Gospodine predsedniče, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo poslanici, na dnevnom redu Skupštine je zakon o radu koji je predložila Vlada Republike Srbije. Radi se o jednom vrlo lošem predlogu i najbolje bi bilo da je on povučen iz procedure, kako su socijalisti glasali, jer nisam siguran da se ovako skandalozan predlog može amandmanski popraviti, bez obzira što je predloženo preko 200 amandmana.
U obrazloženju se kaže da se on zasniva na konceptualno novim rešenjima, primerenim zemljama u tranziciji, da mora da obezbedi uslove za sprovođenje započetih privrednih reformi i da stvori pozitivan ambijent za realizaciju postavljenih ciljeva. Neka je to u redu, ali ne sme oduzeti radnicima širom Srbije pravo na rad.
Ovaj predlog zakona o radu je pravljen, kao što smo ovde i čuli, na temeljima nemačkog zakona od pre mnogo godina. Kod njih danas svakako nije tako. Nije čudno što je ustala radnička Srbija i sindikati, jer su u njemu prepoznali opasnost za svoj opstanak. Po njemu poslodavac ne mora da sklapa kolektivni ugovor, nema potrebe da raspisuje oglas za novootvorena radna mesta, niti da radni dan traje 8 sati, a porodiljsko odsustvo bi se plaćalo samo tri meseca.
Sindikati su upozoravali Vladu da zakon povuče iz procedure jer je on neprihvatljiv, kada ukida sve ono za šta su se oni izborili. Međutim, Vlada ostaje gluva na to i sa tri amandmana na članove 103, 106. i 138. zakona pokušava da nešto dotera, što svakako nije bilo dovoljno i došlo je do štrajka.
Činjenica je da je najveći problem što ne postoji obaveza poslodavca da sklapa kolektivne ugovore, što se ne može prihvatati. Nije isto primenjivati pravilnik ili kolektivni ugovor. Kada je ostavljena mogućnost biranja, poslodavac će uvek izabrati ono što mu više odgovara, što mu donosi profit, a to ne mora biti kolektivni ugovor, koji je zadnjih godina solidna garancija zaštite radnika.
Ovaj predlog zakona o radu ne utvrđuje obavezu poslodavca da objavi konkurs za slobodno radno mesto u sredstvima informisanja i zavodima za tržište rada. Na taj način se krši i Ustav, po kome je svima pod jednakim uslovima dostupno radno mesto. Kako će se saznati da u nekom preduzeću ili javnoj službi ima potrebe za novim radnicima? Ovde je prekršena i konvencija MOR-a, kojom je propisano da svaka država članica MOR-a treba da obezbedi iste uslove zapošljavanja, kako bi se otklonila diskriminacija ljudi.
Interesantan je član 26. Predloga zakona o radu, koji kaže da rad na određeno radno vreme traje najduže tri godine, što je takođe u suprotnosti sa konvencijom MOR-a o prestanku radnog odnosa, po kojoj je to dve godine, a potom poslodavac mora primiti radnika ako je radio neprekidno. Može to biti i tri godine, ali sa prekidima, gde je potreban zbir od dve godine.
U članu 41. zakona nije utvrđeno da radni dan traje 8 sati. To treba da piše, bez obzira što je četrdesetočasovna radna nedelja. Međutim, data je mogućnost poslodavcu da je može povećati i na 60 sati, bez konsultovanja sa sindikatom i zaposlenima. Po konvencijama ni to nije dozvoljeno. Kada je u pitanju zaštita na radu i uslovi rada, mislim da to nije dobro i dovoljno definisano, da mlađi od 18 godina i žene ne mogu da rade na određeni poslovima, a pogotovo žene ne bi trebalo da rade noću u industriji. Zbog zaštite materinstva, zaposlene žene za vreme trudnoće ne bi trebalo da rade noću.
U članu 71. se kaže da zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta u trajanju od 365 dana, gde porodiljsko odsustvo traje do navršenih tri meseca od dana porođaja. Po ovome poslodavac plaća radnici nadoknadu u roku od tri meseca posle porođaja, a narednih 9 meseci troškove snosi država, a to odustvo se dobija zbog nege deteta. Iako je ministar Milovanović više puta ovo objašnjavao - da kažem da zbog svog nedoličnog ponašanja u Skupštini treba da podnese ostavku - dobro je da tih 9 meseci umesto majke može da koristi i otac.
To ipak krije puno opasnosti. Finansirajući odsustvo radnice tri meseca poslodavac je zaštićen. Ostalih devet meseci se formulišu kao nega deteta. A šta ako se to proglasi neobaveznim ili u budžetu nema dovoljno para? Šta se onda dešava?
Kada su u pitanju članovi koji regulišu prestanak radnog odnosa, mislim da je granica od 65 godina visoka, kada znamo daje prosek življenja u Srbiji 64 godine i kada imamo veliki broj mladih i stručnih koji čekaju na posao.
Kada je u pitanju sindikat, da kažem da je poslanička grupa SPS među zadnjim grupama bila po redosledu usaglašavanja amandmana, tako da je sindikat prihvatio pet naših amandmana, a sve druge, oko 45, usaglasio sa DOS-om i drugim poslaničkim grupama, mada su naši amandmani, i po sindikalcima, bili najprihvatljiviji. Na ovaj način mi ne podržavamo rukovodstvo sindikata, već se zalažemo za dobar zakon u interesu radnika (što je u programu Socijalističke partije), a ovaj je po radnike toliko loš da ga ne možemo prihvatiti, pogotovo kada i posle dogovora i usaglašavanja Vlada ne prihvata amandmane koji su usaglašeni, a i poslaničke grupe od njih odustaju.
Na kraju, kada se radi o gubitašima u istočnoj Srbiji, koji su ovde pominjani, mislim da usvajanje ovog zakona svakako neće rešiti njihov gubitak.