Ima reč narodni poslanik Aleksandar Radosavljević.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, svakako da zakon o privatizaciji, koji se danas nalazi pred nama, možemo slobodno da okarakterišemo kao zakon koji će biti najznačajniji akt koji  ovaj skupštinski saziv u svom mandatu donosi.  
Ovim predlogom zakona, možemo slobodno da konstatujemo, Srbija se definitivno oslobađa komunističkog sistema upravljanja preduzećima. Da bismo koncept privatizacije bolje i jasnije shvatili, moramo da znamo šta je to zapravo bio cilj, strateški cilj koji je Vlada Republike Srbije ovim predlogom zakona pred sebe stavila. Taj strateški cilj je svakako reforma naše privrede, ali pored reforme, svakako isto tako važni zadaci su i stvaranje jasnog vlasničkog režima u Republici Srbiji.
Mi smo pre par meseci imali ovde jedan zakon, odnosno zaustavili smo Zakon o svojinskoj transformaciji, deo koji se odnosio na autonomnu transformaciju, pre svega što smo smatrali da taj koncept podela, besplatnih podela akcija, nije bio dobar, i jednostavno, zaustavljao je proces restrukturiranja preduzeća.
Postavljalo se pitanje - ko bi sa takvim konceptom besplatnih podela akcija unosio investicije u preduzeće? Isto tako, gotovo i da moramo da konstatujemo da u Srbiji nema preduzeća, ma koliko ono, mi možemo po našim kriterijumima da kažemo, dobro posluje, a da ne traži investicije i svež kapital.
Opravdano je bilo pitanje - šta je sa akcijama koje su se na taj način sticale, odnosno sticali su akcionari? Opravdana sumnja, normalno, bilo je da će te akcije zaista ostati tamo gde su one i objavljene. Jer, logično je očekivati da, kada dobijete četrnaest ili petnaest hiljada maraka, sa nominalnom vrednošću, da će te akcije vrlo brzo biti i u sekundarnom prometu. I, besplatnom podelom akcija, iskreni da budemo, moramo to da konstatujemo, kreirane su bile samo iluzije zaposlenih. Priča da su radnici mogli da dobiju i do šesnaest hiljada nemačkih maraka, jednostavno, apsolutno nisu bile tačne.
Jer, kada imate podatak da su prodajom akcija radnici dobijali deset do dvadeset puta manji iznos, jasno vam se kaže šta je to zapravo bilo.
Ovim predlogom zakona definitivno se pravi nivelacija između nominalnog i realnog iznosa akcija. Zato je bio i potreban jedan drugačiji koncept privatizacije, koji je ovim predlogom zakona ovde iznet. Prvi put u Srbiji, i podvlačim, prvi put govorimo jasnim jezikom - zakon se zove zakon o privatizaciji, a ne neki smešni nazivi - Zakon o svojinskoj transformaciji, kako smo to do sada imali prilike da čujemo od socijalista, koji su to umeli lepo i fino da krste.
Vlada se ovim predlogom zakona stara da stvori uslove za efikansu privatizaciju i da za četiri godine imamo jasan vlasnički režim, da znamo da postoji samo državna i privatna svojina i da više nema društvene svojine. Društvena svojina je, po definiciji komunističkih teoretičara, kako su nas to učili za vreme sedamdesetih i osamdesetih godina, svačija i ničija.
I sama definicija dovoljno govori koliko je ona bila uspešna. Cilj je takođe sasvim jasan i očigledan - da se dobije jedno jako, korporativno upravljanje, da se dobije bolji menadžment i da se izvrši podela onakva kakva zaista i treba da bude, da se stvore jaka, dobro regulisana finansijska tržišta, tzv. berze, i da, jednostavno, promet akcija više ne bude na onim mestima, kao što smo imali slučaj da ih vidimo po pijacama, na ulicama, na tezgama, već na berzama.
Predlagač je svakako predvideo i zaštitu manjinskih prava. Da nema zaštite manjinskih prava, besplatna podela akcija ne bi apsolutno imala nikakvog smisla. I ono što moramo da istaknemo i što je izuzetno važno, jeste da se prvi put u Srbiji kaže da je privatizacija obavezna.
Očigledno je da ovim zakonom Vlada Republike Srbije želi da ima jednu javnu i jednostavu privatizaciju. Kad kažem javnu privatizaciju, posebna pažnja u zakonu je bila obraćena na informisanje svih zainteresovanih subjekata koji žele da učestvuju u privatizaciji. Jednostavno, više nema mogućnosti da se naprave tajni dogovori, tajni dilovi i da, kao što je to bio slučaj u prethodnoj vlasti, već unapred znamo ko će tu firmu privatizovati. A, kad nema tajnih dilova, logična posledica - nema više ni korupcije u Srbiji.
Ono što je najvažnije, što moramo da zaključimo i moramo da znamo da izvučemo pouku, da privatizacija sama po sebi nije rešenje, da je privatizacija samo tehnika. Da bismo ostvarili ekonomske reforme potrebno je da stvorimo jedno normalno demokratsko društvo koje će da poštuje zakone, koje će biti regulisano na Ustavu i zakonu i da bude apsolutno otvoreno prema svetu. Upravo to Demokratska opozicija Srbije i ova vlada čine. Samo tako uspeh privatizacije biće stopostotan. S druge strane, Vlada Republike Srbije i većinska grupacija DOS-a čini korak ka podizanju vrednosti nacionalne ekonomije i ka vraćanju njenog značaja i uticaja.
Iz svega napred navedenog, kao poslanik DOS-a, glasaću za ovaj zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vlastimir Budimović. Sledeći prijavljeni za diskusiju je narodni poslanik Milan Stanković.

Poštovana gospođo potpredsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, poštovani gospodine ministre i članovi Vlade, dosadašnje diskusije, koje su vođene u vezi zakona o privatizaciji, uglavnom su se oslanjale na zakonske i pravne norme koje ovaj zakon nosi. Zamolio bih vas da mi dozvolite da,  kao čovek koji je pre 50 godina, kao dete, preživljavao divljanje komunističke ideologije i pljačke nezabeležene u istoriji sveta, na primeru navedem i drugu stranu medalje, da navedem ljudske i moralne norme koje su tada prekršene,  a koje sada počinjemo ispravljati. Smatram da zakon postoji i bazira na moralnim i ljudskim normama.
Usvajanjem zakona o privatizaciji, koji ću zdušno podržati kao i ostali članovi DOS-a, mi započinjemo izradu jednog čitavog sistema zakona o povraćaju oduzete imovine fizičkim i pravnim licima. Time ćemo ispraviti istorijsku grešku i pokazati našim pokolenjima da gradimo demokrtsku i pravnu državu. Mladi bi mogli ceniti i primenjivati osnovna ljudska prava. Da bi mladi mogli da cene i primenjuju osnovna ljudska prava, pa i pravo na privatnu svojinu, molim ih da čuju moju priču, a ona je slična pričama desetina hiljada drugih priča u ovoj napaćenoj zemlji.
U praskozorje hladnog novembarskog jutra 1943. godine neko je zakucao na prozor sremačkog paora Sime Paunovića iz Surduka i pozvao ga da izađe. Ogrnuo je svoj novi gunj, izašao napolje i nikada se više nije vratio. Grob mu se ni danas ne zna. A, gunj je kasnije viđen na leđima oca jednog visokog komunističkog funkcionera Vojvodine. Par godina kasnije njegovih 220 jutara plodne sremačke zemlje, 20 konja, vršalica, zgrada, salaš oteto je, a njegova porodica je preživljavala skupljajući dudkinje po sremačkoj prašini. To je bio moj deda po majci.
Sedamdesetih godina 19. veka tadašnji kralj Obrenović je pozvao tri mlada grafička radnika, dao im po 10 dukata i poslao ih da šire pismenost i kulturu u tek oslobođene krajeve Srbije, da otvaraju knjižare i štamparije. Jedan od njih bio je moj deda po ocu - Đorđe Budimović. On je 1876. godine u Kruševcu zakupio jednu čatmaru, kupio prvu mašinu nožni tigl i, radeći drvenim slovima, otvorio prvu štampariju i knjižaru koja se zvala - "Kraljeva povlašćena knjižara i štamparija Đorđa Budimovića".
(Glasovi iz sale: Tema.)
Jeste, gospodo socijalisti, ovo je tema.
Dame i gospodo, 53 godine ja čekam ovaj dan, dan kada će početi da se ispravlja jedna velika istorijska nepravda učinjena prema desetinama hiljada naših ljudi koji su stvarali osnov moderne Srbije. Usvajanjem ovog zakona, kao prvog u nizu zakona o povraćaju oduzete imovine fizičkim i pravnim licima, čime će se vratiti dostojanstvo, vera u pravdu, vera u pravnu i demokratsku državu, jer pravo na privatnu svojinu predstavlja jedno od odnosnih ljudskih prava od prvobitne zajednice do danas.
Niko nikada više ne treba i ne sme da sanja snove koje ja sanjam od 1948. godine, snove košmare u kojima vidim svog oca Strahinju Budimovića kako sedi na stepeniku svoje i bratovljeve lepe knjižare i štamparije. Vidim i sebe, učenika drugog razreda osnovne škole, kako uplašeno gledam dva velika crvena pečata sa jemstvenikom preko radnje. Čudim se zašto taj predivni čovek, koji je sa 15 godina kao dobrovoljac, đak, bolničar, prešao Albaniju, preležao tifus, preživeo Krf, Plavu grobnicu, školovao se u Francuskoj, sada plače. Gospodo, zašto plače čovek u 48-oj godini? Zašto, kao u pozorišnom komadu o generalu Milanu Nediću, ta žena - afežejka, igra, podvriskuje i unosi se u lice moga oca govoreći mu - idi kući, ovo više nije tvoje. On, čija su tri starija brata ostavila kosti u gudurama Albanije, plače.
Devet godina ja, član DOS-a i Građanskog saveza, sa svojim prijateljima šetam ulicama Kruševca i Beograda, zviždim, lupam u šerpe i gutam suzavac. Ali, za razliku od svog oca, ja sam dočekao. (Oprostite na mojim emocijama.) Dočekao sam da posle septembra, posle oktobra, posle decembra dočekam i ovaj dan kojim ćemo obrisati i zadnje tragove komunističke ideologije.
Ovo sam izneo kao uspomenu na svog oca, kao i hiljade drugih u ovoj zemlji koji su to preživljavali, ali i zbog budućnosti mladih koji moraju shvatiti da je privatna svojina neprikosnovena i da se do nje može doći samo poštenim, upornim i dugotrajnim radom. Neka usvajanjem ovog zakona započne taj proces koji smo i obećali našim građanima u predizbornoj kampanji a koji gospodin ministar, u razgovorima o zakonu o privatizaciji, navodi kao sledeći korak koji je, praktično, već započet.
Dozvolite mi da završim sledećim citatom. U članu 43. Dušanovog zakonika iz 1349. godine, piše: "Nije vlastan gospodin car, kralj, ni gospođa carica, ikome silom uzeti baštinu, ni kupiti je, ni menjati je, osim ako sam ne pristane". Hvala

Hvala. Reč ima narodni poslanik Milan Stanković, a sledeći prijavljeni za diskusiju je narodni poslanik Branko Ružić.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je što sam još prošle nedelje čuo da su neki poslanici DOS-a izrekli ocenu, da je SPS 10 godina pokušavala da sprovede privatzaciju i da raskrsti sa prošlošću u smislu restrukturiranja naše privrede. Podsetiću vas da je u prethodno periodu SPS bila prva posle 50-togodišnjeg perioda počela sa ozbiljnim promovisanjem privatne svojine. Kao rezultat toga pojavile su se mnoge privatne firme u obliku malih i srednjih preduzeća. To je dovoljan dokaz da je SPS u potpunosti shvata da je privatna svojina superiorna nad ostalim oblicima svojine.
Nažalost, sankcije dela međunarodne zajednice, kao i rat koji je vođen protiv naše zemlje u značajnoj meri su omele proces privatizacije. Danas je već svima jasno da su sankcije uvedene ne zbog kršenja ljudskih prava i ugrožavanja sloboda Albanaca, već zbog isključivih interesa tih tzv. strateških partnera ili bolje rečeno multinacionalnih kompanija. Njihov interes nije bio da se sprovede zakon o privatizaciji kakav je podržavala SPS, a njihov interes nije da naša privreda radi i ostvaruje profit, jer to direktno smanjuje njihov profit.
SPS nije bežala od saradnje sa razvijenim svetom, ali pod uslovom da ta saradnja bude ravnopravna. Sve multinacionalne kompanije su bežale od toga. Sada kada su sankcije skinute i kada je uspostavljena politička veza sa svetom, nema nikakvog razloga da se ne uspostavi ekonomska saradnja, a osim što je interes tog dela sveta ostao u potpunosti isti. Nema razloga da naša preduzeća ne počnu sa radom i izvoze ono što je konkurentno. Nažalost, privredni rast je opao od 5.oktobra, a jedina briga nove vlasti je da rasproda ono u šta nije ulagala ništa. Kada prodajte vešto što niste gradili, onda vas mnogo i ne zanima po kojoj se ceni to prodaje. Državu uopšte ne zanima sudbina preduzeća i radnika, a posebno to ne zanima čelnike DOS-a. Oni zbog mutinacionalnih kompanija, ali i zbog sebe samih žele ovakav predlog zakona i to što je moguće pre. Prevara je i sada, kao što je bila i prevara u predizbornoj kampanji, da će građanima, a posebno zaposlenima, biti bolje. Ovaj predlog zakona ukida mnoga prava koje je prethodni zakon obezbeđivao radnicima, i to:
1. ukida se pravo preduzeća da emituje besplatne akcije do 60% vrednosti kapitala;
2. pri aukcijskoj prodaji pravo na besplatne akcije se ograničava na 30%, 20% ili 10% kapitala, a sve u zavisnosti kojom brzinom se vrši prodaja preudzeća;
3. pravo zaposlenih da se za svaku godinu radnog staža dobiju akcije u vrednosti 400 maraka, smanjuje se na 300, odnosno na 150 maraka u zavisnosti od brzine privatizacije; pri tenderskoj privatizaciji vrednost besplatno podeljenih akcija, ukupna vrednost kapitala iznosi svega 15% kapitala;
4. ako se ne proda 70% vrednosti kapitala preduzeća, nema besplatnih akcija radnicima, a to se kaže u članu 25;
5. praktično se zaposlenima ograničava pravo na besplatne akcije, jer vrednost od 10 do 30% kapitala predviđenog da se radnicima besplatno deli, predviđeno za besplatne akcije, neće biti dovoljno za sve zaposlene u preduzeću.
Bez obzira na obrazloženje predlagača u vezi ovog zakona, ipak su zaposleni, a i ostali građani direktno ili indirektno učestvovali u izgradnji fabrika i ostalih ustanova, kao i zemlje u celini. Zbog toga bi prvo trebalo građanima vratiti novac koji su ulagali u preduzeća ili im podeliti besplatne akcije, pa tek onda izvršiti prodaju na način kako je to predviđeno zakonom. Ako se Vlada zalaže za pravičnost i kaže da je zakon o nacionalizaciji ili konfiskaciji bio nepravedan, zašto donosi zakone koji će oduzeti imovinu onima koji su tu imovinu dobili na stvaranju. Tu se javlja još jedna nepravičnost, a desiće se da preduzeća ili fabrike kupi neko od stranih strateških partnera, koji će sigurno otupustiti deo radnika i to će otpustiti one starije, jer su mlađi daleko produktivniji. Tako će se dogoditi da posao izgube oni koji su najviše gradili tu fabriku ili preduzeće u kome su radili.
U zakonu ima puno nejasnih rešenja, rešenja koja daju Vladi velika ovlašćenja. Na primer, član 5. kojim se uređuje agencija za privatizaciju je nepotpun i kaže, da će se prava i dužnosti agencije urediti posebnim aktom, a nejasni su modeli prodaje putem tendera, aukcije i sve se ostavlja podzakonskom aktu odnosno Vladi Republike Srbije da sama odlučuje o tome.
Pored toga što je zakon neustavan i što ima još manjkavosti o kojima je bilo reči, on daje široke mogućnosti Vladi, odnosno DOS-u da proces privatizacije sprovede onako kako najviše odgovara pojedinicima iz DOS-a. Kada se taj proces jednom sprovede, pojedincima iz DOS-a više neće biti važno da li su vlast ili ne, neće biti odgovorni za dalju sudbinu zaposlenih i svih građana Srbije.
Kao što je i gospodin Milan St. Protić obavio posao, prihvatio mesto gradonačelnika ovog grada, zatim otišao za Vašington, znajući da neće moći da reši goruće probleme građana Beograda, pa tako će se desiti i sa ovom vladom. Građani, a posebno zaposleni ostaće na cedilu. Na kraju ću vas podsetiti na izlaganje premijera, gospodina Đinđića, koji je kazao, citiram: "Mi ne prodajemo fabrike i mašine, već prodajemo Zapadu očekivanja". A gospodine Đinđiću, ako prodajete očekivanja, a ne prodajete fabrike, u čemu je onda problem, onda podelite besplatne akcije radnicima u vezi tih preduzeća i ustanova onako kako je prethodni zakon predviđao i neće biti nikakvih problema. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Branko Ružić, a sledeći prijavljeni za diskusiju je narodni poslanik Borivoje Katić.

Poštovano predsedništvo, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama i građanima Srbije nalazi se Predlog zakona o privatizaciji, a koji je premijer Srbije gospodin Đinđić okarakterisao kao istorijski. Sa tim atributom se ne bih složio, s obzirom da smatram predlaganje zakona o privatizaciji sasvim normalnom pojavom u jednoj od zemalja u tranziciji, kakva je i naša zemlja. Time je gospodin premijer verovatno želeo da postigne neki marketinški poen i to me uopšte ne čudi.
Međutim, činjenica je da ovo nije prvi zakon koji će regulisati problematiku vlasničke transformacije. Na ovom primeru zakona takođe se jasno vidi refleksija programskih načela pojedinih političkih partija na argumentaciju, broj i na konture ovog zakonskog predloga o privatizaciji. Poslanička grupa SPS-a prvo uopšte niti spori niti je ikada dovodila u pitanje potrebu donošenja jednog svrsishodnog zakonskog rešenja u sferi privatizacije. Međutim, shodno programskim načelima SPS-a i našim stalnim zalaganjima da se donese socijalno pravedan model vlasničke transformacije, mi ovakav predlog zakona ne možemo prihvatiti iz čisto pricipijelnih razloga i koncepcijskih razmimoilaženja.
Manjkavosti ovog predloga zakona su brojni. Ovakav predlog ide na ruku finansijskim lobijima kojima je u interesu da se preduzeća onesposobe, obezvređuju, zatvaraju, rasprodaju. Ovim predlogom se na Vladu prenosi veliki broj ovlašćenja za donošenje podzakonskih akata i na taj način se Skupština lišava mogućnosti kontrole nad veoma važnim procesom privatizacije, a otvara se put ka neograničenoj samovolji Vlade. Zakon je neprihvatljiv iz razloga što ukida najveći broj neotuđivih i stečenih prava preduzeća i zaposlenih, penzionera i drugih građana. Između ostalog, ukidaju se i sledeća prava:
Pravo preduzeća da emituje besplatne akcije do visine od 60% kapitala preduzeća; zatim kod privatizacije putem tendera besplatne akcije zaposlenih u datom preduzeću ograničavaju se na najviše 15% kapitala preduzeća; ukida se pravo građana izvan konkretnog preduzeća da se prijave za besplatne akcije u svakom preduzeću; ukida se pravo zaposlenih da u svom preduzeću dobiju besplatne akcije za staž koji ostvare u drugim preduzećima; ukida se pravo izdavanja besplatnih akcija pre prodaje 70% kapitala preduzeća i potpuno se ukida pravo zaposlenih na besplatne akcije ako nije prodato više od 50% kapitala preduzeća; ukida se pravo zemljoradnika na pravo prvenstva, pa i pravo konkurisanja za besplatne akcije u zadrugama i poljoprivrednim preduzećima. Takođe se ukida pravo Republičkog penzionog fonda na 10% svih akcija preduzeća.
Ovakvim predlogom zakona takođe implicira se mogućnost vrlo opasne situacije, gde bi Agencija za privatizaciju, shodno članu 5. predloženog zakona, bila pravno lice koja će jedina određivati tok privatizacije i to bez ikakvih vrednih mehanizama kontrole. Članom 24. se ne definiše i ne pojašnjava budući metod procene vrednosti kapitala i to se ostavlja na milost i nemilost Vladi, koja po tom pitanju donosi podzakonski akt. Kod prodaje delova ili imovine preduzeća, u članu 3. i 23 ovim predlogom zakona ne ustanovljava se obaveza Agencije za privatizaciju da ne izazove štetu u preduzeću po procesu vlasničke transformacije ili da ne onemogući njegovo funkcionisanje.
Osnovni principi ovog predloga zakona o privatizaciji su obaveznost i oročenost, i u suprotnosti su sa članovima 64, 55. i 57. Ustava Republike Srbije i članom 74. Ustava Savezne Republike Jugoslavije, koji garantuju poslovnu samostalnost preduzeća, njegovu ravnopravnost na tržištu i u merama ekonomske politike, i zabranjuju diskriminaciju pojedinih vrsta preduzeća. Ne sporeći potrebu donošenja jednog zakona koji će regulisati problematiku svojinske transofrmacije, kao socijalista, nisam mišljenja da će primena ovakvog predloga zakona stvoriti ambijent koji će dovesti do socijalno-pravedne vlasničke transformacije u kojoj niti jedna od kategorija stanovništva u Srbiji neće biti ugrožena. Zbog serije ovakvih protivustavnih predloga zakona, kao i sramotne uredbe Savezne vlade od subote, glasaću protiv ovog predloga zakona. Koristim priliku da sve pravodoljubive građane pozovem sutra na Trg Republike u 18,00 časova da odbranimo dostojanstvo Srbije. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Borivoje Katić, a nakon njega narodni poslanik Vladimir Garčević.

Dame i gospodo, bez obzira šta drugi mislili, imaju pravo na to, ovaj zakon je ipak istorijski i zaista na jedan specifičan način raskida sa svim onim dekadentnim što smo imali u prethodnim zakonima, omogućava privredi da živi i da buja, napokon i za ubuduće. On definitivno raskida sa dosadašnjim dekadentnim ekonomskim sistemom koji smo imali. Ovaj zakon će omogućiti investicije za naša preduzeća, omogućiće preduzeću jedan novi život, omogućiće razvoj naših preduzeća, omogućiće restituciju i revitalizaciju naših preduzeća.
Dame i gospodo, ovaj zakon donosi jedan jak menadžment, menadžment koji će vlasniku donositi profit. To će biti jedini uslov i razlog da taj i takav menadžment i dalje bitiše u tom preduzeću. Nema više zabluda, nema prevara, jasan je motiv. Motiv je profit koji će radnicima omogućiti dobre, plate i zarade.
Ovaj zakon ne dozvoljava rasprodaju preduzeća, nikako. U zakonu o privatizaciji jasno su definisani kriterijumi koji onemogućavaju bilo kakvu rasprodaju, već baš naprotiv da se investicijom ulazi u jedan proces koji će samom preduzeću doneti boljitak. Ovaj zakon omogućava dolazak stranih preduzeća. Napokon će zajedno sa stranim ulagačima naša privreda stati rame uz rame sa snažnim evropskim i svetskim firmama. Ovaj zakon omogućava razvoj malim i srednjim preduzećima, što predstavlja budućnost Srbije i srpske privrede. To je jasno ovim zakonom definisano. Ovaj zakon omogućava uspešnu ekonomsku tranziciju cele naše zemlje, napokon posle toliko godina mi smo došli u situaciju da ekonomski izađemo iz teških trenutaka u kojima smo bili, ne samo u ovih zadnjih 10 godina, nego u zadnjih 50 i 60 godina.
Dame i gospodo, jedno od načela ovog zakona jeste ekonomski rast. Ekonomski rast i socijalna stabilnost su tu. Ovaj koncept je socijalno daleko prihvatljiviji od svih onih zakona koje smo imali do sada, prosto zato jer u odnosu na one prethodne zakone daleko više podstiče pravedniju ravnotežu interesa između zaposlenih i nezaposlenih.
Dame i gospodo, ovaj zakon je iznad svih nas kao političkih stranaka i kao pojedinaca. On je u interesu cele nacije, on je u interesu naše Srbije, on je u interesu naše dece, za koje faktički danas udaramo temelje društva u kome će oni vrlo brzo biti nosioci.
Dame i gospodo, ovaj zakon predstavlja jedan posao koji nema ko drugi da odradi, osim nas. Niko drugi osim nas ne može da odradi ovaj posao koji je definisan zakonom o privatizaciji. Zato, usvojimo ovaj zakon, zavrnimo rukave i završimo posao koji danas započinjemo. Hvala.