Poštovani poslanici, poštovana predsedavajuća, samo da pojasnimo šta je suština ovog amandmana.
Uzeću primer opštine Beočin, pošto se uskoro očekuje prodaja cementare. Recimo, opština Beočin i njen godišnji budžet ne prelazi 60-70, možda 80 miliona dinara. Po ovom osnovu, u jednoj godini, kada se proda Beočinska cementara, 5% je porez na prenos apsolutnih prava, ako je 60 miliona, vidite koliko je 5%, i sve to ulazi u jednom trenutku u taj budžet i u toj godini može da bude potrošeno.
Znači, biće situacija gde će taj jednokratni porez ili jednokratni prihod opštine da bude veći od tog budžeta. Ono što mi želimo da se obezbedi ovim zakonom, to je da ne bude tog jednokratnog trošenja sredstava, tako velikih sredstava, koja su godinama i generacijama stvarana u nekoj opštini. Jednostavno, da opština ima obavezu da ta sredstva uloži u kapitalne investicije, odnosno u investicije, u povećanje samih nekretnina, i uopšte, objekata koji se nalaze na teritoriji te opštine.
Znači, ovde se ne povećava obim finansiranja uopšte, niti se zadire u finansiranje od strane Vlade, već se samo stavlja jedna granica, kako bi se ta sredstva savesnije trošila, da ne bi završila tako što bi se jednokratno potrošila. I, kada nas neko pita - gde su pare od cementare, možemo reći - e, pa u jednoj godini smo potrošili u budžet, da li smo kupili kola, podelili plate ili uradili nešto treće. Umesto toga, treba da postoje namenske investicije, da to ide u puteve, kanalizaciju ili nešto drugo od infrastrukture, kako bi se, jednostavno, taj objekat koji je grad izgubio, recimo tu cementaru, na neki način vratio.