DRUGA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA, 27.11.2001.

14. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

DRUGA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA

14. dan rada

27.11.2001

Sednicu je otvorio: Dragan Maršićanin

Sednica je trajala od 10:40 do 18:00

OBRAĆANJA

Jovan Deretić

Uvaženo predsedništvo, poštovane kolege poslanici, pred nama je projekat zakona koji je u svim modernim državama jedan od najvažnijih zakona.
Od ovog zakona zavisi socijalni mir u državi, a ne samo socijalni, nego jednostavno mir. Što se bolje može rešiti pitanje odnosa kapitala i rada, to je bolji prosperitet i proizvodnja u svakoj zemlji. Nemojmo se zavaravati - kapital i rad imaju suprotne interese i oni se mogu rešiti samo sa pozitivnim zakonom. Srbija je zemlja na prekretnici, gde treba da se oslobodi naslednih navika i donese novo zakonodavstvo, da zakorači u budućnost, ka jednoj slobodnoj, liberalnoj tržišnoj ekonomiji. Ovaj zakon, koji je pred nas donet, nema te karakteristike. On treba u prvom redu da obezbedi zaštitu prava radnika i poslodavaca, socijalni mir i dobre uslove proizvodnje, da Srbija bude jedna moderna liberalna tržišna ekonomija.
Vlada nam nudi Predlog zakona o radu kao poštapalo prodaji naših preduzeća stranim poslodavcima. Ne radi se ovde o jednom zakonu kao glavnom pravnom aktu, nego o pomoćnom zakonu da bi se pospešila prodaja naših preduzeća. Postoje tri uslova koja treba da budu zastupljena pri donošenju ovakvih zakona.
Prvo, treba voditi računa o naslednim navikama naših radnika. Mi smo imali više od pola veka nešto što se zvalo radničkom državom, radničkim samoupravljanjem i u čemu je radnik bio prilično zaštićen. Navike su druga priroda. Ne može se zakoračiti iz jednog sistema u drugi kao kad se skoči padobranom, potrebni su i neki prelazni periodi. Zato ovaj zakon ne može doneti kod nas situaciju, atmosferu, onu koju vlada u zapadnim zemljama i gde je naš radnik, kada uđe u tu novu sredinu, pozitivan proizvodni element.
Drugo, trenutna ekonomska situacija Srbije mora da bude zastupljena, da se o njoj vodi računa pri donošenju ovakvih zakona. Bilo bi najpametnije da se donese neki privremeni zakon o radu, koji bi se kasnije usavršio.
Treće, obezbeđenje socijalnog mira. Nemojte misliti da naša radnička klasa neće tražiti svoja prava, pogotovo kada bude dobila strane poslodavce, i da ona neće znati da se organizuje u slobodne sindikate, a onda će tek biti muke po državu i po našu vlast.
Predlog zakona je retrogradan. Mi bi trebalo da se ugledamo na one zapadne zemlje u kojima vladaju socijalni mir, visoka proizvodnja i u kojima je jednako zadovoljan i radnik i poslodavac. Nažalost, ovo je neka kopija zakona, doneta iz neke arhive iz DžIDž veka, iz vremena divljeg kapitalizma, koja je na Zapadu već odavno odbačena.
Naš ministar se zapleo u sopstvena objašnjenja kao pile u kučinu, a jedan poslanik iz Građanskog saveza nam reče da je Međunarodna organizacija rada prihvatila i dala zeleno svetlo za ovaj zakon, što nažalost nije tačno. Međunarodna organizacija rada nije dala zeleno svetlo za ovaj zakon, a na prvo mesto je istakla pojedinačne ugovore između radnika i poslodavca, preko kojih može da se izigra zakon o radu, jer je radnik, pritisnut bedom, sklon da prihvati bilo kakav ugovor.
Dogovor sa sindikatima je jedini izlaz iz ove situacije. Koliko je meni poznato, ovde je bilo pregovora između poslaničkih grupa i predstavnika sindikata i složili smo se negde oko nekih 50 amandmana. Da li sada treba da izigramo taj dogovor, da izigramo poverenje koje ova skupština ima u narodu i da prihvatimo samo 19, kao što to Vlada predlaže?
Drugo, trajnost takozvane tranzicije; za razliku od drugih istočnoevropskih zemalja, Srbija nema tranziciju. Ovo je stalno ustanovljavanje jedne tame. Neće biti nikakvog poboljšanja, ni radničkih uslova, ni uslova naroda uopšte, jer ova politika nije privremena politika, danas da pretrpimo neko teško vreme, da bi nam sutra bilo bolje.
To bolje sutra koje treba da dođe, neće doći, jer je ovde u pitanju politika kolonizacije, a ne tranzicije. U uslovima jedne moderne kolonije, Srbiji ne može biti bolje. Nikada neće biti bolje, ni nade, ni za radnika, ni za našeg građanina, dok se ova vlast ne promeni. Gospodo, vi ste dobili mandat da promenite onaj bivši režim, a niste dobili mandat od naroda da vodite Srbiju u stepen kolonije. Proverite vaš mandat kod naroda.

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Milisav Petković, a posle njega narodni poslanik Božidar Vujić.

Milisav Petković

Poštovane kolege, poštovano predsedništvo, kolegi koji je postavio pitanje da proverimo mandat - proverićemo taj mandat kada sprovedemo reforme u Srbiji. Krajem 2004. ili početkom 2005. godine biće redovni izbori. Ovde se i danas odlično može videti da se ne postavlja pitanje ko je za ovaj zakon, a ko je protiv ovog zakona. Ovde je i danas, kao i mnogih godina u Srbiji, osnovno pitanje: ko je za reforme, a ko je protiv reformi.
Dobro je što se mnogi prepoznaju, dobro je da imamo ovakvu skupštinsku raspravu. Nažalost, pre tri godine kao poslanik sam mislio da ćemo dočekati vreme da u ovoj skupštini postignemo politički konsenzus oko promena i oko onoga što želimo da učinimo, pa i po ovom zakonskom projektu.
Mnogo je snaga koje nisu za promene. Mnogo je onih koji su protiv reformi. Napisao sam (92. godine jednu pesmu koja je objavljena u nekim našim dnevnim listovima i koja je najavila ovaj period. Ona kaže: "Neću da idem iz ovog mraka, ne treba mi dan koji nije moj, i mrak je lepši od svetlosti tuđe, jadni napaćeni narode moj: "I zadnji stih, koji kaže: "A oni što nam sunce zaklanjaše (kad dođe do 5. oktobra), vidljivi postaće u obliku svom, jedino oni žaliće za mrakom i svetlost kleti narodu voljenom." Oni danas nisu za promene. Njima danas ovo sve što mi radimo jeste propast i mrak, tunel, nešto što je njima neprihvatljivo.
Ali, poštovane kolege poslanici, sada ću svim kritičarima ovog zakonskog projekta da postavim tri ili četiri pitanja. Jedno od pitanja - misli li ko o onim trudnicama koje nisu nikada imale pravo da rade, koje nisu mogle doći do radnog mesta, nego samo jedna od sto? Jedna je bila u radnoj organizaciji i tražila da zaštiti svoja prava, a sto njih nisu imale pravo ni da zasnuju radni odnos u Srbiji. Misli li ko o onim trudnicama ili o mladim ljudima koji nisu imali prilike ni da zasnuju bračnu zajednicu?
Kažete, brinete danas o penzionerima. Misli li ko o onima što su već otišli u penziju? Svake godine ste im po jednu penziju uzimali, a danas su vam puna usta njihove zaštite.
Poštovane kolege poslanici, možete vi protestovati, to je meni samo znak da ovo što radi DOS i što radi DS, da radimo dobro. Mi ćemo reforme sprovesti, sviđalo se to kome ili ne, jer druge alternative nemamo. Mi danas postavljamo kolosek nove pruge, pruge nove Srbije, koja će označiti svetlost u Srbiji, koja će označiti promene u onom smislu kako smo ih mi projektovali pre 5. oktobra.
Vama ostaje da na ovakav način protestujete, da na ovakav način ometate, da kočite, da usporavate. Kaže patrijarh Pavle jednu lepu rečenicu: "Blagosloven je svako onaj ko od neprijatelja prijatelja pravi, a zlo pretvara u dobro".
DOS se kvalifikovao da zlo pretvara u dobro, mi smo mnogo neprijatelja Srbije pretvorili u prijatelje, mi ćemo to i dalje činiti: DOS će pomoći ovom narodu, napraviće državu od onoga što ste nam vi ostavili, a ostavili ste nam 25 milijardi duga, dva miliona duga u penzionom fondu, ostavili ste nam milion i po nezaposlenih; o njima mi razmišljamo, o tim ljudima koji su nezaposleni.
Vi možete kako god hoćete, ne morate ni glasati, mi znamo da reformisti u Srbiji nikada nisu bili mnogo omiljeni. Razmislite samo kako je prošao Knez Mihajlo, šta je bilo sa Vukom Karadžićem. Ne očekujemo mi od vas, koji ste protiv ovog zakona, a ni od naroda, da nas kači, da nas stavlja na zid kao ikone i svece. Ima Srbija svoje svece. Mi hoćemo da sprovedemo reforme, mi ćemo te reforme sprovesti, a vama ostaje jedino ovakav način, vidljiv Srbiji, da vas prepozna, pošto se stalno pozivate na to šta misli narod i šta misle građani Srbije.
Jedan seljak u Vladimircima prošle subote mi kaže: "Da je ova vlada samo 300 dolara smanjila duga po glavi stanovnika, zaslužila je da ime predsednika Vlade nosi jedan trg u Beogradu, da ništa drugo nije uradio".
Vama to može da bude smešno, ali građanima nije smešno, koliko ste nas ojadili i koliku ste bedu nama ostavili.

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Reč ima gospodin Božidar Vujić.

Božidar Vujić

Ode sretno sa govornice. Baš je ovaj poslanik lola i obešenjak jedan.
Dame i gospodo narodni poslanici, juče ministar, na dobacivanje iz sale reče - Bože, pa kakva ste vi majka. To transparentno pokaže i izreče - dvaput. To da je bio sindikalna majka, to je poznato. Za drugu trudnoću ne znam, a i ne interesuje me. Ono što je simptomatično jeste da je ministar loše, nekompetentno i nestručno obrazlagao i branio zakonski projekat, a naročito član 71. o porodiljskom odsustvu.
Džabe je čitao pred nama dotični član, a on sam ga lično ne razume. Porodiljsko odsustvo jeste tri meseca, sve ostalo do 365 dana je materinska nega, bolovanje, ili pak mogućnost da otac koristi to pravo, naročito ako je majka nezaposlena. Iz svega ovoga jasno je da ministra sve ovo ne interesuje, niti ga je briga, a nije ga, očito, ni dojilo majčino mleko.

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Gospodine Vujiću, izričem vam opomenu.

Božidar Vujić

To - šta, koga, kako, gde i zašto je ministar sisao, nije pitanje današnje rasprave, pa ću govoriti samo o zakonu. Ministar reče - ovo je sistemski zakon iz oblasti radnog zakonodavstva. Da je iz oblasti radnog zakonodavstva - jeste, ali da je sistemski - nije.
Poznata je i čuvena Segedinska škola. Ako je tamo, a jeste, Sonja Lidžt - Soroš, eto objašnjenja. Gospođa je inače Subotičanka, a i osvedočeni srbomrzac, gađala se padežima, gospodine ministre, ali očito i terminima. Vi pomislili - sistemsko, a ona vama - sistematsko.
Zakon je u službi sistematske devastacije i uništenja srpske privrede, zaustavljanja proizvodnje, obezvređivanja vrednosti kapitala, a pre svega podjarmljivanja radnika u odnosu na poslodavca, i to onog poslodavca koji tek treba da dođe kao forma i firma, strateškog partnera. Osnovni cilj zakona je da isključivo štiti interese poslodavca. Zato ste obmanuli, prevarili, ponizili sindikate, kao socijalnog partnera u pripremi zakona.
Da sam cinik, sada bih rekao - mlogo i ne marim čerez toga. Sada će radnici videti ko su im, navodni, sindikalni lideri, koji ih tako naivno brane i zdušno štite. Ali, to ne mogu. Moram da priznam da me boli i rastužuje činjenica da Srbija, a i radnici Srbije, ne zaslužuju ovakav zakon.

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Milan Radulović.

Milan Radulović

Poštovani gospodine ministre, vi ste nam juče sa puno nade, optimizma i dobrih očekivanja predstavili Predlog zakona o radu. Voleo bih kada bismo i mi mogli da o tom Zakonu mislimo što i vi, no, imamo nekih nedoumica i zebnji. Umesto komentara zakona, ja ću sebi dozvoliti da vam postavim nekoliko pitanja.
Jasno je, naime, da ste vi zamislili da radne odnose u Srbiji uredite tako da jaki, sposobni i mladi rade, da stvaraju profit, da plaćaju porez, pa da onda država iz budžeta vodi socijalnu politiku i da ljudima koji nisu sposobni da učestvuju u radnoj konkurenciji omogući da se održe.
Međutim, dva su ovde pitanja. Naime, da biste imali takva preduzeća, ona moraju, naravno, da budu stimulisana, mora da bude prvo stimulisano formiranje preduzeća, koja će biti profitabilna, a da bi bila profitabilna, ona moraju da budu oslobođena socijalne funkcije, moraju da budu proizvodna i profitabilna organizacija, a ne socijalna institucija.
Bilo koji poslodavac u Srbiji vama može da postavi sledeće pitanje: Da li ste vi ovim zakonom postojećim preduzećima i preduzećima koja treba da se osnuju i da povuku Srbiju napred ostavili malo više socijalnih funkcija no što oni u ovom trenutku mogu da izdrže? Vi ćete odgovoriti da su to iste one socijalne funkcije i socijalne obaveze koje imaju poslodavci i na Zapadu. Ali tamo je i više preduzeća i jača su preduzeća, i ona mogu da nose deo socijalnih funkcija, ona mogu da pomažu radnicima i da štite njihova prava, u skladu sa zakonima koji već imaju i tradiciju i koji imaju uhodani mehanizam primene.
Dakle, pitanje je da li je ovaj zakon dovoljno u interesu poslodavaca, da li je za njih dovoljno stimulativan? On jeste pravedan, ali čini mi se da nije podsticajan.
Sa druge strane, vi ćete se suočiti sa pitanjima radnika. Radnici će da postave jedno jednostavno pitanje. U poređenju sa zakonom iz 1996. godine, naša prava su nešto malo smanjena. Negde više, a negde manje. Ne mislim da su drastično smanjena, ali ipak jesu smanjena. Odgovor vaš na smanjena prava: U redu, na tržištu radne snage svako će imati priliku da se dokaže. To je tačno, ali mi nemamo živo tržište, nemamo tržište radne snage zato što je naša privredna aktivnost, proizvodna aktivnost, uslužna aktivnost, na niskom nivou. Mi nemamo živu, fleksibilnu i dinamičnu privredu. Mi nemamo ni stanovništvo koje je u stanju da svojom potrošnjom podstiče proizvodnju.
Ukratko, čini mi se da će vaš odgovor morati da bude i jednima i drugima: Napravio sam zakon koji je pravedan, a kojim podjednako ne mogu biti zadovoljni ni poslodavci ni radnici. Poslodavci će tražiti da država u potpunosti preuzme socijalnu funkciju preduzeća, a ovaj zakon predviđa, u interesu radnika, mnogo socijalnih funkcija preduzeća. Radnici će ipak tražiti da zaštite i njihove interese i da im garantujete prava koja su do sada imali.
Hteli mi to ili ne hteli, mi ćemo u Srbiji pre ili kasnije morati doneti jedan zakon o socijalnoj solidarnosti. Naše stanje nije normalno. Mi imamo 600.000 ljudi koji rade na crno, mi imamo 800.000 nezaposlenih ljudi, mi imamo mnogo ljudi koji su potpuno izvan radne forme. Onaj ko 10 godina ne radi svoj zanat, taj je izgubio korak, on nije mogao da prati napredak u svojoj struci. On je u izvesnom smislu za rad jedva sposoban. On ne može izdržati tržišnu utakmicu radne snage, ne može se pojaviti na tržištu rada kao ozbiljan konkurent. A taj čovek ima decu koja treba sutra da učestvuju na tržištu rada, on mora da osposobi buduće građane i da podigne ljude koji će moći da nose privredne aktivnosti.
Pretpostavljam da vaše ministarstvo nije zaduženo za zakon o socijalnoj solidarnosti, ali čini mi se da je vaše ministarstvo pre svih zaduženo za jedan drugi zakon koji je morao da prati ovaj zakon. Ovako, ovaj zakon je usamljen, on lebdi, on je izvukao radne odnose iz sfere socijalističke ideologije i privrede, ali on nema gde da se utemelji jer mi nemamo tržištu privredu, nemamo liberalnu privredu. Vaš zakon - za koji ne sumnjam da ste ga pravili dobro i iz dobrih namera - u izvesnom smislu je negde na sredini. On ne može da se utemelji, on traži tržišni ambijent i liberalnu ekonomiju gde može da pokaže svoju snagu. Takvog ambijenta mi još u Srbiji nemamo.
Ono što je u vašem zakonu zaista najgore jeste što ste predvideli isti status privatnih preduzeća i društvenih preduzeća. Opravdanje vaše je da Ustav ne zna za razliku u kategoriji preduzeća. Ista prava će da ima sada direktor kao što imaju poslodavci. Mi moramo da znamo gde živimo. Mi moramo da znamo da živimo u društvu gde je nepotizam pustio duboke korene, mi moramo da znamo da će taj direktor društvene firme sutra moći da otpusti nekog radnika da bi primio nekog svog rođaka, ili da otpusti nekoga čija mu politička uverenja ne odgovaraju da bi primio nekoga čija mu politička uverenja odgovaraju. Na taj način Srbija će imati tzv. slabe, zavisne birače. Naš cilj nisu slabi birači. Nisu nam cilj birači koji će iz nužde i vezani interesom glasati za nas, nego slobodni birači, ekonomski samostalni, birači koji će moći da se ideološki i politički orijentišu potpuno slobodno.
Nema u ovom zakonu nikakve garancije da će se ostvariti ono što vi želite: da i sadašnje društvene firme budu profitabilne organizacije. Nema nikakve garancije da se političari neće i dalje mešati u takve firme.
Vi ste donekle uspeli da uskladite odnos radnika i poslodavca u privatnim firmama. Poslodavac, uzgred rečeno, nije neradnik. On takođe mnogo radi.
Ali vi niste uspeli da zaštite društvene firme od politike. Niste uspeli da ih zaštitite od političara. Nema nikakve garancije u ovom zakonu da će se stvoriti menadžerski sloj koji će biti u stanju da vodi društvene firme, i to nezavisno od političkih pritisaka. Tako vam neće biti sve dok vaše ministarstvo ne ponudi zakon o konfliktu interesa.
Zakon o konfliktu interesa je bazični zakon za reforme. Ne mogu se izvoditi temeljite reforme dok se ne donese taj zakon. Mi izlazimo iz jednog sistema u kome je politika mogla da se meša u sve. Sve je ovo bilo vlasništvo jedne partije, u rukama njihovim je bio i nož i pogača, kako se kaže. To je komunistički režim. Mi moramo da imamo zakon o konfliktu interesa koji će nam reći jednu jednostavnu stvar. Ne može ministar biti u upravnom odboru, ne može ministar biti u agenciji, ne može ni narodni poslanik biti ni u jednom upravnom odboru društvene firme. Ako je on u Vladi, njemu će interes biti da "utera" što više para u budžet. Ako vodi društvenu firmu, on će gledati kako uz pomoć veštih knjigovođa da plati što manji porez. Situacija je potpuno šizofrena jer se te dve stvari ne mogu izmiriti. Zakon o konfliktu interesa je, čini mi se, nešto što je u prvom redu u nadležnosti vašeg ministarstva. To može da donese Vlada, može bilo koje ministarstvo, ali vi tim zakonom morate da uradite nešto.
Ja ne delim entuzijazam što se tiče našeg uspeha u dosadašnjim reformama. Mi, naime, imamo dobru volju da reformišemo Srbiju. Imamo volju da je uredimo na nov način. Ali, pre nego što uređujemo državu, mi moramo da uredimo sebe. Mi moramo sebi da stavimo granice, mi moramo da odredimo međe preko kojih ne smemo da idemo. Ovaj zakon to ne garantuje. On je ostavio društvenu svojinu na milost i nemilost političkoj oligarhiji. Ona u takvim uslovima neće moći nikako da bude profitabilna, neće moći da izdrži konkurenciju sa privatnom svojinom i neće moći da se oporavi.
Da zaključim. Ma koliko izgledalo da sam kritički govorio o vašem zakonu, gospodine ministre, ja moram da vama odam priznanje da ste vi uložili zaista veliki trud, da ste pokušali da izmirite mnoge interese, da ste vešto napravili jedan kompromis koji je u osnovi zasnovan na dobroj volji i sa nekim amandmanima vaš zakon je prihvatljiv.
Kada bude primenjen ovaj zakon, ako bude primenjen, status radnika će biti mnogo bolji nego što je danas. Danas u Srbiji praktično nema zakona o radu. Danas u Srbiji na tržištu rada vlada zakon džungle. Bio je zakon iz 1996. godine koji je Vlada suspendovala svojom uredbom iz 1997. godine. Suspendovala je jednu njegovu suštinsku odrednicu: da nema više tzv. plaćenih odsustva, pa je predvidela da se kolektivnim ugovorima reguliše kako se to radi. Praksa je suspendovala i kolektivne ugovore. Radnici praktično nemaju nikakva prava. Šesto hiljada ljudi koji rade na crno, koji nemaju nikakav ugovor sa poslodavcem, kojima se ne uplaćuje novac za penziono i socijalno osiguranje, jedva će dočekati ovaj zakon. Jedva će ovaj zakon dočekati 700.000 nezaposlenih jer sada i oni mogu da uđu u konkurenciju za radna mesta. Verujem da bi svako od njih pristao da radi pod uslovima koje predviđa ovaj zakon. Ti uslovi, naravno, nisu loši.
Dakle, nužno je bilo doneti zakon, nužno je bilo regulisati radne odnose. A valja reći da će ovaj zakon, ako ga uspete primeniti, omogućiti veća prava radnicima i omogućiće bolji položaj poslodavcima.
Ali primena ovog zakona, bojim se, neće ići tako lako. Bojim se da mi nemamo ambijent u kome ovaj zakon može da živi. Čini mi se da su nužni i još neki prateći zakoni i da je nužna ubrzana ekonomska aktivnost i drukčiji ambijent kako bi ovaj zakon mogao da pokaže svoje vrednosti. Do tada, ako bude prihvaćen - uz amandmane koji će ublažiti socijalni bunt, a neće bitno oštetiti poslodavce - do tada ovaj zakon će moći da funkcioniše.
On će biti verovatno, vi ste toga svesni, prelazni zakon, ali ono što je osnovno: Zakon se primenjivati mora. Vaše ministarstvo je donelo izmenu starog zakona po kojoj se plate moraju radnicima plaćati jednom mesečno. Dobro znate da inspekcija rada ima 100.000 prijava od juna do danas, u kojima su prijavljene firme koje to nisu uradile. Može li inspekcija rada da interveniše? Ne može, jer nije osposobljena, nema dovoljno kadrova da zaštiti prava zaposlenih. Dakle, ova prava koja ste garantovali poslodavcima i radnicima dužni ste da nam obećate da ćete ih sprovesti. Ako ga dosledno sprovedete, ovaj zakon neće biti loš.

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Dragan Marković, a zatim Nebojša Jović.