Dame i gospodo narodni poslanici, u mojoj višegodišnjoj poslaničkoj karijeri prvi put se javljam da diskutujem o Poslovniku, osim ako izuzmem slučaj kad sam jednom ranije podnosio predlog za institut interpelacije, ali tada nije usvojen. Smatrao sam da je za tolerantne ljude, dovoljno razumne i dovoljno poslovno raspoložene poslovnik nije ni potreban. Ali, jedan takav papir, ipak, mora da postoji, mada u nekim zemljama i ne postoji. Engleska je zemlja koja nema ni ustav. Verovatno da njihov parlament nema poslovnik. Njima to nije potrebno. Država koja postoji više stotina godina bez ustava, a dobro funkcioniše.
Međutim, kod nas sve mora da bude propisano, detaljno, nekakvim zakonima, poslovnicima, pravilnicima itd. Zbog toga sam odlučio da učestvujem u ovoj raspravi i da napišem nekoliko amandmana. Ovim predlogom su zaista ugržena neka prava nas, narodnih poslanika. Mi smo u nedoumici. Da li zbog toga što neki poslanici vole da ih odavde iznose, mi treba da učinimo kompromis, pa da se odreknemo nekih prava, kako bismo rad parlamenta učinili efikasnijim?
Mislim da tako daleko, ipak, ne možemo da idemo. Građani koji su nas poslali ovde oceniće rad svakog od nas i poslaničkih grupa na nekim izborima, kada budu bili, i glasaće kako smatraju za shodno.
Član koji mi se najmanje sviđa, odnosi se na skraćenje diskusije na pet minuta. Prema tome, ja ću se zbog svojih amandmana morati češće da javljam.
Prvo, da krenem od vremena za raspravu. Ja nisam pisao amandman, ali mislim da je to moglo da bude urađeno drukčije. Recimo, da se ograniči broj poslanika koji mogu da raspravljaju o jednom zakonu iz poslaničke grupe. Na primer, da se kaže: o jednom zakonu može da govori najviše tri poslanika, o drugom zakonu druga trojica ili petoro itd. Ali, kada govore svi poslanici o jednom zakonu u načelu, onda ovde slušamo mnogo ponavljanja.
Drugo, predloženo je da može da reklamira povredu poslovnika samo predstavnik poslaničke grupe. To ne samo što lišava poslanika prava da reklamira povredu poslovnika, nego ne postiže nikakav efekat. Umesto da se javi 15 poslanika, javljaće se stalno Šešelj i Toma Nikolić, pa će biti isti efekat. Na ovaj način nećemo ih sprečiti.
Što se tiče velike polemike o kaznama, ja bih pokušao da razumem da su predložene kazne za poslanika koji ne dolazi na sednice. Ako poslanik nije bio deset puta na sednici u toku jednog meseca, odbija mu se deo paušala.
Dame i gospodo, nije ovo popravni dom za maloletnike. Ovo je Narodna skupština Republike Srbije. Mi, nas 250, zastupamo ovde suvereni narod. Ne može se ovako postupati. Ne možemo biti kažnjavani, opominjani, isključivani itd. to treba odbaciti.
Imam još jednu primedbu. Narodni poslanici iste poslaničke grupe mogu da podnesu samo jedan amandman na jedan član predloga zakona. Konkretno, dođe ovde zakon o univerzitetu. Ja predložim amandman za jedan član, a uvaženi kolega Lilić se ne slaže, pa da drugi amandman, iako je član moje poslaničke grupe. Ne možemo mi u tome onemogućiti poslanike. Ne moraju se nama poklapati amandmani, iako smo članovi iste poslaničke grupe. To je, jednostavno, neizvodljivo.
Što se tiče interpelacije, ja sam predložio amandman. Mnogo je 50 poslanika. Dovoljno je 30. Mislim da je dat suviše veliki rok Vladi, jer treba da čekamo 30 dana da Vlada prihvati tu interpelaciju. Uostalom, interpelacija ne znači da mi uvek tražimo da se glasa o poverenju Vladi. Čak ima drugi smisao. Umesto da nekoliko poslanika postavi poslaničko pitanje Vladi, recimo iz obalsti zdravstva, oni će se dogovoriti i tražiti interpelaciju, da se ovde, u ovom domu, raspravlja o zdravstvu u Srbiji. Isto se odnosi na prosvetu ili druge oblasti.
Tako treba shvatiti institut interpelacije.
