Poštovano predsedništvo, cenjene kolege poslanici, poštovani gospodine predsedniče Vlade, ovom skupštinskom sastavu je zapalo u deo da, ulazeći u današnju raspravu, na kraju ipak donese istorijski nezahvalan zaključak u vezi Ustavnog okvira za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji i time utiče na određivanje konačne sudbine Kosova i Metohije.
Kolege poslanici, prošli saziv Skupštine doneo je Odluku o prihvatanju Rezolucije 1244 UN, o ulasku snaga KFOR-a i UNMIK-a na ovu našu najsvetiju zemlju, pa je ta odluka od današnje pozicije, a tada opozicije, bila najčešće kritikovana, a danas prve ili zadnje rečenice svih, i pozicije i opozicije, započinju jedinom željom, nadom i zalaganjem da ta Rezolucija 1244 ostane na snazi. To je i u članovima 2. i 3. Zaključaka Vlade izneseno. Sigurno je, poštovane kolege poslanici, da će nas 250 narodnih poslanika ovoga saziva Skupštine, mislili ovako ili onako, govorili ili ćutali, danas biti zapisano za istoriju, a vreme će pokazati kolika će biti naša krivica. Možemo mi misliti i ovako i onako, tražiti opravdanje i u krivicama drugih, ali će i oni najmlađi, sa najviše energije, koji su otvarali i konstituisanje ovog doma, i oni najstariji, koji su u tome učestvovali i životno najmudriji, na kraju ipak poneti istu odgovornost za ono što danas činimo.
Ako bi se ponašali prema obrazloženjima u Informaciji SMIP-a o Ustavnom okviru za Kosovo, koje je, praktično, usvojila i Savezna vlada, onda treba samo da pozdravimo ovaj dokument, kako ne bi ponovo izazivali gnev velikih i jakih i kako opet ne bi upali u samu izolaciju i time izazivali sprovođenje Ustavnog okvira bez našeg prisustva. Međutim, čini se, kao što je to i Vlada rekla, da mi ipak moramo da se ponašamo tako da tražimo i insistiramo, da preduzimamo i korake i radnje kako bi omogućili da se nametne neophodna potreba sprovođenja Rezolucije 1244, ali ne tako da to samo zapišemo i pošaljemo na adrese najodgovornijih za njeno sprovođenje, nego da na svim nivoima od uticaja se razrade detaljni planovi delovanja, počev od izabranih saveznih i republičkih funkcija, preko svih relevantnih činilaca ovog društva i dijaspore u celini.
Pitanje Kosova i Metohije, koncepcijski postavljaju kolege poslanici, vlade Srbije i Jugoslavije, moraju da rešavaju na dugu stazu i u etapama, jer i sam problem nije nastao u kratkom periodu nego ima višedecenijsko nastajanje. U to rešavanje mora da se uključe svi faktori, počev od bezbedonosnih, preko vaspitnih i obrazovnih, do naučnih i političkih. Neophodna je u ovom trenutku izgradnja zajedničke politike rešavanja problema na Kosovu i Metohiji, kako Srba i Albanaca, tako i drugih nealbanskih nacija i grupa, pa i međunarodnih faktora u simbiozi, a polazeći od Rezolucije 1244, čije mogućnosti nisu iskorišćene ni izbliza onoliko, koliko je to neophodno. U toj opciji Vlada i čitava zajednica za rešavanje nagomilanih problema, svi moraju da čine ustupke i kompromise, ali da se pri tom nikako ne dovedu u pitanje nacionalna i ljudska prava nijednog entiteta.
Poštovane koleginice i kolege, borba Srba, izolovana samo na Kosovu, bez učešća i doprinosa društvenih faktora, državnih zajednica srpskog naroda, ne može dati odgovarajući rezultat, jer je očigledno da je tamo krajnje nepovoljan odnos snaga. Upadljivo je i to da su i posle 5.oktobra međunarodni faktori prvenstveno podržavali albansku stranu.
Međunarodni faktori nisu sprovodili, a i danas to ne čine, najbitnije odluke i određenja iz Rezolucije Ujedinjenih nacija 1244. Uključivanje Jugoslavije u međunarodne organizacije i institucije je povoljna okolnost za pridobijanje međunarodnih faktora radi postizanja saglasnosti u rešavanju problema Kosova i Metohije. Niti to ide, niti će ići samo od sebe. Dakle, neophodno je da Vlada obezbedi intenzivnije angažovanje kako naših državnika putem poseta, razgovora i svakovrsnih međunarodnih komunikacija, tako i onog dela stranih državnika koji u ovom momentu pokazuju značajno razumevanje za velike probleme Srba na Kosovu.
Sve ovo, poštovane koleginice i kolege poslanici, treba da bude zajednički ostvarivano u okviru diplomatskih i drugih službi u svetu, uz uključivanje i nevladinih organizacija i kulturnih institucija u svetu. Naravno, SMIP mora da se otarasi osećaja izgubljenosti. Sigurno je da svi napred nabrojani mogu nepristrasno, uz punu objektivnost, skinuti anatemu bačenu na Srbe, a zahvaljujući takvom organizovanju, zajedničkim koordiniranim akcijama, a realnije bi se sagledale postojeće situacije i pokazalo bi se da Srbi na Kosovu i Metohiji podnose veliki teror, kada su tu i velike žrtve. Tako bi se otklonila pogrešno formirana javna slika o Srbima u svetu koja je godinama krivotvorena sa određenim ciljem, da Srbi vrše zlodela.
Na Balkanu, poštovane kolege, sve više sazreva svest o opasnosti od albanskog terorizma, po onome kakvi se skupovi dešavaju na međunarodnom nivou, a istovremeno sve više i sazreva svest da i sami balkanski narodi treba da uzmu svoju sudbinu u svoje ruke i da obezbede da Balkan pripadne balkanskim narodima. To ova vlada mora da iskoristi na najbolji način i uvek pozivanjem na Rezoluciju 1244. U poglavlju broj četiri ustavnog okvira regulisana su prava koja se svode na slobodno korišćenje sopstvenog jezika, pisma, pa i obrazovanja na svom jeziku. Međutim, na svečanoj sednici povodom 25 godina kragujevačkog univerziteta, pre kratkog vremena, gospodin Gašo Knežević je obavestio rektore drugih univerziteta i dekana da treba očekivati veći priliv studenata sa Prištinskog univerziteta na druge univerzitete, te da će se ukinuti ograničenja prelaska sa jednog na drugi fakultet i da to treba omogućiti. On je naglasio da se oko Univerziteta u Prištini mora već jednom preseći, jer ni Rezolucija 1244 ne govori ništa o školstvu i o univerzitetu.
To znači da mi prevedemo na jezik istine, ako mora da se preseče, da je negde već donesena odluka o ukidanju Univerziteta u Prištini, a univerzitet je poslednja odbrana srpstva, stecište okupljanja mladih koji mogu sudbinski da pomognu oživljavanju srpskih prostora na Kosovu i Metohiji. Poštovani poslanici, cenjeni predsedniče Vlade, mislim da to nikako ne treba dozvoliti u ovom momentu, a pogotovo ne ako je to iz razloga nekakvih troškova. Opstanak univerziteta je bitan oslonac matice okupljanja srpstva i drugih nealbanskih naroda. To je sredina u kojoj se vrši naučno, teorijsko i moralno osposobljavanje srpskog naroda u borbi za opstanak.
Univerzitet neguje i stvara novu nacionalnu tradiciju i čuva nacionalni identitet. Na taj način, preko univerziteta za Kosovo se vezuju i angažuju i najvitalniji delovi srpstva i naroda u celini. Tu jedino, u okviru univerziteta, ne može da se ostvari albanska supremacija i podređuje naša nacija. Univerzitet svojom naučnom i teorijskom osnovom utvrđuje veze sa ostalim univerzitetima u Srbiji. Umesto da se razmišlja o strategiji daljeg rada i razvoja i zaživljavanja tog univerziteta, na tim prostorima defetistički se razmišlja i priprema njegovo ukidanje, a to je i najveća želja i Šiptara i Amerike. Ipak, najveći broj nas ovde, poštovane kolege poslanici, predstavljamo obične smrtnike, obične ljude koji na ovoj vrlo teškoj temi razmišljaju i srcem i dušom, bez dovoljno podataka i argumenata, ali pritisnuti stvarnošću. To što mi, koji smo na rubnom području sa Kosovom, mislimo, ne misle i ne osećaju oni u Kladovu i Sremskoj Mitrovici, pa mi se čini na kraju ipak umesnim. Poštovane kolege poslanici, poštovani predsedniče Vlade, i kada mi usvojimo ovaj zaključak, ipak bi, sigurno, najbolje rešenje ovog problema nama mogao da ponudi najumniji deo ovog naroda kome pripadamo, a to je SANU. Ja bih, a s obzirom da ima dovoljno vremena ...
(Predsedavajuća: Gospodine Cvetkoviću, prekoračili ste vreme.)
... predložio da Narodna skupština uputi molbu SANU da nam kaže šta valja činiti danas kada je Kosovo i Metohija u pitanju, a uzimajući u obzir sve to i ove ustavne okvire Hekerupa. Ne sumnjam u sposobnost ministara u Vladi Srbije, ali ipak je to nivo obrazovanja, pa daje za pravo i mislim da svi skupa treba da verujemo više predlozima i zaključcima SANU. Naravno, ako ona u ovom momentu želi da se uključi u ovaj problem. Hvala.
