Reč ima narodni poslanik Ljubomir Kragović, a posle njega narodni poslanik Dušan Golubović.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o lokalnoj samoupravi je još jedan u nizu predloženih zakona koji je u suprotnosti sa važećim Ustavom Republike Srbije. Obrazloženje da će predloženi zakon o lokalnoj samoupravi doprineti ubrzanju procesa debirokratizacije i demokratizacije političkog i ekonomskog života u opštinama i gradovima je jedna puka politička demagogija na koju smo navikli otkako je formirana ova vlada Republike Srbije.
Čitanjem predloženog zakona o lokalnoj samoupravi dolazi se do sasvim suprotnog zaključka, jer će predloženi zakon o lokalnoj samoupravi dovesti do nečega što je suprotno obrazloženju ovog predloga zakona, a dovešće do još veće birokratizacije i koncentracije moći jednog čoveka u lokalnoj samoupravi.
Članom 27. definisani su organi opštine, i to skupština opštine i predsednik opštine. Ono što iz Predloga zakona možemo odmah uočiti je to da skupština opštine, njen predsednik, sekretar i odbornici predstavljaju samo dekor lokalne samouprave, a da svu vlast daje predsedniku opštine koji će biti biran na neposrednim ili tajnim izborima u opštini.
Sledeće poglavlje zakona o lokalnoj samoupravi definiše opštinsku upravu i sve bi bilo u redu da nema dupliranja funkcije. Tako imamo glavnog arhitektu u članu 55, opštinskog menadžera u članu 56, neki lokalni ombudsmani i slično. Ako u opštini postoje formirane opštinske uprave za različite delatnosti, ne vidim potrebu da predsednik opštine imenuje glavnog arhitektu, opštinskog menadžera i slično, jer se onda postavlja pitanje šta će raditi načelnik opštinske uprave za urbanizam, a šta glavni arhitekta i slično.
Šta je ono što nedostaje u ovom zakonu o lokalnoj samoupravi? Izborni princip; znači deo zakona koji definiše način izbora odbornika i predsednika skupštine. Ono što je suvišno u ovom zakonu je član 22, koji definiše neki novi pojam, a to je lokalna policija. Objašnjenje je šturo i iz ovog predloga zakona se ne vidi kakva je to policija, pod čijom je nadležnošću, kakvu uniformu nosi, kakvo oružje nosi. Postavljaju se mnoga pitanja, ali nemamo odgovor.
Dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih da vas podsetim da je ova skupština pre skoro godinu dana jednoglasno donela Deklaraciju kojom se odbacuju i ne prihvataju ustavni okviri Hansa Hekerupa za Kosovo i Metohiju. Šta ste vi uradili? Pogazili ste Deklaraciju, pozvali Srbe na registraciju i okupatorske izbore, a samim tim i prihvatili ustavne okvire. Time ste Srbe koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji ostavili na milost i nemilost okupatorima i šiptarskim teroristima. Pogubnost te vaše politike danas na najgori mogući način osećaju Srbi u Štrpcu i Kosovskoj Mitrovici.

Reč ima narodni poslanik Dušan Golubović, a posle njega narodni poslanik Radojko Petrić.

Dame i gospodo, poštovani poslnici, gledajući vertikalu vlasti sigurno da lokalna samouprava predstavlja onu prvu lestvicu, možda bolje rečeno prvu stepenicu bez koje nema stabilnosti sistema u bilo kojoj zemlji.
Zbog svega toga Predlog zakona o lokalnoj saupravi je jedan od ključnih zakona koji ovaj parlament treba da usvoji ovih dana. Drugo je pitanje da li je baš sada vreme za usvajanje ovog zakona ili je trebalo da se sačeka donošenje novog ustava, i pre svega - regionalizacija zemlje, što će sigurno bitno uticati na ingerencije lokalne samouprave.
Demokratska stranka Srbije je svesna da postoje određeni razlozi zbog kojih ovaj zakon treba da se donese što pre. Ovde, pre svega, mislim na usaglašavanje našeg sistema lokalne samoprave sa Evropskom poveljom o lokalnoj samopravi; to je, uostalom, i naglašeno u ovom predlogu zakona o lokalnoj samoupravi, mada je i to dosta diskutabilno i o tome se može dosta pričati.
Međutim, Demokratska stranka Srbije tvrdi da će donošenjem novog ustava zemlje morati bitno da se promeni ovaj zakon, normalno ako ga ovih dana budemo usvojili. Videćemo da li ćemo to raditi kroz izmene i dopune ili će tu morati čak da se radi novi zakon.
Kao čovek koji je u neposrednoj vezi sa poslovima lokalne samoprave, tačnije predsednik sam gradske vlade Kragujevca, tvrdim da i ovaj sadašnji zakon gradskoj vlasti ne daje ili daje male ingerencije u okviru ukupne vlasti zemlje. Navešću samo par primera. Recimo, cene usluga javnih preduzeća i javnih komunalnih preduzeća koja su pod upravom opština, odnosno gradova; da bi se formirala nova cena to prvo ide na izvršni odbor, to svi znate, izvršni odbor to šalje centralnoj vlasti, republičkoj Vladi, koja je u obavezi da u roku od 30 dana donese odluku da li se cena povećava ili ne.
Iz iskustva vam kažem da se u većini slučajeva Vlada nije ni oglašavala - ovde nema nikoga iz Vlade, ali dobro - ili se, veoma retko oglašavala. Tu, pre svega, mislim na cene grejanja, komunalija, vode itd. Da ne govorim o nepostojanju svojine opština odnosno gradova, jer je to sada sve pod ingerencijom Vlade Republike Srbije.
Što se tiče predloga novog zakona o lokalnoj samopuravi on je u mnogim delovima urađen kozmetički, pre svega, usled ograničenja koje Ustav postavlja. Sa druge strane, čini se da su tvroci ovog zakona u mnogo čemu koristili iskustva zemalja Evropske zajednice. Koliko znam to su - Italija, Španija, Švedska i možda još neke zemlje. Ovo u celini i ne bi bilo toliko loše da su nam opštine srazmerne po broju stanovnika.
Međutim, poredeći se sa navedenim zemljama, koje imaju opština sa par hiljada stanovnika i opštine sa samo par stotina stanovnika, mi u Srbiji imamo, da ih tako nazovem, gigant opštine, koje imaju sto-dvesta hiljada pa i preko 300.000 stanovnika. Mislim da Novi Beograd ima preko 300.000 stanovnika.
Zbog toga se u Predlogu novog zakona javlja veliki, pa možda i ključni problem, zaista gde ćemo mi kao Demokratska stranka pokušati da popravimo predlog; naime, ovim zakonom je predviđeno da gradonačelnik u gradovima, odnosno predsednik opštine u opštinama imaju takoreći apsolutnu vlast, pa da kažem - i privilegije.
Po još uvek važećem zakonu opštine i gradovi imaju izvršnu vlast, a po predlogu novog zakona izvršna vlast je u rukama gradonačelnika, odnosno predsednika opštine. Znači, gradonačelnik ili predsednik opštine dobiće sva ovlašćenja koja sada po postojećem zakonu, još uvek ima izvršni odbor, pa čak i veća od toga.
Veća otud što će svi funkcioneri biti ispod njih. Znači, oni će moći da postavljaju od gradskog menadžera, preko glavnog arhitekte, do načelnika uprave, a za one koji ne znaju, to je sada sekretar opštine. Mi tu imamo jedan amandman, vidim da je on prošao kroz Vladu, da načelnik uprave ide na skupštinu, ali videćemo kako će to proći.
Ovakva koncentracija vlasti može biti veliko breme na leđima jednog čoveka, jer će bukvalno sve biti na leđima jednog čoveka, što za posledicu može imati brojne probleme, pre svega u radu lokalne samouprave. Istovremeno, gotovo da će potpuno biti obezvređena funkcija predsednika skupštine. Znači, ovde imamo potpuno drugu funkciju, koje nema u ovom sadašnjem zakonu, predsednika skupštine, čoveka čija je, jedina uloga, faktički, da zakazuje skupštinu u roku od tri meseca.
Znači, tri meseca će biti taj zakonski rok, ali samim tim se obezvređuje i uloga odbornika, to je takođe loše u ovom zakonu; ti ljudi treba da budu glavna poluga, odnosno stožer lokalne vlasti, jer su u krajnjem slučaju bili na izborima, birani su voljom naroda te opštine.
Demokratska stranka Srbije će pokušati da setom svojih ključnih amandmana amortizuje ovoliku vlast - gradonačelnika za gradove, predsednika opština za opštine, pre svega uvođenjem gradskih odnosno opštinskih saveta. Ovi saveti bi sa predsednikom opštine vršili izvršnu funkciju i to ključna razlika između naših amandmana i predloga Vlade.
Znači, po predlogu Vlade izvršna funkcija je u rukama jednog čoveka. Mi predlažemo gradske savete, predlažemo opštinske savete koji će sa gradonačelnikom vršiti izvršnu fukciju, s tim što ima razlike između sadašnjeg i novog zakona u onom osnovnom: što predsednik opštine, po funkciji, neće biti predsednik izvršnog odbora, nego će bez funkcije ući u opštinski savet i predsedavati opštinskim savetom.
Međutim, Vlada je na sednici od 28. januara prihvatila par amandmna koji su, pravo da vam kažem, po mom mišljenju kozmetički i prividno pokušavaju da smanje velika ovlašćenja gradonačelnika. Otvoreno ću reći - uveden je pojam kabineta predsednika opštine u odnosu na gradonačelnika. Šta to znači? Ko je to pažljivo pratio zna - ama baš ništa. Jednostavno, gradonačelnik formira svoj kabinet od 11 članova, a on i dalje ostaje ona osnovna i izvršna vlast. Ima samo jedna rečenica u kojoj se kaže da članovi kabineta pomažu gradonačelniku.
Neko je juče lepo rekao da oni mogu biti pevačko društvo, možda čovek voli da peva, pa neka mu pomažu.
Da završim - na kraju, integralno gledajući mnogo toga ne ide u prilog usvajanja ovog zakona; međutim, razumevajući ukupne napore u demontiranju ranije izgrađenog centralističkog sistema, kao i podršku koju daje Evropska unija, Demokratska stranka Srbije će podržati ovaj zakon u načelu; pošto već 9 minuta pričam - što se tiče amandmana, otom -potom, videćemo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Radojko Petrić, a posle njega narodni poslanik Milan Marković.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, kvalitetno uređivanje sistema lokalne samouprave od ogromnog je značaja za kvalitet života građana u lokalnoj zajednici, a samim tim za kvalitet života u državi kao celini.
Proklamovano pravo da građani obavljaju javne poslove najdirektnije može da se ostvari na lokalnom nivou. Razvijena lokalna samouprava veoma utiče na ukupnu demokratizaciju društva. U svetu je uobičajeno shvatanje da je lokalna samouprava škola demokratije.
SPS je sve napred rečeno imala u vidu i to je regulisala ustavnim rešenjima. Nažalost, zbog poznatih razloga, počev od razbijanja Jugoslavije, do NATO agresije, to u praksi nije mogla u celosti da sprovede. Sada, kada su se stekli uslovi da se donese jedan kvalitetan i obuhvatan zakon o lokalnoj samoupravi, u skladu sa principima i iskustvima razvijenih evropskih zemalja, mi smo dobili predlog Vlade koji je u velikom raskoraku sa tim očekivanjima.
Mnoga pitanja su lošije regulisana nego u dosadašnjem zakonu o lokalnoj samoupravi. Da ne ponavljam, već je rečeno, posebno o neprihvatljivosti predloženog predsedničkog sistema na lokalnom nivou i prevelikim ovlašćenjima predsednika opštine, ili kako će se ubuduće zvati gradonačelnici.
Zbog ograničenja vremena za diskusiju, posebno ću ukazati samo na nekoliko pitanja.
Prvo, dobro je što se predviđa da se u nacionalno mešovitim opštinama osnuju saveti za međunacionalne odnose. Međutim, te odredbe treba preciznije da definišu mnoga pitanja, počev od načina biranja, sastava, ukupne nadležnosti i dr. Ne sme se desiti da ti saveti, umesto da budu mesta stvaranja harmonije i unapređivanja nacionalne ravnopravnosti, postanu mesto stvaranja nesporazuma i raskola.
Drugo, pitanju referenduma, kao vidu najneposrednijeg učešća građana u ostvarivanju lokalne samouprave, nije dato odgovarajuće msto. Treba imati u vidu činjenicu da se demokratija gradi iz baze. Stiče se utisak da predlagač nije želeo da se ovaj vid lokalne samouprave afirmiše i kod nas.
Primera radi, navešću praksu opština u Švajcarskoj - one u proseku sprovode četiri referenduma godišnje; o pitanju o kome se izjašnjavaju građani sastavlja se elaborat na nekoliko stranica i dostavlja poštom svakom građaninu. Uz to se dostavlja listić sa kovertom, kao i obaveštenje kada se i gde vrši glasanje. Građanin može da dođe na dan glasanja i da glasa na određenom mestu, ali može i da poštom pošalje dostavljeni koverat sa listićem. Nije propisano da mora da se izjasni preko 50% građana. Omogućeno je svakom građaninu da se izjasni. Hoće li to pravo koristiti, to je njegova volja, ali niko ne traži većinu.
Zašto i mi ne bismo napravili jedan radikalan pomak u razvoju lokalne samouprave? Izgleda da ova vlast radikalno postupa samo kada treba građanima uvesti nove poreze i obaveze, umanjiti socijalna davanja i ograničiti pravo radnika iz radnog odnosa.
Sledeća primedba - odredbe o finansiranju lokalne samouprave su nedorečene. Privredno nedovoljno razvijene opštine plaši način finansiranja određenih potreba, koje obezbeđuju i osnovne potrebe građana. Primera radi, u oblasti zdravstva, školstva i dr.
Malo se u ovom zakonu govori o solidarnosti. Štaviše, brišu se pojedini kriterijumi koji su nerazvijenim opštinama obezbeđivali određena sredstva. O ovome su socijalisti vodili mnogo više računa nego što se sada predlaže u ovom zakonu, a bila su očekivanja da će doći do poboljšanja.
Dalje, smatram da je u ovom zakonu trebalo predvideti način podsticanja rada građanskih grupa i asocijacija; te grupe i asocijacije tzv. civilnog društva treba da budu organizovane i da su kontrateža vlasti. Svaka vlast teži da bude autoritativna. Zato postojanje građanskih grupa i asocijacija doprinosi razvoju demokratije i kontroli vlasti, uz napomenu da sredstva treba mi da obezbeđujemo, a ne stranci.
Oni što daju, zna se da imaju svoju cenu; ne čine oni to bez nekog svog interesa.
Na kraju, želim da istaknem da su zaista opravdani razlozi zbog kojih socijalisti traže da se ovaj predlog zakona povuče, da Vlada izvrši odgovarajuće dopune, da ga usaglasi sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi i da ga potom dostavi ovoj skupštini na usvajanje. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović (povreda Poslovnika).

Tražim od gospođe predsedavajuće da konstatuje da je povređen član 118. Poslovnika  o radu Narodne skupštine. Naime, ima mnogo kartica koje su ostavljene u poslaničkim klupama, a poslanika ovde nema. Molim da se to konstatuje, da se utvrdi, odnosno da se vidi koji poslanici nisu tu. Hvala.

Po intervenciji narodnog poslanika Žarka Obradovića, a po članu 118, koji kaže da narodni poslanik kada napušta salu Narodne skupštine i ostavi u poslaničkoj jedinici, odnosno pored nje svoju identifikacionu karticu, Služba Narodne skupštine će tu karticu dostaviti sekretaru Narodne skupštine, a biće mu vraćena pri ulasku u salu.
Molim Službu Narodne skupštine da sve kartice, koje nisu uz svog poslanika, pokupi i postupi po Poslovniku.
Reč ima narodni poslanik Milan Marković.

Poštovano predsedništvo, koleginice i kolege narodni poslanici, pre nego što pređem na ono što sam predvideo kao moje izlaganje povodom Predloga zakona o lokalnoj samoupravi, moram da na neki način izrazim nezadovoljstvo načinom na koji su određene uvažene kolege pokušale da praktično dezavuišu ovaj predlog zakona o lokalnoj samoupravi.
Naime, radi se o nizu netačnih tumačenja Ustava i samog Predloga zakona o lokalnoj samoupravi, koji su ili proizvod neznanja, u šta sumnjam, jer su često to ovde bili i eminentni pravnici, ili je pitanje nepažljivog čitanja Predloga zakona, ili je pak jednostavno u pitanju politički marketing.
Međutim, to su toliko paušalne izjave da ću se, jednostavno, potruditi da na jednom primeru to sada i objasnim. Naime, jedan od naših kolega je ovde rekao kako su, eto, po sadašnjem Zakonu o lokalnoj samoupravi, po sadašnjim propisima, organi unutrašnjih poslova bili ti koji su imali pravo da cene zakonitost, celishodnost ili u celini gledano ispravnost upravnog akta za čije se izvršenje traži asistencija. A eto, po ovom novom zakonu o lokalnoj samoupravi to, nažalost, neće moći pa, Bože moj, jadni naši građani.
Vezano za to, zaista moram sebi da dozvolim da kažem nekoliko stvari, prosto kao neku vrstu pouke kolegi koji je to rekao. Prvo, policija niti ceni, niti je ikada i igde cenila zakonitost ili celishodnost akta donetog u upravnom postupku pred opštinskim organom uprave, za koji je tražena njena asistencija. Dakle, nikada nigde nije imala to pravo i to nije činila.
Jedini mogući način i put, i kod nas i u celom civilizovanom svetu, to je da se ocena zakonitosti upravnog akta vrši u zakonom propisanom postupku, putem redovnih i vanrednih pravnih lekova, pred višim organima uprave ili pak sudovima.
Jedini koji su kršili ovo civilzacijsko dostignuće bili su pojedini ljudi u Srbiji, u onim opštinama gde je na vlasti bila tadašnja opozicija, a sadašnja vlast, u nameri da spreče efikasno vršenje vlasti. Da kojim slučajem diploma Pravnog fakulteta ima karakter vozačke dozvole, ovakav način interpretiranja prava bio bi razlog za ponovno polaganje.
Što se tiče onoga što zovemo lokalnom samoupravom u Srbiji, mi danas možemo, jednostavno, postaviti osnovno pitanje - postoji li lokalna samouprava u Srbiji, ili ne? Formalno posmatrano, postoji lokalna samouprava. Pominje je i Ustav SRJ, pominje je i Ustav SRS. Istina, postoji određeno nabrajanje nadležnosti lokalne samouprave u tim ustavima, ali s obzirom da nije primenjen princip pozitivne numeracije, to oni nisu prepreka razvijanju lokalne samouprave.
Postoji Ministarstvo lokalne samouprave, imamo ministra lokalne samouprave i, normalno, Zakon o lokalnoj samoupravi. Dakle, formalno, lokalnu samoupravu imamo. Ali, ako pogledamo Zakon o lokalnoj samoupravi, ako pogledamo zakon koji je već više puta ovde pomenut, a to je Zakon o sredstvima u državnoj svojini od 12. decembra 1995. godine, ako pogledamo neke druge propise koji se na odgovarajući način dotiču lokalne samouprave, utvrdićemo da je to prazna forma.
Tako ovo pitanje lokalne samouprave ima karakteristiku koja je imanentna našem društvu u poslednjih deset ili više godina, a to je da formalno i deklarativno ima svega - ima slobode, ima demokratije, ima saradnje sa svetom, ali suština i istina su nešto drugačije. Tako je to i sa našom lokalnom samoupravom, koja pre liči na lokalnu upravu, nego što je to lokalna samouprava.
Takav pristup ne samo da je nesaglasan Povelji o lokalnoj samoupravi - koja je usvojena u Savetu Evrope 1985. godine i koja u preambuli kaže da su lokalne vlasti jedna od glavnih osnova svakog demokratskog sistema - već je jednostavno jedan nakaradni i naopak sistem koji najbolje osećaju naši građani.
Suštinska je razlika između lokalne uprave i lokalne samouprave. Lokalna uprava podrazumeva visok stepen centralizacije. Srbija je danas centralizovana država sa visokim stepenom centralizacije na nivou Vlade Republike Srbije i vrlo malim ingerencijama lokalnih vlasti. Nasuprot tome, lokalna samouprava je protivteža centralnoj vlasti, sistem sa velikom autonomijom lokalnih organa, koja podrazumeva upravljanje lokalnom zajednicom i obavljanje posla od lokalnog interesa.
Lokalna samouprava je, što je već kolega Radosavljević rekao, pravo građana i mi je isključivo kao takvu moramo tretirati. To je pravo građana da autonomno upravljaju poslovima od lokalnog značaja. Oni će to najbolje umeti, oni najbolje znaju koji su ti poslovi i kako ih treba rešiti.
Centralizacija je loša, centralizacija neminovno vodi neefikasnosti, neekonomičnosti, manipulaciji, zloupotrebama, mistifikaciji vlasti, otuđenju i gubljenju osećaja za dnevne lokalne probleme, pogrešnim odlukama i korupciji. U takvim uslovima svaki posao građana u birokratskim strukturama je pakao.
Ostvariti pravo zahteva veliku energiju i upornost, ali i konjske živce, a katkad i jak želudac. To je stanje naše lokalne samouprave i naše administracije na lokalnom nivou. Da li je to interes građana i da li je to uprava kao servis građana; naravno da to nije tako.
Da ne pominjemo posebno pitanje, a to je da su lokalne zajednice politipske, da je svaka na svoj način specifična, da ima komparativne prednosti i mane, da te specifičnosti čine upravljanje lokalnim zajednicama i da se ono ne može poistovetiti sa upravljanjem državom. Sve te činjenice prethodni zakonodavac nije znao ili jednostavno nije hteo da uvaži. Mi te činjenice uvažavamo.
Mi želimo da pravo građana na lokalnu samoupravu ne bude parola. Mi želimo da građani to pravo uistinu mogu da ostvare. Mi želimo da se prizna pravo lokalnih zajednica na različitost, da se razvije zdrav duh kompeticije i, istovremeno, uspostavi jasan sistem odgovornosti na lokalnom nivou. Mi želimo da se građani politički organizuju kroz svoju lokalnu samoupravu. Lokalna samouprava mora biti odraz političkog opredeljenja građana za mogućnost izbora modaliteta razvoja njihove lokalne zajednice.
Decentralizacija je naše opredeljenje zato što obezbeđuje bolju alokaciju resursa, lakšu kontrolu administracije i brže i bolje odgovore na lokalne probleme i potrebe. Mi želimo da sadašnji arhaičan, krut, nefunkcionalan, i iznad svega lažan sistem lokalne samouprave zamenimo savremenim, efikasnim, funkcionalnim, politipskim, preduzetničkim i istinskim sistemom lokalne samouprave. Zato danas donosimo ovaj zakon o lokalnoj samoupravi.
Nažalost, ovaj zakon o lokalnoj samoupravi ne može sam po sebi rešiti sve to što je tako drastično pokvareno poslednjih godina. Zato, pre nego što pređem na sam zakon, reći ću reč-dve o nekim koracima koji su neophodni da bismo mi na kraju imali zaokružen i uspostavljen sistem lokalne samouprave.
Prvo, imovina. Mislim da se tu svi slažemo - ne može se pravo na lokalnu samoupravu u svom punom obimu ostvariti bez imovine. Hitno je potrebno usvojiti izmene Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije ili jednostavno ukinuti taj nakaradan zakon koji je donet 1995. godine.
Drugo, veličina naših lokalnih zajednica. Postojeći zakoni su zadržali osnovnu strukturu lokalne samouprave, nastalu u vreme reformi 1955. godine. U tadašnjoj Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji bilo je 3.900, a nakon te reforme samo 500 opština, koliko ih je ostalo do kraja te države. Što se Srbije tiče, još u 19. veku postojalo je 2.000 opština. Danas ih ima 190, odnosno 167, ukoliko trenutno ne računamo naše opštine na Kosovu.
Naše opštine u proseku imaju 50.000 stanovnika. To su najveće opštine u Evropi. Mi imamo mega opštine koje imaju po nekoliko stotina hiljada stanovnika i nekoliko desetina hiljada hektara. Upravo je veličina lokalne zajednice limitirajući faktor za ostvarivanje lokalne samouprave. Opština savremenog doba mora da bude dovoljno velika da poseduje adekvatne resurse, ali mora da bude dovoljno mala da sačuva atmosferu i duh zajednice u kojoj građani mogu politički da se ostvare.
Dakle, lokalna zajednica ili zajednica od par stotina hiljada stanovnika; ali onda se ne može zvati lokalnom samoupravom; ili je, s druge strane, lokalna samouprava, ali onda ne može imati više od 50-60 hiljada stanovnika. Prema tome, ili - ili, jedno sa drugim ne ide. To je taj drugi korak koji se mora učiniti nakon donošenja ovog zakona o lokalnoj samoupravi: optimalizacija veličine naših lokalnih zajednica.
Ovaj predlog zakona unosi značajne novine, i to u širokom spektru, od finansiranja, organizacije, o čemu je ovde bilo dosta reči, novih oblika mesne samouprave, naravno, do povećanja nadležnosti u skladu sa principom koji je aksiom u savremenom svetu, a to je da se odluke donose bliže nivou primene. To je sasvim logično, jer ko bolje zna i ko bolje oseća potrebe i probleme lokalnih zajednica od samih žitelja te zajednice.
Jedna od novina koju predviđa ovaj zakon odnosi se na organe jedinice lokalne samouprave. To je uvođenje sistema podele vlasti. Ovaj sistem dovodi do jasnog uspostavljanja sistema odgovornosti. Naime, danas imamo skupštinu opštine, kao predstavničko telo, sastavljeno od određenog broja odbornika koji svu svoju funkciju ispune onda kada izaberu izvršni odbor.
Imamo izvršni odbor, kolektivno telo, sastavljeno od sedam, devet, jedanaest, nije bitno koliko članova; ono je centar stvarne moći u opštini. Ono donosi sve najznačajnije odluke i nosilac je izvršne vlasti u opštini.
Pored toga, imamo sekretara opštine; sekretar opštine je starešina opštinske uprave. Taj sekretar opštine je odgovoran kada organi opštine ne rade dobro, kada su neefikasni, kada rade sporo, kad su službenici neljubazni. To je taj čovek, sekretar opštine.
Na kraju, imamo predsednika opštine; njega prosto ne možete da nađete i da kažete šta su njegova ovlašćenja. Ja sam predsednik opštine Palilula i vrlo teško uspevam da se zadržim u okvirima ovlašćenja koja mi je predvideo zakon i statut. Ovlašćenja predsednika opštine su da jednom u tri meseca sazove sednicu skupštine opštine i da njom predsedava. Dakle, to su ovlašćenja predsednika opštine sada.
(Dobacivanje iz sale.)
Ako može malo pažnje, molim vas. Bio sam fer i podučio vas onome što niste znali, a sada me pustite da završim.
Znate, predsednik opštine je danas najobičniji simbol, najobičnija figura. To je ono što je teško razumeti. Zašto je to danas nama problem? Zato što građani sasvim drugačije to doživljavaju. Pa, građani doživljavaju predsednika opštine upravo kao glavu opštine i građani očekuju da postoji jedan čovek u opštini, jedno ime i prezime koje će biti odgovorno za sve ono što se u toj opštini dešava, kome će moći da se obrate kada žele da se njihov problem reši ili koga će moći da kritikuju kada nešto u toj opštini ne valja.
Zašto je ovaj predlog zakona dobar? Zato što ispravlja tu suštinsku nelogičnost u organizaciji skupštine opštine. Predlog je da predsednik opštine bude nosilac izvršne vlasti. Dakle, predsednik opštine će biti odgovoran za rad, ali imaće instrumente vlasti, imaće instrumente na osnovu kojih će ta njegova odgovornost biti utemeljena i objektivna.
U pitanju je jasna podela vlasti i jasno uspostavljanje sistema odgovornosti. Građani imaju pravo da neposredno izaberu predsednika opštine, koji će moći da rešava njihove probleme i koji će za svoj rad biti njima odgovoran. Ovo rešenje, to moramo da kažemo, jer, nažalost, neki
nisu dovoljno upućeni, je vrlo zastupljeno u uporednim zakonodavstvima; ono se, što je najvažnije i što je verovatno motiv zašto se ovde predlaže, pokazalo kao veoma racionalno i veoma efikasno. Zbog toga se predlaže i u ovom zakonu.
Naravno, predlagač je, verovatno poznajući naš mentalitet, predvideo izvesna ograničenja u vršenju funkcije predsednika opštine. To se posebno odnosi na izbor saradnika predsednika opštine, koji je nemoguć bez saglasnosti skupštine opštine, a što je precizirano amandmanima koje je Vlada prihvatila; ali, nažalost, Odbor za pravosuđe i upravu na neki način nije prihvatio te amandmane. Potrebno je da se mi, kada budemo govorili o tim amandmanima, njima zaista ozbiljno pozabavimo.
U pitanju su amandmani koji se odnose na kabinet predsednika opštine, kao pomoćno telo, u kome su njegovi saradnici; kao i amandmani koji se odnose na načelnika opštinske uprave i na načelnike pojedinih odeljenja, gde se traži saglasnost skupštine opštine. Samo ukoliko usvojimo te amandmane uspećemo da zaokružimo potpuni sistem podele vlasti, odgovornosti i kontrole predsednika opštine kao nosioca izvršne vlasti.
S druge strane, na taj način ćemo afirmisati skupštinski rad. To je već i sam predlog zakona izuzetno dobro predvideo. Dakle, skupština neće biti jedno inferiorno, isfrustrirano telo; afirmisaće se skupštinski rad i rad po komisijama. Predsednik ne može da bude odbornik. Skupština ima svog predsednika skupštine i svog sekretara. Na taj način je ona potpuno funkcionalno zaokružena. To je jedini mogući način da ona kao zasebno telo, bez ikakvih pritisaka i interesa, može da kontroliše svoju izvršnu vlast. Ovakvo rešenje garantuje racionalnost, efikasnost i uspostaljanje sistema odgovornosti.
Građani će znati kome treba da se obrate za rešavanje lokalnih problema, ko je odgovoran za iste. Zbog toga je ovo jedno od bitnih, rekao bih markantno obeležje ovog predloga zakona; neke, možda važnije, promene nisu mogle da se izvrše zbog drugih zakona koje sam, uostalom, pomenuo.
Samo kratko, posebno je pitanje grada Beograda. Kada je reč o Beogradu danas, tu imao veoma ozbiljan problem; nastao je kada je tadašnja opozicija, a sadašnja vlast počela da osvaja najpre centralne gradske opštine, a zatim i šire. Onda su ingerencije postepeno izvlačene iz tih gradskih opština najpre na nivo Beograda, a kasnije na nivo Republike.
Lokalna samouprava u beogradskim opštinama ne postoji. Dakle, koliko god mogli onako krajnje dobronamerno reći da postoji lokalna samouprava negde u Srbiji, za Beograd potpuno otvoreno i nedosmisleno možemo reći da u beogradskim opštinama nema lokalne samouprave. To je zato što je grad Beograd definisan kao jedinica lokalne samouprave. To je definisano postojećim Zakonom o lokalnoj samoupravi. Kako da se lokalna samouprava ostvaruje na nivou od dva miliiona stanovnika. To jedno drugo isključuje; to nije lokalna samouprava; ili je lokalna samouprava ili je zajednica od dva miliona stanovnika. Zajednica od dva miliona stanovnika može biti država, sigurno je da ne može biti lokalna samouprava.
Unutar Beograda nalaze se tzv. gradske i prigradske opštine. Prigradske opštine još ne liče na opštine širom Srbije, a to kolege iz unutrašnjosti i poznaju. Gradske opštine su najobičniji šalteri gradske uprave. Te gradske opštine nisu male. One imaju od sto hiljada do 300.000 stanovnika. Građani tih opština nemaju nikakvo pravo na lokalnu samoupravu. I mi sa Palilule, nas je oko 200.000, bili bi srećniji da bar imamo onoliko prava koliko imaju građani Lazarevca, a da ne govorimo o Vrnjačkoj banji, Loznici, Kladovu ili sličnim. Valjda je normalno da nas 200.000 koji živimo u jednoj gradskoj opštini možemo da odlučimo o tome gde ćemo da postavimo tezgu, gde ćemo da postavimo onoga čistača cipela na ulici, da popravimo ulicu ili uredimo park.
Ako ta prava nemamo, gradske opštine i ne treba džabe da se zovu opštinama, ne treba da imaju političke organe kao što je predsednik opštine ili izvršni odbor. Tu ovaj zakon donosi važnu novinu, to je donošenje posebnog zakona o glavnom gradu; u članu, 134. utvrđena je obaveza da se u roku od šest meseci donese poseban zakon o glavnom gradu. Građani Beograda imaju pravo na taj zakon. Nadam se da ćemo tim zakonom ispraviti nepravdu koja je učinjena prema Beograđanima u poslednjih deset godina. U celini posmatrano, pred nama je dobar zakon, zakon koji daje maksimum u postojećim okvirima i zato ga, bez svake sumnje, treba usvojiti. Hvala na pažnji.
(Vojislav Šešelj, sa mesta: Replika.)