Gospođo predsednik, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je poznato Demokratska stranka Srbije je imala svoj stav prilikom prvobitno podnetog predloga istog ovog zakona. Tada su bile bitne dve stvari zbog kojih zakon nismo podržali i on je, srećom, povučen iz procedure.
Srećom, jer je po našem mišljenju imao manjkavosti od kojih bi se mogle, onako grubo, navesti samo dve najvažnije. Prva je što je članom 78. Zakona o uređenju sudova decidirano rečeno da se u budžetu Republike Srbije posebno iskazuju prihodi od rada sudova, u šta ulaze sudske takse. Ti posebno iskazani prihodi usmeravaju se za izgradnju pravosudnih objekata, investiciono održavanje zgrada, nabavku opreme, materijalne troškove, rešavanje stambenih pitanja i stručno usavršavanje.
Prema tome, ovog puta imamo novi kvalitet, sudse takse, i, vidljivo je, ovog puta se koriste za poboljšanje rada pravosuđa, ali postoji opipljiva veza između sudske takse i sudova i drugih pravosudnih organa. To je jedna stvar.
Druga stvar je da smo mi imali velike primedbe na sam iznos, što je vrlo osetljivo, jer su iznosi sadržani u prvobitnom predlogu, (a sada su srećom manji), zaista bili takvi da apsolutno nisu odgovarali platežnoj mogućnosti građana. Upravo je to jedna od okolnosti na koju, jednostavno, moramo obratiti pažnju i o čemu moramo voditi računa.
Rečeno je više puta, ali mora da se ponovi - ukoliko se ti iznosi odrede enormno visoko, građani će doći u situaciju da jednostavno neće moći da ostvare svoje pravo pred sudom. To je ono što se nikako ne sme dozvoliti. Doduše, pomenuto je u prethodnim izlaganjima da je tu institut oslobađanja sudske takse na osnovu uverenja o imovnom stanju, kako se to popularno kaže u narodu - siromaško uverenje, međutim, moram da ukažem na činjenicu da naši sudovi, a posebno u poslednje vreme, retko dozvoljavaju to pravo i retko posežu za tom mogućnošću, tako da je jedan određeni broj građana zaista stavljen u nepovoljan položaj.
Druga je stvar što se polazi od toga da sudske takse ulaze u troškove spora, dakle, samim tim što troškove u parnici snosi stranka koja je podlegla u sporu, dakle ona stranka koja ga je izgubila, ona tu ima jednu vrstu sankcije, dakle mora te troškove da plati. To tako izgleda samo ako se govori eks katedra. U praksi je to malo drugačije. Prvo, vrlo često se događa da se ne može naplatiti taj trošak, a sa druge strane često se dešava, pa je i to razlog zašto se mora voditi računa koje su visine, da se jednostavno taksa i ne plati.
Podsetiću vas, u tom slučaju, ako se taksa ne plati, ide upravi prihoda, dakle opštine sprovode izvršenje, prinudnu naplatu ovih taksi, a ta naplata ide vrlo sporo, teško i od toga sud neće moći da ima puno koristi. Ta je okolnost, takođe, veoma važna, jer se ne radi ovde samo o platama sudija. Maločas je to rekao i gospodin ministar - radi se o ogromnom aparatu u sudovima, ti ljudi rade jedan vrlo odgovoran i vrlo težak posao, a zaista su mizerno i bedno plaćeni. Dakle, kao i nosiocima pravosudnih funkcija i ovim ljudima se apsolutno moraju povećati plate, ako ni zbog čega drugog, ono zato što rade jedan vrlo odgovoran posao.
Kod sporova imamo nekada, što je takođe istaknuto, da su vođeni iz šikanoznih razloga, da su nepotrebni, i to je zaista čest slučaj. Međutim, ima slučajeva kada se spor zaista mora podneti i tu je sada veoma teško naći pravu meru. Amandmani Demokratske stranke Srbije upravo se kreću u tom pravcu, u pokušaju da nađu jedan balans između tih potreba ali i stvarnih platežnih mogućnosti građana, odnosno i s obzirom na vrstu spora koji se vodi. Neki su sporovi češći, potežu se upravo zbog nužnosti, a neki su ređi.
Svaki od ovih amandmana ima logičan sled događaja; naime, tako su poređani da ukoliko su išli jednom linijom, onda se te linije drže do kraja i upravo je zato meni lično malo nejasno zašto su neki od ovih amandmana usvojeni a neki nisu, iako su oni u strogoj međusobnoj, tesnoj povezanosti i vrlo je teško odvojiti jedan od njih a da nemate čvrstu celinu.
Dolazimo u opasnost, a mi smo o tome i prošli put govorili, ukoliko bismo preterali sa ovim vrednostima, (doduše, sada tu nekih velikih primedaba nemamo, izuzev ovih koje su istaknute amandmanima) i postoji mogućnost da neko svoje pravo ne ostvari. Pomenuta je zastara, što je manje opasno, jer u pravu postoji institut koji se zove - prekid zastarelosti, prema tome, tome se može nekako i doskočiti.
Daleko je opasnije kada čovek dođe na ivicu beznađa, a kod nas je vrlo dobro poznato kako to izgleda, i onda uzima pravdu u svoje ruke i na taj način pokušava da putem raznih agencija (i to smo, nažalost, videli u praksi) vrši naplatu svojih dugova, i to takođe treba izbeći.
Da zaključim - DSS će, naravno, iz dva glavna razloga podržati ovaj zakon, ali će istrajati kod svojih amandmana, koji će, po nama, ukoliko se usvoje, dati zakonu jednu sasvim prihvatljivu meru da se nađe pravi balans između potreba i onoga što zaista moraju i treba da snose građani, odnosno njihovih platežnih mogućnosti. Hvala lepo.