Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, da dam svoj doprinos raspravi o tome da li zamenici javnih tužilaca treba ili ne treba da budu stalni, da li to treba da se nađe u ovom zakonu i da li je uopšte po zakonu da mi sada o tome raspravljamo, pošto smatramo da su ovi amandmani, usvajanjem Zakona o Visokom savetu pravosuđa, postali pravno nemogući.
Samostalnost ne smemo i ne treba povezivati sa stalnošću jer to nisu iste stvari. Potpuno su odvojeni pojmovi samostalnosti, a samostalan je i onaj koji nije stalan, koji je reizboran, i to su odvojene stvari i ne treba ih vezivati.
To su dva različita principa i mi ovim zakonom ustanovljavamo princip samostalnosti u vršenju funkcije, stalnosti za javne tužioce i reizbornost za zamenike javnih tužilaca. To su tri različite stvari. Naravno, i zamenici javnog tužioca se imenuju, i to radi Visoki savet pravosuđa, kako smo juče usvojili Predlog zakona o Visokom savetu pravosuđa.
Nažalost, to je činjenica i u ovom slučaju protiv toga ne možemo. Odbor za pravosuđe i upravu se takođe izjasnio u prilog reizbornosti zamenika i imenovanja zamenika javnog tužioca, i na Odboru je bilo rasprave oko ovoga, prilično argumentovane, uostalom kao i ovde, ali smo smatrali da je u ovoj situaciji je bolje za samo tužilaštvo da zamenici budu reizborni.
Prvo, javni tužilac je inokosni, odnosno monokratski organ i ako pratimo načelo monokratije videćemo da se taj organ kao takav odnosi pre svega na javnog tužioca i da njegovi zamenici, bez obzira što su oni procesno izjednačeni sa javnim tužiocem, statusno nisu, o čemu sam juče govorio; javni tužilac može da daje naloge kako će se šta raditi, može da uzme predmet zameniku javnog tužioca i to, jednostavno, govori o tome da ta dva organa apsolutno nisu jednaka.
Kada zamenik javnog tužioca nastupa on je procesno pred sudom jednak javnom tužiocu i on može da preduzima sve radnje, ali, gledano hijerarhijski, apsolutno ne postoji jednakost u pravima i obavezama javnog tužioca i njegovog zamenika. Rukovođeni smo tim načelima, pre svega načelima stručne javnosti, jer i profesor Momčilo Grubač koji je sigurno analizirao ove zakone ima svoje mišljenje, prilikom izrade i krivičnog i procesnog prava, što govori o činjenici da je jedino pravo rešenje da zamenici javnih tužilaca budu reizborni, da imaju mandat od osam godina i to govori u prilog samo efikasnijeg vršenja javnotužilačke funkcije.
Tako, mi smatramo da treba podržati i ostati pri ovom rešenju, upravo zato što je ono garant boljem i efikasnijem vršenju ove funkcije i odgovornijem radu. Osam godina nije mali period, nije period koji može da rodi neizvesnost kod zamenika javnog tužioca, naročito što o njegovom reizboru i imenovanju ne odlučuje političko, već stručno telo, a to je Visoki savet pravosuđa (u odnosu četiri prema tri za stručne u odnosu na ove druge) i to govori u prilog činjenici da treba zadržati reizbornost, naročito što će se voditi računa o stručnosti, o kvalitetu rada a pre svega o rezultatima rada i odgovornosti za ono što je rađeno, a ne o nečem drugom.
Zato ne vidimo prepreku da osam godina, što je dugačak period, ostane kao predlog, odnosno da se izglasa kao zakon.
