Dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko puta u proteklih nekoliko dana pominjano je moje ime i diskusija iz 1994. godine od strane poslanika Socijalističke partije. Te 1994. godine Socijalistička partija je u decembru mesecu išla ka restrikciji Poslovnika. Tada sam govorio i to sledeće: da su tada i predsednik Socijalističke partije i njena vrhuška hteli da konstituišu demokratski režim bez konkurentskih stranaka. Rekao sam da su hteli demokratiju kao puku etiketu, da su sprečavali i onemogućavali sve što prikazuje drugačije mišljenje. Govorio sam da je u tom, nadasve specifičnom istorijskom momentu, na delu prikrivena politička diktatura.
Ta 1994. godina je godina koja pada u najtužniju deceniju našeg naroda, u deceniju i u vreme kada se drobilo, mrvilo, razvlačilo i prodavalo sve ono što je srpsko, i u Srbiji i van nje. To je radio predsednik tadašnje Socijalističke partije i politička vrhuška. Zašto je to trebalo tada i zašto je svako pitanje koje je bilo od 1994. do 2000. godine bilo nacionalno, zašto je bilo potrebno onda da se suzi pravo na reč? Bilo je potrebno da se ne zna, a to su krupni istorijski momenti i krupna istorijska dešavanja koja je morala vrhuška Socijalističke partije da zataška.
Znači, nije bio u pitanju parlamentarni rad, kao što je danas pitanje i predmet ovih izmena i dopuna. Predmet je bilo nešto sasvim drugo. Tada, 1994. godine, srpski režim digao je ograde prema svojoj braći. Nije trebalo da se zna, da se javno govori, to je ono što je bilo. Međutim, očekivalo se i bio je zadatak politike još mnogo loših stvari da se uradi, o kojima ne bi smelo i ne bi trebalo da se govori tada za ovom govornicom. Podsetimo se samo 1995. godine, pad Krajine, pad Zapadne Slavonije, pad zapadnog dela Republike Srpske, Dejtonski sporazum, setimo se izbornih krađa i setimo se albanskog pitanja. To su nacionalna pitanja o kojima u ovom domu tadašnja većina Socijalističke partije nije smela da dozvoli da se priča. To je živa istina.
Način zbog čega se tada sužavao i razlog zbog čega se tada sužavala reč je bio da se ni jedno ozbiljno nacionalno pitanje pred ovim parlamentom ne otvori. To je bio i razlog što su ukinuli prenos. Oni koji znaju ovde, a bila je i DSS, bila je i DS, bila je SRS, tadašnja većina nije dopuštala ne samo da se govori, nego da se vodi i ozbiljna rasprava da se stavi na dnevni red. To je bio razlog zašto sam ovako govorio, zato što su bila aktuelna krucijalna i vitalna pitanja od državnog i nacionalnog interesa.
Neko reče tada da je tadašnji predsednik Skupštine radio i činio za ovom govornicom iza mene sa merom. Jeste, tada je Tomić radio sa merom, ali je znao da ispred sebe ima žrvanj glasova Socijalističke partije, koji će svakakvu pozitivnu kritiku ili bilo šta što govori o budućnosti ove zemlje izglasati. Međutim, tadašnja opozicija je isto bila sa merom. U ono doba nismo se vređali, nisu se pljuvali ministri, nisu se pljuvale kolege.
Demokratska stranka, i time da završim ovu rekapitulaciju stanja, i tada je kao i sada ostala principijelna. Princip je bio i onda i sada zaštita dobre volje. Jednostavno, reakcija Demokratske stranke Srbije na nešto što se zove tortura, onda tortura većine, koja jednostavno nije dopuštala ništa ni u parlamentu ni u medijima, ni u jednom gradu Srbije. A sada, princip je isti, to je tortura manjine. Ne može niko sebi uzeti toliko prava da bi kršio tuđa prava. Ne mogu prava pojedinog poslanika biti totalno apsolutna, kao da ne postoji ništa osim tog prava poslanika. Ona se moraju negde sukobljavati, prikrivati sa pravima drugih. U tome moramo da nađemo meru. Tada sam rekao još jednu rečenicu, i time ću da završim,rekao sam da je reč kao voda, što je više stežete, ona ima sve veći pritisak, uvek prođe i nađe poru.
Međutim, to se odnosilo na reči. Ovo što se danas dešava u srpskom parlamentu, to su ružni gestovi koji zapravo ne dozvoljavaju ne da prođe nešto što je zakonski predlog većine, što je legitimno pravo i legitimna opstrukcija, nego uopšte da ne postoji ova skupština i da ne radi. Hvala.