Imamo dva predloga.
Jedan predlog je potekao od gospodina Mihajlova, da ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi deset časova i predlog koji je došao od gospodina Nikolića da ukupno vreme rasprave u načelu iznosi 25 časova.
Stavljam predlog gospodina Mihajlova na glasanje.
Za 111, protiv 42, uzdržanih 11, nije glasalo 8, ukupno prisutno 172 narodna poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila predlog gospodina Mihajlova da ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi deset časova.
Kako smo ovu odluku doneli - poslanička grupa Demokratske opozicije Srbije - četiri sata i 28 minuta, poslanička grupa DOS - dr Vojislav Koštunica - Demokratska stranka Srbije - sat i 48 minuta, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije - sat i 28 minuta, poslanička grupa Srpske radikalne stranke - 55 minuta, poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva - 33 minuta, poslanička grupa DOS - Nova Srbija - 19 minuta, poslanička grupa DOS - Reformisti Vojvodine i Sandžačka demokratska partija - 14 minuta, poslanička grupa DOS - dr Vojislav Koštunica - Pokret za demokratsku Srbiju - 12 minuta.
Molim predsednike poslaničkih grupa da podnesu liste prijava govornika.
Socijalistička partija Srbije je, pretpostavljam, protiv.
Da li ima još prijava poslaničkih grupa? (Nema.)
Da li mogu da otvorim zajednički načelni pretres?
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: - PREDLOZI ZAKONA O UREĐENjU SUDOVA, SUDIJAMA, VISOKOM SAVETU PRAVOSUĐA, JAVNOM TUŽILAŠTVU I SEDIŠTIMA I PODRUČJIMA SUDOVA I JAVNIH TUŽILAŠTAVA (zajednički načelni pretres)
Otvaram zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o uređenju sudova; Predlogu zakona o sudijama; Predlogu zakona o Visokom savetu pravosuđa; Predlogu zakona o javnom tužilaštvu i Predlogu zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Da li predlagač želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo uvaženi poslanici, ovaj posao i ovo što danas radimo je posao koji se, kratko rečeno, radi jednom u 100 godina, jednom za više generacija. Ovo je početak ili nastavak promena sistema koje smo obećali građanima. Razgradnja starog i uspostavljanje novog, od politike nezavisnog sudstva - to je bila jedna od glavnih poruka koje su upućivane u poslednjih 10 godina. To je bio jedan od glavnih zahteva koji su upućivani od onih koji su bili opozicija režimu u kojem nije bilo stranaka. To je bio ideal svakog pravnika i svakog čoveka: da država ima nezavisno sudstvo, sudstvo koje će suditi po zakonima i biti pravično. To je ideal koga svi mi ovde, poslanici, moramo da se držimo, ideal kome svaki građanin treba da stremi.
Ovim predlogom zakona DSS-a, verujem, i svi oni koji će podržati ovaj predlog i koji su ga do sada podržali - hoće upravo da krene putem ostvarivanja ovih ideala: da ideali ne ostanu samo ideali, već da postanu stvarnost, i da se više ne gledaju kao ideali, već da ih građani doživljavaju kao nešto normalno. Sve ono o čemu ćemo govoriti danas, tokom ove rasprave i narednih dana tokom rasprave u načelu, nešto je o čemu je svaki pravnik razmišljao dok je polagao ispite i dok je učio, a to je da se ostvari pravna, demokratska, stabilna država u kojoj će sudije biti nezavisni - ne samo od politike, već i materijalno nezavisni - kako bi mogli svoj posao da rade po savesti i zakonu.
Ovo je početak, kao što sam rekao, izgradnje pravne i stabilne demokratske države. Zašto su pravna, demokratska i stabilna država osnovni atributi koje treba da ima Srbija; zašto promene sistema počinju promenama u oblasti pravosuđa; zašto je pravosuđe izuzetno bitan faktor u izgradnji ove države; zašto je pravosuđe bitno za sprovođenje svih ostalih reformi?
Ukoliko nemate pravnu državu, ukoliko građani, imovina, kapital, nisu zaštićeni od strane zakona i od strane sudova, od promene sistema i od ekonomskog prosperiteta nema ništa. Nijedan domaći i strani investitor neće ulagati u državu u kojoj ne postoje pravni mehanizmi da zaštiti svoj kapital, u kojoj ne postoje precizno određeni uslovi, pod kojima on može da investira. Baš zato smatramo da početak sveukupnog razvoja Srbije treba da počne sa promenama pravnog sistema i sa izgradnjom novog pravnog sistema koji će otvoriti vrata ekonomskom razvoju. To je nešto što mi moramo da učinimo. Da li se to dešava prerano ili prekasno, građani će o tome odlučivati. Mi mislimo da je ovo pravi trenutak, možda i poslednja šansa da se u trenutku kada treba da očekujemo promene sistema u svim oblastima, odlučimo da temeljno izmenimo naše pravosuđe, da razgradimo postojeći sistem koji se pokazao kao loš.
Naše pravosuđe ovakvo kakvo je danas prilično je neefikasno. U proseku po tri godine najobičnija se parnica odlučuje. Način izbora sudija prevashodno zavisi od rasporeda političkih snaga. Primena zakona i odgovornost sudija za ono što rade nije regulisana, te sudije mogu da sude i suprotno zakonu, u nekim slučajevima, a da za to ne odgovaraju. To su sve stvari koje karakterišu naše sudstvo danas. Neću ulaziti u to da li je to nekome odgovaralo ili nije odgovaralo; jednostavno - to je loše.
Mi ćemo danas razgovarati o onome što nas čeka, o budućnosti koja treba da bude bitno drugačija od prošlosti, o budućnosti sudija koja neće zavisiti od toga da li je danas na vlasti DSS ili neka druga stranka. Mi u DSS-u iskreno verujemo da podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku mora i može da bude ostvariva u Srbiji. Sudstvo mora da bude ključni faktor koji će štititi građane od samovolje vlasti i davati im mogućnosti da ostvaruju svoja prava.
Osnovne primedbe koje su išle na račun naših predloga zakona ticale su se toga da nije bilo javne rasprave. Verujem da će mnogi izneti tu primedbu i danas. Mi u DSS-u smo smatrali da je krajnje neumesno da mi sudijama i sudovima šaljemo predloge naših zakona, naročito ako smo mi ti koji u dobroj meri u ovoj skupštini, kao poslanici, odlučuju o tome da li će oni biti ili neće biti izabrani. Smatrali smo da je to jedan vid pritisaka na sudstvo i zato nismo slali naše predloge zakona sudijama, kako je to činilo Ministarstvo; ne mislimo da je to nešto loše. Naprotiv, poslednjih desetak dana se vodila rasprava u javnosti o našim predlozima zakona, naročito rasprava u stručnim krugovima. Mi u DSS-u, pošto znamo da je ovo veoma bitno za državu, smatrali smo da sujeta ne treba da bude prepreka doradi ovih predloga zakona. Spremni smo i prihvatili smo primedbe, naročito one koje dolaze iz stručne javnosti i koje poboljšavaju tekst ovog predloga zakona.
Primedbe koje su došle iz stručne javnosti isticale su da postoje dva koncepta zakona. Poslednjih dana više ne postoje dva puta, nakon usvajanja primedaba od strane DSS-a i na Odboru za pravosuđe, koji je podneo amandmane. Mi u DSS-u, kao i svi ostali, verujemo da postoji samo jedan put, i da postoji samo jedan način i da smo oko tog načina svi saglasni. To je ono što je dobro. Bilo bi jako loše da jednu važnu oblast, kao što je uređenje pravosuđa, prate razmirice između dva tima stručnjaka koji su radili na izgradnji jednog sistema. Mene lično raduje, verujem i sve nas, da je taj nesklad i taj nesporazum izglađen i da mi možemo da kažemo da je ovo predlog zakona sa kojim je saglasna i stručna javnost i, verujem, dobar deo političkih stranaka i što je javnost stala iza jednog ovakvog predloga.
Ono što je bio ograničavajući faktor prilikom pisanja ovih predloga zakona su granice postojećeg Ustava, koje nalažu da sudije bira Skupština i ništa drugo ne regulišu. Mi smo se time rukovodili; jednostavno, to je činjenica preko koje nismo mogli da pređemo.
Način organizacije pravosudnog sistema je regulisan u pet zakona, na drugačiji način na koji je to do sada bilo regulisano. Mi smo, pre svega, u ovom slučaju vođeni tradicijom koja je postojala u Srbiji i u Jugoslaviji do 1945. godine, kao i načinom organizacije sudstva u najmodernijim pravosudnim sistemima - pre svega romanskom i germanskom, na koje smo se mi ugledali do pre 45. godine - sistemima o kojima su mnogi naši sugrađani učili i koji su te sisteme izgrađivali.
I ovog puta mi smo se vratili tim tradicijama. Inkorporirali smo u naše predloge zakona ono što je svojstveno modernim pravnim sistemima, tako da smo dobili ovaj predlog. Nismo se rukovodili izmišljanjem rupe na saksiji i sličnim stvarima. Jednostavno, pravna rešenja smo prilagodili okolnostima kakve su sada u Srbiji. Smatramo da je to dobro za građane Srbije.
Pre svega - nezavisno, ali odgovorno sudstvo. Odgovorno, nezavisno, ne znači i neodgovorno. Nezavisno sudstvo ne znači da je sudija neodgovoran za to da li sudi po zakonu i kako sudi. To su neke stvari koje nisu postojale u našem zakonu, a koje se ovim predlozima zakona uvode, i to je nešto oko čega je postojala puna saglasnost svih onih koji su učestvovali u javnoj raspravi.
Za ovo prvo obraćanje ja ću izneti samo neke od osnovnih stvari koje se bitno razlikuju u sadašnjem sistemu organizacije sudstva od načina na koji je ono do sada bilo uređeno.
Zašto je podela na pet zakona bolja od načina na koji je to do sada bilo urađeno? Tradicija od 45. godine i uređivanje oblasti pravosuđa jednim zakonom, imala je za cilj da predstavi sudiju kao državnog činovnika koji nije nezavisan. Zakon je jednostavno pomešao izbor sudija, njihov status, sa svim ostalim tehničkim pitanjima: kako će uprava raditi, kako će biti uređivane neke pojave koje nisu ravne ni časne izboru sudija i značaju koji on ima. Taj zakon je, dakle, išao ka tome da sudiju predstavi kao državnog činovnika, kao jednog funkcionera u moćnom državnom aparatu kakav smo imali sve doskora.
Smatramo da način izbora sudija mora da bude izdvojen u poseban zakon, baš zato da bi se dao značaj samim sudijama i da bi se istakao njihov položaj i značaj koji oni imaju za izgradnju pravne države i za zaštitu interesa građana.
Posebno smo vodili računa o materijalnom položaju sudija, o izjednačavanju materijalnog položaja sudija sa drugim delovima u podeli vlasti, znači na izvršnu i zakonodavnu, pa smo predvideli da predsednik Vrhovnog suda ima istu platu kao predsednik Vlade Republike Srbije i onda naniže, da sve to bude regulisano. Smatramo da je vezivanje zarada u sudstvu za zarade u izvršnim organima dobro, jer su do sada sudovi uvek bili lošije plaćeni. Na ovaj način regulisane zarade imaju za cilj da sudstvo postane materijalno nezavisno, kako bi moglo i suštinski da bude nezavisno od političke vlasti.
Bitno je napomenuti da se uvodi Visoki savet pravosuđa. On će se regulisati posebnim zakonom o Visokom savetu pravosuđa, koji ima ključnu ulogu u izboru i predlaganju sudija Skupštini. Ovde je ograničavajući faktor bio to što u Ustavu stoji da Skupština bira sudije. Zakon o Visokom savetu pravosuđa i o izboru sudija predviđa da Skupština može samo da uzme ili ostavi predlog sudija, da glasa za ili protiv predloga Visokog saveta pravosuđa. Nema više voluntarizma, da Skupština može da bira koga će staviti. Novi predlog će dati Visoki savet pravosuđa, i to je ono što je dobro. Visoki savet pravosuđa je sastavljen u odnosu 7:4 za sudije. Znači, struka, sudije, imaju većinu, te će se upravo sudije najviše pitati o tome ko će biti sudija i odlučivati o statusnim stvarima u okviru nadležnosti koje su predviđene ovim paketom zakona.
Znači, mi hoćemo da politika nema više presudan uticaj na izbor sudija. Mi hoćemo da sudije same biraju jer oni najbolje znaju, po sopstvenim kriterijumima, ko je bolji među njima i ko treba da bude sudija. Hoćemo da podignemo ugled sudija i njihov značaj, pa da ponovo najbolji pravnici idu, odnosno budu birani za sudije, a ne, kao što imamo poslednjih godina, da beže iz sudstva i tužilaštva u advokaturu. To nam je sudstvo, u dobroj meri, za dugo vremena, osiromašilo za puno dobrih pravnika, naročito onih iskusnijih; to se može primetiti u "deljenju pravde", ako tako može da se kaže, u Srbiji.
Ono što je novo i što se uvodi je - Apelacioni sud. Postojaće odeljenja u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu. Prvostepeni će isključivo biti - opštinski i okružni sudovi, sa podeljenim nadležnostima. Znači, uvodi se jedna nova instanca, a Vrhovni sud postaje revizioni sud i dobija upravo onu funkciju koju Vrhovni sud treba da ima, dok se zadržava jedan Apelacioni sud sa tri odeljenja, radi jedinstvene sudske prakse. To je rešenje koje će omogućiti da imamo ujednačeno deljenje pravde na celoj teritoriji Srbije, i to je takođe dobro.
Još je važno napomenuti da nezavisno ne znači neodgovornost i da jednostavno sudije bez obzira na nezavisnost koju imaju moraju da budu odgovorni za ono što rade. Ne sme da bude samovolje u primeni zakona, ne sme da bude svega onoga što je do sada bilo. Ne sme - zbog političkog upliva - da bude selektivne primene zakona. Ne sme više zbog porodičnih i ostalih veza, kumovskih, kakvih je bilo, ne sme da bude selektivne primene zakona. To će biti kažnjavano ovim zakonom. Sudije će biti odgovorne za ono što rade. Ti mehanizmi se uspostavljaju ovim predlogom zakona.
Ima mnogo stvari koje predstavljaju novinu u ovim predlozima zakona. Biće prilike da o tome govorimo, a za ovo prvo, uvodno obraćanje - toliko. Saslušaću primedbe, pre svega opozicionih stranaka, na ove predloge zakona, pa ćemo onda pokušati kroz jednu stručnu a, nadam se, i korektnu raspravu da dođemo do najboljih rešenja. Hvala.

Za reč se prvi javio gospodin Žarko Obradović.

Poštovani gospodine predsedniče, kolege poslanici, Skupština Srbije danas raspravlja o jednom setu predloga zakona iz oblasti pravosuđa - o sudovima, o sudijama, Visokom savetu pravosuđa, javnom tužilaštvu i  područjima i sedištima sudova i javnih tužilaštava.
Značaj ovih zakona je nesumnjiv, kako za pravosuđe tako i za društvo u celini. Sadašnje stanje u pravosuđu je loše, i u materijalnom i u stručnom pogledu. To je poznato.
Šta građani Srbije misle o stanju u pravosuđu i to je poznato. Mišljenje je krajnje negativno. Istraživanje Centra za proučavanje alternativa, pre više od mesec dana, pokazalo je da je 51% građana Srbije izrazito nezadovoljno radom postojeće vlasti na uspostavljanju pravne države. Samo 14% je zadovoljno, dok su ostali neopredeljeni.
Stanje u pravosuđu je loše zato što je, verovatno, po inerciji i praksi iz perioda kada je postojeća vlast bila opozicija i posle 5. oktobra prošle godine nastavljen nekritički napad na pravosuđe uopšte i na sudije pojedinačno.
Izvršna vlast DOS-a je permanentno vršila i vrši pritisak na pravosudni sistem sa zahtevom da se izvršava volja te izvršne vlasti. Kako drugačije nego pritiskom nazvati i protumačiti brojne neodmerene, neodgovorne i neprofesionalne izjave predstavnika izvršne vlasti o sudskoj vlasti, o radu pravosudnih organa, o sudskim odlukama.
Lošoj oceni pravosuđa doprinelo je i samo pravosuđe, načinom svog rada, odnosno nereagovanjem na očite primere rušenja pravnog sistema države. Da li se predloženim zakonima stanje u pravosuđu može promeniti na bolje, koliko je i šta je sve potrebno učiniti da bi pravosuđe funkcionisalo kako treba, na dobrobit građana i u interesu države, pitanje je na koje treba odgovoriti.
Mislim da u predloženim zakonima ima rešenja koja bude nadu za bolje stanje u pravosuđu, reč je o sistemskim zakonima za oblast pravosuđa koji su usklađeni sa ustavnim principom, pozicijom koju pravosuđe ima prema postojećem Ustavu Republike Srbije; ovi zakoni štite nezavisnost sudske vlasti od zakonodavne i izvršne vlasti; štite nezavisnost, samostalnost i stalnost sudijske i javnotužilačke funkcije; smanjuje se mogućnost preteranog ili otvorenog uticaja, parlamentarnog, a time naravno i stranačkog, na izbor sudija, time što se predlaganje izbora sudija prenosi sa odobra Skupštine Srbije na Visoki savet za pravosuđe; sudije i predsednici sudova se biraju na isti način; i druga rešenja.
Ovakva rešenja nama socijalistima nisu nepoznata i strana, s obzirom da su slična ili ista bila prisutna i u predlozima, bar na osnovu informacija koje sam dobio od kolega, još 1997. godine, ali koja nisu bila predmet skupštinske rasprave.
Predloženi zakoni o kojima danas raspravljamo imaju pored pozitivnih i negativne strane, slabosti i rešenja za koja smatramo da su necelishodna, nefunkcionalna, nedorečena i da dovode u pitanje nezavisan status pravosudnog sistema. Iz tih razloga predložili smo više amandmana kako bi se postojeći predlozi izmenili, popravili i dobili što bolji zakoni. Međutim, predložena ili usvojena rešenja ostaće i dalje mrtvo slovo na papiru ukoliko u društvu, među ljudima, u izvršnoj vlasti, u pravosuđu ne dođe do promena u načinu ponašanja, u razumevanju svoje, ali i pozicije pravosuđa, u izvornom, a ne ličnom ili stranačkom razumevanju pojmova prava, pravde i pravne države.
Odredbe člana 5. Zakona o sudovima - koje kažu da su korišćenje javnog položaja, sredstava javnog obaveštavanja, bilo koje javno istupanje i svaki drugi uticaj na sud zabranjeni kao suprotstavljeni nezavisnosti i nepristrasnosti sudova, jednakosti građana pred zakonom - su dobre. Takođe i odredbe člana 2. stav 3, da svi treba da poštuju izvršnu sudsku odluku i da se njoj povinuju. Zakon o sudijama govori i o udaljenju sudija sa sudijske dužnosti i to kao izuzetku od stalnosti sudijske dužnosti. Tu se kaže da sudija može, ali i ne mora biti udaljen kada je protiv njega pokrenut postupak za krivično delo koje može biti razlog za njegovo razrešenje ili postupak za razrešenje. Udaljenje je tada fakultativno i u krajnjoj liniji zavisi od okolnosti krivičnog postupka ili postupka za razrešenje. Stoga je odlučivanje o fakultativnom udaljenju u delokrugu predsednika Vrhovnog suda. Tako piše u predlogu ovih zakona.
Ove odredbe, ma koliko bile dobro, teško mogu zaživeti u praksi, jer u našoj praksi stvari na žalost drugačije stoje. Mimo zakona, sadašnjeg ili budućeg, ministar pravde, nažalost, preuzeo je na sebe ulogu tužioca i sudije u pravosuđu, vrhovne sudske vlasti, koja ocenjuje valjanost sudksih odluka. Ovo potvrđuje otvoreno pismo, a u suštini otvorena pretnja aktuelnog ministra pravde i lokalne samouprave svim nosiocima pravosudnih funkcija da napuste pravosuđe, prvenstveno po principu moralne, a samo za neke i u slučajevima krivične odgovornosti.
Pozvati otvorenim pismom da napuste pravosuđe oni koji su krivično odgovorni za različita dela znači kucati na otvorena vrata i znači biti demagog. Kada je pak reč o moralnoj odogovnorsti, stvari ne stoje dobro ni kod ministra koji to predlaže, niti kod najodgovornijih ljudi u pravosuđu, izabranih tokom ove godine od strane skupštinske većine. O moralnoj odgovornosti nosilaca pravosudnih funkcija govori ministar, koji je zajedno sa Vladom Republike Srbije poništio izbornu volju građana Srbije u 22 opštine Republike Srbije. Bez ikakvog obzira prema biračima i bez kolebanja kada su u pitanju činjenice koje su govorile suprotno, ministar je predložio, a Vlada usvojila rešenja o uvođenju prinudnih uprava u opštinama gde su pobedili socijalisti, sami ili sa drugim partijama levice.
U isto vreme ministar toleriše i nasilje, nerad, neodržavanje sednica, donošenje nezakonitih odluka u opštinama gde lokalnu vlast organizuju njegovi partijski istomišljenici. O moralnoj odgovornosti govori ministar pravde, za koga Ustav nije sveto pismo da se ne bi mogao menjati, koji daje javne izjave o sudskim odlukama protiv čelnika NATO pakta koji su bombardovali našu zemlju.
Ovim otvorenim pismom to jest pretnjom ministar sigurno ne preti političkim istomišljenicima u pravosuđu, onima koje je skupštinska većina izabrala ove godine i za koje je ovde, u Skupštini Srbije, direktno rečeno da imaju podršku kadrovksih komisija DOS-a a o čijoj stručnosti, podatke smo naveli na sednicama Skupštine kada je to odlučivano, vezano za prosek studija, dužinu studiranja i to da neki nisu ni radili u pravosuđu, znači u odnosu na sve to imamo pravo da sumnjamo u nepristranost takvog pravosuđa.
Pretnja se verovatno ne odnosi na one ljude iz pravosuđa koji rade po zahtevima tzv. javnosti i medija i diktatu DOS-a, kao i na one koji ćute kada se donose ili čine protivustavni akti i nezakonite radnje. Ostaje dakle jedan broj ljudi u pravosuđu koji su sačuvali ličnu i profesionalnu samostalnost, koji ne zadovoljavaju kriterijume DOS-a, partijske pripadnosti, poslušnosti i pokornosti izvršnoj vlasti. Oni su zadnja prepreka za uspostavljanje pravne države po modelu DOS-a i gospodina ministra pravde, prepreka koju očigledno treba ukloniti.
Kako verovati da će se primeniti odredbe Zakona o sudovima, koje kažu da su sudovi samostalni organi državne vlasti koji štite slobode i prava građana i da obezbeđuju ustavnost i zakonitost, kada smo imali slučaj kidnapovanja građanina Slobodana Miloševića, predsednika Socijalističke partije Srbije iz zatvora i njegovo izručenje nelegalnom Haškom tribunalu, a niko, ama baš niko od odgovornih ljudi u pravosuđu Srbije nije reagovao. Milošević je u to vreme imao status pritvorenog lica, nad kojim jurisdikciju ima isključivo istražni sudija i sudski organi. Uprkos tome, ni istražni sudija, kao direktno odgovoran za sprovođenje mera pritvora, ni predsednik Okružnog suda u Beogradu, kao direktno odgovoran za propuštanje nadzora nad primenom mere pritvora, ni predsednik Vrhovnog suda Srbije, zbog objektivne odgovornosti koju nosi za rad u pravosuđu Srbije, niti bilo ko drugi iz pravosuđa nisu rekli ni reč osude. Nije bilo ni lične, ni profesionalne hrabrosti da se osudi jedan takav čin ili da se ponudi ostavka za nečinjenje. Ne, naprotiv.
Dakle, predloženi zakoni, ma koliko bili dobri ili loši, jesu samo jedan segment stanja u pravosuđu. Važan segment, ali samo jedan. Ako se druge stvari ne promene, a nema izgleda da hoće, vezano za ponašanje predstavnika izvršne vlasti, teško da će stanje u pravosuđu biti bolje, a time se unaprediti i stanje pravne države.
Poštovane kolege, rekao sam da postoje neka rešenja za koja mi socijalisti smatramo da su loša.
Ima potrebe za određenim doterivanjem, modifikacijom datog sistema, koje se odnosi na strukturu i ovlašćenje visokog saveta za pravosuđe, na različito uređivanje položaja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, na različito uređivanje položaja sudija i sudija porotnika, na prenaglašenu ulogu Ministarstva pravde i ministra pravde u ovim predlozima zakona. Ima i nekih zakonskih kriterijuma koji su neprecizni i nedorečeni i kao takvi mogu prilikom izvršenja da stvore nedoumicu ili da upute na pogrešno tumačenje smisla pojedinih odredbi. Amandmanima, koje smo podneli, mi smo pokušali ove manjkavosti da ispravimo.
Naš odnos prema zakonu u konačnom zavisiće od usvojenih rešenja, od toga da li će se uspostaviti, nastaviti podređivanje sudske vlasti izvršnoj, da li će se nastaviti degradiranje pravosudnog sistema ili će ono biti ono što treba da bude - samostalna i nezavisna vlast. Hvala.

Da li se još neko od predsednika poslaničkih grupa javlja za reč? Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da set zakona koji je predložen i problematika koju oni obuhvataju treba da predstavlja temeljne zakone koje bi Narodna skupština trebalo da usvoji. Međutim, mi u SRS smatramo da je bilo potrebno doneti jedan jedinstveni zakon kojim bi se ovakva materija obuhvatila i to bi predstavljalo daleko najbolje rešenje. Daleko najbolje rešenje jer svaki put što je mogući veći broj kodifikovanih pravnih normi sprečava mogućnost zloupotreba, sprečava mogućnost stvaranja takozvanog sporednog zakonodavstva, koje u primeni može da donese i da dovede do ozbiljnih teškoća.
Tačna je jedna stvar kada se govori o pravnoj državi. Tačno je da nemamo pravnu državu. Nismo je imali u pravoj meri, a danas je nemamo uopšte. Možemo mi godvoriti danas o ekonomskoj krizi, o teškom životu, ali ništa ne postoji lošije u ovoj zemlji od nepostojanja pravne države u pravom smislu te reči.
Naime, predlagač je u svom uvodnom izlaganju rekao kako očekuje i kako misli da će ovo doprineti stvaranju vladavine prava, kako smo dosad imali nešto što se ne bi moglo tim imenom nazvati i moram da kažem da ono što mi imamo od dolaska na vlast stranke predlagača, dakle DSS-a i ostalih vladajućih stranaka, je sve, sušta suprotnost pravnoj državi. Imamo nešto što mnogo više podseća na duh revolucionarne pravde, samo što nisu formirani narodno-oslobodilački odbori, već se koriste postojeći sudovi, odnosno politički instrumentalizuju i, u najgorem mogućem smislu, koriste protiv političkih protivnika i koriste za donošenje odluka koje idu u prilog režimu, koje idu u prilog vladajućim partijama.
Danas u našoj zemlji imamo pravo sadejstvo sudske, izvršne vlasti i medija. Nešto što bi bilo potpuno zabranjeno u svakoj pravnoj državi. Očigledno je da se taj trend nastavlja, da nikako ne popušta, očigledno je da nikoga ne interesuje da nešto u tom smislu promeni. To predstavlja kriminalno ponašanje vlasti. Vlast setom predloženih zakona to ne samo da ne pokušava da promeni, već mi se čini da želi stvari i te kako da pogorša. Čini mi se i očigledno je da je SRS jedina poslanička grupa u Narodnoj skupštini koja će otvoreno glasati i reći zašto je protiv predloženih zakona.
Moram da postavim jedno načelno pitanje: zašto ovde nema predstavnika Vlade i zašto vlada nije predložila ovako značajne zakone? Zašto ministar pravde ovde ne govori nešto o tome? Normalno je da ovakve predloge podnose opozicione poslaničke grupe, ali nije normalno da mimo Vlade to predlažu i podnose pojedine stranke iz vlasti. Ali, ni to nas ne interesuje u krajnjoj liniji, ali nas interesuje zašto ovde danas nemamo predstavnika Vlade, koji su nam dostavili svoje mišljenje protiv ovih zakona, dobili smo argumentovana obrazloženja i zašto su svi ovi zakoni loši, a danas ih nema da to kažu zato što je u toku politička trgovina. Glasaćemo za ovaj zakon, a vi pozovite Srbe da izađu na izbore na Kosovu ili već nešto drugo, o tome ćemo kasnije.
Da, tako ste vikali i prošlog puta kada sam rekao da nećete dobiti mišljenje Vlade, nego da zbog štrajka Sindikata odlažete sednicu Skupštine, pa se ispostavilo da sam bio u pravu.
U setu ovih zakona možemo videti jednu pravničku neusklađenost, nekonzistentnost i nekoherentnost. Naime, ukoliko sudija pojedinac želi da prouči svoje mesto u zakonu, položaj, status, prava i obeveze, svaki je obavezan da prouči tri zakonska akta - zakon o uređenju sudova, zakon o sudijama i zakon o visokom savetu pravosuđa.
Moguće je bilo da se sve to uredi u jednom zakonu. Zakon o uređenju sudova je vrlo loš zakon i on doduše u načelnim odredbama govori o nezavisnosti sudstva, a tu se pre polazi od nezavisnog položaja sudije. Nezavisni položaj sudije je uređen i u drugom zakonu o kojem je ovde bilo reči.
A zašto nije dobar Predlog zakona o uređenju sudova iz ugla SRS? Mi, danas, da bi građanima Srbije bilo jasno, pošto su uglavnom slušali političke aspekte i političke tirade od predlagača, moramo da objasnimo o čemu je ovde reč.
Naime, mi danas u Srbiji imamo i kod redovnih sudova podrazumevamo sudove opšte nadležnosti i takozvane specijalizovane sudove, odnosno privredne sudove.
Mi u SRS se zalažemo za to da postoje sudovi opšte nadležnosti, čija bi delatnost bila podeljena po odeljenjima. Dakle, krivično - pravna materija, građansko - pravna materija, privredne ili trgovinske, kako god hoćete i izbegli bismo uopšte postojanje takve vrste specijalizovanih sudova iz upravno-pravne materije. To je ono što bi bilo pravo rešenje i najbolje rešenje za građane. Ono čime bi se SRS rukovodila, a čime se predlagač zakona ovde ne rukovodi, jesu prava građana Srbije - pravo na sudsku zaštitu, da sudovi budu bliže građanima, a to ću posebno objasniti oko apelacionih sudova o kojima je ovde bilo reči.
To je ono za šta se zalaže SRS. Što je dužan svaki građanin, svako fizičko lice da zna da li svoja prava mora da ostvaruje pred ovim ili pred onim specijalizovanim sudovima? Vi, osim postojećih, u ovoj reformi uvodite nove specijalizovane sudove, uvodite upravne sudove.
Uzgred, za one koji su dovikivali za to kada se čita, ja sam se pripremio da govorim dva sata i proučavao kompletnu uporednu pravnu literaturu.
Mogli su da pronađu nešto o tome kako je formirano u Francuskoj, čak od curia-regius preko kraljevskih saveta, tajnih saveta, do državnog saveta itd, ali ta uloga nije istovetna istoimenom institutu u Francuskoj kako je kod nas predviđeno.
Istovremeno, zašto se uvode novi apelacioni sudovi? Imate opštinske, da shvate obični građani koji to ne znaju. Imali smo opštinske sudove koji su uvek rešavali u prvostepenom postupku, okružne sudove koji su nekada rešavali u prvostepenom, najčešće u drugostepenom postupku.
Vrhovni sud Srbije je imao značajne nadležnosti u prvostpenom postupku po rešavanju upravnih sporova, pre svega protiv akata republičkih organa i na vanredna pravna sredstva, i moglo je u pojedinim slučajevima da bude u drugostepenom.
Šta danas imamo, šta danas predlaže predlagač? Predlagač nam nudi sledeću stvar - da imamo prvostepene opštinske, koji su sačuvani, da imamo okružne, koji su u najvećoj meri ponovo prvostepeni, i da imamo nove apelacione sudove. Zbog čega ti apelacioni sudovi? Gde će to građani imati veću zaštitu? Apelacione sudove ćete imati u samo četiri grada u Srbiji.
Znači, svako ko koristi pravo žalbe, moraće da ide uglavnom daleko od svoje kuće, na stranu to što se Priština i ne pominje tu u Predlogu zakona. Ali, da li će građani svoja prava moći da ostvare na taj način? Neće. A gde je finansijski domen u Predlogu zakona o uređenju sudova. Vi kažete - nisu potrebna dodatna finansijska sredstva. Kako nisu? Koliko je potrebno za nove sudije, za sudsko osoblje, dakle za kompletnu administraciju? Ko će to na takav način da rešava?
Kažete - neefikasni su sudovi (govorim o obrazloženju Predloga zakona, za one koji su to čitali), a vi uvodite još dve instance, uvodite dvostepenost u radu Vrhovnog suda. Pa kako će se sada, i koliko će se sada, godina suditi? Šta je tu za građane bolje? Koje je tu rešenje za građane dobro? Šta građani ovim dobijaju - građani vašim predloženim rešenjima samo gube.
Govori se o visokom savetu pravosuđa kao o nečemu što je genijalno. Predlagač je o tome govorio. A ko čini visoki savet pravosuđa - imamo pet stalnih i šest pozivnih članova. Zašto bi visoki savet pravosuđa preuzimao ingerencije i prerogative vlasti unutar onoga što spada u kočnice i ravnoteže zakonodavnih organa, dakle, legislative prema sudskoj vlasti, kao što i sudovi imaju određene ingerencije uspostavljanja ravnoteže prema zakonodavnoj vlasti. Sada to oduzimate direktno od Narodne skupštine i dajete, navodno, nekom ekspertskom timu, a uz stalne članove, da vidimo ko su ti eksperti - na prvom mestu je ministar pravde.
Vi ograničavate zakonodavnu vlast, a dajete neuporedivo veća ovlašćenja izvršnoj vlasti. Jesu li to ta rešenja? Tu je i predsednik Vrhovnog suda i tu je republički javni tužilac, ali nemojte da zaboravite da ste u zakonu o javnim tužilaštvima predvideli da je moguće da v.d. republičkog javnog tužioca, pošto uvodite institut vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca, može da imenuje ministar za pravosuđe.
E, to je ono protiv čega smo mi u SRS, i to je nešto što mora da se kaže sa ove govornice. Mi smatramo da je takođe nepotrebno ovakvo ograničavanje rada Vrhovnog suda Srbije, i sada ću vam ukazati na nekoliko nelogičnosti u funkcionisanju tzv. visokog saveta pravosuđa i tzv. velikog personalnog veća koje se sada uvodi.
Prvo, ne razumem zašto bi se uvodilo veliko personalno veće, kada smo imali opštu sednicu, koja je mogla da odlučuje i o mnogo važnijim stvarima nego o onome što se stavlja velikom personalnom veću da može da odlučuje. Veliko personalno veće može da odlučuje o statusu i položaju sudija i sada (kao da je to mnogo značajnije od prava opšte sednice, koje imamo po sadašnjem zakonu) o pokretanju postupka o ustavnosti i zakonitosti pojedinih akata, o sukobu nadležnosti itd.
Zbog čega nam je potrebno veliko personalno veće? A onda se kaže, kao da bi se ograničila vlast ili moć predsednika Vrhovnog suda - predsednik Vrhovnog suda ne može da bude član velikog personalnog veća, koje nije izborni organ, ali traje dve godine. Nejasno je kako im prestaju funkcije, i posebno kako im mogu pre toga prestati funkcije, zbog čega, koji su to zakonski razlozi, ili bilo šta drugo.
Dakle, na kontu svega toga, onda kažete - ne može da bude član velikog personalnog veća, ali može da bude član visokog saveta pravosuđa. Pa gde je tu neka elementarna logika? Mislim da tu logike nema. Smatram da bi ovaj set zakona trebalo odbiti. Mislim da je potrebno da se donese jedan jedinstveni zakon, koji bi regulisao materiju u pravosuđu u celini na neuporedivo bolji način, o položaju sudija, o nekim drugim rešenjima o kojima smo ovde govorili, a govoriću u svom drugom izlaganju. Samo ću se još osvrnuti na neefikasnost o kojoj je bilo reči, pravnoj sigurnosti, promeni sistemi i javnoj raspravi.
Naime, mi ne smatramo da je nedostatak javne rasprave nešto što je najvažnije. To je bilo u komunističkom periodu, ako se većina narodnih poslanika složi, taj zakon je prošao, ali je potrebno da nas ubedite argumentima da je ovo opravdano i da će ovo doprineti promenama sistema.
Ovo doprinosi promenama sistema utoliko što će biti neuporedivo lošije stanje u srpskom pravosuđu nego što je to danas (a to je, doduše, vrlo teško zamisliti) bez obzira na to što imamo ogroman broj časnih sudija, poštenih ljudi. Zahvaljujući mešanju i direktnom uplivu izvršnih organa vlasti biće još gore. Apelacioni sudovi su uvedeni, dame i gospodo, kao i upravni sudovi, u prvostepenom kao specijalizovani sudovi koji odlučuju u prvostepenom postupku, uvedeni su zbog toga što vlast želi direktnu političku kontrolu.
Jer, malo ko će posle toga moći... nemate okružne sudove, kojih imate 30, nego ćete da imate četiri apelaciona suda, pa da vidimo kako će da donose presude. Vrhovni sud se, navodno, rasterećuje, a daju mu se neke ingerencije koje mu uopšte nisu važne, a 70% (sam predlagač zakona kaže) predmeta je bilo rešavanje upravnih sporova protiv akata republičkih organa. I sada se tu u potpunosti oduzima, gubi se i ustavna uloga Vrhovnog suda, a daju se i formiraju se nekakvi fantomski organi, fantomska tela koja srpskom pravosuđu neće doneti ništa dobro.
Što se tiče pravne sigurnosti, vi ste uveli princip retroaktivnosti kao pravilo narušen je princip pravne sigurnosti, kao elementarni pravni princip u Srbiji i SRJ. Pitanje je kada će i da li će u skorije vreme to moći da se ispravi. Ovakvim nekoherentnim, nekonzistentnim, i, ako hoćete, čak i međusobno neusklađenim zakonima, siguran sam da će našem pravosuđu biti mnogo lošije nego što je to i danas slučaj, ako je to moguće zamisliti.
Zahvaljujem se na pažnji i konstatujem da će poslanička grupa SRS glasati protiv Predloga zakona.

Moj je propust, nisam pozvao izvestioce nadležnih odbora, a oni me opet nisu podsetili da imaju pravo pre predsednika da li se neko od izvestilaca javlja za reč? Pretpostavljam da bi se javili.
Nastavljamo sa raspravom predsednika poslaničkih grupa.
Ima reč gospodin Tomić, zamenik predsednika poslaničke grupe PDS.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, već duže vreme čekamo da se pred ovom skupštinom i pred nama nađe jedan ovakav paket sistemskih zakona, koji će regulisati jednu veoma važnu i veoma bitnu, krucijalnu oblast našeg života, a to je oblast pravosuđa.
Do sada smo imali Ustavom garantovanu i proklamovanu podelu vlasti u našem Ustavu, u članu 9, gde se kaže da sudsku vlast vrše sudovi u Republici Srbiji. Međutim, nažalost, imali smo samo proklamovanu podelu vlasti, imali smo zapravo jedno nasilje izvršne vlasti, pre svega, nad sudovima i nad pravosuđem. Međutim, u toj čitavoj priči nije učestvovala samo izvršna vlast, već i zakonodavna vlast u prethodnom periodu.
Kada govorimo o ovom paketu zakona i o onome što on uvodi, moramo se osvrnuti na prethodni period i videti da zapravo mi nikada do sada nismo imali nezavisno i slobodno sudstvo, a tu pre svega imamo u vidu sudove kao institucije, a i sudije kao ličnosti, kao pojedince koji su činili to pravosuđe.
Imali smo period devalviranja, ponižavanja, kao i ruiniranja (materijalnog, stručnog, profesionalnog, i uopšte) sastava sudova u Srbiji. Partijsko sudstvo je kod nas dominiralo preko 50 godina. Veliki je uticaj izvršne vlasti preko ministra pravosuđa, veliki je uticaj zakonodavne vlasti preko Odbora za pravosuđe i upravu, koji je imao, i još uvek ima, kroz jednu odredbu Poslovnika Narodne skupštine, mogućnost da predlaže određene kandidate za izbor na sudijske funkcije.
Kada govorimo o pravnoj državi i vladavini prava, neodvojiv je još jedan institut i jedno načelo, koje je dominantno za ovu materiju kojom se mi danas bavimo, a to je nezavisnost sudstva. Nezavisnost sudstva pre svega, posmatramo kroz nezavisnost i samostalnost. Nezavisnost vidim kroz prizmu nezavisnosti suda kao institucije, nezavisnosti prema drugim organima i organizacijama, pre svega prema izvršnoj vlasti, ali i prema zakonodavnoj vlasti.
Drugu nezavisnost vidim u nezavisnosti ličnosti, pojedinca, sudije, na koga se ne može izvršiti uticaj, ili bar se ne dozvoljava sistemom da se vrše pritisci, da se vrši uticaj na te sudije i da dolazi do svega onoga što smo imali u prethodnom periodu, a to je korupcija, čak i vršenje krivičnih dela.
Nezavisnost i samostalnost se garantuje Ustavom, ovim zakonom, međunarodnim pravom, dobrim međunarodnim običajima i međunarodnim konvencijama. Sve to je utkano u ovaj paket zakona koji mi danas imamo pred nama. Osnovna crta koja ovaj paket zakona sledi čitavim tokom, u svih ovih pet zakona, je upravo ta dominantna crta nezavisnosti.
Drugi institut koji je dominantan je stalnost sudijske funkcije. Kada govorim o stalnosti, naravno, govorim o stalnosti sudijske funkcije, ali i o rezidencijalnoj stalnosti. Rezidencijalna stalnost se u ovom paketu zakona štiti i o rezidencijalnoj stalnosti ima pravo da odlučuje samo visoki savet pravosuđa, u tačno određenim slučajevima, u tačno definisanim slučajevima u ovim zakonima.
U ovim zakonima je prisutna i zabrana inkompatibilnosti vršenja sudijske funkcije sa drugim funkcijama.
I u prethodnim zakonskim rešenjima smo imali to regulisano. Nažalost, na otvoreni ili prikriveni način, sudije su pripadale ovim ili onim partijama, ovim ili onim organizacijama. Međutim, ono što je bitno i što se uvodi ovim zakonima je da se sudijama dozvoljava da imaju svoja strukovna udruženja, profesionalna udruženja, što smo mogli u prethodnom periodu da vidimo kao jedno od najvećih zala i protivnika bivšeg režima, zbog čega je sprovedeno proterivanje većeg broja sudija iz pravosuđa, upravo pozivajući se na to što su organizovani u svoje strukovno udruženje, Društvo sudija Srbije.
Jedna od bitnih stvari kojima se bavi ovaj paket zakona je pitanje razrešenja sudija. Do sada smo imali pitanje da se sudija razrešava nakon određenog ekscesa koji je imao u obavljanju svoje sudijske funkcije. Ovim zakonom se uvodi jedna mera gde se sudija u vršenju svoje sudijske funkcije upozorava na one propuste koje je imao u svom radu. Da li je to u profesionalnom smislu, moralnom smislu, u propuštanju i neodgovaranju svojih radnim obavezama, to je nebitno, ali se uvodi ta jedna međustepenica do razrešenja sudije sa sudijske funkcije.
Uvodi se institut imuniteta sudija i na neki način se izjednačava sa imunitetom drugih izabranih lica, koji su takođe u sistemu specijalnog imuniteta, recimo, primer je narodni poslanik i imunitet koji ga štiti. Takođe, sudije štiti određeni imunitet, te da o određenom oduzimanju imuniteta, odnosno postupanju po određenoj proceduri, dozvolu za to mora dati Narodna skupština, odnosno organ pred kojim je taj sudija izabran.
Sve ovo što govorimo je tesno vezano za materijalni položaj sudija i uopšte materijalni položaj pravosuđa.
Mi se još uvek ne nalazimo u fazi da imamo poseban sudijski ili sudski budžet, ali se o ovom pitanju mora jako voditi računa - gde će u budžetu Republike Srbije biti na vreme raspoređena efikasna sredstva, u dovoljnom obimu, za vršenje pravosuđa uopšte.
Kada govorimo, pre svega, o krucijalnim zakonima iz ovog paketa, a to je zasigurno Predlog zakona o uređenju sudova, uočićemo uvođenje novih sudova, pre svega apelacionog suda i upravnog suda, kao specijalnog suda.
Čućemo različita mišljenja da opštinski, odnosno okružni sudovi mogu suditi u prvom stepenu, odnosno da okružni sud sudi u drugom stepenu. Međutim, siguran sam da se na ovaj način povećava efikasnost i da će takvom raspodelom materije, pre svega o parnici, doći do toga da okružni sudovi sude u prvom stepenu o materiji koja će se eventualno naći u žalbenom postupku pred apelacionim sudom.
Apelacioni sud je postavljen centralno i odeljenja koja su raspoređena u tri grada su samo odeljenja tog apelacionog suda. Mislim da je to dobro rešenje zato što se ujednačava sudska praksa, koja je jako potrebna i uvek je dominantna kada se rešava po žalbi na određenu presudu u prvom stepenu.
Upravni sud je takođe jako bitan, jer se na taj način sudovi opšte nadležnosti rasterećuju jedne ogromne materije, jednog ogromnog broja predmeta, kojim su se bavili do sada više godina.
Takođe, trgovinski sudovi, koji ostaju u sistemu specijalnih sudova, s tim što je samo promenjeno ime, na jedan dobar način pomažu da se određena materija reguliše preko tih specijalnih sudova.
Čućemo da su određene nadležnosti ili određena materija izuzeta iz nadležnosti Vrhovnog suda. Međutim, na ovaj način Vrhovni sud dobija mogućnost da se bavi svim onim stvarima koje su do sada bile u drugom redu. Vrhovni sud do sada je bio zagušen određenim predmetima, a na ovaj način će se to rešavati na nižim instancama, da će Vrhovni sud kao najviši sud u našoj Republici moći da se bavi onim stvarima koje su mu propisane Ustavom i zakonom.
Drugi zakon koji je od krucijalne važnosti je Zakon o sudijama. Već sam govorio o nezavisnosti i slobodi u radu i odlučivanju sudija. Ono što je novo u ovom predlogu je precizno definisanje ustavnosti i nezavisnosti i zapravo, u ovom zakonu je to definisano kao stalnost i nepremestivost sudije.
Sudija ne može biti premešten po ovom zakonu bez saglasnosti, kao i bez rešenja koje donosi visoki savet pravosuđa. Takođe, kod stalnosti, precizno je doneta odredba da, ako se za pojavi potreba za gašenjem tog suda ili za smanjenjem broja sudija, taj sudija ostaje sudija, samo što dobija drugo mesto preko visokog saveta pravosuđa.
Ono što je bitno kod raspoređivanja predmeta koje sudija dobija, što je definisano poslovnikom, kao i godišnjim rasporedomm, bitno je da se pridržava instituta i definiše taj institut u zakonu, a to je slučaj. Na taj način se izbegava da predsednik suda manipuliše dodeljivanjem određenih predmeta njegovim miljenicima sudijama, odnosno onima koji su mu manje mili.
Ono što je takođe dobro, a definisano je ovim zakonom, je i to da se u određenom broju članova definiše materijalni položaj sudija, tj. definiše se na koji način se određuje visina plate i na koji način se određuje visina plate predsednika suda.
Pošto sam prekoračio vreme, o drugim zakonima ću govoriti u drugom delu.

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pripadam onoj grupi narodnih poslanika koji smatraju da je oblast pravosuđa jedan od glavnih temelja društva i zato, kada je riječ o ovome, treba dati glavnu ulogu pravnicima i ljudima od struke.
S obzirom da nisam u toj branši, sada se nalazim u jednoj delikatnoj, pomalo i nezahvalnoj, situaciji da prenesem stavove i mišljenja iz ove struke iz mog kraja, pravnika i advokata, odnosno da ukažem na jedan manji broj manjkavosti prijedloga ovih zakona.
Prva primedba koju su advokati i sudije iz mog kraja uložili na ovaj predloženi zakon se odnosi na nadležnost opštinskih sudova. Naime, po njihovom mišljenju, sadašnjim prijedlogom su redukovane nadležnosti u smislu vođenja sporova iz oblasti radnih i stambenih sporova. Ovu materiju, po njihovom mišljenju su do sada sudili prvostepeni opštinski sudovi. U ovim sporovima opštinski sudovi su pokazali zadovoljavajuću ažurnost. Nakon ukidanja sudova udruženog rada, ova materija je prebačena u nadležnost opštinskih sudova i nikakvog praktičnog razloga nema za ponovno premiještanje nadležnosti u ovim sprovima.
S druge strane, građanima se mora omogućiti zaštita na sudu. Sud se mora približiti građanima, a ne udaljiti ga. Mora im se omogućiti ekonomičan postupak. Kako to ostvariti ukoliko građanin mora putovati u jednom pravcu i po 100 kilometara? Na primer, ljudi iz Prijepolja, iz mog kraja, moraju putovati u Užice. Znači, moraju po čitav dan ostaviti za jedno suđenje. Zašto sud ne približiti građanima? Na kraju krajeva, sud se i formira radi potrebe građanstva, a ne radi samog suda. Ovako predloženim rešenjima građani će veoma teško ostvarivati svoja prava. Imućni svoje sporove veoma rijetko rešavaju putem suda, bar do sada je tako praksa pokazala. Na sudu su uglavnom svoja prava ostvarivali siromašniji slojevi naroda. Dakle, to je što se tiče zakona o uređenju sudova.
Postoje izvjesne primjedbe na Predlog zakona o sudijama. Naime, u ovom prijedlogu nije predviđeno iskustvo u pravosuđu ili advokaturi. Potrebno je četiri godine za sudiju trgovinskog suda, od čega tri godine rada u pravosuđu ili advokaturi; šest godina za sudiju okružnog suda, od čega četiri godine rada u pravosuđu ili advokaturi; 8 godina za sudiju apelacionog suda, višeg trgovinskog suda i upravnog suda, od čega 6 godina rada u pravosuđu ili advokaturi, i na kraju, 12 godina za sudiju Vrhovnog suda Srbije, od čega 8 godina rada u pravosuđu ili advokaturi. Jasno je da govorim o radnom iskustvu.
Sasvim je nelogično da se za sudiju, recimo, okružnog, trgovinskog, apelacionog, upravnog i Vrhovnog suda bira kandidat bez potrebnog iskustva u pravosuđu ili advokaturi. Smatraju da je, uz svo poštovanje prakse stečene radom u drugim organima ili preduzećima, za sudije ovih sudova nužno dugogodišnje radno iskustvo u pravosuđu ili advokaturi.
Na kraju, jedna primjedba na zakon o sjedištima i područjima sudova. Poći ću od prijedloga, pa ću ga kasnije obrazložiti. Naime, predlaže se da se za područje opština Prijepolje, Priboj i Nova Varoš formira ili okružni sud ili odeljenje Okružnog suda u Užicu sa sjedištem u Prijepolju, da se za područje istih ovih opština formira odjeljenje privrednog suda u Užicu, sa sjedištem u Prijepolju ili Priboju. Razlog za ovo leži prvenstveno u tome što, ako pogledamo Okružni sud u Užicu, koji je predviđen za područje opštinskih sudova Arilje, Bajina Bašta, Ivanjica, Kosjerić, Nova Varoš, Požega, Priboj, Prijepolje, Užice i Čačak, to je najširi sud. Zapravo, pokriva jedno od najširih područja. Nisam video nijedan drugi okružni sud da pokriva toliki broj opština, kao što pokriva Okružni sud u Užicu.
Postoje i neki drugi razlozi. Kod ova tri suda u Prijepolju, Priboju i Novoj Varoši, nakon predaje tužbe, ročište se zakazuje za najkasnije nedjelju dana od dana prijema. U slučaju odlaganja ročišta ili pretresa, naredno se zakazuje za 15 do 20 dana u Beogradu, Nišu i drugim mjestima. Mjesecima i godinama čekamo pozive po predaji tužbe, a u slučaju odlaganja, naredno ročište je za šest mjeseci. Ova tri suda su duže vremena kadrovski popunjena, a sud u Prijepolju je, prema izvještajima, četvrti u Republici po ažurnosti i kvalitetu. Prvostepeni sudovi u ove tri opštine postoje preko 70 godina, a postojali su i drugostepeni sudovi. Dakle, valjan razlog za ovo što se predlaže.
Sve u svemu, ovaj predloženi zakon će poslanička grupa reformista Vojvodine i Sandžačke demokratske partije u načelu prihvatiti, u nadi da će se predloženim amandmanima, za koje ćemo glasati, ove naše primedbe ispraviti.

Da li se još neko od predsednika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Prvi prijavljeni je narodni poslanik Vojkan Tomić (nije prisutan).
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.