Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Druge sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2001. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuju 173 narodna poslanika.
Molim vas da utvrdimo kvorum.
Konstatujem da imamo kvorum.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Višnja Nežić, Vladan Jovičić, Išpanovič Ištvan, Biači Anton i Kermeci Karolj.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Prelazimo na 11. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O RADU (nastavak)
Po Poslovniku, reč ima narodni poslanik Stanko Kovačević.

Gospodine predsedniče, molim vas da,  u skladu sa članom 24. Poslovnika o radu Narodne skupštine, obavestite poslanike o prestanku rada poslaničkog kluba PDS-a.

Molim vas za malo tišine. Hoćemo li da se saslušamo ili da napravimo pauzu.
Gospodine Kovačeviću, obaveze po članu 24. nema, ali smatram da ovo što ste vi izrekli već predstavlja informaciju koju ste želeli da narodni poslanici dobiju.
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, a posle njega narodni poslanik Tomislav Panajotović.
Pošto narodni poslanik Petar Jojić nije prisutan, posle narodnog poslanika Tomislava Panajotovića, reč ima narodni poslanik Đura Lazić.

Poštovane kolege, dame i gospodo, način na koji se završila sednica Skupštine prošle srede govori o veoma dramatičnoj situaciji u kojoj smo se našli.
Dramatičnost te situacije najavljivali su masovni protesti radnika, masovni u onom broju u kojem je gospodin Đurić govorio (nekoliko stotina hiljada od nekoliko miliona radnika), ali se ta dramatičnost nastavila u sredu i samom činjenicom da su se za ovom govornicom pojavili predsednik Skupštine, gospodin Maršićanin, a koji je potpredsednik DSS-a; zatim gospođa Gordana Čomić, potpredsednik Skupštine, koja je potpredsednik Demokratske stranke; zatim gosodin Čedomir Jovanović, koji je šef poslaničkog kluba DOS-a i potpredsednik Demokratske stranke; zatim gospodin Mihajlov, koji je šef poslaničke grupe DSS-a itd. Sve je to bio razlog za veliku strepnju.
Strepnja je počela, najpre, od najave gospodina Mihajlova - da DSS neće glasati ni za zakon u načelu. To je značilo da, ukoliko se ne usvoji zakon u načelu, nema rasprave u pojedinostima.
Pojava gospodina Maršićanina za ovom govornicom, umesto strepnje, unela je malo nade. On je rekao da će se DSS izjasniti za zakon ili će opredeljenje DSS-a da bude "za" ili "protiv" zakona, biti oformljeno onoga trenutka kada se završi rasprava o amandmanima.
To znači da je indirektno demantovao svog šefa poslaničke grupe, gospodina Mihajlova, koji je izneo potpuno drugu viziju. Ni to ne bi bilo mnogo važno - mene je to lično ohrabrilo, govorim u sopstveno ime, a ne u ime DS, jer me za to niko nije ovlastio - da nije bilo jednog drugog razloga za strepnju. To je stvar političke strategije stranke koja takva argumente ovde iznosi.
Razlog za strepnju bio je sledeći: tri ili četiri poslanika DSS-a za ovom govornicom kaže - "nećemo glasati za zakon o radu u načelu, zbog toga što su smenjena četiri naša direktora zdravstvenih ustanova." Sada, zamislite šta mogu da kažu pažljiviji analitičari skupštinskog rada. U jednom od ključnih sistemskih zakona, za koji se jedna od najvećih stranaka ovde u Skupštini opredelila, neće se glasati, zato što je došlo do kadrovskih promena u nekim zdravstvenim ustanovama! To ima svoju cenu. Naravno, ona može da ima trenutnu političku korist, ali trajna šteta koju će imati DSS i celokupni DOS, daleko je veća od trenutne političke koristi.
Međutim, iz celog tog zamešateljstva mi treba danas da nađemo izlaz, na taj način što ćemo uvažiti sugestije gospodina Maršićanina i gospođe Čomić, koji su u svojim govorima pomenuli jedan sjajan izraz - kompromis, a koji je ključ svake uspešne politike. Kompromis koji treba da se nađe između sindikata i Vlade, sindikata i Skupštine, ali i kompromis koji treba da se nađe između dve stranke, koje ovde sučeljavaju svoje stavove.
Zamislite, gospodo narodni poslanici, koliko bi bilo apsurdno pozivati se na moguće kompromise sa sindikatom, a ne možemo ovde da nađemo kompromis između dve stranke, koje su se opredelile za zajedničku sudbinu, za zajedničku budućnost itd. Lično očekujem da će izjava gospodina Maršićanina i najava, da će se ući u raspravu o amandmanima, značiti da ćemo mi tokom rasprave o amandmanima, imati mogućnost da neke od 200 amandmana koji su podneti ovde i usvojimo a ne samo 20-tak, koliko je usvojeno od strane Vlade.
Ukoliko DSS ostane kod svog stava - da neće biti rasprave u pojedinostima, to bi značilo da ona stranka, koja žestoko kritijuje Vladu, Vladi daje ogromne mogućnosti. A to je - da Vlada odlučuje da li će usvajanjem pojedinih amandmana biti rešeno pitanje zakona o radu ili ne. Nadam se da će ovde preovladati razum, da će Vlada, koja je rekla svoj stav, imati u vidu šta će reći poslanici, izjašnjavajući se o 200 amandmana, koji će ovde biti na dnevnom redu, da ćemo mi ipak naći zajedničko rešenje.
Naravno, u atmosferi koja je stvorena time što je, na neki način najavljeno odustajanje od apstinencije u glasanju o zakonu o radu, otvoren je lov na ministra Milovanovića. Stvorena je takva atmosfera da je, u trenutku kada se rad privodio kraju, krenula jedna lavina protiv gospodina Milovanovića, u kojoj su učestvovali i neki ljudi čije dostojanstvo apsolutno cenim i poštujem.
U trenutku kada je gospodin Milovanović prolazio salom, čuo sam (baveći se dugo fudbalom) usklike i uzvike koji su karakteristični za nižerazredne fudbalske utakmice. Gospodin Milovanović, u čijoj sam neposrednoj blizini bio, verovatno je, na neki način, odgovorio na ono što mu je rečeno, ali u svakom slučaju ... (glasovi - lažeš)... nije prekoračio svoja ovlašćenja. Naravno (evo kolege kažu - lažeš), stojim iza onoga što sam rekao, jer sam bio najneposredniji mogući svedok.
Završiću izlaganje pozivom da nađemo kompromis; da se izjasnimo o Zakonu o radu u načelu, a da, zatim, probamo da ogroman broj amandmana, koji je ovde podnet, bude razmotren najpreciznije, kako bismo usvojili nešto što će doprineti poboljšanju ovog zakona, ali neće zadirati u njegovu suštinu. Hvala lepo.

Replika - Maršićanin (glasovi - aaa).

Izvolite.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nikada za ovu govornicu ne izlazim da bih nekome pružao nadu ili da bih nekome ulivao strepnju. Nisam znao ni da će to biti rezultat mog izlaganja u sredu.
Ako to što sam rekao da ćemo glasati za zakon o radu, ukoliko budu prihvaćeni ključni amandmani koje je Demokratska stranka Srbije podnela na taj zakon, nekome uliva nadu onda neka bude tako. Ali, kako Vlada nije prihvatila amandman za koji smatramo da je ključni, te nade očigledno, ako je to nada, više nema. Da li je to sada strepnja? Nema potrebe da bude strepnja.
Vi se sećate kada je Demokratska stranka Srbije istakla 53 amandmana na zakon o radu da smo dočekani na nož od strane predlagača i da je rečeno ono standardno što se u javnosti neprestano pojavljuje da je Demokratska stranka Srbije protiv reformi. Dakle, reformski su potezi oni koji su onakvi kakvi su predloženi od strane Vlade i bilo šta da se u tim predlozima menja, to je protiv reformi.
E, neće biti tako. Mi smo od strane Vlade ... (Glasovi: Tema.) Tema je odgovor - replika gospodinu Panajotoviću. Mi smo od strane Vlade dobili odgovor da je jedan veliki broj amandmana Demokratske stranke Srbije prihvaćen, a da se reformska suština zakona nije promenila. Ko onda tu izigrava, gospodo narodni poslanici?
Upravo je to ono što mi govorimo. Osnovni predlog predlagača je jedna stvar. Amandmanima se stvari i predlozi mogu popraviti, a da se reformska suština u predlozima ne promeni. To je ono što govorimo. Prihvatanjem amandmana na član 105. se neće i ne bi se pokvarila ta suštinska zamisao, suštinsko htenje i jedne i druge strane da zakon postane i ostane reformski, kakav on u osnovi i jeste, ali nije valjan.
Sve priče o tome da međunarodna zajednica uslovljava da se donese zakon o radu da bi se odobrili krediti, potpisali sporazumi, ovo ili ono, jeste puka manipulacija i javnošću i narodnim poslanicima. Oni, i kada uslovljavaju, ne uslovljavaju da zakon bude donesen kako ga je Vlada predložila nego da bude donesen. To znači da mi imamo pravo kada ga donosimo da utvrdimo da taj zakon bude i valjan i da zadovoljimo i jednu i drugu i treću stranu. Sem toga, Demokratska stranka Srbije, gospodo narodni poslanici, ovde ne odlučuje sama.
Bez Demokratske stranke Srbije Demokratska opozicija Srbije bi imala većinu; dakle, jedan veliki broj narodnih poslanika, ne samo pripadnika poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije, ne podržava Predlog Vlade ovako kako ga je Vlada Narodnoj skupštini dostavila i tu je problem. Ovaj zakon, onako kako je predložen, nema većinu u parlamentu. Uostalom, možda će ga i imati, što ćemo videti na glasanju, a glasanje predstavlja kompromis.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Glasanjem se utvrđuje da li je predlog dobio većinu ili nije dobio većinu. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Đura Lazić.

Poštovano predsedništvo, uvažene kolege i koleginice poslanici, zaista je ovih dana bilo dosta polemike oko važnih zakona i bilo je mišljenja i za i protiv ovog zakona, u zavisnosti iz kog ugla je ko posmatrao ovaj predlog zakona. Sasvim je normalno da ljudi na jednu stvar različito gledaju, na određeni predlog zakona.
Međutim, nije u redu da za predstavnika Vlade ne valjaju i da izazivaju ogorčenje kod predstavnika Vlade svi oni koji se ne slažu sa ovim predlogom, da praktično, po ponašanju ministra, svi moramo da mislimo kako on misli i kako Vlada predlaže. To nije demokratski. To nije ljudski i ne bi bilo normalno kada bismo svi mi isto mislili o jednom predlogu.
No, da se vratim konkretno na moje viđenje ovog predloga zakona. Ministar je rekao da je ovaj predlog zakona sačinjen na jedan demokratski način, u jednom demokratskom postupku u kome su partneri bili i sindikati i poslodavci. Međutim, u ovom predlogu zakona najmanje je uvažen interes radnika i sindikata. Sve se svodi na stvaranje što većih i pogodnijih uslova i pozicija poslodavaca.
Sindikat se samo formalno pominje, a u suštini gubi osnovnu funkciju zaštite prava i unapređenja profesionalnih i ekonomskih interesa njegovih članova. Ovaj predlog zakona o radu vidim u setu zakona koji je prethodio - to je najpre bio Zakon o radnim odnosima, Zakon o privatizaciji, i sada zakon o radu, koji praktično sužava i sputava prava radnika. To najbolje ilustruje obrazloženje premijera Vlade Republike Srbije Predloga ovoga zakona, odnosno predloga Zakona o privatizaciji.
Pored ostalog, premijer je doslovce rekao, odgovarajući na primedbe nekih da će Zakonom o privatizaciji da se prodaju preduzeća, firme - nema bojazni, jer mi firme nećemo prodavati, neće naši i strani partneri odneti preduzeća i firme, nego mi prodajemo tržište. U toj rečenici i u tom cilju se krije suština osnove ovog zakona o radu.
To potvrđuje i član 103. u svih osam stavova, jer se tu zaista daje velika liberalizacija otpuštanja radnika; u tom članu, a posebno u stavu 4, pa i u stavu 2, zaista praktično poslodavac dobija potpuno odrešene ruke kada je u pitanju otpuštanje radnika.
Posebna priča je član 109. u kome je regulisano pitanje isplate novčane naknade radniku koji dobije otkaz po članu 103. stav 1. i 2. a slično je i sa odredbom iz člana 119. Predloga zakona.
Kaže se da ovaj zakon otvara, tj. stvara uslove za veće zapošljavanje. Pitam - kako veće zapošljavanje, kada se ovim predlogom zakona produžuje radni vek na godine starosti od 65. Dakle, pet godina imamo više za svakog radnika i za to vreme praktično zatvaramo vrata novim generacijama koje treba da dođu do radnog mesta.
Dalje, ovim zakonom mi praktično otvaramo vrata stranim partnerima, ali pod povoljnijim uslovima za njih a vrlo nepovoljnim uslovima za naše radnike.
U ovom zakonu, posebno u članu 13. i 14, urađena je zabrana diskriminacije. U potpunosti bih se složio sa ta dva člana, jer zaista treba na svakom koraku suzbiti diskriminaciju u zapošljavanju. No, kad smo već tu, da dodam da je dosadašnji, a i zakon koji je donet pre njega, ukinuo diskriminaciju, koja je ranije, u Brozovom vremenu, bila izražena preko nacionalnog ključa prilikom zapoljšavanja.
Po tom nacionalnom ključu data su enormno visoka prava narodnostima ili nacionalnim manjinama, a sve pod plaštom emancipacije nacionalnih manjina i narodnosti, pa se događalo u nekim delovima Srbije, recimo u AP Kosovo i Metohija, da taj nacionalni ključ iznosi 9:1 na štetu Srba. To je bio jedan vid diskriminacije i obespravljivanja Srba, kao i njihovog proterivanja sa područja Kosova i Metohije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Bojan Pajtić.