Gospodine predsedniče, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo poslanici, na dnevnom redu Skupštine je zakon o radu koji je predložila Vlada Republike Srbije. Radi se o jednom vrlo lošem predlogu i najbolje bi bilo da je on povučen iz procedure, kako su socijalisti glasali, jer nisam siguran da se ovako skandalozan predlog može amandmanski popraviti, bez obzira što je predloženo preko 200 amandmana.
U obrazloženju se kaže da se on zasniva na konceptualno novim rešenjima, primerenim zemljama u tranziciji, da mora da obezbedi uslove za sprovođenje započetih privrednih reformi i da stvori pozitivan ambijent za realizaciju postavljenih ciljeva. Neka je to u redu, ali ne sme oduzeti radnicima širom Srbije pravo na rad.
Ovaj predlog zakona o radu je pravljen, kao što smo ovde i čuli, na temeljima nemačkog zakona od pre mnogo godina. Kod njih danas svakako nije tako. Nije čudno što je ustala radnička Srbija i sindikati, jer su u njemu prepoznali opasnost za svoj opstanak. Po njemu poslodavac ne mora da sklapa kolektivni ugovor, nema potrebe da raspisuje oglas za novootvorena radna mesta, niti da radni dan traje 8 sati, a porodiljsko odsustvo bi se plaćalo samo tri meseca.
Sindikati su upozoravali Vladu da zakon povuče iz procedure jer je on neprihvatljiv, kada ukida sve ono za šta su se oni izborili. Međutim, Vlada ostaje gluva na to i sa tri amandmana na članove 103, 106. i 138. zakona pokušava da nešto dotera, što svakako nije bilo dovoljno i došlo je do štrajka.
Činjenica je da je najveći problem što ne postoji obaveza poslodavca da sklapa kolektivne ugovore, što se ne može prihvatati. Nije isto primenjivati pravilnik ili kolektivni ugovor. Kada je ostavljena mogućnost biranja, poslodavac će uvek izabrati ono što mu više odgovara, što mu donosi profit, a to ne mora biti kolektivni ugovor, koji je zadnjih godina solidna garancija zaštite radnika.
Ovaj predlog zakona o radu ne utvrđuje obavezu poslodavca da objavi konkurs za slobodno radno mesto u sredstvima informisanja i zavodima za tržište rada. Na taj način se krši i Ustav, po kome je svima pod jednakim uslovima dostupno radno mesto. Kako će se saznati da u nekom preduzeću ili javnoj službi ima potrebe za novim radnicima? Ovde je prekršena i konvencija MOR-a, kojom je propisano da svaka država članica MOR-a treba da obezbedi iste uslove zapošljavanja, kako bi se otklonila diskriminacija ljudi.
Interesantan je član 26. Predloga zakona o radu, koji kaže da rad na određeno radno vreme traje najduže tri godine, što je takođe u suprotnosti sa konvencijom MOR-a o prestanku radnog odnosa, po kojoj je to dve godine, a potom poslodavac mora primiti radnika ako je radio neprekidno. Može to biti i tri godine, ali sa prekidima, gde je potreban zbir od dve godine.
U članu 41. zakona nije utvrđeno da radni dan traje 8 sati. To treba da piše, bez obzira što je četrdesetočasovna radna nedelja. Međutim, data je mogućnost poslodavcu da je može povećati i na 60 sati, bez konsultovanja sa sindikatom i zaposlenima. Po konvencijama ni to nije dozvoljeno. Kada je u pitanju zaštita na radu i uslovi rada, mislim da to nije dobro i dovoljno definisano, da mlađi od 18 godina i žene ne mogu da rade na određeni poslovima, a pogotovo žene ne bi trebalo da rade noću u industriji. Zbog zaštite materinstva, zaposlene žene za vreme trudnoće ne bi trebalo da rade noću.
U članu 71. se kaže da zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta u trajanju od 365 dana, gde porodiljsko odsustvo traje do navršenih tri meseca od dana porođaja. Po ovome poslodavac plaća radnici nadoknadu u roku od tri meseca posle porođaja, a narednih 9 meseci troškove snosi država, a to odustvo se dobija zbog nege deteta. Iako je ministar Milovanović više puta ovo objašnjavao - da kažem da zbog svog nedoličnog ponašanja u Skupštini treba da podnese ostavku - dobro je da tih 9 meseci umesto majke može da koristi i otac.
To ipak krije puno opasnosti. Finansirajući odsustvo radnice tri meseca poslodavac je zaštićen. Ostalih devet meseci se formulišu kao nega deteta. A šta ako se to proglasi neobaveznim ili u budžetu nema dovoljno para? Šta se onda dešava?
Kada su u pitanju članovi koji regulišu prestanak radnog odnosa, mislim da je granica od 65 godina visoka, kada znamo daje prosek življenja u Srbiji 64 godine i kada imamo veliki broj mladih i stručnih koji čekaju na posao.
Kada je u pitanju sindikat, da kažem da je poslanička grupa SPS među zadnjim grupama bila po redosledu usaglašavanja amandmana, tako da je sindikat prihvatio pet naših amandmana, a sve druge, oko 45, usaglasio sa DOS-om i drugim poslaničkim grupama, mada su naši amandmani, i po sindikalcima, bili najprihvatljiviji. Na ovaj način mi ne podržavamo rukovodstvo sindikata, već se zalažemo za dobar zakon u interesu radnika (što je u programu Socijalističke partije), a ovaj je po radnike toliko loš da ga ne možemo prihvatiti, pogotovo kada i posle dogovora i usaglašavanja Vlada ne prihvata amandmane koji su usaglašeni, a i poslaničke grupe od njih odustaju.
Na kraju, kada se radi o gubitašima u istočnoj Srbiji, koji su ovde pominjani, mislim da usvajanje ovog zakona svakako neće rešiti njihov gubitak.

Reč ima narodni poslanik Lazar Marjanski, a posle njega narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine predsedniče, poštovani narodni poslanici, za ovom govornicom vlast kaže; valja zakon. Opet, vlast kaže da ne valja zakon. Vlast kaže da je usaglašen sa Međunarodnom konvencijom rada, vlast kaže da nije usaglašen. Predsednik Vlade kaže da je zakon dobar, a predsednik Skupštine kaže da je zakon loš. I sada mi ovde, koji smo u Skupštini, i razumemo, ali šta će oni ljudi koji nisu čitali taj zakon?
Postavio bih par pitanja: U redu da ovaj zakon štiti kapital, ali šta je sa ljudskim faktorom, šta je sa onim ljudima koji su radili 30 godina? Tu ministar ima neki odgovor. Međutim, pravi sud o zakonu, tokom primene ovog zakona reći će ljudi, radnici, sindikati.
Vičete da ste usaglasili sa sindikatima, a sindikat kaže da niste. Moj predlog je da se ovaj zakon povuče, da se usaglasite i da budete jedinstveni. Pošto to ne možete, dao bih vam jedan predlog, naročito za porodilje.
Predlažem, ministre, da žena koja ima četiri deteta ne radi do punoletstva najmlađeg deteta, a za to vreme da prima prosečan lični dohodak svoje struke i sve nadoknade koje ima u struci. Kada se napuni to punoletstvo može da se zaposli, ako neće da ima 75% od prosečnog ličnog dohotka. Žena koja ima petoro dece da ima prosečan lični dohodak svoje struke i primanja u toj struci, a do starosne penzije da prima taj lični dohodak.
Zašto je to dobro? Znamo da ovde u Srbiji vlada bela kuga, borba protiv droge, mladi ljudi ne mogu i ne smeju da sklapaju brakove, jer nemaju osnovna sredstva. Sigurno bi ovaj predlog naišao na odobravanje mnogih mladih ljudi, poboljšali bi natalitet i sve ostalo.
Za ovom govornicom posebno me nešto iritiralo. Jedan poslanik kritikuje žučno, sa mržnjom, ostale poslanike. Samo bih napomenuo, u novinama od 30. novembra piše "kada reketira sin poslanika". I neka ona vaspitava svoje dete, a profesor Simonović je rekao da su fakulteti vaspitni.

Replika.

Koristim priliku, pošto me je narodni poslanik gospodin Marjanski pomenuo, ističući da sam izjavio da zakon nije dobar. Potpuno razumem poslaničke grupe i više koristim priliku da bih objasnio neke druge stvari. Ovde se neprestano, danas posebno (što se nervirate, polako, ima vremena) pominju dve stvari: da sam ja i da je Demokratska stranka Srbije protiv ovog zakona zbog toga što smo protiv reformskog zakona. Po peti put na pet iznetih neistina uzvraćam sa - to nije istina.
Dakle, kao što zamalo da stignete na voz, ali tri sekunde vam fali pa zakasnite i voz ode, tako i ovom zakonu malo fali da bude dobar. On je u osnovi dobar. Vlada kao predlagač je prihvatila desetine amandmana, čime je pokazala da početni predlog nije bio dobar, kao što smo isticali, ali je prihvatanjem desetine amandmana potvrdila spremnost da zakon popravi. Ostali su još neki ključni amandmani koji zakon dovode u red.
Ni ja, ni Demokratska stranka Srbije ne kažemo da je zakon loš. Ne, niti smo protiv reformskog zakona. To je neistina. Mi smo za dobar reformski zakon. Ne može se sve što Vlada predloži, a priori proglašavati za reformsko, jer to jednostavno nije tačno. Potrebno je da donesemo dobar reformski zakon, a ne bilo kakav reformski zakon i o tome se ovde radi.
Ostalo je još nekoliko ključnih amandmana, ako bi bili prihvaćeni, Demokratska stranka Srbije bi u celini mogla da se izjasni za zakon o radu kakav je predložen i kakav bi bio posle usvajanja desetine amandmana. Ali to je stvar predlagača da li će ostati tvrdoglav, da li će insistirati na nekim odredbama koje su za većinu poslanika neprihvatljive ili neće. Nije loš zakon, nego nedovoljno dobar i ovakav kakav je ne može biti prihvaćen bez prihvatanja suštinskih amandmana, koji čuvaju reformsku suštinu zakona, ali ga dovode u red sa prilikama kakve u Srbiji postoje.

Reč ima ministar.

Samo nekoliko rečenica na ovo da je Vlada tvrdoglava. Nismo mi tvrdoglavi. Što se tiče amandmana koje je predložila Demokratska stranka Srbije, mi smo imali ozbiljne razgovore oko tih amandmana i skoro svi amandmani koje je Demokratska stranka Srbije predložila su prihvaćeni. Demokratska stranka je normalno povukla određen broj amandmana, tako da je ostalo samo da se ovaj čuveni 105. član dovede u red i mislim da sa te strane nije problem.
Ono što je bitno reći, to da je amandman Demokratske stranke Srbije na taj član glasi: da se briše taj član. Problem je u brisanju tog člana, zato što se onda otvara jedan vakuum gde je jednostavno vrlo teško izmeniti bilo kakav ugovor. Ne možete da ga izmenite ni na bolje, ni na gore. Ako hoćete da izvršite obično preraspoređivanje radnika unutar jedne fabrike, ne možete, jer nemate više taj član, tako da je u tome poenta kod tog člana 105. Postoji mogućnost za neku formulaciju kod tog člana koja daje garanciju i briše onu odrednicu po kojoj se tvrdi da će direktori iskoristiti taj član za zloupotrebu.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a posle njega narodni poslanik Milorad Mirčić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, cenjeni novinari, hteo sam da kažem i poštovani gospodine ministre, ali mi to ne može preći preko usana, jer gospodin ministar, Dragan Milovanović, narodnim poslanicima na krajnje nedoličan, lascivan, nedopustiv način pominje roditelje i sramota je da se tako nešto događa u ovom visokom domu. To o njemu i o meni ne govori ništa, ali o gospodinu Milovanoviću govori sve.
Zakon o radu koji je pred nama SPS ne podržava od samog početka i konzistentno se izjašnjava u pogledu ishoda glasanja, i tokom rasprave i na način kako je učestvovala u podnošenju amandmana. Ovo je zakon koji u svakoj tački radničkih prava ta prava redukuje do nivoa da su zaposleni praktično potpuno onemogućeni da u jednom stabilnom pravnom ambijentu planiraju šta će u životu da rade, na koji način, u kojoj firmi i u kakvom odnosu sa poslodavcima.
Meni je jasno da ovo jeste zakon koji podržava najveći broj poslodavaca Srbije i to ne sporimo. Govoreno je da su predstavnici Međunarodne organizacije rada (MOR) podržali predloženi zakon. Ovde smo čuli da to jeste i nije, ali ako i jeste i nije, istine radi, treba reći da je predstavnik ove međunarodne organizacije rada u stvari predstavnik poslodavaca iz ove međunarodne organizacije. Dakle, i to govori o suštini samog zakona i o onome šta jeste njegova osnovna intencija.
Ovde su se čule različite kvalifikacije, različite ocene, različita argumentacija; nekoliko mladih jastrebova, koje je gospodin Maršićanin fino definisao kao apologete kvazireformskog kursa, dobili ovde zadatak da uzvikuju vaše naslove, da probaju da po svaku cenu odbrane ponuđeni Predlog zakona, a da pri tom sve druge okvalifikuju kao ljude protiv reformi i ne štede pri tom reči, govoreći o nekim prošlim tekovinama sa pežorativnom intonacijom i na način koji nije dostojan Narodne skupštine i narodnih poslanika.
Rekao je šef poslaničkog kluba Demokratske stranke da je kolektivni ugovor tekovina od pre pet decenija - nema ovde gospodina Jovanovića - a prvi kolektivni ugovor je potpisan u ovoj zemlji pre devet godina. Nije tačno da ne postoje kolektivni ugovori u zemljama Evropske unije. Postoje u Italiji, u Nemačkoj i u nekoj blažoj formi u nekim drugim državama. Dakle, mnogo je bilo kvaziargumenata, od onoga da nema besplatne tranzicije. Mi znamo da nema besplatne tranzicije, ali ne mora cenu tranzicije da plati samo radništvo ove zemlje. Cenu tranzicije treba da platimo svi podjednako, ako je to moguće. Ovako, kako je predloženo u zakonu, platiće je samo ljudi koje mi definišemo kao radništvo.
Postoji nekoliko članova u ovom ponuđenom zakonu koje je praksa DOS-ove vlasti već demantovala. Član 14. kaže da se lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni, ne mogu stavljati u nepovoljni položaj u odnosu na druge, i onda se nabrajaju argumenti kada to ne može, a između ostalih i - članstvo u političkim organizacijama; to govori i član 104.
To je lepo napisano, samo u praksi članstvo u političkim organizacijama, pre svega u SPS-u, u ovom trenutku znači siguran otkaz u tužilaštvima, pravosuđu, javnim preduzećima i mnogim drugim državnim institucijama. To je mnogo lakše napisati i reći, nego u praksi sprovesti onako kako valja.
U članu 17. se kaže da strani državljanin i lice bez državljanstva ne može da zasnuje radni odnos pod uslovima utvrđenim ovim zakonom i posebnim zakonom. To tako piše, a direktor Republičke uprave javnih prihoda, čovek bez boje, mirisa i ukusa je lice bez našeg državljanstva, lice koje nema radnu knjižicu u našoj zemlji i koje nije zasnovalo radni odnos u Upravi, a nalazi se na najsuptilnijem mestu gde se skrivaju sve finansije jedne zemlje. Francuski državljanin, major francuske vojske i odlikovan od nekih naših.....

Gospodine Baraliću, ja vas molim da se vratite na temu. Nije na dnevnom redu Republička uprava javnih prihoda.