Poštovani gospodine ministre, vi ste nam juče sa puno nade, optimizma i dobrih očekivanja predstavili Predlog zakona o radu. Voleo bih kada bismo i mi mogli da o tom Zakonu mislimo što i vi, no, imamo nekih nedoumica i zebnji. Umesto komentara zakona, ja ću sebi dozvoliti da vam postavim nekoliko pitanja.
Jasno je, naime, da ste vi zamislili da radne odnose u Srbiji uredite tako da jaki, sposobni i mladi rade, da stvaraju profit, da plaćaju porez, pa da onda država iz budžeta vodi socijalnu politiku i da ljudima koji nisu sposobni da učestvuju u radnoj konkurenciji omogući da se održe.
Međutim, dva su ovde pitanja. Naime, da biste imali takva preduzeća, ona moraju, naravno, da budu stimulisana, mora da bude prvo stimulisano formiranje preduzeća, koja će biti profitabilna, a da bi bila profitabilna, ona moraju da budu oslobođena socijalne funkcije, moraju da budu proizvodna i profitabilna organizacija, a ne socijalna institucija.
Bilo koji poslodavac u Srbiji vama može da postavi sledeće pitanje: Da li ste vi ovim zakonom postojećim preduzećima i preduzećima koja treba da se osnuju i da povuku Srbiju napred ostavili malo više socijalnih funkcija no što oni u ovom trenutku mogu da izdrže? Vi ćete odgovoriti da su to iste one socijalne funkcije i socijalne obaveze koje imaju poslodavci i na Zapadu. Ali tamo je i više preduzeća i jača su preduzeća, i ona mogu da nose deo socijalnih funkcija, ona mogu da pomažu radnicima i da štite njihova prava, u skladu sa zakonima koji već imaju i tradiciju i koji imaju uhodani mehanizam primene.
Dakle, pitanje je da li je ovaj zakon dovoljno u interesu poslodavaca, da li je za njih dovoljno stimulativan? On jeste pravedan, ali čini mi se da nije podsticajan.
Sa druge strane, vi ćete se suočiti sa pitanjima radnika. Radnici će da postave jedno jednostavno pitanje. U poređenju sa zakonom iz 1996. godine, naša prava su nešto malo smanjena. Negde više, a negde manje. Ne mislim da su drastično smanjena, ali ipak jesu smanjena. Odgovor vaš na smanjena prava: U redu, na tržištu radne snage svako će imati priliku da se dokaže. To je tačno, ali mi nemamo živo tržište, nemamo tržište radne snage zato što je naša privredna aktivnost, proizvodna aktivnost, uslužna aktivnost, na niskom nivou. Mi nemamo živu, fleksibilnu i dinamičnu privredu. Mi nemamo ni stanovništvo koje je u stanju da svojom potrošnjom podstiče proizvodnju.
Ukratko, čini mi se da će vaš odgovor morati da bude i jednima i drugima: Napravio sam zakon koji je pravedan, a kojim podjednako ne mogu biti zadovoljni ni poslodavci ni radnici. Poslodavci će tražiti da država u potpunosti preuzme socijalnu funkciju preduzeća, a ovaj zakon predviđa, u interesu radnika, mnogo socijalnih funkcija preduzeća. Radnici će ipak tražiti da zaštite i njihove interese i da im garantujete prava koja su do sada imali.
Hteli mi to ili ne hteli, mi ćemo u Srbiji pre ili kasnije morati doneti jedan zakon o socijalnoj solidarnosti. Naše stanje nije normalno. Mi imamo 600.000 ljudi koji rade na crno, mi imamo 800.000 nezaposlenih ljudi, mi imamo mnogo ljudi koji su potpuno izvan radne forme. Onaj ko 10 godina ne radi svoj zanat, taj je izgubio korak, on nije mogao da prati napredak u svojoj struci. On je u izvesnom smislu za rad jedva sposoban. On ne može izdržati tržišnu utakmicu radne snage, ne može se pojaviti na tržištu rada kao ozbiljan konkurent. A taj čovek ima decu koja treba sutra da učestvuju na tržištu rada, on mora da osposobi buduće građane i da podigne ljude koji će moći da nose privredne aktivnosti.
Pretpostavljam da vaše ministarstvo nije zaduženo za zakon o socijalnoj solidarnosti, ali čini mi se da je vaše ministarstvo pre svih zaduženo za jedan drugi zakon koji je morao da prati ovaj zakon. Ovako, ovaj zakon je usamljen, on lebdi, on je izvukao radne odnose iz sfere socijalističke ideologije i privrede, ali on nema gde da se utemelji jer mi nemamo tržištu privredu, nemamo liberalnu privredu. Vaš zakon - za koji ne sumnjam da ste ga pravili dobro i iz dobrih namera - u izvesnom smislu je negde na sredini. On ne može da se utemelji, on traži tržišni ambijent i liberalnu ekonomiju gde može da pokaže svoju snagu. Takvog ambijenta mi još u Srbiji nemamo.
Ono što je u vašem zakonu zaista najgore jeste što ste predvideli isti status privatnih preduzeća i društvenih preduzeća. Opravdanje vaše je da Ustav ne zna za razliku u kategoriji preduzeća. Ista prava će da ima sada direktor kao što imaju poslodavci. Mi moramo da znamo gde živimo. Mi moramo da znamo da živimo u društvu gde je nepotizam pustio duboke korene, mi moramo da znamo da će taj direktor društvene firme sutra moći da otpusti nekog radnika da bi primio nekog svog rođaka, ili da otpusti nekoga čija mu politička uverenja ne odgovaraju da bi primio nekoga čija mu politička uverenja odgovaraju. Na taj način Srbija će imati tzv. slabe, zavisne birače. Naš cilj nisu slabi birači. Nisu nam cilj birači koji će iz nužde i vezani interesom glasati za nas, nego slobodni birači, ekonomski samostalni, birači koji će moći da se ideološki i politički orijentišu potpuno slobodno.
Nema u ovom zakonu nikakve garancije da će se ostvariti ono što vi želite: da i sadašnje društvene firme budu profitabilne organizacije. Nema nikakve garancije da se političari neće i dalje mešati u takve firme.
Vi ste donekle uspeli da uskladite odnos radnika i poslodavca u privatnim firmama. Poslodavac, uzgred rečeno, nije neradnik. On takođe mnogo radi.
Ali vi niste uspeli da zaštite društvene firme od politike. Niste uspeli da ih zaštitite od političara. Nema nikakve garancije u ovom zakonu da će se stvoriti menadžerski sloj koji će biti u stanju da vodi društvene firme, i to nezavisno od političkih pritisaka. Tako vam neće biti sve dok vaše ministarstvo ne ponudi zakon o konfliktu interesa.
Zakon o konfliktu interesa je bazični zakon za reforme. Ne mogu se izvoditi temeljite reforme dok se ne donese taj zakon. Mi izlazimo iz jednog sistema u kome je politika mogla da se meša u sve. Sve je ovo bilo vlasništvo jedne partije, u rukama njihovim je bio i nož i pogača, kako se kaže. To je komunistički režim. Mi moramo da imamo zakon o konfliktu interesa koji će nam reći jednu jednostavnu stvar. Ne može ministar biti u upravnom odboru, ne može ministar biti u agenciji, ne može ni narodni poslanik biti ni u jednom upravnom odboru društvene firme. Ako je on u Vladi, njemu će interes biti da "utera" što više para u budžet. Ako vodi društvenu firmu, on će gledati kako uz pomoć veštih knjigovođa da plati što manji porez. Situacija je potpuno šizofrena jer se te dve stvari ne mogu izmiriti. Zakon o konfliktu interesa je, čini mi se, nešto što je u prvom redu u nadležnosti vašeg ministarstva. To može da donese Vlada, može bilo koje ministarstvo, ali vi tim zakonom morate da uradite nešto.
Ja ne delim entuzijazam što se tiče našeg uspeha u dosadašnjim reformama. Mi, naime, imamo dobru volju da reformišemo Srbiju. Imamo volju da je uredimo na nov način. Ali, pre nego što uređujemo državu, mi moramo da uredimo sebe. Mi moramo sebi da stavimo granice, mi moramo da odredimo međe preko kojih ne smemo da idemo. Ovaj zakon to ne garantuje. On je ostavio društvenu svojinu na milost i nemilost političkoj oligarhiji. Ona u takvim uslovima neće moći nikako da bude profitabilna, neće moći da izdrži konkurenciju sa privatnom svojinom i neće moći da se oporavi.
Da zaključim. Ma koliko izgledalo da sam kritički govorio o vašem zakonu, gospodine ministre, ja moram da vama odam priznanje da ste vi uložili zaista veliki trud, da ste pokušali da izmirite mnoge interese, da ste vešto napravili jedan kompromis koji je u osnovi zasnovan na dobroj volji i sa nekim amandmanima vaš zakon je prihvatljiv.
Kada bude primenjen ovaj zakon, ako bude primenjen, status radnika će biti mnogo bolji nego što je danas. Danas u Srbiji praktično nema zakona o radu. Danas u Srbiji na tržištu rada vlada zakon džungle. Bio je zakon iz 1996. godine koji je Vlada suspendovala svojom uredbom iz 1997. godine. Suspendovala je jednu njegovu suštinsku odrednicu: da nema više tzv. plaćenih odsustva, pa je predvidela da se kolektivnim ugovorima reguliše kako se to radi. Praksa je suspendovala i kolektivne ugovore. Radnici praktično nemaju nikakva prava. Šesto hiljada ljudi koji rade na crno, koji nemaju nikakav ugovor sa poslodavcem, kojima se ne uplaćuje novac za penziono i socijalno osiguranje, jedva će dočekati ovaj zakon. Jedva će ovaj zakon dočekati 700.000 nezaposlenih jer sada i oni mogu da uđu u konkurenciju za radna mesta. Verujem da bi svako od njih pristao da radi pod uslovima koje predviđa ovaj zakon. Ti uslovi, naravno, nisu loši.
Dakle, nužno je bilo doneti zakon, nužno je bilo regulisati radne odnose. A valja reći da će ovaj zakon, ako ga uspete primeniti, omogućiti veća prava radnicima i omogućiće bolji položaj poslodavcima.
Ali primena ovog zakona, bojim se, neće ići tako lako. Bojim se da mi nemamo ambijent u kome ovaj zakon može da živi. Čini mi se da su nužni i još neki prateći zakoni i da je nužna ubrzana ekonomska aktivnost i drukčiji ambijent kako bi ovaj zakon mogao da pokaže svoje vrednosti. Do tada, ako bude prihvaćen - uz amandmane koji će ublažiti socijalni bunt, a neće bitno oštetiti poslodavce - do tada ovaj zakon će moći da funkcioniše.
On će biti verovatno, vi ste toga svesni, prelazni zakon, ali ono što je osnovno: Zakon se primenjivati mora. Vaše ministarstvo je donelo izmenu starog zakona po kojoj se plate moraju radnicima plaćati jednom mesečno. Dobro znate da inspekcija rada ima 100.000 prijava od juna do danas, u kojima su prijavljene firme koje to nisu uradile. Može li inspekcija rada da interveniše? Ne može, jer nije osposobljena, nema dovoljno kadrova da zaštiti prava zaposlenih. Dakle, ova prava koja ste garantovali poslodavcima i radnicima dužni ste da nam obećate da ćete ih sprovesti. Ako ga dosledno sprovedete, ovaj zakon neće biti loš.