Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, poštovani članovi Vlade, od seta zakona o kojima Skupština danas raspravlja, reći ću nešto više o Predlogu zakona o privatizaciji.
Naime, predloženi zakon o privatizaciji, s obzirom na njegov sadržaj, pitanja koja tretira, ali i ona druga koja ne pominje a koja će bez sumnje imati posledice po društveni sistem i život građana Srbije, koja će nastati kao posledica prihvatanja i primene zakona, odnosno iz svih ovih razloga mislim da Predlog zakona treba povući iz procedure, tj. da ga ne treba usvojiti.
Zakon treba povući iz procedure iz nekoliko razloga. Prvo, zato što nije usaglašen sa Ustavom SRJ i Ustavom Republike Srbije, kao i saveznim Zakonima o preduzećima i osnovama promene vlasništva društvenog kapitala. I ovaj zakon, kao i brojni drugi koji su bili na razmatranju i usvajanju u Narodnoj skupštini, pokazuje u stvari pravo lice vladajućeg režima u Srbiji, odnos prema saveznoj državi, poštovanju najvećeg pravnog akta u zemlji.
Dok se javno zalaže za jačanje savezne države, poštovanje prava, Ustava i zakona, u isto vreme zarad svojih političkih interesa i predizbornih obećanja DOS donosi zakone koji su na uštrb savezne države. Čini se vrlo opravdano da DOS na ovaj način prećutno čini onošto javno ne sme ili ne želi da kaže, a to je da negira saveznu državu.
Usvajanje i primena zakona, kao što je ovaj o kome danas Skupština raspravlja, sa odredbama suprotnim Ustavu SRJ i saveznim zakonima, nije ništa drugo do negiranje legaliteta savezne države i argument više svim onim protivnicima postojanja i razvoja zajedničke države.
Predlog zakona je direktno suprotan članu 74. Ustava SRJ i članovima 55, 57. i 64. Ustava Srbije, koji garantuju poslovnu samostalnost preduzeća, njihovu ravnopravnost na tržištu, i u merama ekonomske politike zabranjuju diskriminaciju pojedinih vrsta preduzeća.
Član 14. ovog predloga zakona o kome mi raspravljamo utvrđuje obaveznost postupuka privatizacije najkasnije u roku od četiri godine od stupanja na snagu ovog zakona, dok član 16. daje mogućnost agenciji za privatizaciju i nadležnom ministarstvu da mogu da pokrenu inicijativu za privatizaciju.
Navedene odredbe suprotne su pomenutim saveznim zakonima koji ostavljaju organima preduzeća da sami odlučuju o tome hoće li i koje statusne promene da vrše. Savezni zakoni propisuju način utvrđivanja i iskazivanja vrednosti društvenog kapitala, ostavljaju slobodu preduzeću da bira model transformacije, prodaju akcija po povlašćenim uslovima i dozvoljavaju dokapitalizaciju, dakle puno stvari koje republički zakon ne uvažava.
Drugi razlog zašto predloženi zakon ne treba usvojiti je taj što je zakon u mnogim odredbama nejasan, ne daje odgovore na postavljena pitanja, pogotovu kada je reč o ovlašćenjima Vlade Republike Srbije da donosi podzakonske akte, čime se u stvari utire put neograničenoj samovolji Vlade.
Brojne su odredbe ovog zakona koje to potvrđuju, koje ostavljaju Vladi mogućnost da kasnije, kroz posebne akte bude glavni činilac privatizacije, koji sudi i presuđuje, pokreće i završava određene radnje u postupku privatizacije ili odlučuje o visini namene sredstava iz privatizacije.
Vlada, tako, u brojnim odredbama ovog zakona, citiram, bliže propisuje postupak i način restrukturiranja subjekata privatizacije, propisuje metodologiju procene vrednosti kapitala, imovine, bliže propisuje postupak i način prodaje kapitala i imovine, propisuje način sticanja, raspodelu i druga pitanja, ili pak utvrđuje visinu sredstava za finansiranje namene iz člana 60. Zakona.
Znači, svi ovi primeri pokazuju velika ovlašćenja Vlade.
Zakon pokazuje, a to su potvrdili i predsednik Vlade i resorni ministar u svojim izlaganjima, da Vladu interesuje samo kapital, novac koji bi trebao da se dobije u postupku privatizacije u Srbiji i naravno - kako ga potrošiti. Vlada ništa ne govori o proizvodnji, otvaranju novih radnih mesta, zapošljavnju novih radnika.
Vlada ne govori ništa o socijalnoj komponenti zakona. To je, u stvari, treći razlog, zbog koga zakon o privatizaciji ne treba usvojiti.
Vlada očekuje da promenom vlasničke strukture subjekata privatizacije automatski dođe do unapređenja proizvodnje, do većeg zapošljavanja, do privarednog razvoja. Pri tom se bez ikakve doze kritičnosti glorifikuje privatna svojina, kao najbolji, najefikasniji oblik svojine, kao rešenje za sve naše privredne, a možda i društvene probleme.
Pri tom se svesno u drugi plan stavlja pitanje načina upravljanja svojinom, što je u stvari neophodan uslov efikasnosti i prosperiteta. Samo dobar menadžment, upravljačka ekipa, koja brine o svojini, bez obzira u kom obliku ona bila, i stvara dohodak, jeste uslov napretka, a ne privatna svojina sama po sebi.
To veoma jasno potvrđuju brojni primeri, posebno zemlje gde je privatna svojina dominantna, a one grcaju u bedi i siromaštvu, kao što je slučaj u više zemalja Srednje i Južne Amerike.
Zanimljivo je da Vlada, u liku predsednika Vlade i resornog ministra, ni reč nije rekla, makar ne direktno, o posledicama privatizacije. I predsednik Vlade, i ministar, govorili su o nazovi dobrim stranama privatizacije. To jeste logično sa njihovog aspekta, ali su, poštenja radi, trebali da kažu makar nešto i o lošim stranama privatizacije, kojih će bez sumnje biti.
Doduše, predsednik Vlade je to potvrdio indirektno. Rekao je da treba po procesu privatizacije, bez obzira da li smo pogođeni, ili ne, zadovoljni ili ne, da se ponašamo u skladu sa važećim normama u svetu. Ako zaposleni ne budu zadovoljni privatizacijom preduzeća u kome rade i o čemu ne odlučuju, jer će to u njihovo ime učiniti Vlada, ili pak ako u novim uslovima, sa novim vlasnikom, budu predstavljali višak radne snage, tj. dobiju otkaz, oni, po predsedniku Vlade, ne treba da prave probleme novim vlasnicima, u formi protesta, a kamoli sukobljavanja, jer to nije pristojno i može uplašiti druge potencijalne kupce.
Kao i o nekim drugim pitanjima, Vladu interesuje samo visina kapitala koja se može steći i imidž koji se stiče u javnosti. O nezaposlenima treba neko drugi da brine, ponajviše oni sami. Privatizacija će po logici stvari povećati broj nezaposlenih lica. Vlada za taj problem nije ponudila adekvatan odgovor. Naprotiv, ona je pre mesec dana određenim zakonskim rešenjima smanjila obim i sadržaj prava nezaposlenih lica, pogotovu onih starijih po životnom dobu i po radnom stažu, koji zasigurno neće i na budućem tržištu rada biti traženi od strane poslodavca.
Budućnost ove kategorije ljudi na ovaj način postaje pitanje bez odgovora od strane Vlade i sa mogućim, krajnje negativnim efektima. Čovek koji ostane bez posla, u uslovima enormnog povećanja cena svih proizvoda i pada kupovne moći stanovništva, praktično postaje čovek bez budućnosti. Tvrdnje da će deo sredstava biti usmeren na podsticanje razvoja, nisu potpunije argumentovane, niti u zakonu, niti od strane samog predlagača.
Mnogo je više pažnje posvećeno drugim pitanjima iz ovog zakona - isplaćivanju nadoknade licima čija je imovina nacionalizovana, ili pak pitanju vraćanja dugova, čiji je obveznik, ili garant, Republika Srbija. To je potvrdio i predsednik Vlade u svom izlaganju, kroz stav da se mi, kao članica UN, moramo poanšati u skladu sa opšteprihvaćenim pravilima, tj. moramo ispunjavati određene obaveze, ili u prevodu vraćati naše dugove.
Dakle, ako hoćemo novac od privatizacije, od strateških partnera iz inostranstva, treba da prihvatamo međunarodne obaveze. Ista priča se ovih dana mogla čuti i povodom pitanja izručenja naših državljana Haškom sudu.