete koje sada imamo u Skupštini, koji su od istorijskog značaja, može se otvoriti proces u kome Evropa, Evropska unija i Srbija, istorijskom nagodbom mogu da stvore Kosovo kao evropsku regiju, duboko uklopljenu u mehanizme razvoja, ekonomije, bezbednosti, sigurnosti Evrope.
Ako ova skupština smnoge snage da pristupi rešavanju pitanja na način kako sam iskazao u prethodna dva stava, država Srbija, građani Srbije i srpski narod stiču mogućnost da i Kosovo kao evropska regija takođe bude regija regiona ili kantona. O tome su vrlo uspešno pisali akademici Jovičić, Bataković i Krstić, a po iskustvima iz Danske, Španije, Holandije, Italije i Švajcarske. Onda i u ovom slučaju, Kosovo je regija regiona ili kantona i to je naša osnovna osa kompromisa u daljoj dogradnji osnovnog okvira za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji.
Četvrto, Kosovo treba da postane evroregija na bazi sporazuma Evropa-Srbija. Uveren sam da država Srbija i danas sa ovom sednicom treba da stremi jednoj istorijskoj nužnosti, a to je da se suvereni poslovi Kosova trajno prenesu već sada ili u dogledno vreme na evropske strukture u kojima i Srbija participira.
Time bi bila obesmislena namera da se Kosovo i Metohija prevedu u identitet velike Albanije, koja nije evropski odgovor izazovima istorije na Balkanu. Time dolazimo do jedinog rešenja - imaćemo Srbije koliko treba, a imaćemo Evropke koliko mora na Kosovu.
Verujem da, osim ideje o kojoj sam govorio, ako je Srbija država regiona, onda je i Kosovo autonomija regiona, a uz to mislim da politička zajednica Srba na Kosovu i Metohiji, ako se postavi kao zajednica građana, spremnih za evropsku državnu politiku, može u političkom smislu da bude ravnoteža u privremenim organima Kosova između političko-demokratskih, proevropskih i retrogradno nacionalnih opcija Albanaca, što će Evropa umeti da ceni u ovom uspostavljanju istorijske ravnoteže na Balkanu.
Moj krajnji zaključak je da se instrumentima klasičnih suvereniteta malo toga može rešavati danas u Evropi i na Balkanu. Hvala.