Dame i gospodo poslanici, dok sam slušao gospodina Mihajlova kad je obrazlagao svoj, kako on to voli da kaže "sistemski set zakona", pitao sam se da li je isti čovek pisao ove zakone i govorio za ovom govornicom.
Prvo što je izjavio jeste da se ukida dosadašnja praksa da predsednike sudova i sudije postavlja poslanička većina u ovoj skupštini i da je to regulisano ovim novim zakonom. Međutim, kako piše u Zakonu o sudijama, u članu 6: "Sudiju i predsednika suda bira i o prestanku njihove dužnosti odlučuje Narodna skupštine. Broj sudija i sudija porotnika za svaki sud određuje Narodna skupština, na predlog Visokog saveta pravosuđa". Sada se menja samo jedna činjenica koja se zove Visoki savet pravosuđa. Šta čini Visoki savet pravosuđa?
Visoki savet pravosuđa čine: predsednik Vrhovnog suda Srbije (znači, sudija koji se bira u ovoj skupštini), republički javni tužilac (isto se bira u ovoj skupštini) i ministar nadležan za pravosuđe (poznato je da se bira u ovoj skupštini). Znači, nema ni govora o nezavisnosti sudija i sudstva. Znači, i dalje će jedna određena poslanička većina da postavlja predsednike sudova i sudije opšte nadležnosti.
Po pitanju zakona o uređenju sudova, pitam se zašto je taj zakon uopšte i pisan ovakav kakav jeste. Tu nema ništa bitno. Nešto su malo izmenjene nadležnosti sudova. Ono što mi je najsmešnije jeste to da se sada privredni sud zove trgovinski sud. Mislim da je bilo bespredmetno uopšte to ubacivati u ovaj zakon.
Kada je u pitanju zakon o javnom tužilaštvu, u ovom predlogu zakonu se vidi da okružni i opštinski javni tužioci imaju široka ovlašćenja.
Međutim, ni u jednom delu ni jednog jedinog zakona ili seta ovih zakona ne spominje se ono šta se dešava ako okružni javni tužilac ili opštinski javni tužilac ne preduzmu radnje u slučaju da se podnese krivična prijava za koju postoji osnovani dokaz. Takvih slučajeva ima mnogo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula, a potom Toma Bušetić.

Paket zakona o pravosuđu, koji smo predložili, kao što ste i sami videli, još jedan je akt ili pretenzija na originalnost. Tu novih ideja nema. To je već nešto što je bilo poznato u proteklim decenijama, samo je sada uobličeno na jedan način koji nije nailazio na prihvatanje u dosadašnjem parlamentarnom životu.
Organizacija pravosuđa kao državni problem i organizacija pravosuđa kao posebna grana pravosudnog prava do sada su bili zapostavljeni u ovom društvu i od nauke, i od školskih i fakultetskih programa pravnih fakulteta i zakonodavstva, što je i bilo razumljivo kao posledica dugogodišnjeg sistema jedinstva vlasti.
Ustavi Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije su proklamovali princip podele vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu i doveli do promena, pa donekle i podstakli razvoj ove grane prava, jer ne samo da su postojeća rešenja bila konzervativna, već su pokazala da puka podela vlasti na navedene tri nije dovoljna. Reforma u organizaciji rada pravosuđa zahteva i reformu pravnog sistema, pre svega reformu studija prava, oslobađanje od pravnog konzervativizma, osavremenjavanje prava, bez gubitka veze sa stanjem nacionalne stvarnosti.
Pravno mišljenje je decenijama ovde formirano kao legalističko, po kome je pravo ono što je sadržano u zakonima, bez obzira kakva im je sadržina. Na toj školi mišljenja su školovane generacije pravnika. Pravo je imalo zadatak da negira poredak zasnovan na vlasti koja je bila zanat i doživotna privilegija.
U takvim okolnostima državni razlog i održavanje i odbrana status kvoa su azbuka poretka. Etika, religija, prirodno pravo i pitanje vrednosnih orijentacija nemaju gotovo nikakav uticaj u aritmiji opsadnog i vanrednog stanja, garniranog permanentnim oskudicama.
Pored promena u domenu materijalnog prava, nužna je i, sa stanovišta organizacije rada pravosudnih organa vlasti, promena procesnog zakonodavstva, jer bez temeljne promene procesnog zakonodavstva nema efikasnosti pravosudnog sistema, u skladu sa savremenim odgovorima koje su dali nauka i praksa sveta na krizu pravosudnog sistema.
Neophodno će biti i formiranje posebnog pravosudnog budžeta, kako Zakonom o platama pravosudnih funkcioneri ne bi bili pretvoreni u činovnike sistema. Već danas zaposleni u pravosuđu ne mogu deliti sudbinu ostalih u društvu, već moraju biti mnogo bolje plaćeni od mnogih.
Uz sve navedeno, podela vlasti na sudsku, zakonodavnu i izvršnu mora biti sprovedena u potpunosti i očuvana, jer se predugo konstituisala. Kada je reč o Predlogu zakona o sudijama, taj zakon uređuje pitanje položaja i statusa sudija, dok se pitanje organizacije sudova uređuje zakonom o uređenju sudova.
Pored toga, zbog značaja sudijske funkcije i prava i dužnosti sudija jasno je da je razdvajanje ove dve oblasti nužno. Uz to, takvo rešenje postoji i u nekim drugim zakonodavstvima, recimo francuskom i nemačkom zakonu o sudijama, a postojala su takva rešenja i u zakonima Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
U prvoj glavi Predloga u načelima (čl. 1. - 10.) preciznije se nego u dosadašnjim rešenjima utvrđuju nezavisnost, stalnost i nepremestivost sudija i materijalna nezavisnost kao temelj statusa sudije. Imunitet sudije u izricanju pravde je predviđen da bi se posebno naglasilo ustavno pravo sudije za mišljenje ili glas koji su učinjeni u vršenju sudijske dužnosti.
U pogledu pritvora ipak smatram da bi bolje rešenje bilo da u tom pogledu sudija bude izjednačen sa statusom narodnog poslanika i da u tom pogledu ne bi mogao biti bolje zaštićen.
Pravo na udruživanje i stručno usavršavanje, kao posebna prava, doprinose očuvanju nezavisnosti i samostalnosti, kao i profesionalizmu.
Što se tiče Predlog zakona o uređenju sudova, kao što ste imali prilike da vidite, predloženim promenama teži se organizacionom uređenju sudova na način koji nije nov, jer je poznat u zakonodavstvu Evrope i Kraljevini Jugoslaviji. U našoj dosadašnjoj praksi, a posebno u poslednjoj deceniji, stvarna nadležnost sudova dovela je do preopterećenosti sudova, posebno drugostepenih, a naročito Vrhovnog suda Srbije, neujednačenošću sudske prakse, nametnute kao izvora prava.
Rasterećenje sudova bi bilo omogućeno formiranjem apelacionog suda Srbije. Naime, opštinski i okružni sudovi bi imali prvostepenu nadležnost, a apelacioni sud bi rešavao, odlučivao o žalbama na odluke okružnih sudova. Na vrhu piramide bi ostao Vrhovni sud. Okružni sud bi zadržao i žalbenu nadležnost, a ostao bi drugostepeni sud u odnosu na opštinski sud.
Obrazovanjem upravnog suda se preuzima i prvostepena nadležnost Vrhovnog suda u toj materiji, čime se Vrhovni sud takođe rasterećuje.
Predloženo je formiranje trgovinskog i višeg trgovinskog suda za materiju privredno-pravnih odnosa.
Ideja o obrazovanju visokog saveta pravosuđa nije nova i plod je stare težnje da se do postavljanja ili izbora sudija dođe tako što bi sudiju postavljalo ili pak izbor predlagalo stručno i politički neutralno telo, nezavisno i samostalno od zakonodavne i izvršne vlasti, pa i sudske vlasti.
U Francuksoj, Italiji i Portugaliji postoje državni saveti za pravosuđe, u čiju nadležnost ulazi izbor i razrešenje sudija i javnih tužilaca, njihovo napredovanje, vršenje disciplinske vlasti, inicijativa za obrazovanje sudskog budžeta, pravosudna uprava, stručno usavršavanje i drugo. Sastavljeni su od struke priznatih, afirmisanih i uglednih pravnika, sudija, javnih tužilaca, ali i advokata i profesora prava, koji svojim znanjem, životnim i profesionalnim iskustvom i integritetom mogu da garantuju profesionalno vršenje tih poslova. A profesionalizam i u pravosuđu sadrži dva kvaliteta: znanje i savest! Kod nas u Zakonu o sudovima Republike Crne Gore postoji Pravosudni savjet.
Ustav Srbije daje mogućnost da se formira takvo telo od eksperata republičkog ranga. To bi bila institucija koja bi predlagala izbor sudija i imenovanje sudija, javnih tužilaca i javnih pravobranilaca, pa bi takav izbor bio poveren struci i ne bi zavisio od dosadašnjih načina izbora, kako je to predlagao Odbor za pravosuđe i upravu, uz često rutinsko odlučivanje i nepoznavanje činjenica. Na ovaj način bi bila izvršena suštinska promena u dosadašnjem izboru pravosudnih funkcionera, koji su birani na predlog Odbora za pravosuđe i upravu. Odbor je sastavljen od poslanika, te je jasno da izbor zavisi od političkih činilaca i odnosa snaga. Isto važi i za izbor javnih tužilaca i njihovih zamenika.
Ustavna rešenja su uslovila i različita rešenja u pogledu nadležnosti visokog saveta pravosuđa u pogledu odlučivanja o sudijama, sa jedne strane, i javnih tužilaca i njihovih zamenika, sa druge strane. Pored predloženih rešenja koja ukidaju dosadašnji način uticaja poslanika, političkih ličnosti koje nemaju znanja ili dovoljno znanja, ni vremena da celovito ispitaju stručnost kandidata za funkcije u pravosuđu, nužno je i da slobodno javno mnjenje ostvari demokratski uticaj na izbor i status pravosudnih funkcionera, a naročito stručna javnost.
Pored toga, ono što do sada nije zaokupljalo pažnju parlamenta, pa ni stručne javnosti, je Predlog zakona o javnom tužilaštvu.
Funkcija javnog tužilaštva nije na zadovoljavajući način normativno rešena, iako bitnih prepreka u Ustavu Srbije i SRJ nema. Postojećim zakonskim rešenjem je, protivno Ustavu Srbije, javno tužilaštvo uređeno kao posebna vrsta državne vlasti. Javni tužioci su podređeni samo republičkom javnom tužiocu, a on Narodnoj skupštini. Javni tužioci i njihovi zamenici su skoro izjednačeni sa sudijama, iako u Ustavu nema osnova za takav njihov status. Iz nekih odredbi Zakona o javnom tužilaštvu gotovo da proizilazi da je javno tužilaštvo ne samo samostalan organ, nego i nezavisan, iako to Ustav ne propisuje, kao i sud.
Naime, predlog za izbor zamenika, kao i svih okružnih i oštinskih javnih tužilaca i njihovih zamenika, Narodnoj skupštini podnosi republički javni tužilac, a ne Odbor za pravosuđe i upravu Skuštine.
Ministar pravde u tom pogledu nema ovlašćenja. Uz to, i pravila o unutrašnjem poslovanju tužilaštva samostalno donosi republički javni tužilac, a ne ministar kao u slučaju sudskog poslovnika. U Zakonu o državnom tužilaštvu Crne Gore javni tužilac je organ izvršne vlasti i ništa više.
Prema sadašnjem rešenju Republički javni tužilac Srbije vezan je za političke predstavnike Narodne skupštine iz Odbora za pravosuđe i upravu i nije odgovoran ni izvršnoj vlasti, ni stručnom ekspertskom telu. Stoga se može reći da jedini uticaj na javno tužilaštvo imaju politički faktori, kako institucionalni, tako i stranački, i njihova moguća klijentela.
Predložena zakonska rešenja polaze od toga da su javna tužilaštva po Ustavu samostalni državni organ, ali ne i posebna državna vlast. Iz predloga navedenog zakona se vidi smanjenje ovlašćenja republičkog javnog tužioca, uz povećanje ovlašćenja izvršne vlasti i kroz pravo ministra pravde da pokrene postupak za razrešenje svih tužilaca i njihovih zamenika, kao i da udalji republičkog javnog tužioca, da postavi vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca, da pokrene postupak za utvrđivanje razloga za razrešenje republičkog javnog tužioca. Visoki savet pravosuđa, kao ekspertsko telo, imenuje zamenike i predlaže izbor javnih tužilaca, a u drugom stepenu utvrđuje razloge za razrešenje javnih tužilaca, zamenika i republičkog javnog tužioca, a rešava i o drugim pitanjima statusa tužilaca, posebno o prigovoru, o udaljenju tužilaca i slično.
Visoki savet čine dva javna tužioca, kao i republički javni tužilac, ministar nadležan za pravosuđe, predsednik Vrhovnog suda Srbije, kao i jedan član kojeg na predlog ministra i republičkog javnog tužioca izabere Narodna skupština. Uočljivo je da javni tužioci tu nemaju većinu. O prigovoru republičkog javnog tužioca na odluku kojom je udaljen sa dužnosti Visoki savet pravosuđa odlučuje u proširenom sastavu, koji čini šest sudija, predsednik Vrhovnog suda Srbije, dva javna tužioca i dva istaknuta pravnika koje je u visoki savet pravosuđa izabrala Narodna skupština.
Položaj javnih tužilaca i njihovih zamenika prema dosadašnjem zakonskom rešenju, je skoro isti sa položajem sudija. Predloženim promenama se uvodi zato taj problem u ustavne okvire. Jasno je da po ovom predlogu javni tužilac može imati položaj sličan sudiji, ali ne i isti. Zamenika javnog tužioca, koji inače nije ustavna kategorija, ne bira i ne razrešava Narodna skupština, a i zamenik nije stalna funkcija po ovom predlogu.
U pogledu uređenja i nadležnosti javnih tužilaštava, javno tužilaštvo je samostalni državni organ, koji goni učinioce krivičnih dela i drugih kažnjivih dela i preduzima druge radnje za šta je zakonom ovlašćen. Niko izvan javnog tužilaštva nema pravo da određuje poslove javnom tužiocu i zamenicima javnih tužilaca, niti da upravlja njima poverenim predmetima.
Javno tužilaštvo se ustanovljava kao državno nadleštvo, dakle ustanova koju čine javni tužilac, zamenici tužioca i osoblje.
U pogledu hijerarhije niži javni tužilac i zamenik javnog tužioca nisu dužni da izvrše obavezno uputstvo za koje smatraju da je nezakonito, dok prethodno o tome ne dobiju mišljenje republičkog javnog tužioca, odnosno neposrednog višeg javnog tužioca, čime se sužava mogućnost zloupotrebe ovlašćenja.
Kada je reč o nadležnosti javnih tužilaca, rešenja su slična koja ima i postojeći zakon, a novina je da zahtev javnog tužioca za prekid i odlaganje izvršenja pravosnažne odluke po sili zakona više ne odlaže odnosno prekida izvršenje, kao do sada. Pored toga, novina je da pred trgovinskim sudovima postupaju okružni, a ne više opštinski tužioci.
U poglavlju o upravi u javnom tužilaštvu predviđa se institut vršioca dužnosti javnog tužioca, koga, kad javnom tužiocu prestane mandat, predstavlja republički javni tužilac i mandat mu traje sve dok novi javni tužilac ne stupi na dužnost, a najduže godinu dana. Vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca postavlja ministar pravde.
U pogledu odgovornosti tužilaca važno bi bilo da se u predstojećim promenama Zakona o krivičnom postupku takođe pojača odgovornost javnog tužioca.
Kad je reč o uslovima za izbor, valjalo bi precizirati da uz ostale uslove javni tužilac može biti izabran pod onim uslovima koje predviđa Zakon o državnoj upravi.
Predlogom su predviđeni razlozi za prestanak dužnosti, uslovi za navršenje radnog veka, razlozi za razrešenje, posledice razrešenja i posledice prestanka dužnosti zamenika javnog tužioca.
Predviđena je i disciplinska odgovornost i u tom pogledu razlozi za tu vrstu odgovornosti isti su kao i kod sudija.
To je ukratko ono čime smo se rukovodili kada smo ovo predložili, pa ovaj paket zakona preporučujemo vašoj pažnji i očekujemo da će biti prihvaćen.

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, a posle njega narodni poslanik Branko Pavlović.

Dame i gospodo narodni poslanici, paket zakona u oblasti pravosuđa koje je predložio poslanik Mihajlov načelno može da bude prihvatljiv, iako u svakom predlogu ovih zakona ima dosta propusta i dosta manjkavosti. To se pre svega odnosi na Predlog zakona o javnom tužilaštvu. Ono što je dobro kada govorimo o zakonu o sudovima i o zakonu o uređenju sudova odnosi se pre svega na stalnost sudijske funkcije koja je i do sada bila, na mogućnost žalbe Ustavnom sudu na odluku o razrešenju sudija, na obrazovanje jednog apelacionog suda, premda sada vidimo da postoji i neki drugi dogovor, znači jedan apelacioni sud sa četiri odeljenja ili tri odeljenja, a to je za nas neprihvatljivo i reći ću kasnije zbog čega.
Ovi zakoni mogu da budu prihvatljivi, posebno imajući u vidu šta nam sve sprema Ministarstvo za pravosuđe. U predlogu Ministarstva za pravosuđe, koji ovih dana ima neku javnu raspravu, radna verzija preferira pre svega zakon diskontinuiteta i po tom predlogu sudovi obrazovani ranijim zakonom prestaju sa radom 31. decembra 2001. godine, dok bi sudovi obrazovani novim zakonom počeli sa radom 1. januara 2002. godine. Međutim, prestanak ranijih sudova ne bi uticao na status sudija.
Prema članu 101. stava 1. Ustava, sudska ili sudijska funkcija je stalna, pa nadživljava sud i reformu sudskog sistema, ali kako ne može rešiti sudsku funkciju bez sudija, sudijama koji bi ostali bez sudova sleduju novi sudovi. To mogu biti samo sudovi obrazovani novim zakonom. Kako bi bez suda ostale sve sudije, svima sleduju novi sudovi i zbog toga će ih dobiti u opštem razmeštanju zatečenih sudija. Razmeštaj nije uslovljen pristankom sudija. Tako sudije navodno ne bi ostale bez posla samo na prvi pogled, a u stvari razmeštaj sudija ništa drugo ne bi značio do otpuštanje svih onih politički nepodobnih sudija.
Kako drugačije protumačiti prelazak jednog sudije npr. iz Ćuprije u Kikindu, iz Niša u Suboticu do jedan neviđeni pritisak na sudije i tužioce, ako to sudija Vrhovnog suda Ivošević naziva razumnom lustracijom ili pročišćenjem. Tako kada govorimo o predlogu ovih zakona kažemo da su oni i prihvatljivi, imajući u vidu ono što nam sprema Ministarstvo za pravdu.
Radna verzija Ministarstva pravosuđa predviđa i ustanovljenje apelacionih sudova u gradovima Srbije. Oni u radnoj verziji vide četiri apelaciona suda, sada imamo jedan apelacioni sud i tri odeljenja, i to je isto. Znači, nije šija nego vrat. Šta to znači? To znači udaljavanje građana od sudova. To podrazumeva i nove troškove, uvođenje tri odeljenja apelacionih sudova ili četiri, nove troškove, stanovi za sudije, zapošljavanje novih sudija, troškove vezane za odlazak na javne sednice, jer se sada menja uloga i nadležnost okružnih sudova, i mislim da smo mi veoma siromašna zemlja da bismo vršili ovakve reforme, koje će svakako biti ukoliko se ovakav predlog usvoji.
Apelacioni sudovi bi umnogome devalvirali nadležnost okružnih sudova, koji bi na neki način sada postali prvostepeni sudovi, a opštinski bi se formalno ili faktični ukinuli ili bi se njihova uloga minizirala. U ovim predlozima veoma je diskutabilno obrazovanje velikog personalnog veća i visokog saveta pravosuđa i naročito njihova nadležnost ili njihovi prerogativi. Sada je velika prilika bila da se ovim predlozima konačno ustanovi sudski budžet odakle bi se finansirale sudske funkcije, što je jedan od najbitnijih uslova za nezavisnost i samostalnost sudstva u celini. Naravno, u ovim predlozima toga nema.
Kada je reč o samim predlozima i konkretnim predlozima, smatram da mandat predsednika suda ne treba ograničavati na pet godina, nego treba svesti na dve godine i da je rotacija uvek poželjna. Takođe, sudije porotnike treba da bira Narodna skupština a ne da ih imenuje visoki savet pravosuđa, a za razliku od predloga zakona o sudijama i uređenju sudova, za koje kažemo da su solidni, predlog Zakona o javnom tužilaštvu je veoma loš i sa puno propusta.
Predlog ovog zakona stavlja tužioca kao samostalni državni organ u ulogu upravnog organa pod kapu ministra pravde, što nije dobro, a princip inokosnosti hijerarhije ugoržen je pri izboru tužilaca. Do sada je predlog za izbor davao republički javni tužilac, mislim na ostale opštinske i okružne, mišljenje odbor za pravosuđe, a sada ponovo u predlogu ulogu bi preuzeo visoki savet pravosuđa, što je po meni jedno pogrešno rešenje. Neprihvatljivo je i imenovanje zamenika od strane visokog saveta za pravosuđe i mandat od osam godina. Zašto razdvajati položaj i poziciju tužioca i zamenika tužioca?
Član 67. takođe je neprihvatljiv: on predviđa da zameniku tužioca dužnost prestaje kada istekne vreme na koje je imenovan ili ako tužilaštvo bude ukinuto. Primer mogu da budu male opštine, gde imamo i nagoveštaj, bez obzira na ovaj zakon pitanje je kako će se sve ovo do kraja odvijati, da se ukinu tužilaštva u malim opštinama.
Na ovaj način se negira i stalnost funkcije zamenika javnog tužioca, što nije dobro.
Nerazuman je i član 65. o stupanju na dužnost tužioca na svečanoj sednici u javnom tužilaštvu. Šta to znači? Imamo opet male opštine, gde samo imamo jednog tužioca i bez zamenika, i kakva je to svečana sednica, šta to znači, da li će on proslaviti svoj izbor sa svojom daktilografkinjom? Nisam razumeo ovo.
Ili član 70, gde se govori o nestručnom vršenju dužnosti shodno merilima republičkog javnog tužioca. Ova odredba je nedovoljno jasna i precizna. Nužno je taksativno pobrojati šta se sve smatra nestručnim vršenjem dužnosti. Nije prihvatljiv ni član 75, a pogotovu stav 3. po kome republičkom javnom tužiocu mere u prvom stepenu izriče ministar nadležan za pravosuđe. Na ovaj način republički javni tužilac postaji puki izvršilac ministra i uopšte državni tužioci izvršioci izvršne vlasti, što nije dobro, iako su ovde predlagači govorili da državni tužioci treba da budu u okrivu izvršne vlasti.
Smatram da samostalnost državnih tužilaca treba da bude što veća.
U članu 93. jasno se ukazuje da je dužnost zamenika tužioca nestalna, što je takođe korak nazad od važećih rešenja.
Kada je reč o Predlogu zakona o sedištima i područjima sudova i tužilaštva, smatram da treba predvideti onoliki broj sedišta, kada je reč o privrednim sudovima ili trgovinskim, koliko ima okruga. Na taj način se približavamo građanima da ostvaruju svoje osnovne potrebe i kada govorimo o ovim privrednim ili trgovinskim sudovima.
U Predlogu zakona o visokom savetu pravosuđa, u članu 4, gde se govori o pozivnim članovima i gde šest sudija bira Vrhovni sud, a od dva pozivna člana iz redova javnih tužilaca, jednog bira ministar, a drugog republički javni tužilac, oba treba da bira republički javni tužilac.
I na kraju, smatram da se i ovim setom zakona neće bog zna šta popraviti kada je reč o pravnoj državi. Mi smo videli i u poslednjih godinu dana nema pravne države, nikada gora situacija nije bila, jer se tokom godinu dana vlasti DOS-a desilo krupno kršenje ustava i Srbije i Jugoslavije i smatram da se i ovim setom zakona neće doprineti da se uticaj izvršne vlasti smanji. Naprotiv, ostaće isti, a kako će se SPS opredeliti do kraja zavisi i od amandmana koje smo predložili i da li će biti prihvaćeni.

Sledeći prijavljeni za diskusiju je narodni poslonik Branko Pavlović, koji nije prisutan. Dajem reč narodnom poslaniku Branislavu Blažiću, a sledeći je narodni poslanik Slobodan Adžić.

Dame i gospodo, čitava ujdurma oko ovih zakona pokazuje svu tragikomičnost vremena u kome živimo. Ta tragikomičnost se ogleda i u tome da su nama za pet zakona, ovde preračunato, dali nekih dva minuta i četrdesetak sekundi, što je po jednom zakonu trideset jedna sekunda. Govoriti trideset jednu sekundu o zakonu za koji je predlagač rekao da se donosi jednom u veku, da je to neki generacijski zakon, to je krajnje neozbiljno. Neozbiljno je od strane predlagača koji donosi predlog takvih milenijumskih, vekovnih zakona, a isti taj predlagač, DSS je odredio da mi ovde govorimo o takvim zakonima trideset jednu sekundu. Pogotovu što kaže da je to početak izgradnje pravne demokratske države. Molim vas, opet smo na nekom početku, a šta se to dešavalo godinu dana kada je posle godinu dana ova vlast opet na nekom početku. Vlast očigledno radi vredno od ponedeljka do petka, ali opet nije makla dalje od početka.
Tragikomično je i što neki odbori juče odbijaju, a danas prihvataju ovaj predlog. Šta se to desilo od juče do danas, šta se desilo sa Vladom koja prvo odbija, a sada očigledno prihvata predloge zakona o sudovima. Gde je ta Vlada, da li će ikada doći u ovu skupštinu da da svoje mišljenje, da mi vidimo šta misli o ovom zakonu ministar pravde.
Mislim da je ovo sve izuzetno neozbiljno da bi se raspravljalo o toliko važnim zakonima na ovakav način. Nije dobro ovakve zakone donositi i da oni služe u službi dnevne politike i da se čitava ta rasprava na ovakav način vodi. Treba to povući, pa možda malo ozbiljnije prići čitavom tom problemu. Odoše sekunde.

Dajem reč narodnom poslaniku Slobodanu Adžiću, a sledeći prijavljeni za diskusiju je narodni poslanik Rajko Baralić.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, podsetio bih da su danas na dnevnom redu predlozi zakona o javnom tužilaštvu, o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, sudijama, visokom savetu pravosuđa i uređenju sudova.
Donošenje paketa ovih zakona ima jedan osnovni cilj, a to je da ljudska prava, subjektivna prava svakog građanina i pojedinca, odnosno ustavom i zakonom zagarantovana prava, mogu biti ostvarena, a ne samo u pravnim aktima zapisana. Da bismo ovaj cilj ostvarili, potrebno je da u Srbiji imamo sudstvo odvojeno od izvršne vlasti i da zakonodavna vlast stvori samo uslove za rad sudstva, ali i ne da se meša u donošenje sudskih odluka.
Da bi se stvorio uslov nezavisnosti sudstva, potrebno je da sudije budu nezavisne. Takođe, jedno od osnovnih predizbornih obećanja DOS-a bilo je uspostavljanje pravne države.
Nema pravne države tamo gde imamo praksu koju smo imali do sada u pravosuđu. Da bismo sve napred navedene ciljeve ostvarili, a to znači da bismo živeli u normalnoj državi, u zemlji koja želi u Evropu i svet, neophodno je i što pre doneti i zakon iz oblasti pravosuđa, koji će na drugačiji način rešiti osnovne odnose u ovoj oblasti.
Ovo je i razlog zašto, kao poslanik DSS, želim da podržim predlog šefa poslaničke grupe DSS, Dejana Mihajlova. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.