Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospodo ministri, poštovani predsedniče Vlade, govorim kao poslanik Socijaldemokratije. Istina je, ima među nama i jedan isključeni član Socijaldemokratije, a to je gospodin Vuk Obradović. Mi danas govorimo o isključivo moralnom pitanju, i nije čudo što neko od nas pokušava da to moralno pitanje prebaci na neku drugu ravan zato što nema kompetencije da govori o moralu.
Deset poslednjih godina mi slušamo razne priče o zaverama, a kako stvari i danas stoje, nisu se neki od nas takvih priča ni za 10 godina zasitili. Ne radi, se gospodo narodni poslanici, ni o kakvoj zaveri, radi se samo o sledećem: nikada nisam ćutala o zbivanjima oko mene i nikada nisam držala oči zatvorene pred stvarnošću. I nikada nisam bežala od problema, bez obzira kakve vrste bili ti problemi, pogotovu od onih problema čije bi eventualno nerešavanje do te mere moje postojanje svelo na nivo koji nije dostojan čoveka i do te mere okarakterisalo moj karakter. Ponekad se, međutim, čini da je mnogo pametnije ćutati i gledati svoja posla, kako to naš narod voli da kaže. Deset i više godina su neki gledali svoja posla i živeli neke svoje male živote, misleći da se ludilo, strah i smrt dešavaju nekim drugim ljudima.
Onda se taj obruč nesreće i smrti, laži toliko sužavao da je obuhvatio gotovo sve građane Srbije. Ja ne mislim da je saosećanje plemenito osećanje, naprotiv. Ne mislim da je saosećanje ono što treba da nagoni čoveka da se suprotstavi nepravdama koje su učinjene nekim drugim ljudima. Ne zove se to saosećanje, gospodo narodni poslanici, to se zove odgovornost.
Neće Srbija postati normalna demokratska zemlja u kojoj će vladati pravda i red, u kojoj će se poštovati pojedinac, u kojoj se niko neće osećati ugroženim, ukoliko svako ne preuzme odgovornost za svoje postupke i ukoliko ne budu i oni drugi toliko odgovorni da podsete one prve da moraju tu odgovornost da preuzmu. Znam da je teško menjati ustaljene navike, ali me promene koje su se dogodile u našem društvu 5. oktobra ohrabruju i uveravaju u to da želimo zajedno da izgradimo demokratsku državu u kojoj će moći normalno da se živi. 5. oktobar me uverava u to, dame i gospodo narodni poslanici, da je konačno počeo period raskida sa poltronstvom, sa dvoličnošću, sa ćutanjem i sa strahom. Ćutanjem se ne rešavaju problemi, naprotiv. Ako se ne govori o njima, to ne znači da oni nestaju. Oni samo eskaliraju i postaju, samim tim, teži za rešavanje.
Ni ja, niti moje kolege, niko od nas nije želeo da ćuti o onome o čemu mi danas zapravo raspravljamo, a ono što danas radimo ja zapravo posmatram kao svojevrstan doprinos borbi protiv one Srbije, straha od smrti, i ćutanja, gospodo narodni poslanici. Nema više nedodirljivih, makar oni bili predsednici stranaka i visoki državni funkcioneri.
Niko, gospodo narodni poslanici, nije izdao Vuka Obradovića. Vuk Obradović je izdao nas, on je izdao Socijaldemokratiju, on je izdao onu verziju Srbije za koju smo se zajedno borili. Niste vi, Vuče Obradoviću, dorasli promenama za koje ste se i sami borili, nikako. Često ponavljane reči gospodina Obradovića da niko ne može da bude izvan ili iznad zakona, sada su samo prazno slovo na papiru. Ne menja se Srbija tako što će neko da govori fraze, Srbija se menja vrlo doslednim sprovođenjem odluka sa papira, onoga što postoji na papiru.
Gospodo narodni poslanici, Obradović je pre svega prekršio vama dobro poznati zavet, a taj zavet glasi - vlast me neće promeniti. Gospodin Obradović je poverovao da može da bude sultan i da vlast sa sobom nosi sva ovlašćenja, pa čak i ovlašćenja za ugrožavanje tuđeg integriteta, dostojanstva, morala i časti. Gospodin Obradović je na najgrublji mogući način zloupotrebio svoj službeni položaj. Često gospodin Obradović napominje da sam mu bila kao ćerka, da me je dodirivao vrhovima prstiju koliko je bio nežan prema meni. Ja to ne poričem, ali napominjem da ja nisam došla u stranku da tražim oca zato što imam sopstvenog oca. Za ono za šta ga optužuju druge devojke, Obradović kaže da nema čega da se stidi. To je tačno i tu je u pravu. On se ne stidi, ali postavlja se pitanje da li mi treba da se stidimo zbog takvih stvari.
Svako ko je u dilemi šta se dogodilo u kabinetu gospodina Obradovića, da li je to bio bezazleni napad ili odraz udvaranja i nežnosti, neka zamisli na mestu saradnice Obradovića svoju ženu, svoju ćerku, svoju sestru u situaciji kako vam gospodin Obradović povlači glavu ka genitalijama, tako da vam od otpora koji pritom pružate ostaju modrice na vratu, da vam dok idete na službeni put cepa čarape sa prednjeg sedišta, da vam nabija siledžijski palac u usta dok ste vi prislonjeni uza zid, i mnogo toga drugog što ne mogu da izgovorim za ovom govornicom. Usvajanje takve logike bi legalizovalo pravo prve bračne noći za svakog lidera stranke i ozakonilo bi neki novi period ropstva na početku DžDžI veka. Takvom ponašanju i takvim stvarima smo mi rekli ne, a ne gospodinu Obradoviću.
Niko od nas se nije borio za funkcije i sada smo u potpunosti spremni da poštujemo sud većine, gospodo narodni poslanici, ali postavlja se pitanje - šta bi se dogodilo da smo mi ćutali o ovome. Da smo ćutali o ovome niko, od nas više ne bi imao pravo da pred građanima Srbije tvrdi da se zalaže za Srbiju u kojoj će vladati pravda, za državu u kojoj će biti ustaljena pravila ponašanja, koja su obavezujuća za sve, za svakog od nas, a koja pre svega podrazumevaju poštovanje integriteta ličnosti i dostojanstva svakog čoveka, bez obzira na njegov položaj, pol, godine ili naciju. Samo se, dakle, o tome radi, da li ćemo biti dvolični i ćutati o stvarima za koje znamo ili ćemo uz sav rizik reći kako stvari stoje, a stvari stoje tačno onako kako smo mi to saopštili građanima Srbije pre mesec dana.
Smatram da smo mi postupili kao odgovorni ljudi i na tu odgovornost ne obavezuje samo ljudskost. Na tu odgovornost, pre svega obavezuju funkcije na kojima se danas nalazimo, ali obavezuje i odgovornost prema građanima Srbije koji su nas izabrali i kojima smo obećali da ćemo živeti u normalnoj državi, za razliku od one u kojoj smo živeli za vreme protekle decenije. Takvu državu zajedno sa građanima Srbije, mogu da izgrade samo odgovorni političari. Ako gospodina Obradovića ceo dosadašnji život nije naučio da je istina mnogo bolja od laži, a da je hrabrost mnogo bolja od kukavičluka, onda ga sigurno neću ni ja, u njegovim kasnim 50-tim, u to uveriti. Isto tako sam sigurna da će građani Srbije shvatiti da je zapravo demokratija posle 5. oktobra doživela svoju veliku, prvu od velikih, pobedu u Srbiji, zato što se zapravo danas u parlamentu i raspravlja o ovome, što pokazujemo da nema nedodirljivih i da pravila važe za sve. Ona je dokaz da se nova demokratska vlast drži obećanja koja su data pred septembarske izbore i da ćemo ipak živeti u državi u kojoj će se poštovati zakon, u kojoj će i ljudska prava postati svetinja.
Trudila sam se, poštovani narodni poslanici, da budem objektivna i da ne govorim iz uskostranačkih interesa. Možda mi neki od vas zamere na nekim delovima mog govora, ali ono u šta sam ja ubeđena to je da će se ipak, većina nas oko onoga što predstavlja suštinu mog izlaganja složiti.