Dame i gospodo narodni poslanici, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izgradnji objekata, konačno se u Srbiji, u urbanističkom delu, mogu slobodno reći, uvodi red. Ovim predlogom opštine i gradovi u Srbiji trebalo bi da se oslobode ataka onih ljudi koji su mislili da novcem jednostavno mogu sve. Kragujevac je jedan od gradova u centralnoj Srbiji koji je osetio posledice urbanističkog divljanja.
Naime, period 1970. godine, pa potom i 1980. godine, predstavlja tamnu stranicu u tom delu. To je vreme kada su Srbi napuštajući našu južnu pokrajinu, prosto jurili u gradove centralne Srbije, poput Kragujevca, Kraljeva, Kruševca i ostalih gradova i u tom periodu su nastajala divlja naselja, i to bez ikakvog plana i bez ikakve dozvole. Država tada nije želela da ovaj problem reši, a vlasnici takvih objekata su nakon proteka određenog vremena, zahtevali od opština da im obezbedi potrebnu infrastrukturu. Opštinski urbanistički planovi tada su jednostavno pali u vodu.
Drugi period je takođe tragičan, to je od 1990. godine. Urbanističko divljanje nastavljaju ljudi koji su preko noći postali bogataši, koji su bili bliski sa prethodnom vlašću, pa je logika nalagala da svoju moć krunišu i bespravnim objektom. Kakva je ta moć i sila ako nema nešto da je prati. Nikako se ne sme zaboraviti da nam je u proteklom periodu, tada, ostavljena mogućnost da se ti i takvi objekti legalizuju. Poslednji rok je, ako se ne varam, a gospodin ministar će me ispraviti 4. novembar 1995. godine. Mislim da je jako mali broj takvih ljudi koji su svoje objekte legalizovali na svoj način.
Vlada Republike Srbije, slobodno mogu reći, smelo je krenula u obračun sa divljom gradnjom, jer drugog instrumenta za zaustavljanje divlje gradnje u Srbiji, jednostavno, više nema. Samo u Srbiji, draga moja gospodo, postoji termin - divlja gradnja, tog termina u čitavoj Evropi nema. Činjenica je, i tu se slažem sa pojedinim diskutantima, da je zaista procedura dobijanja građevinske dozvole jako duga i komplikovana, od službe za urbanističke poslove, pa onda rešenja zemljišno-knjižnog uloška, pa kopije plana, pa traženje urbanističko - tehničkih uslova za gradnju, pa da li je to gradnja, dogradnja, ili nadograđivanje, pa dobijanje urbanističke dozvole, izgradnja izvođačkog projekta i na kraju sklapanje ugovora sa Fondom za gradsko - građevinsko zemljište i definitivno dobijanje dozvole, i to je zaista jak period. Tu se slažem.
Gospodo socijalisti, ne smemo da zaboravimo, vi ste ovakvu proceduru predvideli i vi ste kreirali i ovu proceduru i uzrok ste ovom problemu i tu da budemo realni. Ali i pored tako komplikovane procedure u Kragujevcu, a verujem da je tako i u drugim gradovima širom Srbije, za dobijanje dozvole potrebno je u proseku od tri do četiri meseca.
Takođe, tvrdnje da su pojedine naknade, konkretno za gradsko građevinsko zemljište, visoke, ne stoje. Odlukom Skupštine grada Kragujevca o gradskom građevinskom zemljištu u članu 5 predviđen je iznos od 2% od tržišne vrednosti po jednom metru kvadratnom, nove stambene gradnje, što bi u ekstra zoni u Kragujevcu iznosilo oko 20 nemačkih maraka. Složićete se da je to sasvim primerena suma ekonomskoj moći građana. Svaka opština i grad imaju svoj urbanistički plan. Da li je on detaljan ili generalan, to je obaveza koju opštine i gradovi donose.
Njime se predviđa izgled grada u određenom periodu. Da li mi više smemo da tolerišemo haos koji unosi investitor, koji zida objekat na mestu koje je možda predviđeno za gradnju nekog objekta po urbanističkom planu ili možda da tu prođe ulica? Da li više smemo da tolerišemo stvaranje čitavih ulica, poput jedne u Kragujevcu koja je nastala ispod dalekovoda? Ovaj zakon je jednostavno neophodan i nema, to moramo da ponovimo, a to su već i moji prethodnici rekli, nema retroaktivno dejstvo, već će važiti za one koji se budu drznuli i nastavili da dalje rade ono što su radili. Mi ne pokušavamo da zaustavimo divlju gradnju koju je prethodna vlast negovala i čuvala. Ovaj zakon je nužnost i njime se želi uvesti red i u oblasti urbanističkog razvoja Srbije.
