ŠESTO VANREDNO ZASEDANjE, 31.05.2001.

2. dan rada

OBRAĆANJA

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Vi me nikad ne čujete. Moram malo da vičem i da vam signaliziram. (Uuu, ehej, uuu, ...)
...
Srpska radikalna stranka

Vojislav Šešelj

Izvinite, šta ste me ono pitali?

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Samo sam vam dva puta rekao da ste prekoračili vreme, što vam piše i na satu.
...
Srpska radikalna stranka

Vojislav Šešelj

Šta ste me poslednje pitali?

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Nisam vas pitao ništa.
...
Srpska radikalna stranka

Vojislav Šešelj

Bio sam spreman da vam odgovorim.

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Šta bih ja vas imao da pitam?
Reč ima narodni poslanik Dušan Cvetković, a posle njega narodni poslanik Dragan Vukšić.

Dušan Cvetković

Poštovano predsedništvo, cenjene kolege poslanici, poštovani gospodine predsedniče Vlade, ovom skupštinskom sastavu je zapalo u deo da, ulazeći u današnju raspravu, na kraju ipak donese istorijski nezahvalan zaključak u vezi Ustavnog okvira za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji i time utiče na određivanje konačne sudbine Kosova i Metohije.

Kolege poslanici, prošli saziv Skupštine doneo je Odluku o prihvatanju Rezolucije 1244 UN, o ulasku snaga KFOR-a i UNMIK-a na ovu našu najsvetiju zemlju, pa je ta odluka od današnje pozicije, a tada opozicije, bila najčešće kritikovana, a danas prve ili zadnje rečenice svih, i pozicije i opozicije, započinju jedinom željom, nadom i zalaganjem da ta Rezolucija 1244 ostane na snazi. To je i u članovima 2. i 3. Zaključaka Vlade izneseno. Sigurno je, poštovane kolege poslanici, da će nas 250 narodnih poslanika ovoga saziva Skupštine, mislili ovako ili onako, govorili ili ćutali, danas biti zapisano za istoriju, a vreme će pokazati kolika će biti naša krivica. Možemo mi misliti i ovako i onako, tražiti opravdanje i u krivicama drugih, ali će i oni najmlađi, sa najviše energije, koji su otvarali i konstituisanje ovog doma, i oni najstariji, koji su u tome učestvovali i životno najmudriji, na kraju ipak poneti istu odgovornost za ono što danas činimo.

Ako bi se ponašali prema obrazloženjima u Informaciji SMIP-a o Ustavnom okviru za Kosovo, koje je, praktično, usvojila i Savezna vlada, onda treba samo da pozdravimo ovaj dokument, kako ne bi ponovo izazivali gnev velikih i jakih i kako opet ne bi upali u samu izolaciju i time izazivali sprovođenje Ustavnog okvira bez našeg prisustva. Međutim, čini se, kao što je to i Vlada rekla, da mi ipak moramo da se ponašamo tako da tražimo i insistiramo, da preduzimamo i korake i radnje kako bi omogućili da se nametne neophodna potreba sprovođenja Rezolucije 1244, ali ne tako da to samo zapišemo i pošaljemo na adrese najodgovornijih za njeno sprovođenje, nego da na svim nivoima od uticaja se razrade detaljni planovi delovanja, počev od izabranih saveznih i republičkih funkcija, preko svih relevantnih činilaca ovog društva i dijaspore u celini.

Pitanje Kosova i Metohije, koncepcijski postavljaju kolege poslanici, vlade Srbije i Jugoslavije, moraju da rešavaju na dugu stazu i u etapama, jer i sam problem nije nastao u kratkom periodu nego ima višedecenijsko nastajanje. U to rešavanje mora da se uključe svi faktori, počev od bezbedonosnih, preko vaspitnih i obrazovnih, do naučnih i političkih. Neophodna je u ovom trenutku izgradnja zajedničke politike rešavanja problema na Kosovu i Metohiji, kako Srba i Albanaca, tako i drugih nealbanskih nacija i grupa, pa i međunarodnih faktora u simbiozi, a polazeći od Rezolucije 1244, čije mogućnosti nisu iskorišćene ni izbliza onoliko, koliko je to neophodno. U toj opciji Vlada i čitava zajednica za rešavanje nagomilanih problema, svi moraju da čine ustupke i kompromise, ali da se pri tom nikako ne dovedu u pitanje nacionalna i ljudska prava nijednog entiteta.

Poštovane koleginice i kolege, borba Srba, izolovana samo na Kosovu, bez učešća i doprinosa društvenih faktora, državnih zajednica srpskog naroda, ne može dati odgovarajući rezultat, jer je očigledno da je tamo krajnje nepovoljan odnos snaga. Upadljivo je i to da su i posle 5.oktobra međunarodni faktori prvenstveno podržavali albansku stranu.

Međunarodni faktori nisu sprovodili, a i danas to ne čine, najbitnije odluke i određenja iz Rezolucije Ujedinjenih nacija 1244. Uključivanje Jugoslavije u međunarodne organizacije i institucije je povoljna okolnost za pridobijanje međunarodnih faktora radi postizanja saglasnosti u rešavanju problema Kosova i Metohije. Niti to ide, niti će ići samo od sebe. Dakle, neophodno je da Vlada obezbedi intenzivnije angažovanje kako naših državnika putem poseta, razgovora i svakovrsnih međunarodnih komunikacija, tako i onog dela stranih državnika koji u ovom momentu pokazuju značajno razumevanje za velike probleme Srba na Kosovu.

Sve ovo, poštovane koleginice i kolege poslanici, treba da bude zajednički ostvarivano u okviru diplomatskih i drugih službi u svetu, uz uključivanje i nevladinih organizacija i kulturnih institucija u svetu. Naravno, SMIP mora da se otarasi osećaja izgubljenosti. Sigurno je da svi napred nabrojani mogu nepristrasno, uz punu objektivnost, skinuti anatemu bačenu na Srbe, a zahvaljujući takvom organizovanju, zajedničkim koordiniranim akcijama, a realnije bi se sagledale postojeće situacije i pokazalo bi se da Srbi na Kosovu i Metohiji podnose veliki teror, kada su tu i velike žrtve. Tako bi se otklonila pogrešno formirana javna slika o Srbima u svetu koja je godinama krivotvorena sa određenim ciljem, da Srbi vrše zlodela.

Na Balkanu, poštovane kolege, sve više sazreva svest o opasnosti od albanskog terorizma, po onome kakvi se skupovi dešavaju na međunarodnom nivou, a istovremeno sve više i sazreva svest da i sami balkanski narodi treba da uzmu svoju sudbinu u svoje ruke i da obezbede da Balkan pripadne balkanskim narodima. To ova vlada mora da iskoristi na najbolji način i uvek pozivanjem na Rezoluciju 1244. U poglavlju broj četiri ustavnog okvira regulisana su prava koja se svode na slobodno korišćenje sopstvenog jezika, pisma, pa i obrazovanja na svom jeziku. Međutim, na svečanoj sednici povodom 25 godina kragujevačkog univerziteta, pre kratkog vremena, gospodin Gašo Knežević je obavestio rektore drugih univerziteta i dekana da treba očekivati veći priliv studenata sa Prištinskog univerziteta na druge univerzitete, te da će se ukinuti ograničenja prelaska sa jednog na drugi fakultet i da to treba omogućiti. On je naglasio da se oko Univerziteta u Prištini mora već jednom preseći, jer ni Rezolucija 1244 ne govori ništa o školstvu i o univerzitetu.

To znači da mi prevedemo na jezik istine, ako mora da se preseče, da je negde već donesena odluka o ukidanju Univerziteta u Prištini, a univerzitet je poslednja odbrana srpstva, stecište okupljanja mladih koji mogu sudbinski da pomognu oživljavanju srpskih prostora na Kosovu i Metohiji. Poštovani poslanici, cenjeni predsedniče Vlade, mislim da to nikako ne treba dozvoliti u ovom momentu, a pogotovo ne ako je to iz razloga nekakvih troškova. Opstanak univerziteta je bitan oslonac matice okupljanja srpstva i drugih nealbanskih naroda. To je sredina u kojoj se vrši naučno, teorijsko i moralno osposobljavanje srpskog naroda u borbi za opstanak.

Univerzitet neguje i stvara novu nacionalnu tradiciju i čuva nacionalni identitet. Na taj način, preko univerziteta za Kosovo se vezuju i angažuju i najvitalniji delovi srpstva i naroda u celini. Tu jedino, u okviru univerziteta, ne može da se ostvari albanska supremacija i podređuje naša nacija. Univerzitet svojom naučnom i teorijskom osnovom utvrđuje veze sa ostalim univerzitetima u Srbiji. Umesto da se razmišlja o strategiji daljeg rada i razvoja i zaživljavanja tog univerziteta, na tim prostorima defetistički se razmišlja i priprema njegovo ukidanje, a to je i najveća želja i Šiptara i Amerike. Ipak, najveći broj nas ovde, poštovane kolege poslanici, predstavljamo obične smrtnike, obične ljude koji na ovoj vrlo teškoj temi razmišljaju i srcem i dušom, bez dovoljno podataka i argumenata, ali pritisnuti stvarnošću. To što mi, koji smo na rubnom području sa Kosovom, mislimo, ne misle i ne osećaju oni u Kladovu i Sremskoj Mitrovici, pa mi se čini na kraju ipak umesnim. Poštovane kolege poslanici, poštovani predsedniče Vlade, i kada mi usvojimo ovaj zaključak, ipak bi, sigurno, najbolje rešenje ovog problema nama mogao da ponudi najumniji deo ovog naroda kome pripadamo, a to je SANU. Ja bih, a s obzirom da ima dovoljno vremena ...

(Predsedavajuća: Gospodine Cvetkoviću, prekoračili ste vreme.)

... predložio da Narodna skupština uputi molbu SANU da nam kaže šta valja činiti danas kada je Kosovo i Metohija u pitanju, a uzimajući u obzir sve to i ove ustavne okvire Hekerupa. Ne sumnjam u sposobnost ministara u Vladi Srbije, ali ipak je to nivo obrazovanja, pa daje za pravo i mislim da svi skupa treba da verujemo više predlozima i zaključcima SANU. Naravno, ako ona u ovom momentu želi da se uključi u ovaj problem. Hvala.
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Dragan Vukšić, a sledeći prijavljeni za diskusiju je narodni poslanik Bora Stanimirović.

Dragan Vukšić

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo uvaženi narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče Vlade Republike Srbije, politika je veština realizacije objektivno mogućeg. Ništa više i ništa manje od toga, barem za one koji razumeju nešto o politici. U politici, jednom propušteno više se nikada u celosti ne vraća, nadoknađuje se teško i delimično. Ponekad se to plaća velikom cenom, i u krvi. Jednom ponuđeno u politici nikada se više ne nudi, jer sutra sledi predlog koji je po pravilu lošiji. To su neka pravila koja treba imati u vidu, kada je u pitanju Kosovo, u prošlosti, sadašnjosti i u budućnosti. O vrednosti zaključaka koje nam je predložila Vlada Republike Srbije neću reći niti i jednu reč. Slažem se sa svim što je rekao predsednik Vlade Srbije juče u svom izlaganju, posle podne. Pozvao je na realizam i trezvenost i ja se u tom pogledu slažem sa onim što je rečeno.
Međutim, mislim da je u ovom trenutku ključna rečenica iz materijala koji smo dobili, a koji je sadržan u informaciji koju je povodom situacije na Kosovu sačinilo Savezno ministarstvo za inostrane poslove, u tački 3, gde se kaže: "Ustavni okvir svakako nije zadovoljavajući, ali je realnost i bilo kakvo ozbiljno suprotstavljanje išlo bi na štetu i SRJ i srpskog naroda na Kosovu i Metohiji." Možda se vi svi nećete sa tim složiti, ali nakon izvesnog vremena onima kojima proradi savest, ako je uopšte imaju, moraće da se usaglase sa ovim. Osvrnuću se na prvi deo te ocene - zašto ovaj ustavni okvir nije zadovoljavajući. Ima hiljadu razloga. Navešću neke.
Prvo, dame i gospodo, zbog toga što do agresije NATO i ovog razvoja događaja koji je najgori mogući nije trebalo da dođe. Da smo pozvali crnog đavola i da smo mu rekli da sačini najgori mogući scenario - drug đavo, jer đavo može samo da bude drug, bilo da je krajnji levičar ili krajnji desničar - ne bi uspeo da sačini ovako nešto, a što se desilo sa Kosovom i Metohijom u režiji Slobodan Miloševića i trabanata oko njega. Zašto je to najgore moguće rešenje? Zato, gospodo, što smo idući unazad od bližeg ka daljem, mogli i morali prihvatiti sporazum iz Rambujea, koji je bio loš, ali mnogo bolji od svega što je usledilo. Zašto je loš? Kasnije ću objasniti. Ali, zašto je bolji od svega što je usledilo, takođe ću objasniti. Zato, dame i gospodo, što smo pre Rambujea smo mogli i morali prihvatiti misiju produženog boravka OEBS-a, a na čelu sa Felipe Gonzalesom.
I zato što smo pre toga bagatelisali sve opomene i sugestije da se problem na Kosovu i Metohiji mora rešiti, što nam je kao uslov za podizanje spoljnog zida sankcija postavljeno još u Dejtonu. Dakle, od Dejtona, u decembru 1995. godine, da ne idemo dalje unazad, Milošević i društvo oko njega proćerdalo je sve prilike da problem Kosova i Metohije reši u saradnji sa međunarodnim faktorima, i na kraju su, i zemlju i narod izložili oštrici mača NATO-a. Zbog takve politike, dame i gospodo, naša delegacija je napustila sastanak Kontakt grupe u decembru 1997. godine, u Petersbergu kod Bona, kada je pokrenuto pitanje Kosova i Metohije. Delegaciju je predvodio tadašnji generalni sekretar Ministarsva inostranih poslova, Dragomir Vučićević, a kasnije i ambasador u Grčkoj. Tadašnji ministar inostranih poslova Nemačke, Klaus Kinkel je rekao ...
(Predsedavajuća: Gospodine Vukšiću, držite se teme.)
"Oni napuštaju sastanak, ali će se vratiti u mnogo težim uslovima." Zbog takve politike, Milošević je izveo narod na referendum u aprilu 1998. godine, da bi dobio pokriće da odbije saradnju sa međunarodnom zajednicom, u vreme kada je taj problem bio već potpuno internacionalizovan, kada su se Kosovom i Metohijom bavili svi i svako, Kurta i Murta, samo ne mi, bar ne na pravi način.
Drugo, do agresije i do ovakvog razvoja događaja nije moralo da dođe, ali kada je došlo, zašto je agresija trajala 78 dana? Zašto su nas onako besomučno, bespomoćno razarali 78 dana? Ostaće to zauvek tajna. Samo Milošević i oni koji su ga ohrabrivali da uđe u sukob sa NATO mogli bi to da objasne. Njihova objašnjenja su nam poznata. Neki od njih će progovoriti tek kada budu privedeni pred lice pravde. Do tada treba imati u vidu da u osnovi svega leži svega pet uslova koje nam je NATO postavio. Ti uslovi čine osnovu sporazuma iz Rambujea, za one koji nikada nisu taj sporazum pročitali, koji nismo prihvatili, i ti uslovi su nam ponovljeni sa takozvanog jubilarnog zasedanja NATO povodom 50-to godišnjice osnivanja te organizacije, 23. i 24. aprila 1999. godine, za vreme bombardovanja, iz Vašingtona. U tom saopštenju se, gospodo, kaže - ne govorim vama, govorim za istoriju - dakle, kaže se - naše vojne akcije nisu usmerene protiv srpskog naroda, već protiv režima u Beogradu, koji je više puta odbio sve napore da se kriza reši mirno. Predsednik Milošević mora...