Upozorenje o kršenju člana 3. Poslovnika, ne vidim da je osnovano, jer sam zamolila i narodnog poslanika Slobodana Janjića da vodi računa o jeziku kojim se obraća u Narodnoj skupštini, o tvrdnjama koje izriče i takođe narodne poslanike da ne dobacuju, jer je to jednako kršenje Poslovnika. Na žalost, dobacivanje je ovde omiljeno i neodoljivo, jednostavno sve zajedno da vas zamolim da se uzdržimo od komentara, dok narodni poslanik ima svoje izlaganje za govornicom Narodne skupštine.
Reč ima narodni poslanik Borislav Pelević, kao predstavnik poslaničke grupe. Treće javljanje.

Uvažena gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, u prvom izlaganju sam naveo da pozdravljam ideju o privatizaciji, s obzirom da je jedan od osnovnih političkih principa SSJ-a i tržišna privreda. Ali, da bi ovaj zakon morao da uspe i da zaživi, smatram da bi trebalo otkloniti u ovoj raspravi i raspravi u pojedinostima četiri osnovna nedostatka ovog zakona. Prvi je taj što je evidentno i što poslanici DOS ističu, pomalo stidljivo, ali ipak ističu, da postoji nesaglasnost ovog predloga zakona sa Ustavom Srbije, Ustavom SRJ, Zakonom o preduzećima i saveznim zakonom o promeni vlasništva. Dakle, mislim da bi to trebalo uskladiti, kako bi ovaj zakon  morao da zaživi i kako bi mogao da uspe u svojoj primeni, jer je nesumnjivo da će biti usvojen u ovom parlamentu, s obzirom da će neke poslaničke grupe opozicije glasati za usvajanje ovog zakona.
Drugi problem koji bi trebalo otkloniti jeste socijalni problem koji će nastati otpuštanjem velikog broja radnika nakon uvođenja privatizacije i primene ovog zakona, a obzirom da ovaj zakon nije predvideo mehanizme koji će otkloniti ovaj problem koji se može pojaviti, koji može predstavljati socijalnu bombu, kada se bude ovaj zakon počeo primenjivati. Takođe, nismo upoznati ni sa predlogom koji bi mogao ovaj problem da reši na drugačiji način, a što ovim zakonom nažalost nije predviđeno. Treće jeste, a zato smo i predložili i predlažemo ponovo, da makar 5% od akcija društvenih i državnih preduzeća ide za rešavanje socijalnih problema onih koji će ostati bez posla, da ide za njihovu prekvalifikaciju, odnosno dokvalifikaciju.
Treći problem, za koji smatramo da postoji i da će biti prepreka realizaciji ovog zakona, jeste prevelika nadležnost države, odnosno Vlade u poslu privatizacije. Zaista je Vlada ovde previše nadležna i mislim da je na sebe stavila veliku odgovornost. Smatram da bi Vlada morala da se razvlasti pojedinih nadležnosti, kako bi ovaj zakon mogao da uspe, a da ne bismo došli ponovo u jedan period centralizacije, protiv koje su se borili i sadašnji vlastodršci, odnosno do juče opozicija prethodnoj vlasti. Dakle, smatram da bi trebalo da se vlast u ovom periodu razvlasti od ovih prevelikih nadležnosti koje je za sebe uzela predlogom ovog zakona.
Četvrti problem jeste problem denacionalizacije, odnosno vraćanje imovine prvobitnim vlasnicima, a što su pojedine moje kolege apostrofirale u svojim izlaganjima. Smatram da se na to mora obratiti posebna pažnja. Privatno vlasništvo i imovina u prvoj Jugoslaviji bilo je zaštićeno veoma čvrstim, preciznim i pravnim rešenjima koja su bila nasleđena,preuzeta iz zakona Kraljevine Srbije i zakona Carevine Austorugarske. U drugoj Jugoslaviji, onoj posleratnoj, posle 1945. godine izvršena je nacionalizacija, konfiskacija, kao i eksproprijacija mnogih objekata, mnogih šuma, mnogih livada, ali i mnogih fabrika, stanova i svega ostalog što su posedovali privatni vlasnci u prvoj Jugoslaviji. To je prvo postala državna imovina, a kasnije je postala društvena imovina.
U trećoj Jugoslaviji, dakle u SRJ započet je proces ponovnog uvođenja privatne svojine a donošenjem odgovarajućih zakona, ali ovome zaista mora da prethodi vraćanje nacionalizovane i konfiskovane imovine iz političkih i ekonomskih, a posebno iz moralnih razloga. Mi ne smemo dozvoliti da se donošenjem ovog zakona o privatizaciji obavi uvođenje u tuđu imovinu novih privatnih vlasnika i time ponovi nasilno oduzimanje privatne svojine. Za donošenje zakona o vraćanju nacionalizovane i konfiskovane imovine fizičkih i pravnih lica postoji, pored moralnog, i nacionalni interes, a posebno kada se radi o onome što je oduzeto na Kosovu i Metohiji, jer je više od 50% teritorije Kosova i Metohije u prvoj Jugoslaviji, pre Drugog svetskog rata bilo u privatnoj svojini i to Srpske pravoslavne crkve, zadužbine i legata bogatih Srba, kolonista koji su u Prvom svetskom ratu bili dobrovoljci u srpskoj vojsci, kolonista koji su dobili državno zemljište, Srba proteranih od okupatora i društvenih organizacija, kao što su sportsko društvo "SOKO", Kolo srpskih sestara i drugih društvenih organizacija.
Na primer, u privatnoj svojini Srpske pravoslavne crkve bila je sledeća imovina: manastir Dečani - preko 800 hektara, manastir Gračanica - 600 hektara, Pećka patrijaršija - preko 400 hektara. Ne postoji nijedan manastir na Kosovu i Metohiji koji nije imao svoje oranice, svoje livade i svoja imanja.
Sve ovo kažem zbog toga što bi putem zakona morala biti vraćena imovina vlasnicima iz prve Jugoslavije i to pre donošenja novog zakona o privatizaciji. Ovo je sada najveći, čini mi se, i nacionalni interes, posebno kada se radi o Kosovu i Metohiji. Zakon o ukidanju svih zakona i uredbi o nacionalizaciji, o čemu je gospodin ministar govorio i rekao da će biti donet u skoroj budućnosti, trebalo bi da obuhvati i da se odnosi na sledeće: na zemljišta, oranice, na građevinsko zemljište, na šume, na građevinske objekte, na stambene, uslužne, poslovne, na radionice i pogone zemljoradničkih zadruga, na zanatske radionice i pogone i na industrijske pogone i fabrike.
Da bi ovaj zakon mogao da se primeni i da bi ovaj zakon bio pravičan prema svima onima koji će biti u procesu privatizacije i njim obuhvaćeni, trebalo bi zaista da se prvo izvrši usaglašenje ovog zakona sa ustavima Srbije i Jugoslavije, sa saveznim zakonima i Zakonom o preduzećima. Trebalo bi da se reše socijalni problemi putem uvođenja 5% akcija koje će biti prodate za socijalne probleme i dokvalifikaciju, zatim da se vlast odrekne dela nadležnosti i da to prebaci na komisiju, odnosno na nadležne odbore Narodne skupštine Republike Srbije, na privredu takođe i na preduzeća koja će biti, rekao bih, ne subjekat privatizacije, nego predmet privatizacije i takođe bi trebalo da se pre toga donese zakon o denacionalizaciji.
Predlažem predlagaču i uvaženom ministru Vlahoviću da ovaj zakon vrati na doradu i da bi ovaj zakon mogao da uspe, mislim da mu je potrebna dorada i dopuna. Znam da je ovaj moj apel uzaludan, ali je bila moja dužnost kao narodnog poslanika da ovo predložim.

Reč ima ministar Aleksandar Vlahović.

Zahvaljujem se poslaniku na izrečenim primedbama u načelu na zakon o privatizaciji i druga dva zakona koja su predmet načelne rasprave. Međutim, još jednom želim da pomenem da predloženi zakon o privatizaciji nije u suprotnosti sa pomenutim članovima Ustava Republike Srbije, odnosno Ustava SRJ.
Predloženim članovima Ustava, i jednog i drugog, garantuje se poslovna samostalnost preduzeća, ravnopravnost na tržištu i neprimenjivanje diskriminacije u odnosu na drugi oblik svojine. Još jednom pozivam sve poslanike da u Ustavu, u članu 59, pronađu odredbu koja govori o transformaciji društvene svojine u privatnu svojinu i isto tako pozivam sve poslanike da pogledaju Zakon o preduzećima i da shvate da se upravo tamo nalazi diskriminatorska odredba u odnosu na društvenu svojinu, a to je nemogućnost nastanka novog društvenog preduzeća.
Prema tome, kada se kaže - jamči se društvena svojina i drugi oblici svojine, podrazumeva se poslovna samostalnost, ravnopravnost subjekata privređivanja, ali to ne znači i barijeru za oročavanje procesa privatizacije, te stoga ovaj predloženi zakon nije u suprotnosti sa ponuđenim, odnosno sa navedenim članovima jednog i drugog ustava.
Takođe, ovaj zakon o privatizaciji je ledž specialis u odnosu na Zakon o preduzećima. Još jednom pominjem, u svim takvim slučajevima može da se primeni pravno pravilo ledž specialis derogat ledž generalis kako u odnosu na Zakon o preduzećima, tako i u odnosu na savezni Zakon o promeni društvene svojine, s obzirom da je Ustavom problematika privatizacije, odnosno transformacije društvene svojine prenesena na republički nivo. Tvrdim da zakon nije u suprotnosti sa navedenim odredbama Ustava, odnosno sa pomenutim zakonom.
Što se tiče socijalnih programa, moram još jednom da kažem da kada se pristupi jednom ovakvom projektu privatizacije, a još jednom pominjem, neće privatizacija izazvati višak zaposlenih, on već postoji. Kroz privatizaciju taj višak će se odslikati, a pre početka privatizacije po ovom konceptu moguće je doneti generalnu socijalnu politiku, što smo mi u Vladi Srbije, između ostalog, i definisali. Kada govorimo o socijalnoj pomoći, mislimo na pomoć svim porodicama koje žive ispod egzistencijalnog minimuma, ali isto tako, nemoguće je unapred definisati i kvantifikovati socijalni program. Socijalni program se radi za svako pojedinačno preduzeće.
Prema tome, onog časa kada svako pojedinačno preduzeće bude bilo predmet privatizacije, odnosno njegov kapital, u tom trenutku ćemo mi znati šta je prava adekvatna veličina preduzeća i u skladu sa definisanim merama socijalne politike, što sam malopre rekao, primeniće se definisani adekvatni socijalni program za svaki pojedinačni slučaj koji će biti snažno podržan sredstvima, prihodima od privatizacije koji se ne navode u ovom zakonu zato što su te namene definisane u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o javnim prihodima i javnim rashodima, koji ste vi poslanici usvojili krajem marta na ovom mestu.
Prema tome, u namenama su definisani samo oni, odnosno samo ona potrošnja prihoda od privatizacije koja nije prethodno obuhvaćena Zakonom o budžetu. Zakonom o budžetu je definisana namena za podršku socijalnih programa, te stoga nije potrebno procentualno oročavati veličinu prihoda koji će ići kao podrška socijalnih programa. Mislim da će najveći deo ovih prihoda upravo biti korišćen za socijalne programe, ali napominjem, nemoguće je unapred kvantifikovati koliko će socijalni programi koštati, jer to se kvantifikuje za svaki pojedinačni slučaj.
Što se tiče restitucije, mi restituciju nijednog časa ne dovodimo u pitanje, mi na ovom mestu kažemo - preduzeća koja su promenila fizički oblik, koja ne liče na firmu iz 1944. i 1945. godine kada su bila nacionalizovana, odnosno jednom rečju oduzeta po raznim propisima, te firme i ta preduzeća nemoguće je vratiti u fizički oblik i zbog toga moramo definisati novčanu kompenzaciju. Ta novčana kompenzacija nije samo obećanje, s obzirom da zbog toga što Zakonom o budžetu nije definisana namena za ove svrhe, definišemo 5% prihoda od privatizacije od svakog preduzeća koje će ući u proces privatizacije.
Prema tome, mi ovde govorimo o restituciji, ali kroz novčano obeštećenje, jer fizička kompenzacija nije moguća. Svuda tamo gde je fizička kompenzacija moguća, kada je u pitanju zemlja, stanovi, kuće, kada su u pitanju lokali koje je moguće fizički povratiti, ta problematika biće definisana zakonom o denacionalizaciji. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, a nakon njega narodni poslanik Srđa Popović.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Republike Srbije je dokazala da pisanje zakona o privatizaciji nije težak posao. Javnost je pripremljena da ga prihvati, a kao reper služili su dosadašnji loši zakoni, obećanja, kao i dobar predlog zakona koji je sačinila SRS.
Možda je ovo jedini DOS-ov zakon koji nije izložen potpunoj rafalnoj paljbi srpskih radikala, mutant je našeg predloga zakona, ali to ne znači da je odličan i da imamo poverenje u Vladu koja će ga provoditi. To nas i odvaja od većine u ovoj skupštini, čiji je jedan poslanik jutros rekao da u sprovođenju reformi niste spremni na kompromise sa predstavnicima bivšeg režima.
Pravite kompromise sa NATO-om, sa šiptarskim teroristima, Haškim tribunalom, sa svojom savešću, sa svima osim sa delom svog naroda. Osnovno obeležje ovog zakona je da je kupac podignut na nivo božanstva i ta poruka mu se šalje skoro svakom odredbom. Zbog njega i ne organizujete proizvodnju, pa je niža nego u vreme agresije, mada sam siguran da za bolje niste ni sposobni. Zbog njega izmišljate dodatna opterećenja privredi i kao vrhunac porez na ekstra profit i imovinu društvenih preduzeća, po kome će samo "Simpo", otkrio je to neko od vas, platiti 7 miliona maraka. Onome ko nema da plati smanjuje se vrednost koju treba da plati kupac.
Ministar je svoj odnos lica plaćenog za obavljanje posla preneo i na državu. Pravi predlagači su ino kupci, a Predlogom zakona se otvara posao za konsultanske kuće, stručne timove i agencije, komisije, čije usluge se plaćaju u realnom iznosu po Predlogu zakona. Da bi to prikrio, ministar se upliće u neistine i erodira moje poslaničko mišljenje o njegovoj stručnosti. Moram da priznam da nisam kompetentan, ali ministar ostavlja utisak čoveka koji ovaj posao zna i zato je i opasan.
Ministar kaže da su njegove akcije u "Diloji tušu" povučene od kako je ministar. Akcije su vlasništvo. Ko ih je to povukao ministre i gde su sada? Da li su kod tetke ili kod svastike? Aleksandar Vlahović je jedan od suvlasnika američke revizorske i konsalting kompanije "Diloiti tuš" i saradnik Ekonomskog instituta, ja mislim i jedan od suvlasnika. Na srpsko tržište "Diloiti tuš" je došao 1991.godine, kroz zajedničko ulaganje sa Ekonomskim intistutum. Prvi direktor je bio Slbobodan Prohaska, sada već zaboravljeni prvi potpredsednik socijalističke vlade Srbije, a danas biznismen na Kipru. Saradnja je trajala do 1996.godine, kada je Ekonomski institut povukao svoj osnivački ulog. Zašto je Ekonomski institut povukao svoja vlasnička prava? Da li su ona preneta na radnike Instituta, odnosno da li je u pitanju tzv. divlja privatizacija?
"Diloiti tuš" je nastavio da radi samostalno, samo što su dva tadašnja direktora Ekonomskog instituta, Aleksandar Vlahović i Danko Đunić, tada potpredsednik socijalističke Savezne vlade postali suvlasnici "Diloiti tuša". Američka kompanija je preuzela mnoge aktivnosti Ekonomskog instituta. U javnosti je postala poznata kroz reviziju poslovanja "Dafiment banke", privatizaciju "Progresa". Neko iz DOS-a pre neki dan reče da je to jedna od najvećih krađa društvene imovine koja je izvršena u postupku privatizacije kroz privatizaciju "Politike", znači kroz sve sumnjive poslove. U međuvremenu je Ekonomski institut 1991.godine procenjen na tri miliona maraka, a posle raskida poslovne saradnje procenjen je na 360.000 maraka i otkupljen pre svega od Vlahovića i Đunića, kao većinskih vlasnika. Pored njih, kao vlasnici pojavljuju se i bivši savetnici predsednika Vlade Republike Srbije, Mirka Marjanovića, Jurij Bajec i Danijel Cvetićanin. Sada me interesuje ko u ovoj Srbiji za koga radi i ko kome pomaže?
To me navodi da posumnjam i u priču da ste se ministrovanja prihvatili kako biste kao uspešan konsultant podigli sebi cenu konsultovanja za privatizaciju u Severnoj Koreji i Vijetnamu. Naravno, dugujete nam priču o svojim akcijama u Ekonomskom institutu. Sumnjam u tim koji pretnjama, ucenama i obmanama omogućava "Lafaržu" da dođe do Beočinske fabrike cementa, bez ponovnog javnog nadmetanja, po ceni koja je bila u opticaju 1998.godine, u vreme kada je Srbija bila pod sankcijama i pod prethodnim režimom. Danas nas ministar ubeđuje da je 1998.godine postignuta nepovoljna cena za Beočinsku fabriku cementa, možda i zato što je on bio konsultant "Lafaržu". Sumnjam u tim koji samo u slučaju Beočinske fabrike cementa priznaje poslove sklopljene pod Miloševićem, mada ovaj posao nije bio ni sklopljen, ni ugovor nije bio potpisan.
Zar nije Đinđić upozoravao strane investitore da ne ulažu u Srbiju zato što će nova vlast poništiti sve poslove sklopljene pod Miloševićem. Sumnjam u tim koji tvrdi da je lično Širak zamolio Đinđića da se ovaj posao završi, a sam Deklerk iz "Lafarža" tvrdi da "Lafarž" nije francuska firma. Čiji je Lafarž i da li je neko iz Srbije stekao neku njegovu akciju? Primer Beočinske fabrike cementa, odnosa prema razvoju fabrike, ceni, kupcu i korišćenju mineralnih sirovina potpuno kompromituje autore i predlagače zakona i rađa osnovanu sumnju u očuvanje opštih interesa i stvaranje efikasne privredne strukture.
Dana 29. jula 1994.godine, da li ste tada bili u Demokratskoj stranci gospodine ministre, Zoran Đinđić je u Narodnoj skupštini Republike Srbije glorifikujući jedan model privatizacije, izjavio: "Naš zakon o privatizaciji predlaže da se ta svojina, koja je neprikosnoveno tu za privatizovanje, da se ta društvena svojina u načelu manje više na ravnopravne delove podeli svim građanima Srbije. Zbog čega? Osnovni razlog je u tome što je društvena svojina bila svojina svih građana Srbije. Nije bila svojina nekog određenog kruga ljudi. Ona nije bila državna svojina. Ona nije bila kolektivna svojina. U njenom stvaranju su svi učestvovali. Ne može se reći koliko je ko učestvovao, jer je to bila u idealnom smislu svojina svih nas. Društvo kao jedna idealna celina, kao jedan idealan vlasnik je bilo vlasnik te svojine. Članovi društva smo mi. Zašto bi nama prodavao neko ono što je bilo naše? Na osnovu tog pravnog principa se prodaje i još se kaže po tržišnim kriterijumima se prodaje nešto što je naše".
Zato sam vas upozorio, nemojte da se čudite socijalistima kako diskutuju o ovom predlogu zakona. Učili su se na Đinđiću od pre samo nekoliko godina. Razmišljam o razlozima za pojam restrukturiranja i zanimljivosti vezanih za odredbe koje ga regulišu. Poverioci sa većinskim državnim kapitalom mogu svoja potraživanja konvertovati u kapital tog subjekta, ali ostali drugorazredni poverioci , društvena preduzeća npr. mogu u celini ili delimično otpisivati glavnicu duga, kamate i druga potraživanja. U ime čega bi oni to radili? Hoće li država prisiliti na to još nečim ili samo tako što im ovim zakonom zabranjuje prinudnu naplatu svojih dospelih potraživanja?
Jedno je sigurno, zabrana prinudne naplate od strane poverilaca subjektima koji se restrukturiraju suprotna je Zakonu o obligacionim odnosima, a blagovremena informacija o preduzećima koja će ići u restrukturiranje vredi zlata i biće predmet unosne zarade.
Vlada će kasnije propisati postupak i način restrukturiranja subjekta privatizacije, kasnije će propisati postupak i način prodaje kapitala i imovine metodom javnog tendera, javne aukcije. Sve ostaje za kasnije i izaziva nepoverenje. Poznato je samo to da će programi i dokumentacija Agencije, vezani za te postupke i načine , još neprezicirani biti obavezujući za subjekte privatizacije. Zašto ih onda zbunjujemo i lažemo kada im kažemo da su subjekti? Oni su samo objekti na kojima se radi.
Privatizacija je prilika da se odužimo deviznim štedišama, svima, a ne samo onima čije su obveznice dospele za naplatu. One su dospele za naplatu u gotovini, ali je država obavezna da ih namiruje imovinom uvek kada ima imovine za prodaju. Ako nema sada u postupku privatizacije, neće je imati nikada ili drugačije, ako neće da se oduži sada, neće se odužiti nikada, i tender i javni poziv će imati određeni sadržaj, sem uobičajenih podataka o nazivu subjekta, mestu, adresi, datumu, početnoj ceni , iznosu i načinu uplate depozita, koji propisuje ministar, oni moraju da sadrže i druge uslove, obavezu ulaganja sredstava u subjekt privatizacije, rešavanje problema zaposlenih, obavezu zadržavanja iste uposlenosti za određeni period, obezbeđevanje kontinuiteta poslovanja i zaštitu životne sredine.
Transparentni postupak previđa obavezu utvrđivanja kriterijuma i prioriteta. Nismo robovi. Srbija ne sme precenjivati ali ni potcenjivati prirodne resurse, radnu snagu, geografski položaj i veličinu tržišta. Lokalna samouprava je isključena iz postupka privatizacije, mada je mogla da pomogne i da stekne određene prihode. U redu, ne kažem da nije tačno, 10% je previđeno, ali je trebalo dati sva mala preduzeća lokalnoj samoupravi na raspolaganje. Uostalom, privatizovaće se toliki broj preduzeća da će broj javnih i komunalnih preduzeća na nivou lokalnih zajednica biti zanemarljiv. Mislim da je trebalo predvideti više saradnje sa preduzećima koja se pripremaju ili su u fazi pregovora sa potencijalnim partnerom. Ne treba ih terati da u roku od 7 dana dostave na zahtev agencije prospekt privatizacije ili će im agencija preuzeti ingerencije.
Ovo možda može da obori vrednost preduzeća ili da otera partnera sa kojim (predsedavajuća: 11 minuta)... Da li biste bili ljubazni da govorim još 30 sekundi ali da me ne opominjete.

Sada je već 11 minuta i 30 sekundi. Obavezna sam da opominjem na vreme.

Ovim zakonom se vrši svojevrsna nacionalizacija, podržavljenje. Zašto onda zakon predviđa deo sredstava ostvarenih privatizacijom za isplaćivanje naknade licima čija je imovina nacionalizovana? Šta ako neko po smeni vlasti donese zakon kojim će predvideti da se sva preduzeća privatizovana po ovom zakonu vrate po njegovom mišljenju pravim vlasnicima - radnicima i izvrši poništaj privatizacije?
U Srbiji je sve moguće. Nas radikale izbacujete iz Skupštine. Svoje ni puškom ne možete da uterate u salu, ali da li će neko imati (predsedavajuća: 12 minuta) poverenja u ovu državu ako svaka nova vlast poništi i to retroaktivno sve zakone donete pre nje, iako ih je donela Narodna skupština.
Još samo dve rečenice. DOS je konačno dotukao "Zastavu" dovodeći nestručne i nekompetentne ljude, koji bi po njoj mogli da jure pacove, ali nemaju pojma šta je fabrika i kako se organizuje proizvodnja. Sada ćete da je dekomponujete, samo što se nama u Kragujevcu ne peva. Mi bismo najradije zaplakali nad sudbinom fabrike, koja je nekima od nas omogućila čak i da se rode.

12 minuta i 40 sekundi.
Reč ima ministar Aleksandar Vlahović.

Hajde da dekomponujemo i tu reč "Dilojt i Tuš" o kojoj se toliko puno priča. "Dilojt i Tuš" je jedno od šest najvećih svetskih konsultantsko-revizorskih firmi. Ima promet od nekih 12 milijardi dolara godišnje i svoja predstavništva u 165 zemalja sveta. "Dilojt i Tuš" - Centralna Evropa, čiji sam ja bio partner, obuhvata 17 zemalja Centralne Evrope a osnovan je 1971. godine.
Ukupno danas "Dilojt i Tuš" - Centralna Evropa ima 137 partnera i ja ću vas obavestiti da danas u Jugoslaviji, dakle bez mene, postoji četiri partnera u "Dilojt i Tušu". Dakle, nije Aca Vlahović, nije Danko Đunić samo, nego tu su ljudi koji u hijerarhijskoj lestvici napreduju od običnog konsultanta, tzv. biznis analista i kada ispune sve kriterijume, a time vas danas neću zamarati, postaju partneri i ništa čudno. Tako su organizovane sve partnerske firme.
Partnerska firma znači u prevodu ortakluk onih ljudi koji unutra rade. I, kada sam rekao, i zahvaljujem se na potrebi da pojasnim, povukao sam akcije, tačno. Imao sam 108 akcija u "Dilojt i Tušu" - Centralna Evropa. To drugim rečima znači da kada neko izlazi iz "Dilojt i Tuša", s obzirom da je ortačka firma, on mora da prestane da bude vlasnik, odnosno suvlasnik te firme i zauzvrat dobije novac za svoje akcije.
Prema tome, to nije firma kojoj se akcije kotiraju na berzi, pa se akcije donesu kući i iz toga vuku odgovarajuću benefiti. Kad jednom izađete, izašli ste i sa akcijama. Zauzvrat ste dobili novčanu kompenzaciju, kao što se radi u bilo kom drugom ortačkom društvu. Toliko o tome.
Dakle, nisam član "Dilojt i Tuša". Ne radim tamo. Nemam nikakvo vlasništvo, s obzirom da sam u januaru, odnosno početkom februara u potpunosti isplaćen. Radim samo u Ministarstvu za privredu i privatizaciju. Nemam nikakve druge vlasničke interese i još jednom napominjem - samo me interes države u ovom trenutku zanima.
Dok sam radio u "Dilojt i Tušu" samo me je interes "Dilojt i Tuša" u tom trenutku zanimao. I još jednom, savet: kada bi svako vodio računa o odgovornostima koje nosi mesto na kome se nalazi, u ovoj zemlji bi sve cvetalo. (aplauz) Naša privreda bi bila sjajna, i čitava zemlja.
Dakle, nema nikakvog konflikta interesa.
Isto tako tačno je da sam pre ulaska u "Dilojt i Tuš" bio u Ekonomskom institutu i da sam vlasnik 2,1% akcija Ekonomskog instituta od ukupno 85% privatizovanih. Isto tako, od januara stoji oglas na oglasnoj tabli da sam spreman da prodam te akcije jer želim i odatle da povučem i taj minorni procenat, koji je dobijen na osnovu zakona iz 1991. godine uplatom, kako je već taj zakon u tom trenutku predviđao.
Prema tome, nisam većinski vlasnik Instituta. Ni relativno ni apsolutno. Nemam nikakve akcije u "Dilojt i Tušu". Nemam nikakav poslovni odnos ni sa firmom "Dilojt i Tuš", ni sa Ekonomskim institutom i isključivo radim u Vladi Srbije, u Ministarstvu za privredu i privatizaciju i iz razloga koji mnogi od vas ne mogu ni da shvate. A to je - da želimo da napravimo da ovaj projekat bude uspešan, jer u meri u kojoj mi budemo uspešni sa ovim projektom, u toj meri će naša cena iza toga skočiti, i to je sasvim legitiman razlog, da ne pominjem razlog koji se zove - ovo je moja zemlja, ovde sam rođen, ovde hoću da živim i hoću da moja deca žive u ovoj zemlji. (aplauz)
Nisam član ni jedne političke stranke.
E, sad, par odgovora zašto devizna štednja samo sa rokom dospeća. Iz prostog razloga. Ti su ljudi uložili novac i ti ljudi zauzvrat treba da dobiju novac. Kada su ti ljudi ulagali novac u naše banke nisu se vodili interesom da budu investitori u Jugoslaviji, nego su odvajali ušteđevinu za crne dane i taj novac treba u potpunosti da im bude vraćen upravo tako kako su ga uložili.
Drugim rečima, to znači da deo od prihoda od privatizacije mora da bude usmeren za beneficiju deviznih štediša, jer ako se sećate ta devizna štednja je propala kroz peskovitu privredu. Zašto ne ukupna vrednost obveznica. Zato što konstatujemo da naša privreda prevashodno zahteva investicije. Pa, nećemo valjda nekome ko je uložio silne novce u naše banke koje su propale i nekome, ko i pored stotina hiljada maraka koje ima na deviznoj knjižici, sada još zauzvrat dajemo mogućnost da kupuje preduzeća čiji je kapital simboličan ili uopšte ne postoji zbog nagomilanih obaveza i da mu zauzvrat dajemo mogućnost da investira dodatne pare koje on nema.
E, to je bio razlog zašto ne devizna štednja obveznica u punom iznosu. Taj koji ima u dospelom iznosu, taj će imati i sredstva za investiranje. Ali, da vam kažem, ne bismo želeli da se sutra razni debt trejderi, odnosno oni kupci dugova i kupci obveznica, tzv. finansijski investitori, pojave i kupuju obveznice za staru deviznu štednju sa velikim diskontima, a onda iza toga se sa tako diskontovanim obveznicama pojavljuju kao kupci naših preduzeća, jer to ne bi bilo fer ni za vlasnike devizne štednje, a to nam ne bi produkovalo ni vlasnike preduzeća kakve želimo da imamo, jer to nisu finansijski investitori nego, pre svega, strateški investitori.
Zbog toga, a između ostalog, nema ni konverzije duga u ulog, jer konverziju duga u ulog možete jednostavno proglasiti, ali zauzvrat ćete dobiti opštu šumu, opštu džunglu vlasničkih odnosa, jer ne zaboravite - unutrašnji dug je 847 milijardi. A, samo kad bismo napravili konverziju duga u ulog onda bi vlasnici naših preduzeća bile banke. Preduzeća bi međusobno bili vlasnici i šta mi njima nudimo.
Mi kažemo - izvolite, restrukturirajte vaše potraživanje. Ali, zašto? Komercijalni motiv je zato što ćete sutra imati preduzeće koje će moći da vam vrati makar 40% od vašeg nominalnog duga. I, to je to. To se zove restrukturiranje i šansa pre svega poveriocima da makar u manjinskom iznosu povuku svoju propalu investiciju.
DOS nije dotukao "Zastavu". Kao što znate, "Zastava" osam godina živi na grbači budžeta. DOS, odnosno ekspertska grupa, koja radi na "Zastavi", prvi put pokušava da od "Zastave", i u tome će uspeti, napravi profitabilne subjekte, ali moramo konstatovati da je vreme od 200.000 automobila prošlo za nama, da je prošlo sovjetsko tržište, da nema više sjajnih, fenomenalnih izvoznih aranžmana, koji su se pravili pot- kraj 1980. godine. Jednostavno, "Zastava" mora da smanji svoju veličinu da bi bila profitabilna i mi ćemo u tome uspeti.(aplauz)