Dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da set zakona koji je predložen i problematika koju oni obuhvataju treba da predstavlja temeljne zakone koje bi Narodna skupština trebalo da usvoji. Međutim, mi u SRS smatramo da je bilo potrebno doneti jedan jedinstveni zakon kojim bi se ovakva materija obuhvatila i to bi predstavljalo daleko najbolje rešenje. Daleko najbolje rešenje jer svaki put što je mogući veći broj kodifikovanih pravnih normi sprečava mogućnost zloupotreba, sprečava mogućnost stvaranja takozvanog sporednog zakonodavstva, koje u primeni može da donese i da dovede do ozbiljnih teškoća.
Tačna je jedna stvar kada se govori o pravnoj državi. Tačno je da nemamo pravnu državu. Nismo je imali u pravoj meri, a danas je nemamo uopšte. Možemo mi godvoriti danas o ekonomskoj krizi, o teškom životu, ali ništa ne postoji lošije u ovoj zemlji od nepostojanja pravne države u pravom smislu te reči.
Naime, predlagač je u svom uvodnom izlaganju rekao kako očekuje i kako misli da će ovo doprineti stvaranju vladavine prava, kako smo dosad imali nešto što se ne bi moglo tim imenom nazvati i moram da kažem da ono što mi imamo od dolaska na vlast stranke predlagača, dakle DSS-a i ostalih vladajućih stranaka, je sve, sušta suprotnost pravnoj državi. Imamo nešto što mnogo više podseća na duh revolucionarne pravde, samo što nisu formirani narodno-oslobodilački odbori, već se koriste postojeći sudovi, odnosno politički instrumentalizuju i, u najgorem mogućem smislu, koriste protiv političkih protivnika i koriste za donošenje odluka koje idu u prilog režimu, koje idu u prilog vladajućim partijama.
Danas u našoj zemlji imamo pravo sadejstvo sudske, izvršne vlasti i medija. Nešto što bi bilo potpuno zabranjeno u svakoj pravnoj državi. Očigledno je da se taj trend nastavlja, da nikako ne popušta, očigledno je da nikoga ne interesuje da nešto u tom smislu promeni. To predstavlja kriminalno ponašanje vlasti. Vlast setom predloženih zakona to ne samo da ne pokušava da promeni, već mi se čini da želi stvari i te kako da pogorša. Čini mi se i očigledno je da je SRS jedina poslanička grupa u Narodnoj skupštini koja će otvoreno glasati i reći zašto je protiv predloženih zakona.
Moram da postavim jedno načelno pitanje: zašto ovde nema predstavnika Vlade i zašto vlada nije predložila ovako značajne zakone? Zašto ministar pravde ovde ne govori nešto o tome? Normalno je da ovakve predloge podnose opozicione poslaničke grupe, ali nije normalno da mimo Vlade to predlažu i podnose pojedine stranke iz vlasti. Ali, ni to nas ne interesuje u krajnjoj liniji, ali nas interesuje zašto ovde danas nemamo predstavnika Vlade, koji su nam dostavili svoje mišljenje protiv ovih zakona, dobili smo argumentovana obrazloženja i zašto su svi ovi zakoni loši, a danas ih nema da to kažu zato što je u toku politička trgovina. Glasaćemo za ovaj zakon, a vi pozovite Srbe da izađu na izbore na Kosovu ili već nešto drugo, o tome ćemo kasnije.
Da, tako ste vikali i prošlog puta kada sam rekao da nećete dobiti mišljenje Vlade, nego da zbog štrajka Sindikata odlažete sednicu Skupštine, pa se ispostavilo da sam bio u pravu.
U setu ovih zakona možemo videti jednu pravničku neusklađenost, nekonzistentnost i nekoherentnost. Naime, ukoliko sudija pojedinac želi da prouči svoje mesto u zakonu, položaj, status, prava i obeveze, svaki je obavezan da prouči tri zakonska akta - zakon o uređenju sudova, zakon o sudijama i zakon o visokom savetu pravosuđa.
Moguće je bilo da se sve to uredi u jednom zakonu. Zakon o uređenju sudova je vrlo loš zakon i on doduše u načelnim odredbama govori o nezavisnosti sudstva, a tu se pre polazi od nezavisnog položaja sudije. Nezavisni položaj sudije je uređen i u drugom zakonu o kojem je ovde bilo reči.
A zašto nije dobar Predlog zakona o uređenju sudova iz ugla SRS? Mi, danas, da bi građanima Srbije bilo jasno, pošto su uglavnom slušali političke aspekte i političke tirade od predlagača, moramo da objasnimo o čemu je ovde reč.
Naime, mi danas u Srbiji imamo i kod redovnih sudova podrazumevamo sudove opšte nadležnosti i takozvane specijalizovane sudove, odnosno privredne sudove.
Mi u SRS se zalažemo za to da postoje sudovi opšte nadležnosti, čija bi delatnost bila podeljena po odeljenjima. Dakle, krivično - pravna materija, građansko - pravna materija, privredne ili trgovinske, kako god hoćete i izbegli bismo uopšte postojanje takve vrste specijalizovanih sudova iz upravno-pravne materije. To je ono što bi bilo pravo rešenje i najbolje rešenje za građane. Ono čime bi se SRS rukovodila, a čime se predlagač zakona ovde ne rukovodi, jesu prava građana Srbije - pravo na sudsku zaštitu, da sudovi budu bliže građanima, a to ću posebno objasniti oko apelacionih sudova o kojima je ovde bilo reči.
To je ono za šta se zalaže SRS. Što je dužan svaki građanin, svako fizičko lice da zna da li svoja prava mora da ostvaruje pred ovim ili pred onim specijalizovanim sudovima? Vi, osim postojećih, u ovoj reformi uvodite nove specijalizovane sudove, uvodite upravne sudove.
Uzgred, za one koji su dovikivali za to kada se čita, ja sam se pripremio da govorim dva sata i proučavao kompletnu uporednu pravnu literaturu.
Mogli su da pronađu nešto o tome kako je formirano u Francuskoj, čak od curia-regius preko kraljevskih saveta, tajnih saveta, do državnog saveta itd, ali ta uloga nije istovetna istoimenom institutu u Francuskoj kako je kod nas predviđeno.
Istovremeno, zašto se uvode novi apelacioni sudovi? Imate opštinske, da shvate obični građani koji to ne znaju. Imali smo opštinske sudove koji su uvek rešavali u prvostepenom postupku, okružne sudove koji su nekada rešavali u prvostepenom, najčešće u drugostepenom postupku.
Vrhovni sud Srbije je imao značajne nadležnosti u prvostpenom postupku po rešavanju upravnih sporova, pre svega protiv akata republičkih organa i na vanredna pravna sredstva, i moglo je u pojedinim slučajevima da bude u drugostepenom.
Šta danas imamo, šta danas predlaže predlagač? Predlagač nam nudi sledeću stvar - da imamo prvostepene opštinske, koji su sačuvani, da imamo okružne, koji su u najvećoj meri ponovo prvostepeni, i da imamo nove apelacione sudove. Zbog čega ti apelacioni sudovi? Gde će to građani imati veću zaštitu? Apelacione sudove ćete imati u samo četiri grada u Srbiji.
Znači, svako ko koristi pravo žalbe, moraće da ide uglavnom daleko od svoje kuće, na stranu to što se Priština i ne pominje tu u Predlogu zakona. Ali, da li će građani svoja prava moći da ostvare na taj način? Neće. A gde je finansijski domen u Predlogu zakona o uređenju sudova. Vi kažete - nisu potrebna dodatna finansijska sredstva. Kako nisu? Koliko je potrebno za nove sudije, za sudsko osoblje, dakle za kompletnu administraciju? Ko će to na takav način da rešava?
Kažete - neefikasni su sudovi (govorim o obrazloženju Predloga zakona, za one koji su to čitali), a vi uvodite još dve instance, uvodite dvostepenost u radu Vrhovnog suda. Pa kako će se sada, i koliko će se sada, godina suditi? Šta je tu za građane bolje? Koje je tu rešenje za građane dobro? Šta građani ovim dobijaju - građani vašim predloženim rešenjima samo gube.
Govori se o visokom savetu pravosuđa kao o nečemu što je genijalno. Predlagač je o tome govorio. A ko čini visoki savet pravosuđa - imamo pet stalnih i šest pozivnih članova. Zašto bi visoki savet pravosuđa preuzimao ingerencije i prerogative vlasti unutar onoga što spada u kočnice i ravnoteže zakonodavnih organa, dakle, legislative prema sudskoj vlasti, kao što i sudovi imaju određene ingerencije uspostavljanja ravnoteže prema zakonodavnoj vlasti. Sada to oduzimate direktno od Narodne skupštine i dajete, navodno, nekom ekspertskom timu, a uz stalne članove, da vidimo ko su ti eksperti - na prvom mestu je ministar pravde.
Vi ograničavate zakonodavnu vlast, a dajete neuporedivo veća ovlašćenja izvršnoj vlasti. Jesu li to ta rešenja? Tu je i predsednik Vrhovnog suda i tu je republički javni tužilac, ali nemojte da zaboravite da ste u zakonu o javnim tužilaštvima predvideli da je moguće da v.d. republičkog javnog tužioca, pošto uvodite institut vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca, može da imenuje ministar za pravosuđe.
E, to je ono protiv čega smo mi u SRS, i to je nešto što mora da se kaže sa ove govornice. Mi smatramo da je takođe nepotrebno ovakvo ograničavanje rada Vrhovnog suda Srbije, i sada ću vam ukazati na nekoliko nelogičnosti u funkcionisanju tzv. visokog saveta pravosuđa i tzv. velikog personalnog veća koje se sada uvodi.
Prvo, ne razumem zašto bi se uvodilo veliko personalno veće, kada smo imali opštu sednicu, koja je mogla da odlučuje i o mnogo važnijim stvarima nego o onome što se stavlja velikom personalnom veću da može da odlučuje. Veliko personalno veće može da odlučuje o statusu i položaju sudija i sada (kao da je to mnogo značajnije od prava opšte sednice, koje imamo po sadašnjem zakonu) o pokretanju postupka o ustavnosti i zakonitosti pojedinih akata, o sukobu nadležnosti itd.
Zbog čega nam je potrebno veliko personalno veće? A onda se kaže, kao da bi se ograničila vlast ili moć predsednika Vrhovnog suda - predsednik Vrhovnog suda ne može da bude član velikog personalnog veća, koje nije izborni organ, ali traje dve godine. Nejasno je kako im prestaju funkcije, i posebno kako im mogu pre toga prestati funkcije, zbog čega, koji su to zakonski razlozi, ili bilo šta drugo.
Dakle, na kontu svega toga, onda kažete - ne može da bude član velikog personalnog veća, ali može da bude član visokog saveta pravosuđa. Pa gde je tu neka elementarna logika? Mislim da tu logike nema. Smatram da bi ovaj set zakona trebalo odbiti. Mislim da je potrebno da se donese jedan jedinstveni zakon, koji bi regulisao materiju u pravosuđu u celini na neuporedivo bolji način, o položaju sudija, o nekim drugim rešenjima o kojima smo ovde govorili, a govoriću u svom drugom izlaganju. Samo ću se još osvrnuti na neefikasnost o kojoj je bilo reči, pravnoj sigurnosti, promeni sistemi i javnoj raspravi.
Naime, mi ne smatramo da je nedostatak javne rasprave nešto što je najvažnije. To je bilo u komunističkom periodu, ako se većina narodnih poslanika složi, taj zakon je prošao, ali je potrebno da nas ubedite argumentima da je ovo opravdano i da će ovo doprineti promenama sistema.
Ovo doprinosi promenama sistema utoliko što će biti neuporedivo lošije stanje u srpskom pravosuđu nego što je to danas (a to je, doduše, vrlo teško zamisliti) bez obzira na to što imamo ogroman broj časnih sudija, poštenih ljudi. Zahvaljujući mešanju i direktnom uplivu izvršnih organa vlasti biće još gore. Apelacioni sudovi su uvedeni, dame i gospodo, kao i upravni sudovi, u prvostepenom kao specijalizovani sudovi koji odlučuju u prvostepenom postupku, uvedeni su zbog toga što vlast želi direktnu političku kontrolu.
Jer, malo ko će posle toga moći... nemate okružne sudove, kojih imate 30, nego ćete da imate četiri apelaciona suda, pa da vidimo kako će da donose presude. Vrhovni sud se, navodno, rasterećuje, a daju mu se neke ingerencije koje mu uopšte nisu važne, a 70% (sam predlagač zakona kaže) predmeta je bilo rešavanje upravnih sporova protiv akata republičkih organa. I sada se tu u potpunosti oduzima, gubi se i ustavna uloga Vrhovnog suda, a daju se i formiraju se nekakvi fantomski organi, fantomska tela koja srpskom pravosuđu neće doneti ništa dobro.
Što se tiče pravne sigurnosti, vi ste uveli princip retroaktivnosti kao pravilo narušen je princip pravne sigurnosti, kao elementarni pravni princip u Srbiji i SRJ. Pitanje je kada će i da li će u skorije vreme to moći da se ispravi. Ovakvim nekoherentnim, nekonzistentnim, i, ako hoćete, čak i međusobno neusklađenim zakonima, siguran sam da će našem pravosuđu biti mnogo lošije nego što je to i danas slučaj, ako je to moguće zamisliti.
Zahvaljujem se na pažnji i konstatujem da će poslanička grupa SRS glasati protiv Predloga zakona.

Moj je propust, nisam pozvao izvestioce nadležnih odbora, a oni me opet nisu podsetili da imaju pravo pre predsednika da li se neko od izvestilaca javlja za reč? Pretpostavljam da bi se javili.
Nastavljamo sa raspravom predsednika poslaničkih grupa.
Ima reč gospodin Tomić, zamenik predsednika poslaničke grupe PDS.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, već duže vreme čekamo da se pred ovom skupštinom i pred nama nađe jedan ovakav paket sistemskih zakona, koji će regulisati jednu veoma važnu i veoma bitnu, krucijalnu oblast našeg života, a to je oblast pravosuđa.
Do sada smo imali Ustavom garantovanu i proklamovanu podelu vlasti u našem Ustavu, u članu 9, gde se kaže da sudsku vlast vrše sudovi u Republici Srbiji. Međutim, nažalost, imali smo samo proklamovanu podelu vlasti, imali smo zapravo jedno nasilje izvršne vlasti, pre svega, nad sudovima i nad pravosuđem. Međutim, u toj čitavoj priči nije učestvovala samo izvršna vlast, već i zakonodavna vlast u prethodnom periodu.
Kada govorimo o ovom paketu zakona i o onome što on uvodi, moramo se osvrnuti na prethodni period i videti da zapravo mi nikada do sada nismo imali nezavisno i slobodno sudstvo, a tu pre svega imamo u vidu sudove kao institucije, a i sudije kao ličnosti, kao pojedince koji su činili to pravosuđe.
Imali smo period devalviranja, ponižavanja, kao i ruiniranja (materijalnog, stručnog, profesionalnog, i uopšte) sastava sudova u Srbiji. Partijsko sudstvo je kod nas dominiralo preko 50 godina. Veliki je uticaj izvršne vlasti preko ministra pravosuđa, veliki je uticaj zakonodavne vlasti preko Odbora za pravosuđe i upravu, koji je imao, i još uvek ima, kroz jednu odredbu Poslovnika Narodne skupštine, mogućnost da predlaže određene kandidate za izbor na sudijske funkcije.
Kada govorimo o pravnoj državi i vladavini prava, neodvojiv je još jedan institut i jedno načelo, koje je dominantno za ovu materiju kojom se mi danas bavimo, a to je nezavisnost sudstva. Nezavisnost sudstva pre svega, posmatramo kroz nezavisnost i samostalnost. Nezavisnost vidim kroz prizmu nezavisnosti suda kao institucije, nezavisnosti prema drugim organima i organizacijama, pre svega prema izvršnoj vlasti, ali i prema zakonodavnoj vlasti.
Drugu nezavisnost vidim u nezavisnosti ličnosti, pojedinca, sudije, na koga se ne može izvršiti uticaj, ili bar se ne dozvoljava sistemom da se vrše pritisci, da se vrši uticaj na te sudije i da dolazi do svega onoga što smo imali u prethodnom periodu, a to je korupcija, čak i vršenje krivičnih dela.
Nezavisnost i samostalnost se garantuje Ustavom, ovim zakonom, međunarodnim pravom, dobrim međunarodnim običajima i međunarodnim konvencijama. Sve to je utkano u ovaj paket zakona koji mi danas imamo pred nama. Osnovna crta koja ovaj paket zakona sledi čitavim tokom, u svih ovih pet zakona, je upravo ta dominantna crta nezavisnosti.
Drugi institut koji je dominantan je stalnost sudijske funkcije. Kada govorim o stalnosti, naravno, govorim o stalnosti sudijske funkcije, ali i o rezidencijalnoj stalnosti. Rezidencijalna stalnost se u ovom paketu zakona štiti i o rezidencijalnoj stalnosti ima pravo da odlučuje samo visoki savet pravosuđa, u tačno određenim slučajevima, u tačno definisanim slučajevima u ovim zakonima.
U ovim zakonima je prisutna i zabrana inkompatibilnosti vršenja sudijske funkcije sa drugim funkcijama.
I u prethodnim zakonskim rešenjima smo imali to regulisano. Nažalost, na otvoreni ili prikriveni način, sudije su pripadale ovim ili onim partijama, ovim ili onim organizacijama. Međutim, ono što je bitno i što se uvodi ovim zakonima je da se sudijama dozvoljava da imaju svoja strukovna udruženja, profesionalna udruženja, što smo mogli u prethodnom periodu da vidimo kao jedno od najvećih zala i protivnika bivšeg režima, zbog čega je sprovedeno proterivanje većeg broja sudija iz pravosuđa, upravo pozivajući se na to što su organizovani u svoje strukovno udruženje, Društvo sudija Srbije.
Jedna od bitnih stvari kojima se bavi ovaj paket zakona je pitanje razrešenja sudija. Do sada smo imali pitanje da se sudija razrešava nakon određenog ekscesa koji je imao u obavljanju svoje sudijske funkcije. Ovim zakonom se uvodi jedna mera gde se sudija u vršenju svoje sudijske funkcije upozorava na one propuste koje je imao u svom radu. Da li je to u profesionalnom smislu, moralnom smislu, u propuštanju i neodgovaranju svojih radnim obavezama, to je nebitno, ali se uvodi ta jedna međustepenica do razrešenja sudije sa sudijske funkcije.
Uvodi se institut imuniteta sudija i na neki način se izjednačava sa imunitetom drugih izabranih lica, koji su takođe u sistemu specijalnog imuniteta, recimo, primer je narodni poslanik i imunitet koji ga štiti. Takođe, sudije štiti određeni imunitet, te da o određenom oduzimanju imuniteta, odnosno postupanju po određenoj proceduri, dozvolu za to mora dati Narodna skupština, odnosno organ pred kojim je taj sudija izabran.
Sve ovo što govorimo je tesno vezano za materijalni položaj sudija i uopšte materijalni položaj pravosuđa.
Mi se još uvek ne nalazimo u fazi da imamo poseban sudijski ili sudski budžet, ali se o ovom pitanju mora jako voditi računa - gde će u budžetu Republike Srbije biti na vreme raspoređena efikasna sredstva, u dovoljnom obimu, za vršenje pravosuđa uopšte.
Kada govorimo, pre svega, o krucijalnim zakonima iz ovog paketa, a to je zasigurno Predlog zakona o uređenju sudova, uočićemo uvođenje novih sudova, pre svega apelacionog suda i upravnog suda, kao specijalnog suda.
Čućemo različita mišljenja da opštinski, odnosno okružni sudovi mogu suditi u prvom stepenu, odnosno da okružni sud sudi u drugom stepenu. Međutim, siguran sam da se na ovaj način povećava efikasnost i da će takvom raspodelom materije, pre svega o parnici, doći do toga da okružni sudovi sude u prvom stepenu o materiji koja će se eventualno naći u žalbenom postupku pred apelacionim sudom.
Apelacioni sud je postavljen centralno i odeljenja koja su raspoređena u tri grada su samo odeljenja tog apelacionog suda. Mislim da je to dobro rešenje zato što se ujednačava sudska praksa, koja je jako potrebna i uvek je dominantna kada se rešava po žalbi na određenu presudu u prvom stepenu.
Upravni sud je takođe jako bitan, jer se na taj način sudovi opšte nadležnosti rasterećuju jedne ogromne materije, jednog ogromnog broja predmeta, kojim su se bavili do sada više godina.
Takođe, trgovinski sudovi, koji ostaju u sistemu specijalnih sudova, s tim što je samo promenjeno ime, na jedan dobar način pomažu da se određena materija reguliše preko tih specijalnih sudova.
Čućemo da su određene nadležnosti ili određena materija izuzeta iz nadležnosti Vrhovnog suda. Međutim, na ovaj način Vrhovni sud dobija mogućnost da se bavi svim onim stvarima koje su do sada bile u drugom redu. Vrhovni sud do sada je bio zagušen određenim predmetima, a na ovaj način će se to rešavati na nižim instancama, da će Vrhovni sud kao najviši sud u našoj Republici moći da se bavi onim stvarima koje su mu propisane Ustavom i zakonom.
Drugi zakon koji je od krucijalne važnosti je Zakon o sudijama. Već sam govorio o nezavisnosti i slobodi u radu i odlučivanju sudija. Ono što je novo u ovom predlogu je precizno definisanje ustavnosti i nezavisnosti i zapravo, u ovom zakonu je to definisano kao stalnost i nepremestivost sudije.
Sudija ne može biti premešten po ovom zakonu bez saglasnosti, kao i bez rešenja koje donosi visoki savet pravosuđa. Takođe, kod stalnosti, precizno je doneta odredba da, ako se za pojavi potreba za gašenjem tog suda ili za smanjenjem broja sudija, taj sudija ostaje sudija, samo što dobija drugo mesto preko visokog saveta pravosuđa.
Ono što je bitno kod raspoređivanja predmeta koje sudija dobija, što je definisano poslovnikom, kao i godišnjim rasporedomm, bitno je da se pridržava instituta i definiše taj institut u zakonu, a to je slučaj. Na taj način se izbegava da predsednik suda manipuliše dodeljivanjem određenih predmeta njegovim miljenicima sudijama, odnosno onima koji su mu manje mili.
Ono što je takođe dobro, a definisano je ovim zakonom, je i to da se u određenom broju članova definiše materijalni položaj sudija, tj. definiše se na koji način se određuje visina plate i na koji način se određuje visina plate predsednika suda.
Pošto sam prekoračio vreme, o drugim zakonima ću govoriti u drugom delu.

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pripadam onoj grupi narodnih poslanika koji smatraju da je oblast pravosuđa jedan od glavnih temelja društva i zato, kada je riječ o ovome, treba dati glavnu ulogu pravnicima i ljudima od struke.
S obzirom da nisam u toj branši, sada se nalazim u jednoj delikatnoj, pomalo i nezahvalnoj, situaciji da prenesem stavove i mišljenja iz ove struke iz mog kraja, pravnika i advokata, odnosno da ukažem na jedan manji broj manjkavosti prijedloga ovih zakona.
Prva primedba koju su advokati i sudije iz mog kraja uložili na ovaj predloženi zakon se odnosi na nadležnost opštinskih sudova. Naime, po njihovom mišljenju, sadašnjim prijedlogom su redukovane nadležnosti u smislu vođenja sporova iz oblasti radnih i stambenih sporova. Ovu materiju, po njihovom mišljenju su do sada sudili prvostepeni opštinski sudovi. U ovim sporovima opštinski sudovi su pokazali zadovoljavajuću ažurnost. Nakon ukidanja sudova udruženog rada, ova materija je prebačena u nadležnost opštinskih sudova i nikakvog praktičnog razloga nema za ponovno premiještanje nadležnosti u ovim sprovima.
S druge strane, građanima se mora omogućiti zaštita na sudu. Sud se mora približiti građanima, a ne udaljiti ga. Mora im se omogućiti ekonomičan postupak. Kako to ostvariti ukoliko građanin mora putovati u jednom pravcu i po 100 kilometara? Na primer, ljudi iz Prijepolja, iz mog kraja, moraju putovati u Užice. Znači, moraju po čitav dan ostaviti za jedno suđenje. Zašto sud ne približiti građanima? Na kraju krajeva, sud se i formira radi potrebe građanstva, a ne radi samog suda. Ovako predloženim rešenjima građani će veoma teško ostvarivati svoja prava. Imućni svoje sporove veoma rijetko rešavaju putem suda, bar do sada je tako praksa pokazala. Na sudu su uglavnom svoja prava ostvarivali siromašniji slojevi naroda. Dakle, to je što se tiče zakona o uređenju sudova.
Postoje izvjesne primjedbe na Predlog zakona o sudijama. Naime, u ovom prijedlogu nije predviđeno iskustvo u pravosuđu ili advokaturi. Potrebno je četiri godine za sudiju trgovinskog suda, od čega tri godine rada u pravosuđu ili advokaturi; šest godina za sudiju okružnog suda, od čega četiri godine rada u pravosuđu ili advokaturi; 8 godina za sudiju apelacionog suda, višeg trgovinskog suda i upravnog suda, od čega 6 godina rada u pravosuđu ili advokaturi, i na kraju, 12 godina za sudiju Vrhovnog suda Srbije, od čega 8 godina rada u pravosuđu ili advokaturi. Jasno je da govorim o radnom iskustvu.
Sasvim je nelogično da se za sudiju, recimo, okružnog, trgovinskog, apelacionog, upravnog i Vrhovnog suda bira kandidat bez potrebnog iskustva u pravosuđu ili advokaturi. Smatraju da je, uz svo poštovanje prakse stečene radom u drugim organima ili preduzećima, za sudije ovih sudova nužno dugogodišnje radno iskustvo u pravosuđu ili advokaturi.
Na kraju, jedna primjedba na zakon o sjedištima i područjima sudova. Poći ću od prijedloga, pa ću ga kasnije obrazložiti. Naime, predlaže se da se za područje opština Prijepolje, Priboj i Nova Varoš formira ili okružni sud ili odeljenje Okružnog suda u Užicu sa sjedištem u Prijepolju, da se za područje istih ovih opština formira odjeljenje privrednog suda u Užicu, sa sjedištem u Prijepolju ili Priboju. Razlog za ovo leži prvenstveno u tome što, ako pogledamo Okružni sud u Užicu, koji je predviđen za područje opštinskih sudova Arilje, Bajina Bašta, Ivanjica, Kosjerić, Nova Varoš, Požega, Priboj, Prijepolje, Užice i Čačak, to je najširi sud. Zapravo, pokriva jedno od najširih područja. Nisam video nijedan drugi okružni sud da pokriva toliki broj opština, kao što pokriva Okružni sud u Užicu.
Postoje i neki drugi razlozi. Kod ova tri suda u Prijepolju, Priboju i Novoj Varoši, nakon predaje tužbe, ročište se zakazuje za najkasnije nedjelju dana od dana prijema. U slučaju odlaganja ročišta ili pretresa, naredno se zakazuje za 15 do 20 dana u Beogradu, Nišu i drugim mjestima. Mjesecima i godinama čekamo pozive po predaji tužbe, a u slučaju odlaganja, naredno ročište je za šest mjeseci. Ova tri suda su duže vremena kadrovski popunjena, a sud u Prijepolju je, prema izvještajima, četvrti u Republici po ažurnosti i kvalitetu. Prvostepeni sudovi u ove tri opštine postoje preko 70 godina, a postojali su i drugostepeni sudovi. Dakle, valjan razlog za ovo što se predlaže.
Sve u svemu, ovaj predloženi zakon će poslanička grupa reformista Vojvodine i Sandžačke demokratske partije u načelu prihvatiti, u nadi da će se predloženim amandmanima, za koje ćemo glasati, ove naše primedbe ispraviti.

Da li se još neko od predsednika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Prvi prijavljeni je narodni poslanik Vojkan Tomić (nije prisutan).
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo poslanici, dok sam slušao gospodina Mihajlova kad je obrazlagao svoj, kako on to voli da kaže "sistemski set zakona", pitao sam se da li je isti čovek pisao ove zakone i govorio za ovom govornicom.
Prvo što je izjavio jeste da se ukida dosadašnja praksa da predsednike sudova i sudije postavlja poslanička većina u ovoj skupštini i da je to regulisano ovim novim zakonom. Međutim, kako piše u Zakonu o sudijama, u članu 6: "Sudiju i predsednika suda bira i o prestanku njihove dužnosti odlučuje Narodna skupštine. Broj sudija i sudija porotnika za svaki sud određuje Narodna skupština, na predlog Visokog saveta pravosuđa". Sada se menja samo jedna činjenica koja se zove Visoki savet pravosuđa. Šta čini Visoki savet pravosuđa?
Visoki savet pravosuđa čine: predsednik Vrhovnog suda Srbije (znači, sudija koji se bira u ovoj skupštini), republički javni tužilac (isto se bira u ovoj skupštini) i ministar nadležan za pravosuđe (poznato je da se bira u ovoj skupštini). Znači, nema ni govora o nezavisnosti sudija i sudstva. Znači, i dalje će jedna određena poslanička većina da postavlja predsednike sudova i sudije opšte nadležnosti.
Po pitanju zakona o uređenju sudova, pitam se zašto je taj zakon uopšte i pisan ovakav kakav jeste. Tu nema ništa bitno. Nešto su malo izmenjene nadležnosti sudova. Ono što mi je najsmešnije jeste to da se sada privredni sud zove trgovinski sud. Mislim da je bilo bespredmetno uopšte to ubacivati u ovaj zakon.
Kada je u pitanju zakon o javnom tužilaštvu, u ovom predlogu zakonu se vidi da okružni i opštinski javni tužioci imaju široka ovlašćenja.
Međutim, ni u jednom delu ni jednog jedinog zakona ili seta ovih zakona ne spominje se ono šta se dešava ako okružni javni tužilac ili opštinski javni tužilac ne preduzmu radnje u slučaju da se podnese krivična prijava za koju postoji osnovani dokaz. Takvih slučajeva ima mnogo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula, a potom Toma Bušetić.

Paket zakona o pravosuđu, koji smo predložili, kao što ste i sami videli, još jedan je akt ili pretenzija na originalnost. Tu novih ideja nema. To je već nešto što je bilo poznato u proteklim decenijama, samo je sada uobličeno na jedan način koji nije nailazio na prihvatanje u dosadašnjem parlamentarnom životu.
Organizacija pravosuđa kao državni problem i organizacija pravosuđa kao posebna grana pravosudnog prava do sada su bili zapostavljeni u ovom društvu i od nauke, i od školskih i fakultetskih programa pravnih fakulteta i zakonodavstva, što je i bilo razumljivo kao posledica dugogodišnjeg sistema jedinstva vlasti.
Ustavi Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije su proklamovali princip podele vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu i doveli do promena, pa donekle i podstakli razvoj ove grane prava, jer ne samo da su postojeća rešenja bila konzervativna, već su pokazala da puka podela vlasti na navedene tri nije dovoljna. Reforma u organizaciji rada pravosuđa zahteva i reformu pravnog sistema, pre svega reformu studija prava, oslobađanje od pravnog konzervativizma, osavremenjavanje prava, bez gubitka veze sa stanjem nacionalne stvarnosti.
Pravno mišljenje je decenijama ovde formirano kao legalističko, po kome je pravo ono što je sadržano u zakonima, bez obzira kakva im je sadržina. Na toj školi mišljenja su školovane generacije pravnika. Pravo je imalo zadatak da negira poredak zasnovan na vlasti koja je bila zanat i doživotna privilegija.
U takvim okolnostima državni razlog i održavanje i odbrana status kvoa su azbuka poretka. Etika, religija, prirodno pravo i pitanje vrednosnih orijentacija nemaju gotovo nikakav uticaj u aritmiji opsadnog i vanrednog stanja, garniranog permanentnim oskudicama.
Pored promena u domenu materijalnog prava, nužna je i, sa stanovišta organizacije rada pravosudnih organa vlasti, promena procesnog zakonodavstva, jer bez temeljne promene procesnog zakonodavstva nema efikasnosti pravosudnog sistema, u skladu sa savremenim odgovorima koje su dali nauka i praksa sveta na krizu pravosudnog sistema.
Neophodno će biti i formiranje posebnog pravosudnog budžeta, kako Zakonom o platama pravosudnih funkcioneri ne bi bili pretvoreni u činovnike sistema. Već danas zaposleni u pravosuđu ne mogu deliti sudbinu ostalih u društvu, već moraju biti mnogo bolje plaćeni od mnogih.
Uz sve navedeno, podela vlasti na sudsku, zakonodavnu i izvršnu mora biti sprovedena u potpunosti i očuvana, jer se predugo konstituisala. Kada je reč o Predlogu zakona o sudijama, taj zakon uređuje pitanje položaja i statusa sudija, dok se pitanje organizacije sudova uređuje zakonom o uređenju sudova.
Pored toga, zbog značaja sudijske funkcije i prava i dužnosti sudija jasno je da je razdvajanje ove dve oblasti nužno. Uz to, takvo rešenje postoji i u nekim drugim zakonodavstvima, recimo francuskom i nemačkom zakonu o sudijama, a postojala su takva rešenja i u zakonima Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
U prvoj glavi Predloga u načelima (čl. 1. - 10.) preciznije se nego u dosadašnjim rešenjima utvrđuju nezavisnost, stalnost i nepremestivost sudija i materijalna nezavisnost kao temelj statusa sudije. Imunitet sudije u izricanju pravde je predviđen da bi se posebno naglasilo ustavno pravo sudije za mišljenje ili glas koji su učinjeni u vršenju sudijske dužnosti.
U pogledu pritvora ipak smatram da bi bolje rešenje bilo da u tom pogledu sudija bude izjednačen sa statusom narodnog poslanika i da u tom pogledu ne bi mogao biti bolje zaštićen.
Pravo na udruživanje i stručno usavršavanje, kao posebna prava, doprinose očuvanju nezavisnosti i samostalnosti, kao i profesionalizmu.
Što se tiče Predlog zakona o uređenju sudova, kao što ste imali prilike da vidite, predloženim promenama teži se organizacionom uređenju sudova na način koji nije nov, jer je poznat u zakonodavstvu Evrope i Kraljevini Jugoslaviji. U našoj dosadašnjoj praksi, a posebno u poslednjoj deceniji, stvarna nadležnost sudova dovela je do preopterećenosti sudova, posebno drugostepenih, a naročito Vrhovnog suda Srbije, neujednačenošću sudske prakse, nametnute kao izvora prava.
Rasterećenje sudova bi bilo omogućeno formiranjem apelacionog suda Srbije. Naime, opštinski i okružni sudovi bi imali prvostepenu nadležnost, a apelacioni sud bi rešavao, odlučivao o žalbama na odluke okružnih sudova. Na vrhu piramide bi ostao Vrhovni sud. Okružni sud bi zadržao i žalbenu nadležnost, a ostao bi drugostepeni sud u odnosu na opštinski sud.
Obrazovanjem upravnog suda se preuzima i prvostepena nadležnost Vrhovnog suda u toj materiji, čime se Vrhovni sud takođe rasterećuje.
Predloženo je formiranje trgovinskog i višeg trgovinskog suda za materiju privredno-pravnih odnosa.
Ideja o obrazovanju visokog saveta pravosuđa nije nova i plod je stare težnje da se do postavljanja ili izbora sudija dođe tako što bi sudiju postavljalo ili pak izbor predlagalo stručno i politički neutralno telo, nezavisno i samostalno od zakonodavne i izvršne vlasti, pa i sudske vlasti.
U Francuksoj, Italiji i Portugaliji postoje državni saveti za pravosuđe, u čiju nadležnost ulazi izbor i razrešenje sudija i javnih tužilaca, njihovo napredovanje, vršenje disciplinske vlasti, inicijativa za obrazovanje sudskog budžeta, pravosudna uprava, stručno usavršavanje i drugo. Sastavljeni su od struke priznatih, afirmisanih i uglednih pravnika, sudija, javnih tužilaca, ali i advokata i profesora prava, koji svojim znanjem, životnim i profesionalnim iskustvom i integritetom mogu da garantuju profesionalno vršenje tih poslova. A profesionalizam i u pravosuđu sadrži dva kvaliteta: znanje i savest! Kod nas u Zakonu o sudovima Republike Crne Gore postoji Pravosudni savjet.
Ustav Srbije daje mogućnost da se formira takvo telo od eksperata republičkog ranga. To bi bila institucija koja bi predlagala izbor sudija i imenovanje sudija, javnih tužilaca i javnih pravobranilaca, pa bi takav izbor bio poveren struci i ne bi zavisio od dosadašnjih načina izbora, kako je to predlagao Odbor za pravosuđe i upravu, uz često rutinsko odlučivanje i nepoznavanje činjenica. Na ovaj način bi bila izvršena suštinska promena u dosadašnjem izboru pravosudnih funkcionera, koji su birani na predlog Odbora za pravosuđe i upravu. Odbor je sastavljen od poslanika, te je jasno da izbor zavisi od političkih činilaca i odnosa snaga. Isto važi i za izbor javnih tužilaca i njihovih zamenika.
Ustavna rešenja su uslovila i različita rešenja u pogledu nadležnosti visokog saveta pravosuđa u pogledu odlučivanja o sudijama, sa jedne strane, i javnih tužilaca i njihovih zamenika, sa druge strane. Pored predloženih rešenja koja ukidaju dosadašnji način uticaja poslanika, političkih ličnosti koje nemaju znanja ili dovoljno znanja, ni vremena da celovito ispitaju stručnost kandidata za funkcije u pravosuđu, nužno je i da slobodno javno mnjenje ostvari demokratski uticaj na izbor i status pravosudnih funkcionera, a naročito stručna javnost.
Pored toga, ono što do sada nije zaokupljalo pažnju parlamenta, pa ni stručne javnosti, je Predlog zakona o javnom tužilaštvu.
Funkcija javnog tužilaštva nije na zadovoljavajući način normativno rešena, iako bitnih prepreka u Ustavu Srbije i SRJ nema. Postojećim zakonskim rešenjem je, protivno Ustavu Srbije, javno tužilaštvo uređeno kao posebna vrsta državne vlasti. Javni tužioci su podređeni samo republičkom javnom tužiocu, a on Narodnoj skupštini. Javni tužioci i njihovi zamenici su skoro izjednačeni sa sudijama, iako u Ustavu nema osnova za takav njihov status. Iz nekih odredbi Zakona o javnom tužilaštvu gotovo da proizilazi da je javno tužilaštvo ne samo samostalan organ, nego i nezavisan, iako to Ustav ne propisuje, kao i sud.
Naime, predlog za izbor zamenika, kao i svih okružnih i oštinskih javnih tužilaca i njihovih zamenika, Narodnoj skupštini podnosi republički javni tužilac, a ne Odbor za pravosuđe i upravu Skuštine.
Ministar pravde u tom pogledu nema ovlašćenja. Uz to, i pravila o unutrašnjem poslovanju tužilaštva samostalno donosi republički javni tužilac, a ne ministar kao u slučaju sudskog poslovnika. U Zakonu o državnom tužilaštvu Crne Gore javni tužilac je organ izvršne vlasti i ništa više.
Prema sadašnjem rešenju Republički javni tužilac Srbije vezan je za političke predstavnike Narodne skupštine iz Odbora za pravosuđe i upravu i nije odgovoran ni izvršnoj vlasti, ni stručnom ekspertskom telu. Stoga se može reći da jedini uticaj na javno tužilaštvo imaju politički faktori, kako institucionalni, tako i stranački, i njihova moguća klijentela.
Predložena zakonska rešenja polaze od toga da su javna tužilaštva po Ustavu samostalni državni organ, ali ne i posebna državna vlast. Iz predloga navedenog zakona se vidi smanjenje ovlašćenja republičkog javnog tužioca, uz povećanje ovlašćenja izvršne vlasti i kroz pravo ministra pravde da pokrene postupak za razrešenje svih tužilaca i njihovih zamenika, kao i da udalji republičkog javnog tužioca, da postavi vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca, da pokrene postupak za utvrđivanje razloga za razrešenje republičkog javnog tužioca. Visoki savet pravosuđa, kao ekspertsko telo, imenuje zamenike i predlaže izbor javnih tužilaca, a u drugom stepenu utvrđuje razloge za razrešenje javnih tužilaca, zamenika i republičkog javnog tužioca, a rešava i o drugim pitanjima statusa tužilaca, posebno o prigovoru, o udaljenju tužilaca i slično.
Visoki savet čine dva javna tužioca, kao i republički javni tužilac, ministar nadležan za pravosuđe, predsednik Vrhovnog suda Srbije, kao i jedan član kojeg na predlog ministra i republičkog javnog tužioca izabere Narodna skupština. Uočljivo je da javni tužioci tu nemaju većinu. O prigovoru republičkog javnog tužioca na odluku kojom je udaljen sa dužnosti Visoki savet pravosuđa odlučuje u proširenom sastavu, koji čini šest sudija, predsednik Vrhovnog suda Srbije, dva javna tužioca i dva istaknuta pravnika koje je u visoki savet pravosuđa izabrala Narodna skupština.
Položaj javnih tužilaca i njihovih zamenika prema dosadašnjem zakonskom rešenju, je skoro isti sa položajem sudija. Predloženim promenama se uvodi zato taj problem u ustavne okvire. Jasno je da po ovom predlogu javni tužilac može imati položaj sličan sudiji, ali ne i isti. Zamenika javnog tužioca, koji inače nije ustavna kategorija, ne bira i ne razrešava Narodna skupština, a i zamenik nije stalna funkcija po ovom predlogu.
U pogledu uređenja i nadležnosti javnih tužilaštava, javno tužilaštvo je samostalni državni organ, koji goni učinioce krivičnih dela i drugih kažnjivih dela i preduzima druge radnje za šta je zakonom ovlašćen. Niko izvan javnog tužilaštva nema pravo da određuje poslove javnom tužiocu i zamenicima javnih tužilaca, niti da upravlja njima poverenim predmetima.
Javno tužilaštvo se ustanovljava kao državno nadleštvo, dakle ustanova koju čine javni tužilac, zamenici tužioca i osoblje.
U pogledu hijerarhije niži javni tužilac i zamenik javnog tužioca nisu dužni da izvrše obavezno uputstvo za koje smatraju da je nezakonito, dok prethodno o tome ne dobiju mišljenje republičkog javnog tužioca, odnosno neposrednog višeg javnog tužioca, čime se sužava mogućnost zloupotrebe ovlašćenja.
Kada je reč o nadležnosti javnih tužilaca, rešenja su slična koja ima i postojeći zakon, a novina je da zahtev javnog tužioca za prekid i odlaganje izvršenja pravosnažne odluke po sili zakona više ne odlaže odnosno prekida izvršenje, kao do sada. Pored toga, novina je da pred trgovinskim sudovima postupaju okružni, a ne više opštinski tužioci.
U poglavlju o upravi u javnom tužilaštvu predviđa se institut vršioca dužnosti javnog tužioca, koga, kad javnom tužiocu prestane mandat, predstavlja republički javni tužilac i mandat mu traje sve dok novi javni tužilac ne stupi na dužnost, a najduže godinu dana. Vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca postavlja ministar pravde.
U pogledu odgovornosti tužilaca važno bi bilo da se u predstojećim promenama Zakona o krivičnom postupku takođe pojača odgovornost javnog tužioca.
Kad je reč o uslovima za izbor, valjalo bi precizirati da uz ostale uslove javni tužilac može biti izabran pod onim uslovima koje predviđa Zakon o državnoj upravi.
Predlogom su predviđeni razlozi za prestanak dužnosti, uslovi za navršenje radnog veka, razlozi za razrešenje, posledice razrešenja i posledice prestanka dužnosti zamenika javnog tužioca.
Predviđena je i disciplinska odgovornost i u tom pogledu razlozi za tu vrstu odgovornosti isti su kao i kod sudija.
To je ukratko ono čime smo se rukovodili kada smo ovo predložili, pa ovaj paket zakona preporučujemo vašoj pažnji i očekujemo da će biti prihvaćen.

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, a posle njega narodni poslanik Branko Pavlović.

Dame i gospodo narodni poslanici, paket zakona u oblasti pravosuđa koje je predložio poslanik Mihajlov načelno može da bude prihvatljiv, iako u svakom predlogu ovih zakona ima dosta propusta i dosta manjkavosti. To se pre svega odnosi na Predlog zakona o javnom tužilaštvu. Ono što je dobro kada govorimo o zakonu o sudovima i o zakonu o uređenju sudova odnosi se pre svega na stalnost sudijske funkcije koja je i do sada bila, na mogućnost žalbe Ustavnom sudu na odluku o razrešenju sudija, na obrazovanje jednog apelacionog suda, premda sada vidimo da postoji i neki drugi dogovor, znači jedan apelacioni sud sa četiri odeljenja ili tri odeljenja, a to je za nas neprihvatljivo i reći ću kasnije zbog čega.
Ovi zakoni mogu da budu prihvatljivi, posebno imajući u vidu šta nam sve sprema Ministarstvo za pravosuđe. U predlogu Ministarstva za pravosuđe, koji ovih dana ima neku javnu raspravu, radna verzija preferira pre svega zakon diskontinuiteta i po tom predlogu sudovi obrazovani ranijim zakonom prestaju sa radom 31. decembra 2001. godine, dok bi sudovi obrazovani novim zakonom počeli sa radom 1. januara 2002. godine. Međutim, prestanak ranijih sudova ne bi uticao na status sudija.
Prema članu 101. stava 1. Ustava, sudska ili sudijska funkcija je stalna, pa nadživljava sud i reformu sudskog sistema, ali kako ne može rešiti sudsku funkciju bez sudija, sudijama koji bi ostali bez sudova sleduju novi sudovi. To mogu biti samo sudovi obrazovani novim zakonom. Kako bi bez suda ostale sve sudije, svima sleduju novi sudovi i zbog toga će ih dobiti u opštem razmeštanju zatečenih sudija. Razmeštaj nije uslovljen pristankom sudija. Tako sudije navodno ne bi ostale bez posla samo na prvi pogled, a u stvari razmeštaj sudija ništa drugo ne bi značio do otpuštanje svih onih politički nepodobnih sudija.
Kako drugačije protumačiti prelazak jednog sudije npr. iz Ćuprije u Kikindu, iz Niša u Suboticu do jedan neviđeni pritisak na sudije i tužioce, ako to sudija Vrhovnog suda Ivošević naziva razumnom lustracijom ili pročišćenjem. Tako kada govorimo o predlogu ovih zakona kažemo da su oni i prihvatljivi, imajući u vidu ono što nam sprema Ministarstvo za pravdu.
Radna verzija Ministarstva pravosuđa predviđa i ustanovljenje apelacionih sudova u gradovima Srbije. Oni u radnoj verziji vide četiri apelaciona suda, sada imamo jedan apelacioni sud i tri odeljenja, i to je isto. Znači, nije šija nego vrat. Šta to znači? To znači udaljavanje građana od sudova. To podrazumeva i nove troškove, uvođenje tri odeljenja apelacionih sudova ili četiri, nove troškove, stanovi za sudije, zapošljavanje novih sudija, troškove vezane za odlazak na javne sednice, jer se sada menja uloga i nadležnost okružnih sudova, i mislim da smo mi veoma siromašna zemlja da bismo vršili ovakve reforme, koje će svakako biti ukoliko se ovakav predlog usvoji.
Apelacioni sudovi bi umnogome devalvirali nadležnost okružnih sudova, koji bi na neki način sada postali prvostepeni sudovi, a opštinski bi se formalno ili faktični ukinuli ili bi se njihova uloga minizirala. U ovim predlozima veoma je diskutabilno obrazovanje velikog personalnog veća i visokog saveta pravosuđa i naročito njihova nadležnost ili njihovi prerogativi. Sada je velika prilika bila da se ovim predlozima konačno ustanovi sudski budžet odakle bi se finansirale sudske funkcije, što je jedan od najbitnijih uslova za nezavisnost i samostalnost sudstva u celini. Naravno, u ovim predlozima toga nema.
Kada je reč o samim predlozima i konkretnim predlozima, smatram da mandat predsednika suda ne treba ograničavati na pet godina, nego treba svesti na dve godine i da je rotacija uvek poželjna. Takođe, sudije porotnike treba da bira Narodna skupština a ne da ih imenuje visoki savet pravosuđa, a za razliku od predloga zakona o sudijama i uređenju sudova, za koje kažemo da su solidni, predlog Zakona o javnom tužilaštvu je veoma loš i sa puno propusta.
Predlog ovog zakona stavlja tužioca kao samostalni državni organ u ulogu upravnog organa pod kapu ministra pravde, što nije dobro, a princip inokosnosti hijerarhije ugoržen je pri izboru tužilaca. Do sada je predlog za izbor davao republički javni tužilac, mislim na ostale opštinske i okružne, mišljenje odbor za pravosuđe, a sada ponovo u predlogu ulogu bi preuzeo visoki savet pravosuđa, što je po meni jedno pogrešno rešenje. Neprihvatljivo je i imenovanje zamenika od strane visokog saveta za pravosuđe i mandat od osam godina. Zašto razdvajati položaj i poziciju tužioca i zamenika tužioca?
Član 67. takođe je neprihvatljiv: on predviđa da zameniku tužioca dužnost prestaje kada istekne vreme na koje je imenovan ili ako tužilaštvo bude ukinuto. Primer mogu da budu male opštine, gde imamo i nagoveštaj, bez obzira na ovaj zakon pitanje je kako će se sve ovo do kraja odvijati, da se ukinu tužilaštva u malim opštinama.
Na ovaj način se negira i stalnost funkcije zamenika javnog tužioca, što nije dobro.
Nerazuman je i član 65. o stupanju na dužnost tužioca na svečanoj sednici u javnom tužilaštvu. Šta to znači? Imamo opet male opštine, gde samo imamo jednog tužioca i bez zamenika, i kakva je to svečana sednica, šta to znači, da li će on proslaviti svoj izbor sa svojom daktilografkinjom? Nisam razumeo ovo.
Ili član 70, gde se govori o nestručnom vršenju dužnosti shodno merilima republičkog javnog tužioca. Ova odredba je nedovoljno jasna i precizna. Nužno je taksativno pobrojati šta se sve smatra nestručnim vršenjem dužnosti. Nije prihvatljiv ni član 75, a pogotovu stav 3. po kome republičkom javnom tužiocu mere u prvom stepenu izriče ministar nadležan za pravosuđe. Na ovaj način republički javni tužilac postaji puki izvršilac ministra i uopšte državni tužioci izvršioci izvršne vlasti, što nije dobro, iako su ovde predlagači govorili da državni tužioci treba da budu u okrivu izvršne vlasti.
Smatram da samostalnost državnih tužilaca treba da bude što veća.
U članu 93. jasno se ukazuje da je dužnost zamenika tužioca nestalna, što je takođe korak nazad od važećih rešenja.
Kada je reč o Predlogu zakona o sedištima i područjima sudova i tužilaštva, smatram da treba predvideti onoliki broj sedišta, kada je reč o privrednim sudovima ili trgovinskim, koliko ima okruga. Na taj način se približavamo građanima da ostvaruju svoje osnovne potrebe i kada govorimo o ovim privrednim ili trgovinskim sudovima.
U Predlogu zakona o visokom savetu pravosuđa, u članu 4, gde se govori o pozivnim članovima i gde šest sudija bira Vrhovni sud, a od dva pozivna člana iz redova javnih tužilaca, jednog bira ministar, a drugog republički javni tužilac, oba treba da bira republički javni tužilac.
I na kraju, smatram da se i ovim setom zakona neće bog zna šta popraviti kada je reč o pravnoj državi. Mi smo videli i u poslednjih godinu dana nema pravne države, nikada gora situacija nije bila, jer se tokom godinu dana vlasti DOS-a desilo krupno kršenje ustava i Srbije i Jugoslavije i smatram da se i ovim setom zakona neće doprineti da se uticaj izvršne vlasti smanji. Naprotiv, ostaće isti, a kako će se SPS opredeliti do kraja zavisi i od amandmana koje smo predložili i da li će biti prihvaćeni.