U obavezi sam, po Poslovniku ...

Niste u obavezi da mi onemogućite da govorim po Poslovniku.

... da intervenišem.

Glavni ratni zločinac u Republici Srpskoj je Ljubiša Savić Mauzer, visoki funkcioner Demokratske stranke. On je u   Janji   pobio   najviše   ljudi,  više  od   hiljadu   TAM-ova 3,5-tonaca opljačkao.

Gde vam je tu povreda Poslovnika, narodni poslaniče?

Povreda Poslovnika je što vi puštate Čedomira Jovanovića da razne optužuje, a glavni ratni zločinci su bili Đinđićevi kompanjoni.

Da li se još neko od predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa javlja za reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Zoran D. Nikolić, kao predstavnik poslaničke grupe.

Uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, priznajem da je teško posle toliko izliva optužbi, samooptužbi, izrečenih za ovom govornicom, govoriti normalno o Predlogu zakona koji je na dnevnom redu, ali uzeću  pravo da pokušam. Kažem - nije lako.
Pre nego što dam bilo kakav komentar u vezi sa ovim zakonom, dužan sam da podsetim i sebe i vas da je Narodna skupština, pre izvesnog vremena, donela odluku u skladu sa Ustavom da se oblast krivičnog zakonodavstva uredi na saveznom nivou.
Ne ulazim u razloge, o njima je i gospodin ministar govorio, da li je ovu odluku Narodne skupštine bilo moguće sprovesti ili ne u ovim uslovima, ali je nedopustivo preći preko jedne odluke Narodne skupštine vezano za ovu oblast, kao da je uopšte nema.
Mislim da ona pokazuje jedan odnos nipodaštavanja ovog parlamenta, a isto tako i nipodaštavanje kriterijuma podele na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, koja ovako postaje samo proklamacija, jer je očigledno da se jedina prava moć i vlast u ovoj državi nalazi u rukama Vlade.
Rasprava o krivičnom zakonodavstvu svake države, pa i naše, zapravo je rasprava o osnovnim vrednostima, pravima i slobodama na kojima počiva svaka civilizovana zajednica, uključujući i način očuvanja ovih vrednosti u borbi protiv društveno opasnih pojava i njihovih nosilaca.
Dakle, pravo pitanje, po mom mišljenju, je koje vrednosti našeg društva se štite ovim zakonom i na koji način.
Kao narodni poslanici smo dužni da damo pošten odgovor na ovo pitanje, a od toga će svakako zavisiti i ukupan odnos parlamenta prema Predlogu zakona. Za nas socijaliste ovaj predlog zakona sadrži delove koji se mogu i prihvatiti, ali u svom većem delu je neprihvatljiv, nedorečen, ponegde i kontradiktoran, pa kao takav, u celini, neće imati našu podršku.
Pokušao bih da u narednom izlaganju obrazložim date ocene. Uvodne odredbe Predloga zakona tiču se ukidanja smrtne kazne i njene zamene za kaznu zatvora od 40 godina za najteže oblike teških krivičnih dela. Ovo je logična posledica nedavno izvršenih promena u krivičnom zakonodavstvu na saveznom nivou.
Za nas socijaliste pitanje smrtne kazne, odnosno postojanja smrtne kazne rešeno je u političkom smislu donošenjem saveznog Ustava još 1992. godine. Ali, mislim da je prava prilika i zašto ne reći - malo je država koje bi ukinule smrtnu kaznu da su se našle u okolnostima koje su pratile Srbiju u poslednjoj deceniji. To su bile okolnosti iz godine velikih pritisaka i ucena, sankcija i ekonomskog osiromašenja, godine silnih podrški albanskom terorizmu i separatizmu, godine hiljadu izbeglih i raseljenih i agresije na našu zemlju.
Kažu da je ukidanje smrtne kazne jedan od uslova za naš ulazak u Savet Evrope, iako u tom telu ima država koje to u svom zakonodavstvu nisu učinile. Naročito su neprihvatljive kritike našeg krivičnog zakonodavstva od strane onih država koje svoje maloletnike još uvek ubijaju na elektrinim stolicama.
Članom 5. Predloga zakona uvedeno je novo krivično delo - nasilje nad pripadnikom drugog naroda, etničke grupe ili verske zajednice, kojim je propisano da će se kazniti onaj ko pripadnika drugog naroda, etničke grupe ili verske zajednice napadne, teško vređa, zlostavlja ili vrši drugo nasilje na način ili pod okolnostima koji izazivaju osećaj nesigurnosti ili neravnopravnosti.
U obrazloženju zakona navodi se da je učestalo nasilje nad tim građanima i da to opravdava uvođenje ovog krivičnog dela. Nisam siguran da je ova tvrdnja zasnovana na realnim činjenicama. Srbija nikada u svojoj istoriji nije bila genocidna država, nikada nije bila država u kojoj je nasilje nad građanima druge vere ili nacionalnosti bilo karakteristična pojava.
Jer da jeste, Srbija bi kroz svoje dugo postojanje verovatno do sada postala jednonacionalna država, u kojoj bi svi ugroženi po nacionalnom ili verskom osnovu napustili ovaj prostor. Na sreću, od svetoga Save pa do današnjeg dana, svi uniženi i obespravljeni dolazili su upravo u Srbiju i u njoj nalazili sigurno i bezbedno utočište i za sebe i za svoje najbliže.
Pa zašto nam se onda predlaže novo krivično delo koje, po nama, nema objektivnog uporišta u našoj istoriji, a ni u našoj sadašnjici. Verovatno zato da bi se u svetu predstavili kao država u kojoj caruje nasilje nad pripadnicima drugih naroda, pa to sada treba oštro sankcionisati; ili možda zato da se u ovom lancu sopstvenog samooptuživanja za tuđe grehe i tuđa nasilja nad našom državom i našim narodom doda još jedna sramna karika; ili možda zato da se u eri sveopšteg prekrajanja istorije borba protiv terorizma i terorista na Kosovu i Metohiji predstavi kao nasilje nad drugim narodom.
Sve ovo upućuje da je uvođenje ovog krivičnog dela nepotrebno, čak i štetno. Slično se može reći i za novo krivično delo povrede slobode kretanja i nastanjivanja. Mislim da se ovim delom zapravo štiti nešto što i nije ugroženo. Podsetiću vas da je u ovoj državi, i u državi koja je prethodila ovoj državi i u vreme jednopartijskog sistema, sloboda kretanja bila jedna od osnovnih sloboda koja se poštovala.
Inače, nemam ništa protiv da se ustavna prava i slobode čoveka i građanina štite rigorozno krivičnim zakonodavstvom, ali ako se već štiti sloboda kretanja koja, po meni, nije nikada bila ugrožena na ovim prostorima niti je to danas, šta je to sa ustavnim pravom na državljanstvo? Ustav Republike Srbije propisuje da državljanin ove države ne može biti lišen državljanstva, proteran ili ekstradiran. Pa na primeru kidnapovanja i isporuke Slobodana Miloševića upravo je Vlada Republike Srbije skinula zaštitu koju Ustav pruža svakom svom građaninu u ovoj sferi.
Kako uopšte onda ima smisla promena krivičnog zakonodavstva ako Vlada, koja je najodgovornija za izvršavanje zakona, krši Ustav i zakone kada oceni da je to korisno. Takva makijavelistička logika obesmišljava i potrebu donošenja novog ustava, jer se može govoriti o novom ustavu samo ukoliko prethodno prihvatamo, podržavamo i poštujemo postojeći Ustav, a to u ovoj Srbiji, na žalost, nije slučaj.
Što se tiče krivičnog dela veleizdaje, ima i u njemu dosta dobrih elemenata, a za javnost ću ga pročitati: "Kazniće se zatvorom od najmanje pet godina onaj ko pokuša da upotrebom sile promeni ustavno uređenje Republike Srbije, da svrgne njene najviše državne organe ili da ugrozi teritorijalnu celovitost Republike Srbije."
Ovaj prvi i treći element, znači promena ustavnog uređenja i ugrožavanje teritorijalne celovitosti, svakako da ima opravdanja inkriminisati, ali bojim se da će ova terminologija koja je upotrebljena ovde, da će ko pokuša da svrgne najviše državne organe, na način kako je to napisano, zapravo poslužiti za borbu protiv političkih protivnika.
Mi vidimo da su danas realnost u Srbiji, ne samo ovih godina, nego i u godinama za nama, brojna javna okupljanja, demonstracije, u kojima građani i političke grupacije izražavaju nezadovoljstvo radom države, radom Vlade, radom državnih organa.
Hoće li se neko usuditi da tumači novi element ovog krivičnog dela, pokušaja svrgavanja državnih organa, ako se desetine hiljada ljudi okupi pred zgradom Vlade, ili Skupštine, i traži smenu Vlade ili prevremene izbore?
Voleo bih da me praksa demantuje i da ovde zaista ne dođe do zloupotrebe u borbi protiv političkih neistomišljenika.
Rekao sam i na početku, a i sada kažem, ima u ovom predlogu zakona i dobrih elemenata - pre svega, dobro je što je pooštrena kaznena politika, koja se vezuje za krivična dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina, protiv izbornih prava i slobode izjašnjavanja, protiv dostojanstva ličnosti i morala, protiv zdravlja ljudi i čovekove okoline. Smatramo da će zaprećivanje oštrijim sankcijama za ova dela doprineti i smanjenju ovih dela.
Ono što mislim da nedostaje ovome, a moglo je da nađe mesta i u ovom predlogu zakona, vezano je za krivično-pravnu zaštitu maloletnika. Naročito je ostalo nezaštićeno mentalno zdravlje maloletnih lica. Podsetiću vas kada smo razmatrali Predlog zakona o zaštiti maloletnika pre par meseci u ovom parlamentu zakon nije usvojen, ali je bar kroz diskusiju svih onih koji su uzeli učešće u raspravi, a pripadali su svim poslaničkim grupama, taj segment zaštite maloletnih lica dobio, čini mi se, punu podršku pa je tada čak bilo reči - nije u redu da se to propisuje na blanketni način znači u posebnom zakonu; zaštiti mentalnog zdravlja maloletnih lica mesto je u krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije.
Dakle, prava prilika je bila da se ovim zakonom mentalno zdravlje uredi. Žao mi je što to nije učinjeno od strane Vlade, čak nije bilo ni amandmana narodnih poslanika, to je zamerka i svima nama, i ono što čak možda na neki način može da deluje i stimulativno na one koji razaraju mentalno zdravlje maloletnika, a tu smo pre svega mislili na sekte.
Ukidamo član 238. koji je vezan za zloupotrebu vere i crkve u političke svrhe. Mislim da smo mogli malom izmenom ovoga člana upravo sankcionisati jedno veliko društveno zlo, koje objektivno narasta i objektivno utiče na zdrav život mladih ljudi.
I na kraju ovog dela izlaganja, mali komentar nove grupe krivičnih dela protiv korupcije. Nema sumnje da jeste korupcija jedno društveno zlo, sa kojim se suočavamo kao društvo i država, ali smatramo da se ovde, u konkretnom slučaju, radi o duplom normiranju, koje će samo smetati u primeni, i otkrivanju i sankcionisanju.
Zadržavanje krivičnih dela primanja mita i davanja mita na snazi i regulisanje krivičnih dela protiv korupcije na drugi način, a svi elementi tih dela jesu u suštini elementi dela primanja i davanja mita, u praksi će dodatno otežati sankcionisanje ove nepoželjne društvene pojave.
Mislim da je ovde pravi odgovor u teškoći dokazivanja tih dela, jer su i počinilac i svi izvršioci vezani zajedničkim interesom - da se delo ne otkrije. Zbog toga mislim da je pravi odgovor ne u duplom normiranju korupcije kao društvenog zla, nego u osposobljavanju organa gonjenja i otkrivanja ovih dela, i to kako kadrovski, tako materijalno i tehnički, da se uspešnije hvataju u koštac sa ovim društvenim zlom. Toliko i hvala.
Zbog svega toga, moram da kažem, SPS neće dati podršku ovom zakonu.

Da li još neko od predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Ako ne, prelazimo na raspravu u načelu, po redosledu narodnih poslanika, prema prijavama za reč u načelnoj raspravi o zakonu o izmenama i dopunama Krivičnog zakona.
Prvi prijavljeni je narodni poslanik Đorđe Mamula.

Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije, o kome danas raspravljamo, prvo je u formi radne verzije podeljen poslanicima ove skupštine juna meseca prošle godine. Tada je i počela javna rasprava, po mišljenju poslaničke grupe DSS, mada vidim da ostali ne dele mišljenje i kažu da javne rasprave nije bilo. Ta radna verzija pretočena je u predlog od 13. septembra prošle godine i vidi se da nijedna sugestija iz javne rasprave nije uvažena, tako da je predlog ušao u proceduru.

Podneto je više amandmana od svih poslaničkih grupa. Poslanička grupa DSS je podnela 50 amandmana. Predlog je povučen zato što je ukinuta smrtna kazna na saveznom nivou i novi predlog je podnet 13. novembra. Nijedan amandman nijednog poslanika nije našao mesto u ovom predlogu od 13. novembra, tako da izgleda da smo svi pali na ispitu iz krivičnog prava kod Vlade Srbije, jer je prosto neobjašnjivo kako je moguće da od više amandmana, koji su vrlo dobri, nijedan nije eksperte iz Vlade Srbije inspirisao da te amandmane uvaži.

Što se tiče kvaliteta ovog zakona, poslanička grupa DSS ne deli optimizam Vlade Srbije i veoma smo rezervisani prema nekim rešenjima. Predlog je napisan rutinski, bez dovoljno obaveštenosti o savremenim tokovima krivično-pravne misli i zakonodavstva. Moram da kažem da nije došlo do dobre definicije krivičnih dela. Konstrukcija zakonskog opisa dela kod većine je pogrešna, tako da se osećala laički pristup. Opis dela nije određen, tako da jasna zakonska razlika ne postoji između radnji i posledica, što može imati veoma ozbiljne konsekvencije u krivičnom pravu.

Najveća novina nije ukidanje smrtne kazne, zato što je ona ukinuta u saveznom zakonu, tako da se odmah tu razumemo. Tu obavezu smo preuzeli ratifikovanjem Drugog protokola Pakta o građanskim i političkim pravima i jednoglasno je u oba veća Savezne skupštine doneta odluka da se ukine smrtna kazna. Da li je ta procena bila dobra, to ćemo još da vidimo.

Uglavnom, izgleda da je glavni motiv bio da se zakuca na vrata Saveta Evrope, a da se zaboravlja u kakvim su društvenim okolnostima živele države Evropske zajednice do 1984. godine, kada je tamo doneta odluka da se ukine smrtna kazna. U Francuskoj su se, za vreme Miterana, kotrljale glave sa giljotine. Treba imati na umu kakav je tamo bio životni standard u vreme pred ukidanje smrtne kazne. To presađivanje rešenja iz Evropske unije, bez obzira na to kakve su društvene okolnosti, ne čini mi se najboljim, ali dobro, račun za to ukidanje smrtne kazne možda stigne brže nego što mislimo.

Pored toga, mi smatramo da političke slobode malo znače u društvu bez socijalnih sloboda. Ako ne bude bilo odgovarajućih socijalnih sloboda, onda u izostanku tih sloboda nalazi se izvor kriminala, o čemu treba da se vodi računa.

Pojačana represija koja se predlaže zakonom nije lek za društvo. Mi smo i do sada imali vrlo visoke kazne u zakonu, a uslovi u našim zatvorima su bili veoma teški, tako da, kada se upoređuju ta merila sa evropskim zakonima, mi treba da imamo pred sobom činjenice kakva je situacija u našim zatvorima i šta znači 10 godina u našem zatvoru, a šta znači 10 godina u švedskom.

Mi smatramo da je brza i efikasna pravda, ali ne brzopleta, za sve počinioce krivičnih dela, najefikasnija borba protiv kriminala. Možete imati koliko god hoćete stroge kazne, ali ako nema brze i efikasne pravde za sve počinioce krivičnih dela, onda možemo imati za svako delo predviđenu doživotnu robiju, to neće dati neke rezultate.

S druge strane, treba imati na umu da je Krivično pravo najmoćnije onda kada državni aparat ne vrši nikakav pritisak da to krivično pravo izvrši svoju ulogu. To bi trebalo imati na umu i danas. Učinak krivičnog zakona i kazni zavisi od niza činilaca, a ne samo od strogih kazni.

Moram da kažem da je neobjašnjivo kako to da se krivično delo širenja lažnih vesti zadržalo u Krivičnom zakonu. To je verbalni politički delikt, skraćena verzija neprijateljske propagande. Ako se ukida smrtna kazna da bi se pokucalo na vrata Saveta Evrope, onda mora da se ukine i krivično delo širenja lažnih vesti ili da se ono preformuliše. U našem okruženju, krivično delo širenja lažnih vesti u Sloveniji je ukinuto 1989. godine, a u Crnoj Gori 1992. godine. Ovde je formulisano na takav način da u bitnoj meri nije izmenjeno onako kako je bilo predviđeno 1959. godine.

Nije pružena odgovarajuća zaštiti funkcionerima pravosuđa. U nekim zemljama u okruženju komentarisanje sudske presude košta 150 dnevnica ili šest meseci zatvora. Kod nas se presude komentarišu kako ko hoće. U takvoj atmosferi nema autoriteta sudova i pravosudnih organa.

Neka dela su formulisana prevaziđeno, kao na primer ugrožavanje javnog saobraćaja. To je, takođe, moglo da nađe mesto u ovim izmenama. O kompjuterskom kriminalu nema reči, tako da sada imamo situaciju da policija obučava svoje kadrove kako da otkrivaju kompjuterski kriminal, a da u Krivičnom zakonu to delo ne postoji, tako da će policija biti obučena za krivična dela koja nisu predviđena Krivičnom zakonom.

Pored toga, budući da se sada predlaže kazna od 40 godina zatvora, smatramo da bi Ministarstvo pravde trebalo ozbiljno da razmisli da o pravima zatvorenika više ne odlučuju uprave zatvora i odeljenja Ministarstva pravde, već posebni sudovi, jer je nezamislivo da oni koji sprovode kaznu lišenja slobode odlučuju i o pravima zatvorenika.

U načelu ćemo glasati za ovaj zakon. Poslanicima ćemo preporučiti naše amandmane, a što se tiče predstavnika Vlade, smatram da nećemo morati mnogo da ih ubeđujemo u suštinu naših amandmana.