Dame i gospodo narodni poslanici, posle teme i rasprave o ustavotvornom okviru za Kosovo i Metohiju ovo pitanje o privatizaciji je po važnosti i težini odmah iza ove teme.
A zbog čega?
Zbog toga što pitanje privatizacije predstavlja tabu temu za svakog radnika, jer misli na svoje radno mesto, misli na platu, misli na životnu egzistenciju. Normalno da se svako plaši za svoje radno mesto, za svoje ostajanje u preduzeću, jer i ako nije primao platu, i ako je veći deo radnog vremena provodio na plaćenom i neplaćenom odsustvu, ipak se nečemu nadao. Nadao se DOS-ovskom obećanju koje ste mu dali u predizbornoj kampanji. Sada te nade nema. Stvarnost se bliži kraju.
Svojinska transformacija društvenog i državnog kapitala odvijala se u našoj zemlji u određenom periodu manje ili više.
Do 1994. godine privatizovano je 44% ukupnog kapitala, a onda 1994. godine došlo do revizije i poništenja svega što je do tada privatizovano tzv. Đinđićevom revalorizacijom.
Ekonomska politika jedne države efikasna je u onoj meri u kojoj uspeva da stvori optimalne uslove funkcionisanja privrednog sistema, u kome se racionalno proizvodi da bi se zadovoljili materijalni interesi ekonomskih subjekata i građana u celini.
Rezultati ukupnih privrednih delatnosti izražavaju se veličinom nacionalnog dohotka, koji se raspoređuje prema određenom kriterijumu. Osnovni cilj ekonomske politike je privredni razvoj i ekonomski prosperitet uopšte, a od uspeha toga zavisi kvalitet života i održavanja svih drugih sfera organizovane društvene delatnosti. Privredni razvoj se ne iskazuje samo nacionalnim dohotkom, nego i stopom zaposlenosti, opštim nivoom cena i usluga, deviznim kursom i racionalnim raspolaganjem resursima.
Svojim ciljevima ekonomska politika je redovno orijentisana na poboljšanje ekonomskog stanja društva, ali s obzirom na to da ih određuju prevashodno politički faktori, oni su često opterećeni nesaglasnošću želja i mogućnosti, neekonomskim pristupom u izboru prioriteta. Dileme se javljaju na više relacija, poput opredeljenja da li je važnija stopa privrednog rasta ili pravičnija raspodela nacionalnog dohotka, da li je značajnija akumulacija ili smanjenje nezaposlenosti. Pozitivna stopa rasta i povoljni platni bilans sa inostranstvom, puna zaposlenost, niska inflatorna stopa i stabilne cene, određeni su ciljevi svake ekonomske politike.
Dame i gospodo, svi pokušaji ekonomskih reformi u socijalističkom društvu, uz očuvanje društvene svojine, završeni su neuspehom. Nesporno je da ideologija socijalizma nije uspela proniknuti u suštinu tržišta i njegove zakonitosti.
Očito, kada se problem privatizacije postavi na ekonomske osnove, i one ne izgledaju komplikovano. Ako ljudi mogu imati novaca da mogu kupovati robu, zašto da ne bude prihvatljivo da društveno preduzeće postane roba i da ga može kupovati privatno, pravno lice.
Srpska radikalna stranka zalaže se za privrednu strukturu zasnovanu na poznatim vlasnicima imovine. Privatizacija jeste nužnost i neophodan uslov celokupnog tržišnog sistema, ali njeno provođenje mora podrazumevati kupovinu preduzeća za gotov novac i staru deviznu štednju. Privatizacija mora biti obavljena pod nadzorom javnosti i uz direktnu odgovornost države i organa lokalne smaouprave, zavisno od strateškog značaja preduzeća, njegove veličine i broja zaposlenih.
Država, Vlada i organi lokalne samouprave, u procesu privatizacije moraju obezbediti realnu cenu društvenog kapitala, sigurnost naplate od budućih vlasnika i rešavanje pitanja zaposlenih radnika. Strategijom razvoja privrede moraju se definisati delatnosti u kojima će privatizacija biti obavljena u najkraćem mogućem roku. Takođe, neophodno je definisati i strateške delatnosti, u kojima je potrebno zadržati većinsko vlasništvo države.
U procesu privatizacije moraju se izbeći sve greške tranzicije zemalja u okruženju, koje su, primenjujući propisane šok terapije zapadnih nadri lekara, dovele privrede svojih zemalja u katastrofalan položaj. Sve zemlje iz okruženja, koje su 90-tih godina nekritički sprovele privatizaciju, danas su suočene sa niskom stopom društvenog rasta, niskim standardom, uništenom proizvodnjom i slabim izgledom za razvoj. Svoje proizvodne pogone su pretvorili u magacine robe zapadnih zemalja. A gospodin predsednik Vlade, Đinđić, reče za ovom govornicom - mi ćemo prodavati tržište. Ako se to desi, onda stvarno od ovog programa nema ništa.
Dame i gospodo, ako sagledamo privrednu kartu cele Srbije, videćemo da od 5-to oktobarske DOS-ovske revolucije, morate priznati da se nijedna privredna grana nije vratila na prethodni nivo proizvodnje, a kamoli da je došlo do povećanja proizvodnje. Sve ono što ste obećali biračima, niste ispunili, nije se ostvarilo, a to je: donacije od šest milijardi dolara, koje su vam bile potrebne za pokretanje i revitalizaciju privrede i proizvodnje - nema ih, verovatno ćete ih sada dobiti, kada budete Srbe isporučivali u Hag.
Mislite da će već na prvim tenderskim ponudama, nekoliko profitabilnih domaćih firmi privući strateške inostrane partnere i tako ćete obezbediti kapital za nove programe i poslovanje. To smo videli u Crnoj Gori, od velike medijske buke, galame i obećanja, nema ništa. Bojim se da i pojavom naših domaćih kupaca, čiji kapital (novac) kojim žele kupiti fabriku, je sumnjivog porekla. Ovo iznosim jer imamo kontinuitet kriminalizovane države. To je simbioza između mafije, politike i privrednika, koja je u potpunosti očuvana. Da umesto liberalnog ideala, u kome činovnici ostaju, a da se političari smenjuju, imamo sistem u kome kriminalci ostaju, a političari se smenjuju. Danas imamo holding kompanije i biznismene koji su to postali pomoću krajnjih, dubioznih aktivnosti - radi se o švercu droge, cigareta, nafte itd. Najčešće ovaj kapital poseduju oni koji su do juče bili u JUL-u, ili SPS-u a sada su u redovima DOS-a. Došli su kod vas da vas sponzorišu, da sačuvaju i uvećaju svoj ukradeni kapital, kao i mnogi iz vaših redova.
Potrebno je sačuvati prodajom preduzeća radnike, mnoge koji su raubovani i zdravstveno oronuli, da se ne desi, pošto ne mogu da pruže maksimalnu radnu sposobnost, da ne budu otpušteni, potrebno je napraviti socijalnu kartu.
Dolaskom DOS-a na vlast prekinuta je totalno privatizacija, ali se ne prekida za DOS-ovske funkcionere. Oni u ovom vakumu love i traže za sebe profitabilne fabrike. Za taj posao je imao čast da bude zadužen savetnik gospodina Đinđića, gospodin Dragaš.
Najnoviji slučaj je sa mnogim bankama u Srbiji, tako se to zbilo da guverner Narodne banke Jugoslavije, gospodin Dinkić, zatvori i Šabačku banku. Nije bila nelikvidna nijednog dana od svog osnivanja, sva potraživanja su tog dana zatvaranja, imala su svoju podlogu na računu. Dolaskom nove vlasti, ova banka je odmah proglašena nepoželjnom i postavljani su joj stalno novi uslovi. Ova banka ima 25.000 tekućih računa. Takođe isplaćuje penzionerima penzije, 70% šabačke privrede je svoje poslovanje imalo preko računa Šabačke banke i šabački privrednici su njeni osnivači. To je bio ustvari uslov zatvaranja.
Danas su računi mnogih firmi i preduzeća u Šapcu blokirani, radnici ne primaju plate, a mnogi su ostali bez svojih plata, jer nisu stigli da ih podignu, jer je gospodin guverner banku zatvorio u toku noći, verovatno nošen iskustvom kako to radi ministar pravde, gospodin Batić. Predsednik opštine gospodin Dušan Petrović je za opštinu izvukao novac, a za fabričke radnike nije to urađeno i to je velika greška.