Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o radu, čiji je osnovni cilj da približi odnose u ovoj oblasti zahtevima tržišnog privređivanja. Kao i svaki zakon koji menja ustaljene navike i razmišljanja, naišao je na velike otpore, osporavanja i kontroverze, čak i mnogo pre nego što se našao pred poslanicima Skupštine Srbije.
Najglasniji su u javnosti, stekao sam takav utisak, bili oni koji ga čak nisu ni pročitali. U mnogome ova atmosfera je podsetila na neka stara vremena, kada su na nekakvim komitetima i kružocima osuđivane knjige, pozorišne predstave ili filmovi, a da ih prethodno niko od ovakvih sudija nije pročitao ili pogledao. Neke interesne grupe stvorile su utisak u javnosti i pokušale da formiraju a priori negativno mišljenje o zakonu kod ljudi, koji su na taj način obmanuti i u krivom ogledalu su im predstavljene osnovne namere i intencije ovog zakona.
Fundament ovog zakona jeste uvođenje novog načina razmišljanja i pravila igre, u kojima je ekonomska efikasnost osnovni cilj, preko koje se jedino može uspešno okončati tranzicija i nacionalna ekonomija napokon postaviti na zdrave temelje. Nažalost, još uvek mnogi ne shvataju da nam je potreban žestok diskontinuitet sa vremenom samoupravnog socijalizma, dogovorne ekonomije i udruženog rada, kao i sa shvatanjima o radu koja su proistekla iz sistema ekonomskih odnosa, koji je u ovoj državi vladao više od pola veka. Setimo se samo one podele na proizvodni i neproizvodni rad, pa kada hirurg zašije ruku to je neproizvodni rad, a kada krojač zašije rukav na kaputu, to je bio proizvodni rad.
Marginalizacija rada na ovim prostorima i njen poguban uticaj su izražene u novokomponovanim izrekama o radu, od kojih su mnoge izrekli poslanici za ovom govornicom, kao što su: "Nema boljeg rada od nerada"; "Ko voli da radi radilo mu se o glavi"; "Radio ne radio svira ti radio"; "Uči školu da ne bi morao da radiš"; "Ala volim ovaj režim - plata ide, a ja ležim", i ono već kultno i mnogo puta spominjano: "Ne mogu oni mene toliko malo da plate koliko ja mogu malo da radim."
Poluvekovna organizacija privrednog života zasnovana na utopijskim primesama socijalizma i kreditima omraženog kapitalizma, programi ekonomske stabilizacije, kao i razorena ekonomija i destrukcija proteklih deset godina, kada je sistemski uništena ekonomska supstanca ove države, potpuno su u drugi plan gurnuli izvorno utemeljenu izreku o radu ovog naroda koja glasi: "Ko radi ne boji se gladi". Bolesna ekonomija lečena je infuzijama i transfuzijama stranih kredita, umesto da je terapija bila usmerena na to da bolesnik menja način života i stane na sopstvene noge.
Danas smo svedoci teških pregovora sa svetskim finansijskim institucijama, u cilju spašavanja potomstva od plaćanja računa koje su im u nasledstvo ostavili njihovi očevi i dedovi. Među onima koji su najžešći protivnici ovog zakona su u najvećoj meri ljudi koji imaju psihološki problem raskida sa ideloškim naslagama prošlosti.
Nekima još nije javljeno da je pao Berlinski zid. Nekima je javljeno ali odbijaju da poveruju u to, a neki utopijski veruju u njegovu ponovno gradnju i povratak na staro. Pri tome je veliki broj onih koji su za promene na tržištu rada, a da njihov privilegovan položaj ni na koji način ne bude okrnjen ili ugrožen.
Što se pre suočimo sa istinom pre ćemo raskrstiti sa zabludama i biti spremniji da platimo cenu tranzicije, jer nema besplatne tranzicije, imajući pri tome pred sobom jasno saznanje da ovog puta odricanje podrazumeva realne ciljeve uspostavljanja tržišne ekonomije, u bliskoj budućnosti zasnovane na ekonomskim zakonitostima i privrednom prosperitetu.
Pri tome će ta odricanja biti znatno manja od onih koje smo platili kao ceh utopiji socijalizma, sa jedne strane, i zakasnelog nacional-romantizma, sa druge strane. Istina jeste gorak lek, a iz iskustva znamo da su gorki lekovi neprijatni, ali su sigurno najefikasniji. Godinama smo imali mnoštvo papirnatih prava, neostvarljivih u praksi. Normativno smo propisivali ono što u stvarnost nije moglo da se smesti.
Suočavanje sa istinom i realnošću zahteva od nas, gospodo poslanici, da donesemo takav zakon o radu kojim će se pre svega omogućiti ostvarivanje prava garantovanih Ustavom Srbije, tj. prava na rad iz čl. 35. a to je pravo na rad. Možemo mi ovde doneti najbolji mogući zakon o radu, ali treba da shvatimo da su sva prava iz radnog odnosa samo prazna floskula bez ostvarivanja osnovnog prava - prava na rad.
Nama su neophodna investiciona ulaganja. Pošto nemamo svojih sredstava potrebna su ulaganja iz inostranstva, u obostranom ekonomskom interesu. Ali, gospodo, onaj ko želi da na ovim prostorima plasira svoj kapital između ostalog, želi i zakon o radu koji je makar približan zakonu o radu koji važi u njegovoj zemlji.
Stručnjaci kažu da je Predlog ovog zakona o radu najsličniji zakonu o radu u Nemačkoj. Pitam vas - da li je neko od vas nekada čuo nekog od naših gastarbajtera da se žalio na nemački zakon o radu?
Prirodno je da onaj ko ulaže svoj kapital želi njime da upravlja, a ne da to čine neki drugi u njegovo ime. Zakon o radu, koji je do sada štitio neradnike a ne radnike, ne može biti preporuka za strana ulaganja. Srbiji je u sprovođenju reformi i promena potreban socijalni pakt sindikata, Vlade i poslodavaca, uz saznanje da postupak prelaska ka novome, u situaciji kada smo već izgubili i suviše vremena, može samo značiti razvodnjavanje i rumunizaciju ovog procesa.
Najglasniji u odbrani starog su sindikati koji su u prošlosti delili luk i krompir, ne nalazeći za shodno da se suprotstave ekonomiji destrukcije. Gospodin koji predvodi najmnogoljudniji sindikat, sa najviše članova, gospodin Milenko Smiljanić, umesto da kao predvodnik ovog sindikata shvati tu ulogu kao ulogu partnera u reformskom procesu, postavio se u ulogu ocenjivača, baveći se jeftinom socijalnom demagogijom koja, u krajnjoj instanci, Srbiju može veoma skupo koštati.
Ostrašćenost ovog predsednika sindikata je jasnija onima koji žive u Vojvodini, blizu Subotice ili koji su tamo studirali. Oni znaju da je on izgubio dva radna mesta. Predavao je Odbranu i zaštitu na Ekonomskom fakultetu u Subotici i Marksizam i socijalističko samoupravljanje na Građevinskom fakultetu u Subotici. Sada je objedinio ta dva predmeta u sindikatu i stao u odbranu i zaštitu socijalističkog samoupravljanja.
Sindikat, kao partner u stvaranju socijalnog pakta, mora imati bitno drugačiju ulogu u novim okolnostima. Svim građanima treba da bude jasno da se iz praznog frižidera ručak ne sprema. Ko nema jače argumente služi se činjenicama, a činjenice govore o 26 hiljada stalno nelikvidnih preduzeća; u oko 24 hiljade preduzeća je pokrenut stečajni postupak; oko 650 velikih, propalih preduzeća, zapošljava oko 650 hiljada radnika, bez čije sanacije ili gašenja nije moguće regulisati unutrašnja dugovanja od preko 800 milijardi dinara.
Oni koji nisu imali hrabrosti da se suprotstave ovakvoj ekonomiji destrukcije nemaju pravo da budu kočničari onima koji ne pokušavaju da snižavaju temperaturu kao njihovi prethodnici, već da primene mehanizme i terapije koje će dugoročno izlečiti i ozdraviti ekonomski organizam ove države.
A ekonomski organizam ove države ne može ozdraviti ukoliko svi ne budemo spremni na tržišnu proveru svojih vrednosti. Isprazne demagoške fraze i floskule o radničkim pravima i verbalna borba za radništvo bez stvarnog činjenja, tumačenje stvarnosti bez aktivnog odnosa prema promeni objektivno teškog stanja u nacionalnoj ekonomiji, predstavlja samo trenutno prikupljanje jevtinih političkih poena, a na srednji i duži rok je izuzetno štetno, rekao bih čak i pogubno za samu Srbiju.
Onima koji tvrde da će zakon biti neprimenjiv za naše uslove naveo bih primer Nemačke. Jedan narod je bio podeljen na dva sistema. Jedan isti narod u dva sistema proizvodio je, sa jedne strane, "mercedes" i BMNj, a sa druge strane "varburg" i "trabant". Tu je kraj priči o ekonomskoj efikasnosti. Ali tu se opet vraćamo priči o psihološkim i ideološkim aspektima tranzicije, pa i ovom zakonu o radu.
Danas, posle uloženih milijardi maraka i promene zakona, stvari se najsporije menjaju u glavama istočnih Nemaca, a bojim se da je takva situacija i kod naših građana. Naš je posao da ih ubedimo da drugog puta, osim puta u reformu i uključivanje u savremene svetske i evropske tokove, mi nemamo.
Na kraju, ono što sam najmanje očekivao jeste poziv koji smo čuli sa ove govornice, od ovlašćenog predstavnika jedne poslaničke grupe, da Srbija i nadalje istraje u borbi protiv globalizacije i novog svetskog poretka, između ostalog, i neprihvatanjem zakona o radu.
Dame i gospodo poslanici, ne spadamo u one koji smatraju da je globalizacija i novi svetski poredak pravedan; posebno taj sistem nije pravedan prema nerazvijenim i prema zemljama u razvoju. Ali ova borba protiv globalizacije, čiji smo svedoci i akteri bili u proteklih 10 godina, a neki bi želeli da se nastavi i u budućnosti, podseća me na svojevremeni ludistički pokret. Ned Lud je predvodio ludistički pokret u Engleskoj, kada su hteli da okončaju industrijalizaciju, da je zaustave na taj način što su lomili mašine. Umesto da se edukuju, da se pripreme za novo doba, da nauče da rade na tim mašinama, da shvate da je proces industrijalizacije nezaustavljiv, oni su lomili mašine.
Na isti način, 10 godina, lomljena je ova država, ovaj narod i ova nacija, da se zaustavi nezaustavljivo. Nije naš posao da zaustavimo nezaustavljivo. Naš posao je da u tom nepravednom svetu, kakvog vidimo, pronađemo svoje mesto, sa što manje gubitaka za svoj narod, svoju državu i svoju naciju. Na onima koji su dobili mandat od naroda na prethodnim izborima za promene, a ne konzervaciju postojećeg stanja, je da spreče ponovno buđenje ludističkih pokreta na ovim prostorima, u njihovom otvorenom ali i maskiranom vidu, kojima ne treba da dozvole usporavanjem da diskredituju reforme.
U trci na 100 metara naši susedi, a i oni koji su dalje, imaju prednost od 30-80 metara. Neki tvrde - brže ćemo ih stići ako usporimo. Efikasna privreda predstavlja jedini put ka ostvarivanju ekonomskih i socijalnih prava - to treba svi da imamo u vidu. Korak ka pronalaženju mesta ove države u Evropi i u svetu jeste i usvajanje zakona o radu, koji će omogućiti svakom građaninu razvoj i pristojan život od sopstvenog rada. Hvala.