Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, nekada su se Srbi okupljali na svojim skupštinama i radili su, dogovarali se, a nisu uopšte imali poslovnike. Kasnije, sa razvojem parlamentarizma, došlo se do toga da se pravilima utvrdi kako treba da teče jedan narodni dogovor, dogovor narodnih poslanika, i da se tim pravilima ograniči bilo čija samovolja, bilo kog učesnika skupštine, pa i samog predsednika, kome je povereno, koji je izabran za to da vodi tu skupštinu.
Ne znam do u detalje, ali sam uveren da u istoriji parlamentarizma u Srbiji nije bilo ovakvih primera zloupotreba, ispada i ruženja, ne sopstvenoga ugleda, a toga mnogi nisu ni svesni, svoj ugled ruže, nego i ovoga doma, predstavničkog doma, pred građanima Srbije koji su ih birali.
Molim vas, zatražio sam podatke, sa malim zakašnjenjem, ali će biti obelodanjeni podaci, da se od januara 2001. godine napravi statistički pregled - koliko je poslanika za ovom govornicom govorilo, iz koje stranke, da se pokaže da je ta zloupotreba vršena na taj način što je bez razloga, bez stvarnog povoda, reklamirana povreda Poslovnika. Zna se ko je to radio, zna se ko je odstupao od dnevnog reda, koje taj koji nije napustio govornicu, kada je Skupština odlučila da mu je oduzeta reč i da treba da se udalji.
Takođe, zatražio sam podatke iz kojih će se videti koliko je novca potrošeno za naš rad od januara do kraja septembra 2001. godine, da se pokaže i to koliko je ko naplatio dnevnica i putnih troškova, putujući svakog dana iz fiktivnog grada u Beograd i natrag itd. Zna se ko je uzrokovao donošenje ovog predloga za izmenu Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Oni to vrlo dobro znaju. Neću da ih pominjem zbog replike. Vrlo dobro se zna.
(Vojislav Šešelj: Bojiš se!)
Ne bojim se, nego neću. Neću da vam pružim tu priliku.
