Dame i gospodo narodni poslanici, moram kolegi poslaniku Marijanu da kažem da sam dobro obavešten o primarnoj zdravstvenoj zaštiti, da sam dobro obavešten u kojoj sam stranci, gde sam, da li sam u vlasti ili ne.
Gospodo, vi koji mi dobacujete da sam u vlasti ili nisam, ima li igde takve demokratije na zemaljskoj kugli da poslanik, iako pripada vlasti, ne treba da kaže vlasti da greši. Onaj koji govori nekome da je sve dobro, a ovaj loše radi, onda je, gospodo narodni poslanici, on onaj ko je protiv vlasti; takvi koji ćute, koji savijenih glava idu i kada vide pred sobom svoga predsednika ne kažu mu "gospodine predsedniče, vi grešite", onda oni njega guraju sa vlasti.
Gospodo narodni poslanici, mi ovde nismo došli da štitimo vlast nego da štitimo narod. Mi smo danas ovde, a sutra ne moramo biti. Još jednom moram da kažem gospodinu Rističeviću - donošenjem zakona o vraćanju nadležnosti autonomnoj pokrajini Vojvodini, i o tome sam dobro obavešten, naši građani nisu u ravnopravnom položaju, jer nivo tzv. primarne zdravstvene zaštite, od koga zavisi zdravlje dece, srednjovečnih ljudi i starijih, nije isti i oni ne mogu biti ravnopravni.
Jedan nivo te zaštite će imati opština, jedan nivo AP Vojvodina, a jedan nivo Republika. Gde smo mi iz Užica i okoline? Gde smo? Lako je ..... (žagor).
Gospodine Batiću, dovoljno je kada je čovek u ministarskoj fotelji, da ne čuje istinu, ili - šta narod misli. Nemam ništa protiv, ali kažem vam da je jednostavno deo Srbije, kao što je zapadna Srbija - a i ti i ja smo u zapadnoj Srbiji, mislim da smo u Šapcu - apsolutno zaopostavljen u odnosu na Beograd i ostale.
Dobro, možda si sada u ministarskoj fotelji, u Beogradu, ali ja nisam. Živim u Užicu i ostaću i dalje, braniću Užice i Užičane.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Branislav Ivković, u ime poslaničke grupe.

Dame i gospodo narodni poslanici, nas koji malo duže pamtimo nije iznenadilo da je narodni poslanik, gospodin Marijan Rističević, uočio da po ovom predlogu zakona o lokalnoj samoupravi i stranci imaju pravo da uzmu učešća u lokalnoj samoupravi.
Mi se jako dobro sećamo, kada je važeći Zakon o lokalnoj samoupravi usvajan, gospodin Marijan Rističević je predlagao da se uvede funkcija šerifa, verovatno i kauboja, tako da verovatno stranci takvih sklonosti mogu biti vrlo dobrodošli lokalnoj samoupravi.
Dopustite mi jedino da ga pozovem da u subotu, 9. februara u 12,00 časova, dođe na Trg republike i vidi šta građani Srbije misle o Hagu i o Haškom tribunalu. Hvala lepo.

Nastavljamo raspravu u načelu. Imamo još dva prijavljena govornika. To su narodni poslanik Zoran M. Nikolić iz poslaničke grupe DOS - Demokratska stranka Srbije. Preostalo vreme je pet minuta. Posle njega narodni poslanik Borislav Novaković.  Izvolite.

Dame i gospodo, poštovani narodni posalnici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, jedan od najvažnijih poslova koji ova skupština treba da obavi jeste i usvajanje zakona o loklanoj samoupravi, opredeljena da ispoštuje ona jasna, savremena načela decentralizovanja naše države.
Naravno da taj zakon treba da bude u skladu sa Evropskom poveljomo lokalnoj samoupravi. Ne mogu i ne želim da kažem da je ovaj zakon u suprotnosti, naravno da nije, on je u skladu sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi; i kao što je jedan od kolega u današnjoj raspravi rekao - ovaj zakon jeste jedan veliki korak ka približavanju Evropskoj uniji i Evropi.
To je naša obaveza. Ali, naša obaveza je i da duboko iskoračimo u smislu organizovanja lokalne samouprave ka građanima ove države. Pitanje je da li je ovaj predlog zakona o lokalnoj samoupravi dovoljno važan i dovoljno dubok korak ka ostvarivanju prava građana kada govorimo o lokalnoj samoupravi.
U ovom zakonu imamo jednu dobru novinu: to je uvođenje organa predsednika opštine; imamo i jednu lošu novinu: to je da se celokupna izvršna vlast daje u ruke tog organa, odnosno predsednika opštine. Ako smo ispoštovali načela Evropske povelje, čini mi se da se nismo pridržavali tradicije srpskog naroda kada govorimo o lokalnoj samopravi.
Ako nam tradicija, istorija i naše iskustvo govore išta o tome, onda nam govore da ne valja davati ovlašćenja jednom čoveku i davati mu celokupnu izvršnu vlast u ruke. Pokazalo se kao loše, još uvek živimo i još uvek ćemo snositi posledice jednog takvog odnosa prema izvršnoj vlasti.
S druge strane, imamo skupštinu opštine. Ona je ovim zakonom apsolutno marginalizovana. Mislim da su aspekti te marginalizacije jako pogoršani zbog toga što lokalne skupštine treba da budu škole demokratije, gde će se selektovati kadrovi za najodogovornija mesta u ovoj državi. Logično je da neko ko će biti nosilac najviših državnih funkcija na nivou države mora da prođe školu opštinske uprave i uopšte uprave na lokalnom nivou.
To je, meni se čini, jako logično i zbog toga amandmani Demokratske stranke Srbije idu u pravcu da uravnotežimo odnos između predsednika opštine i skupštine opštine, koja mora imati određena ovlašćenja kada govorimo o nadležnostima izvršne vlasti.
To je , jednostavno, logično i to je demokratski. Narod bira predsednika opštine, ali narod bira i odbornike. Mi imamo obavezu da pospešimo parlamentarni život, kako u zemlji u celini tako i na lokalnom nivou. To pravo moramo dati svojim građanima na lokalnom nivou, odnosno kada budu birali svoje predstavnike u lokalnoj skupštini.
Rekao sam da lokalna skupština mora biti škola demokratije. Ona ovim predlogom zakona, nažalost to moram da konstatujem, postaje jedno zabavište za odrasle ljude u kome se ništa ne odlučuje. Dakle, nije dobra pozicija ovakve skupštine opštine u kojoj je njena funkcija marginalizovana, jer predsednik opštine ne odgovara skupštini već odgovara građanima i to na način da mogu da ga smene na sledećim izborima, dakle posle četiri godine.
Kada govorimo o finansijskom aspektu ovog predloga zakona, naravno da su ovde napravljeni iskoraci ali takođe i nedovoljni. Dakle, vraćanjem određenih nadležnosti svakako da se povećava i ona rashodna strana kada govorimo o lokalnoj samopravi i u tom odnosu je predlagač ovog zakona dao dovoljno novca da ti rashodi mogu da se pokriju. Ali, ovde nema novca za investicije od kapitalnog značaja.
Jednostavno, lokalna samouprava nema potencijal i nema snage da investira u ono što projektuje, ili u ono što želi, a svakako da oni koji rade i žive u jednoj lokalnoj sredini, koji su za to stručno osposobljeni na najbolji mogući način, mogu da procene koji su to prioriteti kada govrimo o investicijama, za svaku opštinu.
Kada govorimo o bivšem zakonu otprilike oko 4% od bruto društvenog proizvoda je ostajalo lokalnoj sredini. Po ovom novom predlogu zakona, imao sam prilike sa ljudima da pravim određene proračune, negde oko 6% od bruto društvenog proizvoda ostaje lokalnoj samoupravi. To je daleko niže od evropskih standarda. Evropski standardi se kreću između 8 i 10%.
Imamo primer u Engleskoj, gde se taj procenat kreće 12%. Dakle, u tom kontekstu je DSS podnela 53 amandmana. Apelujem na sve poslanike da zaista, kada uđemo u raspravu o pojedinostima, ozbiljno shvatimo predloge amandmana. Jer imamo priliku, ako već s jedne strane pravimo ozbiljan korak ka Evropi i Savetu Evrope, u smislu poštovanja ove povelje o lokalnoj samoupravi, da s druge strane ovim promenama putem amandmana kvalitetno popravimo ovaj zakon i učinimo takođe jedan veliki korak prema građanima ove države kada govorimo o lokalnoj samoupravi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Borislav Novaković.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, mislim da je ovo važan dan u parlamentarnom životu Srbije i mislim da je ovaj zakonski projekat važan reformski zakon, koji će nas udaljiti ili približiti željenom cilju i pokazati da li smo spremni da gledamo u oči istoriji Srbije.
Onda kada Srbija nije imala državnost, onda kada su se samo naslućivale konture i obrisi njenih državnih institucija, posle hatišerifa iz 1838. godine, jedan od prvih zakonskih projekata 1839. godine kojim se Srbija konstituisala, polako ali sigurno, kao država, bio je Zakon o ustrojstvu opština, kako su ga onda zvali.
Potom je 1866. godine donet Zakon o opštinama, za vreme Mihajla, a potom, posle Ustava iz 1888. godine, sledio je Zakon iz 1889. godine; i već tada srpska država je poznavala institucije opštine, sreza, okruga, čak i u tom momentu kada je srpsko društvo bilo izrazito siromašno; čak i tada kada bi izvestan stepen centralizacije bio prirodna posledica siromašnog društva i države, potrebe i želje da se koncentrišu svi materijalni kapaciteti na nivou centralne državne vlasti, da bi se onda raspodeljivalo po principima socijalne pravednosti svima; čak i tada smo imali jedan razuđeni sistem lokalne samouprave i tada smo demonstrirali da smo moderan evropski narod, da imamo modernu evropsku državu.
Da li smo danas na visini istorijskog zadatka? Ne mislim da smo u potpunosti, ali mislim da smo napravili korak u dobrom pravcu. U osnovi, pitanje je kakvu državu želimo, da li želimo jeftinu ili skupu državu? Ako želimo jeftinu državu, to je država u kojoj je većina ovlašćenja na nivou lokalne samouprave.
Osnovni problem sada je taj što su sve, ili većina ingerencija, koncentrisane na nivou centralne države i kako sa nivoa centralne države idete prema lokalu, prema regiji, sve manje je nadležnosti. Naprotiv, jeftino uređena država rešava većinu stvari na nivou lokala; sve što je jeftinije i racionalnije rešavati na lokalnom nivou, poverava se lokalnoj samoupravi; kako se ide od lokalnog nivoa prema centralnim državnim nivoima, tako opada nivo nadležnosti i tako se sele prihodi sa centralnih državnih organa prema lokalnim državnim organima.
To je važno i iz psihološke ravni; time lokalnu samoupravu činimo aktivnom; time je ona zainteresovana za svoj položaj i time ona nije samo puka transmisija centralnih državnih organa. Važno je politički, jer decentralizovati državu u suštini znači podeliti odgovornost između centralnih i lokalnih državnih organa.
U ovom trenutku u Srbiji postoje cele oblasti, poput školstva, poput zdravstva, koje su pre predmet glavobolje, negoli izvor radosti, nego li izvor potrebe da se njima upravlja. Naprotiv, u ovom trenutku te oblasti su u takvim finansijskim dubiozama da svaka vlast, u ovom slučaju lokalna, koja preuzme upravljanje resursima, kada je u pitanju osnovno školstvo i kad je u pitanju zdravstvo, moraće da ispravlja sve to i imaće velikih problema.
Takođe, važna je, i čini mi se da ovaj zakon ide u susret tome, ekonomski samostalnija pozicija lokalne amouprave i činjenica da ona nije samo mesto gde se zadržava i troši određeni deo prihoda, nego je kroz instituciju generalnog menadžera stvorena mogućnost ekonomske aktivnosti, da gradovi po prvi put ne samo brinu o očuvanju svoje imovine, nego da brinu i o tome kako uvećati tu imovinu.
Pitanje je - da li je gradonačelnički sistem dobar ili loš? Bojim se da se ovde ovo postavlja u jednoj demagoško-političkoj ravni. Ja vas pitam - da li veći autoritet ima političar koji svoj autoritet gradi u biračkom telu ili u stranačkoj strukturi? Zašto stranke, koje imaju malo autoritativnih pojedinaca, toliko govore o proponcionalnom sistemu, kada je priroda lokalne vlasti takva da birači treba da budu u neposrednom kontaktu, da znaju svog odbornika, da mogu da mu se obraćaju.
U proporcionalnom sistemu političari svoj autoritet grade u stranačkoj oligarhiji. Nije bitno šta o vama misli biračko telo i kako ste pozicionirani u biračkom telu, nego šta o vama misli stranačka struktura, da li ste uticajni ili manje uticajni unutar stranke, koja vas onda preko liste postavlja u Skupštinu.
Naprotiv, većinski sistem je dobar zbog toga što morate da gradite autoritet kod birača, a ja vam tvrdim u slučaju Novog Sada, koji je jedan od možda najviše urbanizovanih centara u celoj državi, da čak u 60% izbornih jedinica presuđuje lični autoritet pojedinca, a ne stranačka pripadnost. Znamo mnoge odbornike koji su dobili izbore protivno svojoj stranačkoj pripadnosti, ali su ljudi glasali za njih zato što ih znaju kao školske drugove, zato što ih prepoznaju kao ljude sa kojima stoje na autobuskoj stanici, na fudbalskoj utakmici, zato što idu u iste lokale, zato što im deca idu u istu školu. Zbog toga je važan većinski sistem i on smeta samo onim strankama koje nemaju dovoljno autoritativne pojedince i koje se plaše da pogledaju biračkom telu u oči.
Ista je stvar sa gradonačelnikom. Političko pitanje glasi - da li veći autoritet ima gradonačelnik koga biraju građani i koji svoj autoritet bazira na izboru i podršci građana ili gradonačelnik koga bira Skupština? I najbolji gradonačelnik može da bude smenjen u Skupštini, gde sede odbornici. Zašto - pa zato što je to stvar političkog dogovora, zato što je to stvar ćudi koalicije; ukoliko je neomiljen unutar odborničkih klupa, može idealno da vrši svoju funkciju, biće smenjen.
Naprotiv, kada gradonačelnik svoj autoritet bazira na biračkom telu, onda je taj autoritet izvoran, onda je taj autoritet nesumnjiv i onda niko ne može da se poigrava. Kada su u pitanju nadležnosti gradonačelnika, mislim da i tu postoji velika doza nerazumevanja. Nasledili smo samoupravni način razmišljanja; mi definitivno umesto od principa podele odgovornosti, čemu smo svi inače skloni iz psiholoških i iz političkih razloga, moramo da prihvatimo princip koji je inaugurisan novim gradonačelničkim sistemom, a to je princip preuzimanja odgovornosti.
Živimo u svetu u kome se mere samo rezultati, u kome se meri efikasnost. Problemi se moraju rešavati u istom danu, nekada se uspeh rešavanja merio minutima. Nema više vremena za procedure, nema više vremena za formalno-pravnu skalameriju, komisije, radne grupe, izvršne odbore, da prođe dva, tri, pet, šest meseci, pa kada odluka prođe, institucionalni filter svih instanci koje treba da se izjasne o tome, onda donesemo odluku.
Nema više vremena. Odluke se donose u jednom danu, rad gradonačelnika mora da bude merljiv, uporediv i vrednovan iz dana u dan; zbog toga je ovaj sistem dobar i zbog toga sam mu lično sklon.
Takođe, veliku vrlinu ovog zakonskog projekta vidim u tome što je proširio nadležnosti, što je paleta izvora prihoda veća i što su ti prihodi izdašniji nego oni koji su bili pre.
Gospodin Pajtić je govorio o 4,8%. Ja bih ga ispravio - 40% ide u saveznu kasu, a od tih 60% koji idu u republičku kasu dobija se 4,8%. U apsolutnom iznosu to je ispod 4,8%. Novi Sad i gradska uprava Novog Sada opstajala je upravo sa 3,2%. Pitam vas - kako? Zato što smo moćan grad, zato što smo snažan grad, mogli smo i bez tih vaših 3,2%; opstali bismo i bez toga. Zbog toga je jako važno istrajati u svemu ovome.
U drugom mandatu svog staža pružio sam ruku radnicima "Mostogradnje" i čestitao zato što su uradili Varadinski most, mada smo bili za projekat akademika Hajdina. Nismo pravili razliku i nećemo praviti razliku kada su u pitanju te stvari.
Gospodo, mi smo u suštini na početku procesa decentralizacije. Onaj koji misli da je moguće sada doneti zakon o lokalnoj samoupravi kao konačno rešenje i definitivno ispravljanje procesa centralizacije koji je trajao desetlećima u Srbiji, mislim da je prilično nerealan, da ne budem uvredljiv pa da kažem naivan. Kao što je centralizacija bila proces, tako i decentralizacija mora da bude proces.
Ovo je prvi korak. Nekom se može učiniti da nije hrabar, nekom se može učiniti da nije dovoljno odlučan, pravno konsekventan, ali načinimo taj prvi korak, a onda, kroz posebne zakonske projekte, kroz zakon o glavnom gradu, kroz zakon o gradovima, kroz zakon o komunalnim delatnostima, činimo sve one promene i modalitete tih promena za koje se inače zalažemo i koji će značiti još snažniju decentralizaciju.
Hvala vam na pažnji sa kojom ste me saslušali.

Ovo je bio poslednji prijavljeni govornik.
Da li se neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč, mada je uglavnom to pravo iskorišćeno? (Niko.)
Zaključujem načelni pretres.
Stavljam na glasanje Predlog zakona o lokalnoj samoupravi u načelu.
Za 138, protiv 60, uzdržan jedan, nisu glasala tri, od 202 narodna poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova usvojila Predlog zakona o lokalnoj samoupravi u načelu.
Pošto smo danas naporno i vredno radili, određujem pauzu, pošto ima još 25 minuta do kraja i rad nastavljamo sutra u 10,00 časova.