Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula, a zatim Živko Selaković.

Predložene izmene nemaju analizu priliva taksi u budžet Srbije, a bez toga ne možemo ozbiljnije raspravljati o predloženim izmenama - kakav je bio tempo naplate poslednjih nekoliko godina, kolika je osnova naplaćene takse, koliko se naplaćivalo prinudnim putem - pa da tek onda, na osnovu toga, dobijemo predlog za izmenu Zakona o naplatnoj taksi.
Na ovaj način se ne može bitno poboljšati položaj zaposlenih u pravosuđu. Pre svega, sam Zakon o platama određuje kako se vrši isplata zarada svih zaposlenih, pa bi bilo nužno, kada se već govori o poboljšanju položaja zaposlenih u pravosuđu, da i oni imaju poseban zakon po kome bi ostvarivali primanja. Smatram da u ovom trenutku zaposleni u pravosuđu, pa i policiji, ne bi mogli da dele sudbinu mnogih zaposlenih, već bi morali da budu mnogo bolje plaćeni.
Što se tiče strukture taksenih obaveza, mislim da bi ona morala da bude izmenjena, detaljnije precizirana. Uz to, nije jasno zašto se uopšte predlaže naplata takse putem taksenih maraka, kada je naplata putem gotovog novca efikasnija, pa bi to onda bolje doprinelo većem prilivu novca u budžet Srbije.
Pored toga, da bi se smanjio pritisak na sudove, nužna je reorganizacija pravosuđa u Srbiji. Nužno je formiranje novih vrsta sudova, ali pre svega poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih, jer će to smanjiti priliv tužbi, odnosno pritisak na sudove, zato što će onda sudije efikasnije raditi jer će biti materijalno stimulisani.
Naravno, treba voditi računa da, kada je reč o sudskim taksama, odgovarajući deo priliva ide u tužilaštva i pravobranilaštva, da oni ne budu zapostavljeni kao deo pravosuđa. Zato smatram da amandmanima može doći do smanjenja taksenih obaveza koje su predložene u ovom zakonu, ali ne može doći do bitnih izmena ovog zakona, koji ne bi trebalo prihvatiti ovako kako je predložen.

Reč ima narodni poslanik Živko Selaković, a zatim Branislav Blažić.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da govorim što kraće, jer za vreme koje imamo i ne može nešto duže da se govori.
Znamo da država živi od raznoraznih poreza i drugih dažbina građana. Jedan vid poreza i dažbina građana jesu i sudske takse, što je danas na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije. To je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama.
Niko ne kaže da je nama sudstvo dobrostojeće, mislim na finansije, ali povećanjem ovih taksi sigurno se ne može poboljšati efikasnost rada sudskih organa. Vlada Republike Srbije ovim predlogom zakona enormno povećava takse, neke 100%, neke 200%, a ima i takvih predloga da se takse povećaju 300% i 400%, pa i više od toga, čak do 70 puta.
Znamo da se ljudi najčešće sude oko imovine. Tu je vrednost spora veoma velika pa takse dostižu čak visinu od 15.000 dinara, 25.000 i 50.000 dinara, a i više od toga, ako se pridoda procenat koji sledi na ove cifre. Ima slučajeva da su takse veće nego što će građani ostvariti svoja potraživanja kod pravosudnih organa.
Zbog visokih taksi građani neće smeti da potraže čak ni izuzeće sudija, predsednika veća suda ili sudskog veštaka, što je u našem sudstvu veoma česta pojava, da ne navodim, takvih primera ima dosta. Vezano uz ovo, s obzirom da su građani već ponovo opterećeni raznoraznim dažbinama, poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva neće prihvatiti ovakav predlog, jer bi se prihvatanjem ovakvog predloga zakona građani doveli u još teži materijalni položaj, a znamo da bi posle toga morali da odustaju od veoma važnih sporova kojim traže ostvarenje svojih prava preko suda. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić, a potom Zoran D. Nikolić.

Dame i gospodo, s obzirom na jedan minut i pet sekundi, koliko imam za razmatranje ovog problema, vrlo malo može da se kaže, sem da je ovo još jedan način pljačke koju Vlada sprovodi prema svojim građanima, povećavajući takse za nekoliko stotina ili nekoliko hiljada puta, bez ikakvog kvalitetnog obrazloženja.
A, obrazloženje da povećanje taksi prati rast cena apsolutno ne stoji. To je još samo jedno zavlačenje u džepove građana od strane Vlade. Vlada se ponaša kao žena. Njoj ne možeš nadavati. Ona sve može da potroši. Uvela je mnoge takse koje nisu bile i još da se uvede taksa na vazduh i da se ukomponuje cela ta priča.
Ali, ide ona priča "to je za početak", kao što je rekao Mujo, "nije loše za početak", kada su ga nabijali na kolac, tako i ova vlada upozorava svoje građane da je to neki početak. Ali, verovatno će, kada je ova vlada u pitanju, takav kraj i biti, kakav je bio kod Muje. Znači, nema nikakvog razloga da se ovako nešto prihvati i da ova vlada ima obraza... moram da prekinem.

Reč ima narodni poslanik Zoran D. Nikolić, a potom Petar Cvetković.

Uvaženo predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, pripadam grupi narodnih poslanika koji svojim glasom neće podržati ovaj predlog zakona zbog procene da nije primeren aktuelnom, ekonomskom i društvenom trenutku.
Smatramo da je visina taksi i povećanje taksi koje se predlažu ovim zakonom u neskladu sa ekonomskim položajem građana i privrede, znači, svih onih koji pred sudovima ostvaruju prava, te je to osnovni razlog zbog koga nećemo ovo podržati.
Želo bih da kažem sledeće: kada je uvođen, nakon usklađivanja sa Ustavom Republike Srbije, novi sistem sudskih taksi, naša teorija i praksa našla se pred dilemom o pravnom karakteru i prirodi sudskih taksi. Toga ima i u svetu.
Razlika je između dva koncepta. Da li je sudska taksa naknada za trošak koji je sudski organ imao prilikom postupanja u određenoj sudskoj stvari, što je koncept koji je, otprilike, prihvaćen u našem zakonodavstvu, ili sudska taksa treba da izrazi ekvivalent za korist, odnosno vrednost koju stranka dobija postupanjem sudskog organa. To su dva sasvim različita prilaza.
To je prisutno u francuskom konceptu sudskih taksi. Na primer, postupanje suda u jednom predmetu, kao što je rasprava zaostavštine, ukoliko bi se prihvatio taj drugi koncept, ukoliko je više naslednika a zaostavština mala, može da zahteva veći rad sudskog organa, a ukoliko je jedan naslednik a zaostavština velika, po tom konceptu će i taksa biti enromno velika, iako je sudski organ imao znatno manji posao i trud oko realizacije tog spora.
Čini mi se da mi ovim povećanjem odstupamo od ovog koncepta, da je taksa trošak koji organ objektivno ima za postupanje u određenom predmetu i bližimo se ovom konceptu da je taksa ekvivalent ili protivvrednost za ono što stranka dobija radom sudskog organa. Mislim da ovaj ekonomski trenutak u kojem sada živimo kao država nije primeren za promenu tog sistema i tog koncepta, ali da o tome treba razmišljati, svakako da treba. U tom smislu, mislim da obrazloženje Vlade da se predlaže srazmerno uvećanje taksi, odnosno njihovo usklađivanje sa promenjenim ekonomskim okolnostima, pre upućuje da one treba da ostanu kakve jesu po visini ili da se eventualno smanje, a nikako ne upućuje na zaključak da ih treba povećavati.
Sa teorije da pređem na par praktičnih primera. Najpre, jednu malu polemiku sa kolegom Vučićem, koji je izneo podatak koji, čini mi se, ne predstavlja dobro tumačenje ovog predloga za izmenu zakona. On je naveo da će sudska taksa, na primer, za sporove u brakorazvodnim parnicama iznositi 25.000 dinara. To nije tačno. Članom 27. je propisano da će vrednost spora, radi naplate takse, u tim sporovima biti utvrđena na 25.000 dinara. Kolika će taksa biti, utvrđeno je u tarifnom broju 1. Tamo piše da će za vrednosti sporova od 10-100.000 dinara taksa biti 1.000 dinara, uvećano za 4% od vrednosti spora, a 4% od 25.000 je još 1.000 dinara. Znači, tužba za brakorazvodnu parnicu biće 2.000 dinara.
To povećanje nije malo, jer je do sada, po postojećem zakonu koji je još uvek na snazi, ta taksa za tužbu za brakorazvodnu parnicu iznosila 100 dinara. Znači, ovde imamo jedno uvećanje od 20 puta, što svakako ne opravdavam. Tu se slažem sa kolegom Vučićem, da je 20 puta uvećanje takse u ovom slučaju zaista mnogo.
Osvrnuo bih se na još jedan tarifni broj, vezan za ostvarivanje prava na tužbu, protivtužbu ili prigovor podnet pred privrednim sudovima. U ovom tarifnom broju je zapisano da će za vrednosti sporova preko 10 miliona dinara taksa biti 128.000 dinara, uvećana za 0,5% od vrednosti spora, maksimalno 200.000 dinara.
Svi koji su imali posla i sa privredom i sa pravosuđem znaju da je postojeće rešenje, maksimalna taksa od 50.000 dinara, ograničavala mnoge privredne subjekte da, usled nemogućnosti da uplate tu taksu, ostvare neko svoje pravo pred privrednim sudom.
Ako uzmemo u obzir sve ono što prati i zadnju godinu dana, a to je recesija, pad privredne proizvodnje, porast broja privrednih subjekata koji duguju jedni drugima, a njih je sve više i više, ovaj rast od četiri puta, znači, rast takse na 200.000 dinara, objektivno će odvratiti mnoge privredne subjekte od pomisli da pred sudom ostvare neko svoje pravo. Poznato je da su poverioci, odnosno oni kojima duguju, pokušali na razne načine u privrednom životu da to svoje pravo ostvare, pa kad to nisu uspeli, treba da izdvoje od 50-200.000 dinara za tu vrednost spora, da bi se tek upustili u neizvestan sudski proces i naplatili određeno potraživanje.
Mislim da je ta visina takse izuzetno neprimerena trenutku u kojem se naša privreda nalazi. Zbog ovog primera, i brojnih primera o kojima će govoriti i drugi narodni poslanici, smatram da je u ovom trenutku primerenije zadržati postojeće rešenje, a neka se Vlada opredeli za jedan od ova dva koncepta o kojima sam govorio, pa da na celovit način izađe pred ovaj parlament da dobije podršku. Inače, mislim da ovaj zakon u načelu treba odbiti.

Reč ima narodni poslanik Petar Cvetković, a posle njega narodni poslanik Dragan Marković.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, očekivao sam da će za ovom govornicom danas biti nekog od poslanika koji će barem reći nekoliko reči u prilog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama. Ocena svih koji su do sada bili za govornicom je protiv ovog zakona, tako da mi je neprijatno da napadam predlog protiv koga su svi. Ali, moram.
Ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama sudskih taksi je potpuno promašen. Iz obrazloženja Predloga zakona vidimo da je poslednja izmena i dopuna ovog zakona o sudskim taksama bila aprila 1997. godine. U tom momentu sudske takse koje su određene tim zakonom su bile neadekvatne i u visokom iznosu.
Moja ocena, a ocena i većine ljudi koji na bilo koji način učestvuju, odnosno koji su učestvovali u pravosuđu, je da su tek danas realni iznosi sudskih taksi koji su dati aprila 1997. godine. Znači, u ovom trenutku, po mojoj oceni, nije uopšte potrebno vršiti izmene i dopune ovog zakona. To je upravo iz razloga jer su u tom zakonu, koji je aprila 1997. donet, upravo u ovom trenutku, otprilike u ovo vreme postali realni iznosi koji su u njemu utvrđeni.
Moram istaći da ne razumem dovoljno ponašanje Vlade i nadležnog ministarstva. Tačno je da su potrebna sredstava za rad sudstva, da su potrebna i sredstva za popunu budžeta. Međutim, s druge strane, mi imamo jednu veoma ozbiljnu oblast, oblast pravosuđa, koja je, to je opšta ocena svih, nedovoljno uređena, odnosno ima niz problema koje treba prevashodno rešiti, kako počev od položaja pravosuđa i sudija u sudovima, osnovno preko njihove materijalne situacije, nezavisnosti rada i efikasnosti sudova, tako i do promene bitnih sistemskih zakona kojima se to pravosuđe uređuje.
Znači, moja ocena i tvrdnja je da je neophodno i nužno urediti rad sudstva i njegovo postavljenje na principu nezavisnosti sudstva, kao i uređenje ostalih sistemskih zakona i zahteva pravosuđa, a nakon toga odlučivati o povećanju sudskih taksi.
Pridružio bih se ocenama gospodina Mamule koji je rekao da mi u ovom trenutku raspravljamo o nečemu za šta nemamo podatke. Nemamo podatke o tome koliko je u prethodnim godinama i u ovoj godini naplaćeno od tih sudskih taksi, kako je ta naplata vršena, u kom procentu prinudno, a u kom dobrovoljno od stranaka, da bismo znali činjenicu koliko te takse učestvuju u finansiranju sudova, naročito plata i materijalnih troškova sudova, da vidimo da li je to značajna stavka u budžetu koji je za sudove predviđen.
S druge strane, osnovni problem je u tome što su sudovi kompletno na državnom budžetu, bez mogućnosti da imaju svoje zasebne račune na osnovu kojih bi bili zainteresovani za efikasniju i uspešniju naplatu sudske takse, jer bi time imali i veću nezavisnost i mogućnost za uređivanje svog delovanja.
Osnovna nezavisnost sudstva može se ostvariti samo onda kada sudstvo bude delimično, ako ne i u potpunosti, nezavisno od izvršne vlasti. Stoga smatram da povećanje sudske takse ovim zakonom o izmenama i dopunama sudskih taksi nije osnovni problem pravosuđa niti sudstva. Ima drugih problema čije je rešavanje nužno i hitno, kao problem oko donošenja procesnih zakona. Prevashodno tu su samo tri zakona, a to su Zakon o parničnom postupku, Zakon o krivičnom postupku i Zakon o izvršnom postupku, koji je taze zakon, jedan nakaradan zakon koji omogućava vođenje tih sporova, odnosno postupaka, do iznemoglosti.
U imovinsko - pravnim sporovima nije ništa neuobičajeno da se parnice vode 10-20 godina. To podrazumeva jedan drugi problem, gde tužilac plati taksu kroz 20 godina, u izvršnom postupku pokušava da naplati tu taksu koja je praktično izbrisana usled raznoraznih postupaka. Koliko je ovde sporova koji se sada vode, a taksa je plaćena još u dinarima od pre deset godina koji su bili najstariji! Kada se to prevede na ove sadašnje dinare to je - nula. Znači, tužilac je platio taksu po sadašnjim vrednostima milion dinara, a on je u tom vremenu platio 10-20 ili 100 maraka sudsku taksu.
Otvara se jedan drugi problem, problem neefikasnosti sudova, odnosno neefikasnosti čitavog sistema pravosuđa. To su procesni zakoni koji onemogućavaju vođenje tih sporova, naročito imovinskih, čak i u krivičnom postupku vođenje, praktično, do iznemoglosti.
S druge strane, nužno je promeniti jedan domen, a to je promena zakona iz okvira materijalnog prava. Prevashodno, tu je bio jedan zakon koji je Vlada predložila, a zatim povukla, to su izmene Krivičnog zakona. Takođe, niko o tome ne raspravlja ili o izmenama Obligacionog zakona ili Zakona o svojinsko - pravnim odnosima itd.
Takođe, veoma je bitno izmeniti te zakone koje je pregazilo vreme. Ti naši zakoni su od pre više desetina godina, a da ne ulazimo u to da su društveni proces i materijalni razvoj daleko prevazišli te zakone, pa tako sada imamo oblast kompjutera ili visoke tehnologije koja nije pokrivena bilo kojom zakonskom odredbom. S obzirom da je to tema za neki drugi predlog zakona, o tome više ne bih govorio.
Osnovni problem pravosuđa je finansiranje sudova. Mi u ovom trenutku ne znamo u kom iznosu, koliko sudske takse učestvuju u finansiranju sudova. Vlada u obrazloženju kaže da povećanjem sudskih taksi (koje su neopravdano visoke, čuli ste koliko puta i koliko hiljada posto je u pitanju) želi da građane uputi na rešavanje sporova vansudskim putem.
Postavio bih jedno pitanje - koji su to vansudski putevi? Da li je to upućivanje građana da bilo prinudom, pretnjom ili čisto fizičkom silom rešavaju svoje sporove? Da li je moguće rešavanje vansudskim putem sporova kada su u principu građani, koji su ti koji bi trebalo da budu stranke pred sudom, neravnopravni, bilo fizički, bilo ekonomski, što je mnogo bitnije. Koji je taj organ koji će stajati iza tog vansudskog poravnanja, odnosno rešavanja sporova vansudskim putem?
To direktno znači da će građani, u nemogućnosti da plate ovako povećanu sudsku taksu, nastojati da sve sporove rešavaju van suda, van državnih organa, na ulici ili po nekom običajnom pravu, čistom primenom fizičke sile, što smo u jednom periodu (koji i nije tako davno iza nas) imali i preko agencija za uterivanje dugova. Da li predlagač zakona želi da naše pravosuđe, odnosno rešavanje sporova, razvija u tom smeru i na tim principima ili na principu prava svakog građanina ove države koji toj državi daje ne samo poreze, nego izvršava i sve svoje obaveze; s druge strane, država je obavezna da sporove između građana rešava efikasno i na adekvatan način. Po tom kriterijumu je neopravdano povećanje sudskih taksi u ovom trenutku.
S druge strane, vidim da je osnovni problem, odnosno osnovni interes Vlade za predlaganje novog zakona bio - više novca u budžetu. Da li je to osnovni problem države Srbije? To jeste problem, ali da možda nije bilo i nekih obećanja oko efikasnosti smanjenja administracije itd.? Mislim da je najozbiljniji problem svih nas, i parlamenta i Vlade, da se novim sistemskim zakonima urede odnosi u državi i da se preko toga krene putem demokratizacije i razvoja društva, moram pomenuti, naročito oživljavanjem privrede.
Na primeru jednog suda (ne znam, možda su u beogradskom sudstvu svi bogati, pa ne postoji potreba za plaćanjem sudskih taksi, ovako uvećanih) tvrdim vam da u sudovima u unutrašnjosti nije tako lako platiti taksu za koju se ne zna da li će biti kompenzirana. Na primer, sud u Bosilegradu je mali sud, u jednoj sredini sa većinom bugarskog stanovništva, za taj sud Vlada svojim predlogom (što opet nije tema ovoga, ali moram upravo oko povećanja troškova tih građana da pomenem), po ovom predlogu zakona planira ukidanje tih sudova, odnosno pripajanje vranjskom sudu.
Građani Bosilegrada moraju da sednu u autobus i da prevale oko 150 kilometara, čak i po zimskom vremenu, znate preko Vlasinskog jezera do Vranja, da bi vodili neki spor koji je možda male vrednosti. Ta opština je jedna od najsiromašnijih i imovina kojom raspolažu građani je izuzetno mala, pa je tako i vrednost spora niska. Zbog toga je DSS, a to je pod sledećim tačkama dnevnog reda, predložila u vidu Predloga zakona, ne samo u Bosilegradu nego i u ostalim sudovima sa kojima je to slučaj, da oni ostanu u tim mestima, da je neefikasno njihovo ukidanje upravo zbog imovinskog stanja građana, kao i povećanih troškova prevoza. Neefikasno je, kontraproduktivno je ukidati bilo koje sudove.
Smatram, a moje mišljenje se poklapa sa mišljenjem poslaničkog kluba DSS-a, da je potrebno da Vlada povuče Predlog ovog zakona iz procedure, potrebno je da nam da zakone koji su bitni za funkcionisanje pravosuđa i uspostavljanje nezavisnog sudstva. Ukoliko ne dođe do povlačenja ovog zakona, mi ćemo biti protiv zakona. Hvala.