Obaveštavam vas da prema službenoj evidenciji današnjoj sednici prisustvuje 148 narodnih poslanika.
Molimo vas da utvrdimo kvorum.
Konstatujem da postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam da su javili da će odsustvovati sledeći narodni poslanici: Višnja Nežić, Miloš Radivojčević, Borivoje Drakulović, Miroslav Markićević, Mihajlo Marković, Nebojša Leković, Vladimir Dobrosavljević, Ratimir Svirčević, Goran Ćirić, Radomir Naumov, Slavoljub Matić, Bojan Kostreš, Vladan Jovičić i Dušan Budišin. Samo pre podne odsutni Pal Šandor i Veselin Janković.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Pre prelaska na treću tačku dnevnog reda obavićemo zajednički načelni pretres o predlozima zakona koje je podneo narodni poslanik Dejan Mihajlov (tačke 3, 4, 5, 6. i 7. dnevnog reda).
Pre nego što nastavimo rad, obaveštavam vas da je u toku sednica Odbora za pravosuđe i upravu, koja nije završena. Do završetka njenog rada, prema poslednjoj informaciji, biće potrebno još pola časa, pa bih dao pauzu, da bismo sačekali Odbor da završi sa radom i da sednicu nastavimo u 11,40 časova.
(Posle pauze - 15,20 h)

Dame i gospodo narodni poslanici, molim vas da utvrdimo kvorum.
Konstatujem da imamo kvorum za rad Narodne skupštine Republike Srbije.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona, što je predložio narodni poslanik Dejan Mihajlov, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika, članova poslaničke grupe.
Reč ima gospodin Mihajlov, a zatim gospodin Obradović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo uvaženi poslanici, pošto je ovo jedna važna oblast, hteo bih da predložim da se udvostruči vreme predviđeno za raspravu u načelu i da na taj način vreme koje je predviđeno, od pet časova, bude deset časova i da se Skupština o tome izjasni.

Gospodin Obradović ima isti predlog.
Da li ima drugih predloga? Izvolite, gospodine Nikoliću.

Ne samo da ne ostane ništa nejasno. Vi ste četiri puta smanjili vreme za raspravu po ovom zakonu time što ste objedinili raspravu, pa pet sati traje rasprava za četiri predloga zakona. Ako sada kažete da rasprava traje deset sati, to vam je još uvek upola manje nego što normalno Poslovnik predviđa za raspravu o svakom predlogu zakona.
Ako već kažete da je materija izuzetno važna, a izgleda da je važna, čim su po dva puta morali odbori da zasedaju povodom tih vaših predloga zakona, onda bi bilo normalno da bar vreme za raspravu traje toliko koliko je normalno za svaki drugi zakon koji se nađe pred Narodnom skupštinom.
To znači da bi trebalo da imamo pet sati za svaki od navedena četiri predloga zakona.

Imamo dva predloga.
Jedan predlog je potekao od gospodina Mihajlova, da ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi deset časova i predlog koji je došao od gospodina Nikolića da ukupno vreme rasprave u načelu iznosi 25 časova.
Stavljam predlog gospodina Mihajlova na glasanje.
Za 111, protiv 42, uzdržanih 11, nije glasalo 8, ukupno prisutno 172 narodna poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila predlog gospodina Mihajlova da ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi deset časova.
Kako smo ovu odluku doneli - poslanička grupa Demokratske opozicije Srbije - četiri sata i 28 minuta, poslanička grupa DOS - dr Vojislav Koštunica - Demokratska stranka Srbije - sat i 48 minuta, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije - sat i 28 minuta, poslanička grupa Srpske radikalne stranke - 55 minuta, poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva - 33 minuta, poslanička grupa DOS - Nova Srbija - 19 minuta, poslanička grupa DOS - Reformisti Vojvodine i Sandžačka demokratska partija - 14 minuta, poslanička grupa DOS - dr Vojislav Koštunica - Pokret za demokratsku Srbiju - 12 minuta.
Molim predsednike poslaničkih grupa da podnesu liste prijava govornika.
Socijalistička partija Srbije je, pretpostavljam, protiv.
Da li ima još prijava poslaničkih grupa? (Nema.)
Da li mogu da otvorim zajednički načelni pretres?
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: - PREDLOZI ZAKONA O UREĐENjU SUDOVA, SUDIJAMA, VISOKOM SAVETU PRAVOSUĐA, JAVNOM TUŽILAŠTVU I SEDIŠTIMA I PODRUČJIMA SUDOVA I JAVNIH TUŽILAŠTAVA (zajednički načelni pretres)
Otvaram zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o uređenju sudova; Predlogu zakona o sudijama; Predlogu zakona o Visokom savetu pravosuđa; Predlogu zakona o javnom tužilaštvu i Predlogu zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Da li predlagač želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo uvaženi poslanici, ovaj posao i ovo što danas radimo je posao koji se, kratko rečeno, radi jednom u 100 godina, jednom za više generacija. Ovo je početak ili nastavak promena sistema koje smo obećali građanima. Razgradnja starog i uspostavljanje novog, od politike nezavisnog sudstva - to je bila jedna od glavnih poruka koje su upućivane u poslednjih 10 godina. To je bio jedan od glavnih zahteva koji su upućivani od onih koji su bili opozicija režimu u kojem nije bilo stranaka. To je bio ideal svakog pravnika i svakog čoveka: da država ima nezavisno sudstvo, sudstvo koje će suditi po zakonima i biti pravično. To je ideal koga svi mi ovde, poslanici, moramo da se držimo, ideal kome svaki građanin treba da stremi.
Ovim predlogom zakona DSS-a, verujem, i svi oni koji će podržati ovaj predlog i koji su ga do sada podržali - hoće upravo da krene putem ostvarivanja ovih ideala: da ideali ne ostanu samo ideali, već da postanu stvarnost, i da se više ne gledaju kao ideali, već da ih građani doživljavaju kao nešto normalno. Sve ono o čemu ćemo govoriti danas, tokom ove rasprave i narednih dana tokom rasprave u načelu, nešto je o čemu je svaki pravnik razmišljao dok je polagao ispite i dok je učio, a to je da se ostvari pravna, demokratska, stabilna država u kojoj će sudije biti nezavisni - ne samo od politike, već i materijalno nezavisni - kako bi mogli svoj posao da rade po savesti i zakonu.
Ovo je početak, kao što sam rekao, izgradnje pravne i stabilne demokratske države. Zašto su pravna, demokratska i stabilna država osnovni atributi koje treba da ima Srbija; zašto promene sistema počinju promenama u oblasti pravosuđa; zašto je pravosuđe izuzetno bitan faktor u izgradnji ove države; zašto je pravosuđe bitno za sprovođenje svih ostalih reformi?
Ukoliko nemate pravnu državu, ukoliko građani, imovina, kapital, nisu zaštićeni od strane zakona i od strane sudova, od promene sistema i od ekonomskog prosperiteta nema ništa. Nijedan domaći i strani investitor neće ulagati u državu u kojoj ne postoje pravni mehanizmi da zaštiti svoj kapital, u kojoj ne postoje precizno određeni uslovi, pod kojima on može da investira. Baš zato smatramo da početak sveukupnog razvoja Srbije treba da počne sa promenama pravnog sistema i sa izgradnjom novog pravnog sistema koji će otvoriti vrata ekonomskom razvoju. To je nešto što mi moramo da učinimo. Da li se to dešava prerano ili prekasno, građani će o tome odlučivati. Mi mislimo da je ovo pravi trenutak, možda i poslednja šansa da se u trenutku kada treba da očekujemo promene sistema u svim oblastima, odlučimo da temeljno izmenimo naše pravosuđe, da razgradimo postojeći sistem koji se pokazao kao loš.
Naše pravosuđe ovakvo kakvo je danas prilično je neefikasno. U proseku po tri godine najobičnija se parnica odlučuje. Način izbora sudija prevashodno zavisi od rasporeda političkih snaga. Primena zakona i odgovornost sudija za ono što rade nije regulisana, te sudije mogu da sude i suprotno zakonu, u nekim slučajevima, a da za to ne odgovaraju. To su sve stvari koje karakterišu naše sudstvo danas. Neću ulaziti u to da li je to nekome odgovaralo ili nije odgovaralo; jednostavno - to je loše.
Mi ćemo danas razgovarati o onome što nas čeka, o budućnosti koja treba da bude bitno drugačija od prošlosti, o budućnosti sudija koja neće zavisiti od toga da li je danas na vlasti DSS ili neka druga stranka. Mi u DSS-u iskreno verujemo da podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku mora i može da bude ostvariva u Srbiji. Sudstvo mora da bude ključni faktor koji će štititi građane od samovolje vlasti i davati im mogućnosti da ostvaruju svoja prava.
Osnovne primedbe koje su išle na račun naših predloga zakona ticale su se toga da nije bilo javne rasprave. Verujem da će mnogi izneti tu primedbu i danas. Mi u DSS-u smo smatrali da je krajnje neumesno da mi sudijama i sudovima šaljemo predloge naših zakona, naročito ako smo mi ti koji u dobroj meri u ovoj skupštini, kao poslanici, odlučuju o tome da li će oni biti ili neće biti izabrani. Smatrali smo da je to jedan vid pritisaka na sudstvo i zato nismo slali naše predloge zakona sudijama, kako je to činilo Ministarstvo; ne mislimo da je to nešto loše. Naprotiv, poslednjih desetak dana se vodila rasprava u javnosti o našim predlozima zakona, naročito rasprava u stručnim krugovima. Mi u DSS-u, pošto znamo da je ovo veoma bitno za državu, smatrali smo da sujeta ne treba da bude prepreka doradi ovih predloga zakona. Spremni smo i prihvatili smo primedbe, naročito one koje dolaze iz stručne javnosti i koje poboljšavaju tekst ovog predloga zakona.
Primedbe koje su došle iz stručne javnosti isticale su da postoje dva koncepta zakona. Poslednjih dana više ne postoje dva puta, nakon usvajanja primedaba od strane DSS-a i na Odboru za pravosuđe, koji je podneo amandmane. Mi u DSS-u, kao i svi ostali, verujemo da postoji samo jedan put, i da postoji samo jedan način i da smo oko tog načina svi saglasni. To je ono što je dobro. Bilo bi jako loše da jednu važnu oblast, kao što je uređenje pravosuđa, prate razmirice između dva tima stručnjaka koji su radili na izgradnji jednog sistema. Mene lično raduje, verujem i sve nas, da je taj nesklad i taj nesporazum izglađen i da mi možemo da kažemo da je ovo predlog zakona sa kojim je saglasna i stručna javnost i, verujem, dobar deo političkih stranaka i što je javnost stala iza jednog ovakvog predloga.
Ono što je bio ograničavajući faktor prilikom pisanja ovih predloga zakona su granice postojećeg Ustava, koje nalažu da sudije bira Skupština i ništa drugo ne regulišu. Mi smo se time rukovodili; jednostavno, to je činjenica preko koje nismo mogli da pređemo.
Način organizacije pravosudnog sistema je regulisan u pet zakona, na drugačiji način na koji je to do sada bilo regulisano. Mi smo, pre svega, u ovom slučaju vođeni tradicijom koja je postojala u Srbiji i u Jugoslaviji do 1945. godine, kao i načinom organizacije sudstva u najmodernijim pravosudnim sistemima - pre svega romanskom i germanskom, na koje smo se mi ugledali do pre 45. godine - sistemima o kojima su mnogi naši sugrađani učili i koji su te sisteme izgrađivali.
I ovog puta mi smo se vratili tim tradicijama. Inkorporirali smo u naše predloge zakona ono što je svojstveno modernim pravnim sistemima, tako da smo dobili ovaj predlog. Nismo se rukovodili izmišljanjem rupe na saksiji i sličnim stvarima. Jednostavno, pravna rešenja smo prilagodili okolnostima kakve su sada u Srbiji. Smatramo da je to dobro za građane Srbije.
Pre svega - nezavisno, ali odgovorno sudstvo. Odgovorno, nezavisno, ne znači i neodgovorno. Nezavisno sudstvo ne znači da je sudija neodgovoran za to da li sudi po zakonu i kako sudi. To su neke stvari koje nisu postojale u našem zakonu, a koje se ovim predlozima zakona uvode, i to je nešto oko čega je postojala puna saglasnost svih onih koji su učestvovali u javnoj raspravi.
Za ovo prvo obraćanje ja ću izneti samo neke od osnovnih stvari koje se bitno razlikuju u sadašnjem sistemu organizacije sudstva od načina na koji je ono do sada bilo uređeno.
Zašto je podela na pet zakona bolja od načina na koji je to do sada bilo urađeno? Tradicija od 45. godine i uređivanje oblasti pravosuđa jednim zakonom, imala je za cilj da predstavi sudiju kao državnog činovnika koji nije nezavisan. Zakon je jednostavno pomešao izbor sudija, njihov status, sa svim ostalim tehničkim pitanjima: kako će uprava raditi, kako će biti uređivane neke pojave koje nisu ravne ni časne izboru sudija i značaju koji on ima. Taj zakon je, dakle, išao ka tome da sudiju predstavi kao državnog činovnika, kao jednog funkcionera u moćnom državnom aparatu kakav smo imali sve doskora.
Smatramo da način izbora sudija mora da bude izdvojen u poseban zakon, baš zato da bi se dao značaj samim sudijama i da bi se istakao njihov položaj i značaj koji oni imaju za izgradnju pravne države i za zaštitu interesa građana.
Posebno smo vodili računa o materijalnom položaju sudija, o izjednačavanju materijalnog položaja sudija sa drugim delovima u podeli vlasti, znači na izvršnu i zakonodavnu, pa smo predvideli da predsednik Vrhovnog suda ima istu platu kao predsednik Vlade Republike Srbije i onda naniže, da sve to bude regulisano. Smatramo da je vezivanje zarada u sudstvu za zarade u izvršnim organima dobro, jer su do sada sudovi uvek bili lošije plaćeni. Na ovaj način regulisane zarade imaju za cilj da sudstvo postane materijalno nezavisno, kako bi moglo i suštinski da bude nezavisno od političke vlasti.
Bitno je napomenuti da se uvodi Visoki savet pravosuđa. On će se regulisati posebnim zakonom o Visokom savetu pravosuđa, koji ima ključnu ulogu u izboru i predlaganju sudija Skupštini. Ovde je ograničavajući faktor bio to što u Ustavu stoji da Skupština bira sudije. Zakon o Visokom savetu pravosuđa i o izboru sudija predviđa da Skupština može samo da uzme ili ostavi predlog sudija, da glasa za ili protiv predloga Visokog saveta pravosuđa. Nema više voluntarizma, da Skupština može da bira koga će staviti. Novi predlog će dati Visoki savet pravosuđa, i to je ono što je dobro. Visoki savet pravosuđa je sastavljen u odnosu 7:4 za sudije. Znači, struka, sudije, imaju većinu, te će se upravo sudije najviše pitati o tome ko će biti sudija i odlučivati o statusnim stvarima u okviru nadležnosti koje su predviđene ovim paketom zakona.
Znači, mi hoćemo da politika nema više presudan uticaj na izbor sudija. Mi hoćemo da sudije same biraju jer oni najbolje znaju, po sopstvenim kriterijumima, ko je bolji među njima i ko treba da bude sudija. Hoćemo da podignemo ugled sudija i njihov značaj, pa da ponovo najbolji pravnici idu, odnosno budu birani za sudije, a ne, kao što imamo poslednjih godina, da beže iz sudstva i tužilaštva u advokaturu. To nam je sudstvo, u dobroj meri, za dugo vremena, osiromašilo za puno dobrih pravnika, naročito onih iskusnijih; to se može primetiti u "deljenju pravde", ako tako može da se kaže, u Srbiji.
Ono što je novo i što se uvodi je - Apelacioni sud. Postojaće odeljenja u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu. Prvostepeni će isključivo biti - opštinski i okružni sudovi, sa podeljenim nadležnostima. Znači, uvodi se jedna nova instanca, a Vrhovni sud postaje revizioni sud i dobija upravo onu funkciju koju Vrhovni sud treba da ima, dok se zadržava jedan Apelacioni sud sa tri odeljenja, radi jedinstvene sudske prakse. To je rešenje koje će omogućiti da imamo ujednačeno deljenje pravde na celoj teritoriji Srbije, i to je takođe dobro.
Još je važno napomenuti da nezavisno ne znači neodgovornost i da jednostavno sudije bez obzira na nezavisnost koju imaju moraju da budu odgovorni za ono što rade. Ne sme da bude samovolje u primeni zakona, ne sme da bude svega onoga što je do sada bilo. Ne sme - zbog političkog upliva - da bude selektivne primene zakona. Ne sme više zbog porodičnih i ostalih veza, kumovskih, kakvih je bilo, ne sme da bude selektivne primene zakona. To će biti kažnjavano ovim zakonom. Sudije će biti odgovorne za ono što rade. Ti mehanizmi se uspostavljaju ovim predlogom zakona.
Ima mnogo stvari koje predstavljaju novinu u ovim predlozima zakona. Biće prilike da o tome govorimo, a za ovo prvo, uvodno obraćanje - toliko. Saslušaću primedbe, pre svega opozicionih stranaka, na ove predloge zakona, pa ćemo onda pokušati kroz jednu stručnu a, nadam se, i korektnu raspravu da dođemo do najboljih rešenja. Hvala.

Za reč se prvi javio gospodin Žarko Obradović.

Poštovani gospodine predsedniče, kolege poslanici, Skupština Srbije danas raspravlja o jednom setu predloga zakona iz oblasti pravosuđa - o sudovima, o sudijama, Visokom savetu pravosuđa, javnom tužilaštvu i  područjima i sedištima sudova i javnih tužilaštava.
Značaj ovih zakona je nesumnjiv, kako za pravosuđe tako i za društvo u celini. Sadašnje stanje u pravosuđu je loše, i u materijalnom i u stručnom pogledu. To je poznato.
Šta građani Srbije misle o stanju u pravosuđu i to je poznato. Mišljenje je krajnje negativno. Istraživanje Centra za proučavanje alternativa, pre više od mesec dana, pokazalo je da je 51% građana Srbije izrazito nezadovoljno radom postojeće vlasti na uspostavljanju pravne države. Samo 14% je zadovoljno, dok su ostali neopredeljeni.
Stanje u pravosuđu je loše zato što je, verovatno, po inerciji i praksi iz perioda kada je postojeća vlast bila opozicija i posle 5. oktobra prošle godine nastavljen nekritički napad na pravosuđe uopšte i na sudije pojedinačno.
Izvršna vlast DOS-a je permanentno vršila i vrši pritisak na pravosudni sistem sa zahtevom da se izvršava volja te izvršne vlasti. Kako drugačije nego pritiskom nazvati i protumačiti brojne neodmerene, neodgovorne i neprofesionalne izjave predstavnika izvršne vlasti o sudskoj vlasti, o radu pravosudnih organa, o sudskim odlukama.
Lošoj oceni pravosuđa doprinelo je i samo pravosuđe, načinom svog rada, odnosno nereagovanjem na očite primere rušenja pravnog sistema države. Da li se predloženim zakonima stanje u pravosuđu može promeniti na bolje, koliko je i šta je sve potrebno učiniti da bi pravosuđe funkcionisalo kako treba, na dobrobit građana i u interesu države, pitanje je na koje treba odgovoriti.
Mislim da u predloženim zakonima ima rešenja koja bude nadu za bolje stanje u pravosuđu, reč je o sistemskim zakonima za oblast pravosuđa koji su usklađeni sa ustavnim principom, pozicijom koju pravosuđe ima prema postojećem Ustavu Republike Srbije; ovi zakoni štite nezavisnost sudske vlasti od zakonodavne i izvršne vlasti; štite nezavisnost, samostalnost i stalnost sudijske i javnotužilačke funkcije; smanjuje se mogućnost preteranog ili otvorenog uticaja, parlamentarnog, a time naravno i stranačkog, na izbor sudija, time što se predlaganje izbora sudija prenosi sa odobra Skupštine Srbije na Visoki savet za pravosuđe; sudije i predsednici sudova se biraju na isti način; i druga rešenja.
Ovakva rešenja nama socijalistima nisu nepoznata i strana, s obzirom da su slična ili ista bila prisutna i u predlozima, bar na osnovu informacija koje sam dobio od kolega, još 1997. godine, ali koja nisu bila predmet skupštinske rasprave.
Predloženi zakoni o kojima danas raspravljamo imaju pored pozitivnih i negativne strane, slabosti i rešenja za koja smatramo da su necelishodna, nefunkcionalna, nedorečena i da dovode u pitanje nezavisan status pravosudnog sistema. Iz tih razloga predložili smo više amandmana kako bi se postojeći predlozi izmenili, popravili i dobili što bolji zakoni. Međutim, predložena ili usvojena rešenja ostaće i dalje mrtvo slovo na papiru ukoliko u društvu, među ljudima, u izvršnoj vlasti, u pravosuđu ne dođe do promena u načinu ponašanja, u razumevanju svoje, ali i pozicije pravosuđa, u izvornom, a ne ličnom ili stranačkom razumevanju pojmova prava, pravde i pravne države.
Odredbe člana 5. Zakona o sudovima - koje kažu da su korišćenje javnog položaja, sredstava javnog obaveštavanja, bilo koje javno istupanje i svaki drugi uticaj na sud zabranjeni kao suprotstavljeni nezavisnosti i nepristrasnosti sudova, jednakosti građana pred zakonom - su dobre. Takođe i odredbe člana 2. stav 3, da svi treba da poštuju izvršnu sudsku odluku i da se njoj povinuju. Zakon o sudijama govori i o udaljenju sudija sa sudijske dužnosti i to kao izuzetku od stalnosti sudijske dužnosti. Tu se kaže da sudija može, ali i ne mora biti udaljen kada je protiv njega pokrenut postupak za krivično delo koje može biti razlog za njegovo razrešenje ili postupak za razrešenje. Udaljenje je tada fakultativno i u krajnjoj liniji zavisi od okolnosti krivičnog postupka ili postupka za razrešenje. Stoga je odlučivanje o fakultativnom udaljenju u delokrugu predsednika Vrhovnog suda. Tako piše u predlogu ovih zakona.
Ove odredbe, ma koliko bile dobro, teško mogu zaživeti u praksi, jer u našoj praksi stvari na žalost drugačije stoje. Mimo zakona, sadašnjeg ili budućeg, ministar pravde, nažalost, preuzeo je na sebe ulogu tužioca i sudije u pravosuđu, vrhovne sudske vlasti, koja ocenjuje valjanost sudksih odluka. Ovo potvrđuje otvoreno pismo, a u suštini otvorena pretnja aktuelnog ministra pravde i lokalne samouprave svim nosiocima pravosudnih funkcija da napuste pravosuđe, prvenstveno po principu moralne, a samo za neke i u slučajevima krivične odgovornosti.
Pozvati otvorenim pismom da napuste pravosuđe oni koji su krivično odgovorni za različita dela znači kucati na otvorena vrata i znači biti demagog. Kada je pak reč o moralnoj odogovnorsti, stvari ne stoje dobro ni kod ministra koji to predlaže, niti kod najodgovornijih ljudi u pravosuđu, izabranih tokom ove godine od strane skupštinske većine. O moralnoj odgovornosti nosilaca pravosudnih funkcija govori ministar, koji je zajedno sa Vladom Republike Srbije poništio izbornu volju građana Srbije u 22 opštine Republike Srbije. Bez ikakvog obzira prema biračima i bez kolebanja kada su u pitanju činjenice koje su govorile suprotno, ministar je predložio, a Vlada usvojila rešenja o uvođenju prinudnih uprava u opštinama gde su pobedili socijalisti, sami ili sa drugim partijama levice.
U isto vreme ministar toleriše i nasilje, nerad, neodržavanje sednica, donošenje nezakonitih odluka u opštinama gde lokalnu vlast organizuju njegovi partijski istomišljenici. O moralnoj odgovornosti govori ministar pravde, za koga Ustav nije sveto pismo da se ne bi mogao menjati, koji daje javne izjave o sudskim odlukama protiv čelnika NATO pakta koji su bombardovali našu zemlju.
Ovim otvorenim pismom to jest pretnjom ministar sigurno ne preti političkim istomišljenicima u pravosuđu, onima koje je skupštinska većina izabrala ove godine i za koje je ovde, u Skupštini Srbije, direktno rečeno da imaju podršku kadrovksih komisija DOS-a a o čijoj stručnosti, podatke smo naveli na sednicama Skupštine kada je to odlučivano, vezano za prosek studija, dužinu studiranja i to da neki nisu ni radili u pravosuđu, znači u odnosu na sve to imamo pravo da sumnjamo u nepristranost takvog pravosuđa.
Pretnja se verovatno ne odnosi na one ljude iz pravosuđa koji rade po zahtevima tzv. javnosti i medija i diktatu DOS-a, kao i na one koji ćute kada se donose ili čine protivustavni akti i nezakonite radnje. Ostaje dakle jedan broj ljudi u pravosuđu koji su sačuvali ličnu i profesionalnu samostalnost, koji ne zadovoljavaju kriterijume DOS-a, partijske pripadnosti, poslušnosti i pokornosti izvršnoj vlasti. Oni su zadnja prepreka za uspostavljanje pravne države po modelu DOS-a i gospodina ministra pravde, prepreka koju očigledno treba ukloniti.
Kako verovati da će se primeniti odredbe Zakona o sudovima, koje kažu da su sudovi samostalni organi državne vlasti koji štite slobode i prava građana i da obezbeđuju ustavnost i zakonitost, kada smo imali slučaj kidnapovanja građanina Slobodana Miloševića, predsednika Socijalističke partije Srbije iz zatvora i njegovo izručenje nelegalnom Haškom tribunalu, a niko, ama baš niko od odgovornih ljudi u pravosuđu Srbije nije reagovao. Milošević je u to vreme imao status pritvorenog lica, nad kojim jurisdikciju ima isključivo istražni sudija i sudski organi. Uprkos tome, ni istražni sudija, kao direktno odgovoran za sprovođenje mera pritvora, ni predsednik Okružnog suda u Beogradu, kao direktno odgovoran za propuštanje nadzora nad primenom mere pritvora, ni predsednik Vrhovnog suda Srbije, zbog objektivne odgovornosti koju nosi za rad u pravosuđu Srbije, niti bilo ko drugi iz pravosuđa nisu rekli ni reč osude. Nije bilo ni lične, ni profesionalne hrabrosti da se osudi jedan takav čin ili da se ponudi ostavka za nečinjenje. Ne, naprotiv.
Dakle, predloženi zakoni, ma koliko bili dobri ili loši, jesu samo jedan segment stanja u pravosuđu. Važan segment, ali samo jedan. Ako se druge stvari ne promene, a nema izgleda da hoće, vezano za ponašanje predstavnika izvršne vlasti, teško da će stanje u pravosuđu biti bolje, a time se unaprediti i stanje pravne države.
Poštovane kolege, rekao sam da postoje neka rešenja za koja mi socijalisti smatramo da su loša.
Ima potrebe za određenim doterivanjem, modifikacijom datog sistema, koje se odnosi na strukturu i ovlašćenje visokog saveta za pravosuđe, na različito uređivanje položaja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, na različito uređivanje položaja sudija i sudija porotnika, na prenaglašenu ulogu Ministarstva pravde i ministra pravde u ovim predlozima zakona. Ima i nekih zakonskih kriterijuma koji su neprecizni i nedorečeni i kao takvi mogu prilikom izvršenja da stvore nedoumicu ili da upute na pogrešno tumačenje smisla pojedinih odredbi. Amandmanima, koje smo podneli, mi smo pokušali ove manjkavosti da ispravimo.
Naš odnos prema zakonu u konačnom zavisiće od usvojenih rešenja, od toga da li će se uspostaviti, nastaviti podređivanje sudske vlasti izvršnoj, da li će se nastaviti degradiranje pravosudnog sistema ili će ono biti ono što treba da bude - samostalna i nezavisna vlast. Hvala.

Da li se još neko od predsednika poslaničkih grupa javlja za reč? Izvolite.