Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, posle ubedljive pobede predsednika Vojislava Koštunice na izborima i posle pobede izborne liste koju je on nosio došlo je do promene vlasti u Srbiji. Preuzimanjem institucija sistema nismo uveli nove, kako ste vi hteli da kažete neke revolucionarne skupštine, revolucionarne zakone. Mi smo preuzeli institucije sistema onakve kave su bile. Preuzeli smo Skupštinu onakva kakva je bila.
Kakva je bila ta skupština? Skupština je bila jedan klub za zabavu i razonodu. Skupština je bila sve drugo samo ne ono što je trebalo da bude. Nije se bavila Ustavom, nije se bavila zakonom. Te stvari bile su izmeštene na drugo mesto. Te stvari bile su izmeštene u određene kabinete, kod određenih pojedinaca, rešavale su se uredbama, na nekim potpuno drugim mestima, u nekim vilama. Skupština se bavila sama sobom.
Zato je za takvu skupštinu bio potreban jedan poslovnik, kakav je bio u to vreme, koji je trebalo da reguliše samo te međuljudske odnose. Skupština je bila komotna, dakle nije se bavila onim što je trebalo. Poslanici su se ležerno osećali, napravili jednu domaćinsku atmosferu, izuli se, raskomotili i počeli da se bave ličnim problemima i sitnim prepucavanjima. Njima je i bio potreban poslovnik koji reguliše rad takve skupštine, a nama treba poslovnik koji treba da reguliše jednu potpuno novu skupštinu, jednu drugu skupštinu, skupštinu koja će se baviti onim čime treba da se bavi. Skupština će biti najviše zakonodavno telo ove zemlje.
Zato je nužno da se taj poslovnik menja i zato je nužno da ga menjamo, koliko god puta bude trebalo da on dođe u red. Bilo je prebacivanja zašto menjamo Poslovnik kada smo to već jednom radili, i to nekoliko puta. Nismo nekoliko puta, već samo jednom smo ga menjali. Treba ga menjati sve dotle dok se tim poslovnikom ova skupština ne stavi u funkciju da radi ono što treba da radi i da se bavi onim čime treba da se bavi.
Ovaj predlog promene Poslovnika je pre svega afirmativan. Afirmativan je za one stvari gde se stavlja u funkciju onoga čime Skupština treba da se bavi. On jeste restriktivan, ali je restriktivan za neke stvari koje su mimo svih civilizacijskih normi ponašanja, a za ono čime Skupština treba da se bavi on je afrimativan.
Opstrukcija postoji i u drugim parlamentima i nismo za to da ona bude potpuno izbačena iz parlamenta. Bilo je ranije, biće i nadalje, ali smo za to da se neke stvari, koje se kose sa osnovnim civilizacijskim ponašanjem, izbace iz ove skupštine.
Ono što se dešava u ovoj skupštini, opstrukciju koja se ovde dešava, podelio bih otprilike na tri vrste, na tri načina ili tri metode opstrukcije. Prvi način opstrukcije je onaj o kome se najviše ovde i pričalo, a to je vulgarni način shvatanja opstrukcije. Za taj metod opstrukcija je način afirmacije. Znači, mi nemamo drugog načina da se afirmišemo osim što ćemo da pravimo nered, što ćemo da radimo neke stvari koje nisu dozvoljenje, što ćemo da ometamo i sprečavamo rad. To je normalno, takvi smo došli, sa slabim timom u parlament, nemamo jake igrače i moramo da se služimo faulovima, da izbacujemo loptu u aut, da se valjamo po terenu. To je sve u granicama dozvoljenog. Ali, recimo, nije u granicama dozvoljenog ako neko uzme fudbal i iseče ga. To je nešto što prelazi opstrukciju, to je nešto mimo svega, mimo svih normi ponašanja.
Imamo drugu vrstu opstrukcije, a to je ona koja se poziva na stare metode, da težimo tome da bude sve gore, a što gore, to bolje. Znači, to je ono da se trudimo da pokažemo narodu kako je sve isto, kako se ništa nije promenilo, kako su ovi isti kao i mi što smo bili nekada, kako je ovde prisutan duh nekih poslanika od ranije. Sve je u suštini isto. Nije isto. Došli su novi ljudi. Ja sam pola svog života uložio za promenu političkog sistema. Pola svog života sam uložio za promenu sistema socijalističkog samoupravljanja i sistema komunističkog poretka. Od ove države nisam iskoristio, nisam razvlačio državnu i društvenu svojinu. Snalazio sam se za život kako sam znao i umeo, a sada će neko da mi kaže kako smo svi isti. Nismo svi isti.
Postoji treći način, treći metod da se vrši opstrukcija rada Skupštine, a to je metod i pokušaj da se održi status kvo. Znači, pošto je ovde usko grlo, ne može mnogo toga da se reši i neke stvari ćemo da pustimo da se reše nekim uredbicama, proći će možda neka cisternica sa naftom, neki šleperčić cigareta, ali to je sve pragmatično i stvari će da teku dalje.
Na kraju bih pozvao Skupštinu na ozbiljnost. Normalno, nekada se treba i našaliti. Meni je bio simpatičan onaj amandman sa onim kuglicama, zelenim, žutim, lilavim, ali bi možda bilo simpatičnije da se radilo recimo o crnom džipu, žutom džipu i crvenom mercedesu.