Reč ima narodni poslanik Nebojša Jović, a posle njega narodni poslanik Dušan Budišin.

Vlada Republike Srbije kao razlog da podnese Narodnoj skupštini na usvajanje Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama navodi da je zakon stupio na snagu 23. aprila 1994. godine, a izmene i dopune izvršene su u dva navrata - prvi put krajem 1995. godine, a drugi put aprila 1997. godine. To je neosporna činjenica i mi smatramo da sudske takse treba povećati, ali se postavlja pitanje u kom iznosu.

Sudske takse su u potpunosti deo prihoda budžeta Republike Srbije, a jedna od svrha sudskih taksi je i da rad sudova finansiraju učesnici sudskog postupka; uvećanjem sudske takse povećava se učešće taksenih obveznika za finansiranje radova sudova. Ne sporim da su takse deo prihoda budžeta, ali se postavlja pitanje - ako se takse povećaju do 10 puta, ko će biti učesnik sudskog postupka.

Ako se usvoji Predlog zakona koji je na dnevnom redu ove sednice Narodne skupštine, učesnici sudskog postupka biće jedan manji broj privilegovanih ljudi, ljudi koji imaju sredstava i koji će moći iz svojih sredstava da plate taksu i da brane svoja prava pred sudom. Znači, jedna velika većina ljudi neće moći da ostvaruje svoja prava i brani svoj ugled pred sudom. Jer, u ovakvim uslovima u kakvim žive građani Srbije, gde je standard na niskom nivou, iz svog ličnog budžeta građani neće biti u mogućnosti da izdvoje sredstva da bi vodili sudski postupak.

Ako ste Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama hteli da povećate efikasnost rada sudova time što će biti manji broj sudskih procesa, onda ste verovatno u pravu.

U poslednje vreme u Srbiji se putem štampe, radija, televizije, raznih tribina vrlo često blati ugled pojedinih ljudi i vređaju se ljudi neosnovano i bez razloga. Ako osoba smatra da joj je naneta uvreda, može pred sudom povesti sudski postupak, tj. podneti privatnu tužbu, a da bi to učinila, shodno tarifnom broju 26. tačka 1, za privatnu tužbu plaća se sudska taksa od 500 dinara, za razliku od dosadašnjih 160 dinara. Ako lice iz navedenih razloga želi da podnese tužbu a nije vično tome, pa mora koristiti usluge advokatske komore, advokata, to mora platiti 2.400 dinara, pa ako ga advokat zastupa na ročištu to iznosi 2.800 dinara, da bi se poveo sudski postupak po privatnoj tužbi potrebno je 5.700 dinara, a to je skoro jedna prosečna zarada u Srbiji.

Neko će pomisliti ili javno reći - ne mora da se tuži. Bio bih srećan da nam je kultura takva da svako ima poštovanja prema svakom, da se svako sa uvažavanjem obraća svakom, ali bojim se da postoji mnogo uvreda, kleveta i neistina kao razlog za sudski postupak.

Takođe bih prokomentarisao i tarifni broj 10. koji govori - za predlog da se sprovede deoba zajedničkih stvari ili imovine, za odluku po predlogu za deobu, za žalbu protiv odluke po predlogu, kao i za drugostepenu odluku, plaća se 1.000 dinara, umesto 200 dinara po dosadašnjem zakonu. Da bi se izvršila deoba, recimo, parcele pred sudom na dva dela, treba platiti geodetsku upravu, a po njihovoj tarifi to košta 2.550 dinara. Smatram da je povećanje takse od 200 dinara na 1.000 je zaista cifra koja ne treba da stoji, jer svako od nas će biti u nekom životnom dobu prinuđen da izvrši podelu neke zaostavštine.

Ili, šta reći o tarifnom broju 11. gde se za predlog za uređenje međa, za odluku po predlogu, za žalbu protiv odluke po predlogu, kao i za drugostepenu odluku, plaća 1.000 umesto 300 dinara po dosadašnjem zakonu. To je veliko opterećenje ako se uzme u obzir da važeći postupak oko uređenja međa ne može da se izvrši bez geodetske uprave, a po njihovoj tarifi to iznosi 1.700 dinara, i da ne nabrajam usluge advokata, ročišta i sve ostalo.

Na kraju treba reći da nije tačno obrazloženje da se noveliranjem zakona predlaže srazmerno povećanje taksa, odnosno usklađivanje taksa sa promenjenim ekonomskim okolnostima, sa rastom zarada i cena, kao i sa drugim činiocima koji znatno utiču na poskupljenje rada sudova. Ekonomske okolnosti jesu promenjene, ali u negativnom smislu. Zarade jesu nominalno porasle, ali je njihova realna vrednost opala, što znatno utiče na standard građana. Plaćanje ovakvih sudskih taksa za građane bi bilo veliko opterećenje, pa u tom smislu poslanička grupa Socijalističke partije Srbije neće podržati predloženi zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama. Zahvaljujem.

 

Reč ima narodni poslanik Dušan Budišin, a posle njega Živko Selaković.

Gospođo predsednik, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je poznato Demokratska stranka Srbije je imala svoj stav prilikom prvobitno podnetog predloga istog ovog zakona. Tada su bile bitne dve stvari zbog kojih zakon nismo podržali i on je, srećom, povučen iz procedure.
Srećom, jer je po našem mišljenju imao manjkavosti od kojih bi se mogle, onako grubo, navesti samo dve najvažnije. Prva je što je članom 78. Zakona o uređenju sudova decidirano rečeno da se u budžetu Republike Srbije posebno iskazuju prihodi od rada sudova, u šta ulaze sudske takse. Ti posebno iskazani prihodi usmeravaju se za izgradnju pravosudnih objekata, investiciono održavanje zgrada, nabavku opreme, materijalne troškove, rešavanje stambenih pitanja i stručno usavršavanje.
Prema tome, ovog puta imamo novi kvalitet, sudse takse, i, vidljivo je, ovog puta se koriste za poboljšanje rada pravosuđa, ali postoji opipljiva veza između sudske takse i sudova i drugih pravosudnih organa. To je jedna stvar.
Druga stvar je da smo mi imali velike primedbe na sam iznos, što je vrlo osetljivo, jer su iznosi sadržani u prvobitnom predlogu, (a sada su srećom manji), zaista bili takvi da apsolutno nisu odgovarali platežnoj mogućnosti građana. Upravo je to jedna od okolnosti na koju, jednostavno, moramo obratiti pažnju i o čemu moramo voditi računa.
Rečeno je više puta, ali mora da se ponovi - ukoliko se ti iznosi odrede enormno visoko, građani će doći u situaciju da jednostavno neće moći da ostvare svoje pravo pred sudom. To je ono što se nikako ne sme dozvoliti. Doduše, pomenuto je u prethodnim izlaganjima da je tu institut oslobađanja sudske takse na osnovu uverenja o imovnom stanju, kako se to popularno kaže u narodu - siromaško uverenje, međutim, moram da ukažem na činjenicu da naši sudovi, a posebno u poslednje vreme, retko dozvoljavaju to pravo i retko posežu za tom mogućnošću, tako da je jedan određeni broj građana zaista stavljen u nepovoljan položaj.
Druga je stvar što se polazi od toga da sudske takse ulaze u troškove spora, dakle, samim tim što troškove u parnici snosi stranka koja je podlegla u sporu, dakle ona stranka koja ga je izgubila, ona tu ima jednu vrstu sankcije, dakle mora te troškove da plati. To tako izgleda samo ako se govori eks katedra. U praksi je to malo drugačije. Prvo, vrlo često se događa da se ne može naplatiti taj trošak, a sa druge strane često se dešava, pa je i to razlog zašto se mora voditi računa koje su visine, da se jednostavno taksa i ne plati.
Podsetiću vas, u tom slučaju, ako se taksa ne plati, ide upravi prihoda, dakle opštine sprovode izvršenje, prinudnu naplatu ovih taksi, a ta naplata ide vrlo sporo, teško i od toga sud neće moći da ima puno koristi. Ta je okolnost, takođe, veoma važna, jer se ne radi ovde samo o platama sudija. Maločas je to rekao i gospodin ministar - radi se o ogromnom aparatu u sudovima, ti ljudi rade jedan vrlo odgovoran i vrlo težak posao, a zaista su mizerno i bedno plaćeni. Dakle, kao i nosiocima pravosudnih funkcija i ovim ljudima se apsolutno moraju povećati plate, ako ni zbog čega drugog, ono zato što rade jedan vrlo odgovoran posao.
Kod sporova imamo nekada, što je takođe istaknuto, da su vođeni iz šikanoznih razloga, da su nepotrebni, i to je zaista čest slučaj. Međutim, ima slučajeva kada se spor zaista mora podneti i tu je sada veoma teško naći pravu meru. Amandmani Demokratske stranke Srbije upravo se kreću u tom pravcu, u pokušaju da nađu jedan balans između tih potreba ali i stvarnih platežnih mogućnosti građana, odnosno i s obzirom na vrstu spora koji se vodi. Neki su sporovi češći, potežu se upravo zbog nužnosti, a neki su ređi.
Svaki od ovih amandmana ima logičan sled događaja; naime, tako su poređani da ukoliko su išli jednom linijom, onda se te linije drže do kraja i upravo je zato meni lično malo nejasno zašto su neki od ovih amandmana usvojeni a neki nisu, iako su oni u strogoj međusobnoj, tesnoj povezanosti i vrlo je teško odvojiti jedan od njih a da nemate čvrstu celinu.
Dolazimo u opasnost, a mi smo o tome i prošli put govorili, ukoliko bismo preterali sa ovim vrednostima, (doduše, sada tu nekih velikih primedaba nemamo, izuzev ovih koje su istaknute amandmanima) i postoji mogućnost da neko svoje pravo ne ostvari. Pomenuta je zastara, što je manje opasno, jer u pravu postoji institut koji se zove - prekid zastarelosti, prema tome, tome se može nekako i doskočiti.
Daleko je opasnije kada čovek dođe na ivicu beznađa, a kod nas je vrlo dobro poznato kako to izgleda, i onda uzima pravdu u svoje ruke i na taj način pokušava da putem raznih agencija (i to smo, nažalost, videli u praksi) vrši naplatu svojih dugova, i to takođe treba izbeći.
Da zaključim - DSS će, naravno, iz dva glavna razloga podržati ovaj zakon, ali će istrajati kod svojih amandmana, koji će, po nama, ukoliko se usvoje, dati zakonu jednu sasvim prihvatljivu meru da se nađe pravi balans između potreba i onoga što zaista moraju i treba da snose građani, odnosno njihovih platežnih mogućnosti. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Živko Selaković.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poslaničkoj grupi SSJ dobro je poznato da država živi od raznoraznih poreza i drugih dažbina građana. Jedan vid poreza i dažbina jesu i sudske takse, a danas je na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama.
Gospodine ministre, niko ne kaže da je nama sudstvo dobrostojeće, mislim pre svega na finansije, ali povećanjem ovih taksi sigurno se ne može poboljšati efikasnost rada sudskih organa. Vlada Republike Srbije ovim predlogom zakona enormno povećava takse - neke 100%, neke 200%, neke 300%, a ima i 400%, pa i više od toga, čak do 70 puta.
Poslanička grupa SSJ se pita - da li na ovakav način treba obezbeđivati plate od 1000 nemačkih maraka mesečno, koje ste obećali sudijama? Znamo da se ljudi najčešće sude oko imovine, a u prvom redu seljaci. Tu je vrednost spora veoma velika, pa takse dostižu visinu od 15.000, 25.000, 50.000 dinara, a i više od toga, sve zavisno od vrednosti spora. Ima slučajeva da su takse veće nego što su potraživanja koja će građani ostvariti kod pravosudnih organa. Zato naš narod kaže: "Veća dara nego mera".
Zbog visokih taksi građani neće smeti da potraže čak ni izuzeće sudija, predsednika veća suda ili sudskog veštaka, a o razvodu braka i da ne govorimo, što je u našem sudstvu veoma česta pojava; i da ne navodim dalje, takvih primera ima dosta.
Ja bih opet iskoristio priliku da postavim jedno pitanje gospodinu ministru - po dolasku na vlast, a i u predizbornoj kampanji, veoma je potencirano pitanje zakona o denacionalizaciji. Sada vidim da su svi drugi zakoni preči - Zakon o dažbinama građana, pa čak i Zakon o lokalnoj samoupravi, koji smo nedavno usvojili, a primenjivaće se tek posle redovnih izbora, a kako svi tvrdite izbora neće biti za tri godine. Znači, smatram da je Zakon o denacionalizaciji trebalo da nađe mesto pre ovih zakona.
I na kraju, vezano uz ovo, s obzirom da su građani već opterećeni raznoraznim dažbinama, poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva neće i ne može prihvatiti ovaj predlog, jer bi se prihvatanjem ovakvog predloga zakona građani doveli u još teži materijalni položaj, pa bi morali da odustaju od sporova kojima traže ostvarenje svojih prava preko suda, jer, kako sam već rekao, desiće se da su takse veće od same vrednosti spora. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Arsen Kurjački.

Gospođo predsedavajuća, uvaženi ministre, kolege poslanici,  u obrazloženju za donošenje ovog predloga zakona Ministarstvo je navelo da se srazmerno uvećanje taksa usklađuje sa promenjenim ekonomskim okolnostima. Navodi se rast zarada sa jedne strane, i rast cena i troškova, sa druge strane. Svako od nas zna da je sve ove godine rast troškova bio drastično veći od rasta zarada.
Očigledno je, dakle, da se predlagač ravnao prvenstveno po porastu troškova. Skoro su enormno povećane kazne za saobraćajne prekršaje. Građani nisu mnogo protestovali zbog ovih drastičnih povećanja, sledili su logiku: ko napravi prekršaj, taj treba i da plati, a onaj ko ne pravi, taj neće ni imati troškove.
Međutim, ovakvo razmišljanje ne možemo primeniti na svim sudskim taksama. Iz kojih razloga? Pa, naime, ljudi su vrlo često, mimo svoje volje (dakle, ne insistiraju oni na tome i ne prouzrokuju svaki put potrebu za plaćanjem takse) prinuđeni da učestvuju u sudskim procesima - npr. zaostavštine, pokloni, razna uverenja, koja nam trebaju, koja nam traže, razvrgnuće imovinske zajednice, itd. Ili su, jednostavno, prinuđeni da traže sudsku zaštitu, zato što im je neko drugi uskratio njihovo pravo i oni jedino na taj način mogu da ga realizuju.
Dakle, mišljenja sam da ovakvim povećanjem iznosa nije postignut taj balans između potreba Ministarstva, tj. materijalnih troškova pravosuđa, i potreba građana za sudskom zaštitom.
Jednostavno, kako je već rečeno ovde, ne može se materijalni položaj pravosuđa, koji je zaista loš, popravljati jedino i isključivo na ovaj način. No, čuli smo od gospodina ministra da to i nije planirano.
Dakle, izmene i dopune ovog zakona odnose se isključivo na materijalnu stranu. Predlagač, po nama, nije iskoristio priliku kako bi poboljšao osnovni tekst ovog zakona. Očigledno da se nije imalo ili sluha, ili vremena, za sudsku praksu i probleme koji se javljaju po sudovima prilikom određivanja i naplate ovih sudskih taksa.
Reći ću samo nekoliko primera. Na primer, velike probleme sudijama koji rade ostavine, i naravno građanima koji učestvuju, predstavljaju odredbe zakona da se oslobađanje od plaćanja takse može dozvoliti samo stvarno nezaposlenima ili onima koji nemaju imovinu, po pitanju ostavina. Postavlja se pitanje - šta sa stotinama hiljada ljudi koji su fiktivno zaposleni, koji su na takozvanim prinudnim odmorima, a faktički su bez ikakvih primanja?
U momentu kada sud donese rešenje o nasleđivanju, a to je praksa, tada se smatra da stranka ima imovinu, i sudije ne oslobađaju te naslednike od taksa koje im slede. To je u praksi već potvrđeno i predstavlja veliki problem.
Znači, dolazimo u situaciju da naslednik koji nema nekih drugih prihoda, a vodi se kao zaposlen, fiktivno je zaposlen, treba da proda tu imovinu da bi mogao da plati sudsku taksu. To je problem koji se javlja i vrlo teško se rešava.
Takođe, primer iz privrednih sudova, odnosno sadašnjih trgovinskih sudova: često se dešava da se, radi izbegavanja plaćanja takse po toj višoj tarifi za privredne sudove, se kao sutužitelji pojavljuju i neka fizička lica koja nemaju nikakvih osnova za to. Ti isti se kasnije u toku procesa povlače, ali je u startu već plaćena ta niža taksa, po tarifi sudova opšte nadležnosti. Dakle, predlagač je propustio šansu da ovog puta inovira ovaj zakon i tako ga poboljša, u svim onim delovima gde se kroz praksu pokazao kao manjkav. Jasno je da je pažnja ministarstva bila koncentrisana isključivo na povećano ubiranje finansija, što nije trebalo, po nama, da bude jedini cilj ovih izmena, kada se već pristupilo izmenama i dopunama ovog zakona.
Ako ovaj predlog dobije načelnu podršku, mi ćemo amandmanima, koji nam još nisu usvojeni, pokušati da ga doteramo da bude malo primereniji ovom sadašnjem vremenu i opštoj situaciji i da ga malo približimo toj svakodnevnoj praksi koja ovoga puta nije uzeta u obzir.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS neće dati podršku niti će glasati za ovaj zakon, u kome povećanje taksi ide do te mere da ih najsiromašniji slojevi naših građana u Srbiji ne mogu podneti, imajući u vidu, pre svega, činjenicu da se mnogi sporovi vode od tri do 15 i 20 godina. Zamislite jedan spor, čija je vrednost 100.000 dinara, ako se vodi 15 godina i ako treba platiti taksu na tužbu, taksu za odgovor na tužbu, taksu na žalbu, taksu na brojna rešenja, veštačenje u nekim imovinskim sporovima. Sve to može dovesti do toga da onaj ko je pokrenuo parnični ili vanparnični postupak neće biti u mogućnosti da naplati potraživanje koje je imao.
Dame i gospodo narodni poslanici po proceni SRS i mojoj, pošto poznajem uporedno pravo u drugim zemljama, ocenjujem da Engleska, kao kolevka nezavisnosti sudstva, ima ukupno 1.630 sudija na svim nivoima. Ministar Batić je danas izneo podatak da mi u Srbiji danas imamo oko 3.000 sudija, da imamo veliki broj, doduše nije spomenuo, stručnih saradnika i da ima ukupno zaposlenih u pravosuđu 19.000. U tesnoj vezi je položaj pravosuđa sa brojem sudija i sa brojem zaposlenih u pravosuđu. Šta će nama 3.000 sudija?
Zašto mi nemamo efikasno pravosuđe? Zašto se stalo sa reformom pravosuđa? Pozdravljao sam zalaganja mnogih da se ide u reformu pravosuđa. Reforma pravosuđa ne podrazumeva da je posao završen, jer je DOS obećao u predizbornoj kampanji i od dolaska na vlast do današnjeg dana je najavio bezbroj promena koje treba izvršiti u pravosuđu. Stalo se na tome.
Broj sudija u ovoj zemlji mora biti smanjen i zahtev Vrhovnog suda, Ministarstva pravde i Vlade, po mišljenju srpskih radikala, mora biti takav da oni koji nisu u mogućnosti da odgovore zadatku sudije, kao privilegije u društvu, ne mogu da rade taj posao. U tom pravcu treba izvršiti inspekciju, od Ministarstva pravde i Vrhovnog suda, preko svih nivoa sudova, i doći do podataka koliko koji sudija danas ima primljenih predmeta u radu, koliko mu je odluka ukinuto, koliko su mu odluke prinačene i vraćene na ponovni postupak, da se vidi ko u pravosuđu danas radi.
Svakako je dobra inicijativa predlagača , po mišljenju srpskih radikala, da treba povećati plate sudija, ali ne samo sudija, nego i onih 19.000 zaposlenih u pravosuđu, jer i oni rade jedan odgovoran posao i učestvuju u radu pravosuđa, ako želimo da nam pravosuđe bude što efikasnije.
Svedoci smo da u Srbiji danas ima stotine hiljada nerešenih predmeta, da se parnice vode drastično dugo. U tom pravcu, srpski radikali smatraju da je nužno doneti novi zakon o parničnom postupku, skratiti postupak parničenja, doneti zakon o vanparničnom postupku i ograničiti vreme vođenja parničnog i vanparničnog postupka. No, kao što je rekao ministar Batić, to nije u nadležnosti republičkog parlamenta, ali DOS u saveznom parlamentu mora insistirati i pokrenuti inicijativu da se donese novi zakon o parničnom postupku, da parnica ne može da traje godinama.
Sposoban sudija, ako je završio pravni fakultet sa osmicom, devetkom i desetkom, neće da vodi postupak 10-15 godina. Čak neki i odu u penziju a ostane u nasleđe kolegi određeni predmet. Ko nije u stanju da za godinu dana presudi najteži predmet, taj nije za sudiju. Zbog toga zakon o parničnom postupku mora biti donet.
Mi smo za to da se sudijama povećaju plate, ali isto tako ističem - SRS je razumela i čula više puta, još pre godinu dana, da će sudije dobiti odmah 1.000 maraka. Zašto sudije nisu već do sada tih 1.000 maraka dobile? Ima još jedna stvar - ove sudske takse su mogle biti naplaćene, jer su mnoge nenaplaćene i danas. To je jedna stvar. A, druga stvar, povećanjem sudskih taksi nećemo postići efikasnost, jer mnogi neće moći ni doći pred sud. Zaštitimo najsiromašnije slojeve stanovništva.