Dame i gospodo poslanici, uvaženi gosti, ja bih želeo samo da podsetim sve vas i predsednicu Skupštine Republike Srbije, gospođu Mićić, da je, po članu 9. Ustava Republike Srbije, jedini čovek koji može da predstavlja Republiku Srbiju upravo predsednik Republike Srbije.

Ali, njegovog potpisa nema na sporazumu i zato ga nismo zvali.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: - POLAZNE OSNOVE ZA PREUREĐENjE ODNOSA SRBIJE I CRNE GORE
Primili ste Polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore, koje je Narodnoj skupštini dostavila Vlada Republike Srbije.
Podsećam vas da, prema članu 157. stav 3, a shodno članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Narodni poslanik Branislav Ivković, predsednik poslaničke grupe SPS, predložio je duže vreme rasprave, 20 časova. Međutim, na jučerašnjem sastanku gospodin Ivković je povukao taj predlog.
Da li želite reč?

Dame i gospodo poslanici, mi smo, kao poslanička grupa Socijalističke partije Srbije, predložili da se vreme rasprave o ovoj tački dnevnog reda, koja zaista zadire u osnovne elemente državnosti i države u kojoj živimo, produži sa uobičajenih pet časova na 20 časova, što bi u krajnjoj kalkulaciji značilo da bi, na primer, poslanička grupa Socijalistička partije Srbije imala pravo na svega 160 minuta za istupanja svojih 37 poslanika.
Samo one koji su i ranije bili u ovom parlamentu, od 1990. godine pa nadalje, da podsetim da je u vreme kada je Socijalistička partija Srbije imala većinu ili koaliciju sa većinom Poslovnik davao mogućnost - na primer, danas bi poslanici Socijalističke partije Srbije mogli da govore 370 minuta. Pošto ovaj poslovnik daje mogućnost samo 44 minuta, mi smo smatrali da vreme treba da se produži. Tačno je to da sam, kao predsednik poslaničke grupe, kada smo postigli sve dogovore, prihvatio mišljenje većine, konsenzusom, da vreme rasprave traje 10 časova, što u prevodu znači da bi, na primer, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije imala samo 88 minuta, umesto onih totalnih diktatorskih ili demokratskih 370 minuta, iz vremena SPS-a. Međutim, moram da kažem da je deo dogovora bio i taj da gospodin Koštunica, kao čovek koji je vodio pregovarački tim u kojem su bili gospoda Đinđić i Labus, ovde sedi sa nama, da nas sasluša i razgovara. Pošto se očigledno od tog dogovora odustalo i ja odustajem od svoje saglasnosti i zahtevamo da se o našem predlogu izjasnite.

Stavljam predlog narodnog poslanika Branislava Ivkovića da se vreme za raspravu proširi na 20 časova.
Za 63, protiv 112, uzdržanih nema, nije glasalo šest, ukupno 181 narodni poslanik.
Konstatujem da ovaj predlog nije prihvaćen.
Stavljam na glasanje predlog da rasprava traje 10 časova, a na osnovu dogovora sa šefovima poslaničkih grupa.
Za 136, protiv dva, uzdržanih nema, nisu glasala 43, ukupno 181 narodni poslanik.
Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila predlog da se rasprava proširi na 10 časova.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da predaju liste sa prijavljenim govornicima.
Molim gospodina dr Zorana Đinđića, predsednika Vlade Republike Srbije, da nam se obrati.

Dame i gospodo uvaženi narodni poslanici, evo, rasprava je počela dosta burno, međutim, to nije ništa neuobičajeno za našu ustavnu istoriju.
Mislim da nema potrebe na ovom mestu da vas podsećam da nas ustavne rasprave, ustavne krize i ustavne svađe prate, zapravo, kroz ceo 20. vek. Već prva jugoslovenska država, 1918. godine, bila je opterećena nerešenim problemima federalizma, što je na kraju generisalo političke sukobe i tragedije, pre svega tragedije za naš narod.
AVNOJ-ska ustavna rešenja, koja su se onda završila Ustavom iz 1974. godine, po opštoj proceni su doprinela raspadu te države. I konačno, Ustav iz 1992. godine, kojim su uređeni odnosi između Srbije i Crne Gore, već odavno ne važi. Bio je donet u istoj ovoj prostoriji, smatralo se da će on definitivno rešiti naše ustavne probleme, međutim, jedva nekoliko godina posle njegovog donošenja on više nije bio primenjivan u jednoj od dve federalne jedinice.
Nije mi namera da se bavim istorijom i nije mi namera da današnje predloge obrazlažem, pozivajući se na tradiciju naše ustavnosti. Ono na šta želim da skrenem pažnju, i našoj javnosti i vama, jeste činjenica da je veoma teško pronaći stabilan vid državnog zajedništva na našim prostorima i da treba da budemo realisti, da treba da razumemo da su mnoga rešenja propala zato što su namere bile dobre, zato što su možda ta rešenja bila veoma udaljena od političke realnosti i što nisu bila donošena hladne glave, nego rukovođena određenim možda idealima, ili određenim interesima, koji nisu bili jasno saopštavani.
Moja nemera je ovde da vam vrlo iskreno i vrlo otvoreno saopštim sve interese koji stoje iza ovog rešenja, te da razmotrimo i prodiskutujemo i moguće alternative.
Većina prethodnih poduhvata za uređenje naše zajedničke države bilo je praćeno velikim nadama i velikim očekivanjima. Ova sadašnja rasprava u našoj javnosti bar se po tome razlikuje: nju prate pre svega neizvesnost, sumnje, nedovoljna informisanost i nezadovoljstvo. I, pre nego što nešto više kažem o ponuđenom rešenju, želim da kažem ono što je moj osnovni stav, a to je da ovim rešenjem Srbija ništa ne gubi.
Naprotiv, mislim da ovim rešenjem Srbija više dobija nego svim pomenutim ustavima, a naročito onim iz 1974. i onim iz 1992. godine, ma koliko na prvi pogled to ne izgledalo jasno, da je ovo rešenje mnogo logičnije, s obzirom na političku realnost u kojoj se nalazimo, nego što su bila prethodna rešenja.
Pokušaću da obrazložim zašto ono nije još bolje i zašto ono nije još logičnije. Jer, kad kažem da je bilo bolje od ovih prethodnih, ne kažem da je ono sjajno, čak ne kažem ni da je oslobođeno čitavog niza problema i protivrečnosti koje će nas pratiti kroz nekoliko narednih godina, ali ako upoređujemo neko rešenje, onda treba da ga uporedimo ne sa onim što bismo mi želeli ili sa onim što je moguće zamisliti kao mnogo bolje, nego sa onim što je realna alternativa.
Zašto nemamo stvarnu federaciju, zašto nemamo jednu dobro i logično uređenu državu, čiji bi ustavni poredak izdržao stroge kriterijume provere? Odgovor na ovo pitanje nas vodi u širu raspravu i u njoj ću, naravno, da kažem ono što smatram da je neophodno. Ali, pre toga želim kratko da se osvrnem na činjenicu da javnost nije pozdravila ovaj predlog i da nije, kako su neki očekivali, odahnula kada se posle nekoliko godina neizvesnosti i, ipak, strepnje šta će se desiti na vidiku pojavljuje bar neko rešenje.
Mislim da problem i razlog za to leži u veoma lošoj komunikaciji povodom ovog predloga. Ljudi u Srbiji nisu bili ni na koji način pripremljeni na njega. Naprotiv, zaspali su u Jugoslaviji, probudili su se u nečemu što treba da se zove Srbija i Crna Gora; zaspali su sa uverenjem da će ponuđeno rešenje biti nešto što se može nazvati federacijom, a probudili su se sa najavom da će to biti nešto mnogo bliže konfederaciji.
Nakon toga, od strane merodavnih učesnika u traženju ovog rešenja nije detaljno objašnjeno kako je do toga došlo, zašto je do toga došlo, šta su bile alternative, ko je tu odigrao presudnu ulogu, da bude ovako ili onako, kao i šta su prednosti, a šta su nedostaci ovog rešenja. Mislim da ova rasprava danas ne može u potpunosti da popuni tu prazninu, koju je trebalo popuniti tokom samih dogovora.
Želim ovom prilikom zaista i građanima Srbije, i predstavnicima opozicionih parlamentarnih stranaka, da uputim izvinjenje što su ostali uskraćeni za demokratsko pravo da budu pravovremeno obavešteni i time da budu uvaženi na odgovarajući način, s obzirom na političku snagu koju imaju, ne da njihovi argumenti budu neizostavno prihvaćeni, ali da budu upoznati sa razlozima zbog kojih njihovi argumenti ne mogu da budu prihvaćeni.
Mislim da je bilo logično da u poslednjoj fazi pregovora, kada je došlo do odlučujućih izmena u koncepciji i u platformi, koja je u ime DOS-a i u ime crnogorske Koalicije "Zajedno za Jugoslaviju" bila godinu dana već poznata javnosti, da pre prihvatanja tih izmena svi politički činioci budu detaljno upoznati sa novim stanjem stvari. Kada kažem svi politički činioci, onda tu mislim i na članice DOS-a, koje takođe nisu bile u mnogo boljoj poziciji nego ostali građani Srbije i predstavnici parlamentarne opozicije.
Mislim da je trebalo prvovremeno i detaljno informisati građane, mislim da je to trebalo učiniti naročito nakon sklapanja sporazuma i konstatujem da se to nije desilo. Neće doprineti stabilnosti nove države to što je njen konstrukcioni plan tretiran kao neka poverljiva stvar, o kojoj većina građana nije bila izveštavana tokom pravljenja tog plana.
I na kraju, da kažem nešto sasvim lično, mislim da njenom međunarodnom ugledu neće doprineti ni to što sam ja za ta definitivna politička rešenja saznao od gospodina Solane, a ne od domaćih pregovarača. Pri tom želim da kažem da je uloga gospodina Solane, kao visokog predstavnika Evropske unije, bila u nekom smislu presudna da dođe i do ovakvog rešenja; da je stav jugoslovenskih i srpskih pregovarača do poslednjeg trenutka bio definisan u platformi koju je naša koalicija nudila i koja je tražila neku vrstu federalnog uređenja, da rukovodstvo Crne Gore na to do poslednjeg trenutka nije pristajalo i da je ovo što je postignuto kompromis pod pritiskom, a da je taj pritisak vršen pre svega na pregovarače iz Crne Gore.
Mislim da bi način na koji je sve to nastajalo u velikoj meri opravdao same učesnike u pregovorima, da su detaljno informisali i političku i drugu javnost. Ne bi bilo ovih sumnji koje se ovde sada šire.
I da kažem nešto sasvim konkretno, ne mislim da bi ovo rešenje bilo drugačije da je sve teklo na takav način kako je trebalo da teče, ne mislim da bi suština ovog novog državnog uređenja bila drugačija da je u tome učestvovalo mnogo više učesnika, da je o tome javnost mnogo detaljnije upoznavana. Mislim da bi to bilo demokratski, mislim da je to pravo javnosti, ali ne mislim da bi to bitno uticalo na krajnji izgled ovoga sporazuma.
Želim da kažem da sam spreman da u potpunosti podržim ono što je dogovoreno i da ću u izlaganju koje sada sledi da obrazložim - zbog čega mislim da je ovo rešenje dobro za Srbiju i zbog čega mislim da je to rešenje jedino trenutno realistično za Srbiju i Crnu Goru. Pokušaću da razvejem neke iluzije u pogledu mogućnosti da je neko mnogo bolje rešenje bilo moguće, pa čak i iluzije u pogledu toga da je neko ranije rešenje, koje smo imali, bilo bolje nego što je ovo sada, samo zato što je u naslovu označeno federalizmom, a zapravo je bilo jedan prividni ili lažni federalizam.
Kao što sam na početku rekao, ponuđeni okvir ustavnog uređenja zajednice Srbije i Crne Gore je sasvim pristojno rešenje, ali to ne znači da se na njega ne mogu uputiti veoma principijelni prigovori, što pretpostavljam da će uslediti i u ovoj raspravi i što smo čuli u stručnoj javnosti u ovih mesec dana. Međutim, stvar je u tome da nijedan ustav nije zasnovan samo na principima i na ustavnoj teoriji, nego ustav, da bi bio istinski, da bi bio živ, mora da uvažava političku realnost na koju se primenjuje.
Lako je napisati dobar ustav. Ne bi bilo nikakvih problema da sve države na svetu angažuju jedan stručni tim i da napišu dobar ustav. Međutim, mali broj država na svetu funkcionišu kao ustavne države, zato što ustav treba da reguliše političku realnost. Naravno, ne samo to, on predstavlja i određenu viziju kuda se to društvo kreće, ali ako je ustav suviše udaljen od realnosti, ako on normira nešto čega nema, ako počiva na pretpostavkama, koje nisu ispunjene ili još nisu ispunjene, on će ostati mrtvo slovo na papiru.
Bolje nam je da imamo jedan realističan ustavni okvir koji može da reguliše realnost u kojoj se nalazimo, nego da imamo skup lepih ideja, principijelnih stavova, dobrih vizija koje će ostati jedna od karika neuspešne ustavne istorije u proteklih 100 godina.
Najveći broj primedaba koje su upućene, i prva koja je logična, jeste da mi ovom ustavnom poveljom ne dobijamo efikasnu federaciju, ne dobijamo pravu čvrstu federaciju, nego dobijamo veoma labav savez sa malobrojnim i, uz to, ne sasvim jakim zajedničkim institucijama. Zbog čega je to tako i zbog čega su ljudi koji su na ovo pristali i u ovome učestvovali, zbog čega oni nisu insistirali na istinskoj federaciji, na onome što je logično? Pa, ako ne može istinska federacija, onda da kažemo - da se razilazimo. Onda na jednu stranu Srbija, na drugu stranu Crna Gora. Dakle, ili čisto pravo federalno rešenje ili, ako nije moguće, onda dve nezavisne države.
Mislim da ovo prvo nije bilo moguće, da istinska federacija između Srbije i Crne Gore u ovom trenutku nije moguća, a mislim da bi ovo drugo bilo vrlo loše. Mislim da bi razlaz Srbije i Crne Gore bio vrlo loš. Mislim da istinska federacija, iz razloga koje ću objasniti, ma koliko da je poželjna, ona realno nije moguća.
Zašto ona nije moguća, za to postoji nekoliko razloga u našoj političkoj realnosti, u dubljem smislu te reči, ne u našem današnjem političkom trenutku, nego i u našoj političkoj tradiciji.
Naša politička realnost obeležena je specifičnim razumevanjem federalizma koji zapravo, kada ga malo dublje analizirate, onemogućava istinski federalizam; zatim, ona je obeležena specifičnim tipom političke integracije između Srbije i Crne Gore, zasnovanom na činjenici da nemamo političku integraciju kroz stranke, da nemamo stranke koje su značajne u političkom životu, koje mogu da dobiju većinu, a imaju svoje birače i u Srbiji i u Crnoj Gori, nego je zapravo već politička realnost konfederalizovana, pa imamo samo mogućnost dogovora stranaka iz jedne i druge republike, a ne prožimanje političkog prostora.
Konačno, imamo notornu činjenicu da već pet godina između Srbije i Crne Gore gotovo da postoji potpuna odvojenost i u ekonomskom i u političkom sistemu.
Da kratko idemo redom: na našim prostorima se tradicionalno, i to znači ne samo poslednjih deset godina, nego mislim i na poslednjih skoro 100 godina, podrazumeva prikriveni konfederalizam. To se izražava u energičnom istrajavanju na principu pariteta i ključa koji se traži, bez obzira na razliku u veličini zemlje članice, insistiranje na konsenzusu kao načinu odlučivanja, što znači insistiranje na pravu veta kod skoro svih stvari.
Ako pogledate sve naše federalne ustave, prividno federalne, videćete da je u njih bila ugrađena ta jaka konfederalna crta, koja se na kraju obijala o glavu najvećoj članici jer je ona bila sputana u svom ponašanju mogućnostima da manje članice vetom zakoče političke procese.
To se dešavalo na štetu Srbije u svim federacijama koje smo mi gradili na ovim prostorima.
Ako pitate zbog čega je to tako bilo, šta su bili razlozi koje su navodili ljudi od ranih godina pa do kraja 20. veka, zbog čega su neki tražili to, a neki drugi prihvatali - razlog je uvek bio da veći ne bi zloupotrebili svoju snagu u odnosu na manje, da bi se manji zaštitili.
Pošto su veći uvek hteli zajednicu, oni su pristajali na to i rekli su - dobro, prirodno je da manji imaju bojazan, da imaju strah i da ne bi manji bili u strahu, hajde da i njima damo pravo da zapravo oni upravljaju i onim čime po prirodi stvari ne bi trebalo da upravljaju i onda je došlo do konfederalnih rešenja.
Na kraju se to svodilo na činjenicu da su veći bili žrtve zajedništva i da na kraju nisu upravljali ni samima sobom ili većim delom njihove politike su upravljali oni manji.
Tipičan primer je, naravno, Jugoslavija posle 1968. godine i ustavnih amandmana i konačno Ustava iz 1974. godine; i ta prividna federacija, i to je notorna činjenica, bila je na štetu najvećeg, to znači na štetu Srbije.
Šta su osnovne pretpostavke za stvarnu federaciju? Šta bi moralo da se desi danas da bismo mi s pravom mogli da zameramo i da kažemo zašto mi nemamo danas stvarni federalni ustav i zašto u ovoj skupštini nije predložen jedan stvarni federalni ustav koji bi označavao jednu čvrstu zajednicu Srbije i Crne Gore, a ne jednu relativno labavu zajednicu.
Prvo je i neizostavno kao uslov spremnost članica federacije da obrazuju veće građana po principu jedan čovek - jedan glas, sa većem repub lika kao kontrolnom instancom. Bez toga nema federalizma.
To ne može da se reši prikrivanjem konfederalizma, kroz dva veća koja bi oba bila po ključu, kako smo imali 1992. godine ili kako smo imali 1974. godine. Mi možemo da imamo jedno jasno političko prožimanje celog prostora, integrisanje političke zajednice, samo na principu jedan čovek - jedan glas. Da li je to moguće danas i da li bi to naša sabraća, naši prijatelji, naše kolege iz Crne Gore, bilo kojoj stranci da pripadaju u ovom trenutku, mogli da prihvate? Odgovorno vam tvrdim da ne. Odgovorno vam tvrdim da u tome ne postoji velika razlika između vlasti i opozicije u Crnoj Gori. Ne krivim ih za to, imam razumevanja za to, jer to proističe iz jednog specifičnog pojma federalizma koji mi negujemo na ovim prostorima i koji baš nije mnogo sličan onome što se u političkoj teoriji zove federalizmom.
Drugi uslov bio bi spremnost članica da izvršne organe vlasti obrazuju prema izbornim rezultatima stranaka za veće građana, a ne po ključu. Znači, da vlada bude formirana na osnovu političke volje građana, kroz izbore za stranke koje se kandiduju na celoj teritoriji i gde se onda ne govori o ravnopravnosti manjega ili većega, jer članovi jedne političke opcije koji su na čitavom prostoru aktivni imali bi mandat da vrše vlast, to ne bi bilo na štetu, ni u korist ni jedne ni druge; to bi naprosto bila jedna država koja ima jednu vladu. Da li je to moguće danas između Srbije i Crne Gore? Odgovorno vam kažem da to nije moguće. Mi možemo to da zahtevamo, ali to nije moguće. Oko toga u Crnoj Gori ne biste postigli saglasnost ni u strankama opozicije, tako da vodimo računa o toj realnosti.
I, treće, ono što sam nekoliko puta pomenuo, i što je glavni atribut i razlog za to, to je prisutnost svih većih stranaka na teritoriji cele federalne države, to je uslov da bi jedna politička zajednica bila integrisana i da bi ona bila federalna.
Zašto je to važno? To je važno zbog toga što bi u toj vlasti koja bi se tako formirala učestvovali samo oni ljudi čije stranke učestvuju na izborima na teritorijama na kojima se ta vlast vrši. Ako neko vrši vlast na teritoriji na kojoj njegova stranka ne učestvuje na izborima, on ne može da bude kažnjen i nagrađen za kvalitet vršenja vlasti, ne može da bude u punom smislu odgovoran za vršenje vlasti i za njen kvalitet.
Samo stranke koje se kandiduju na dotičnoj teritoriji mogu da budu odgovorne u punom smislu te reči. To znači da žele da tu vlast vrše na maksimalno dobar način jer će račun za to vršenje vlasti dobiti na izborima. Ako vi vršite vlast na delu jedne teritorije, a idete na izbore na delu druge teritorije, ako je ta teritorija na kojoj vršite vlast deset puta veća nego ona na kojoj idete na izbore, bojim se da tu o kvalitetu vlasti teško da možemo da govorimo.
S obzirom da sam dužan da zastupam interese Srbije, dakle, jedan prividni federalizam koji bi se sastojao u tome da se stvori ključ, paritet, a da se na kraju vrši vlast gde se po paritetu ima 90% teritorije, a to znači da se u Srbiji vrši vlast na osnovu 8% izbornog tela, mislim da
to ne bi bilo racionalno. Mislim da to ne bi bilo kvalitetno i zbog toga mislim da, dok se ne steknu uslovi za stvarni federalizam, a za to Srbija nije prepreka, treba da tržimo neko drugo rešenje.
Zbog toga nije bila alternativa između pravog federalizma - što većina građana želi, što bi bilo logično i što sa stanovišta Srbije nije sporno - i ostalih rešenja, nego je alternativa bila ili izbor je bio između prividnog federalizma - kakav smo imali i kakav s razlogom nije funkcionisao, čija je Srbija bila žrtva tokom 60-70-80 godina i za kojim ne treba da žalimo - i jednog labavog saveza, sa perspektivom da bude produbljen na način o kome ćemo gospodin Labus i ja nešto da kažemo; i treće mogućnosti - razlaza.
Međutim, neki kažu, i vidim da u javnom mnjenju postoji to mišljenje, postoji i u Vladi Srbije, gospodin Batić će da ga izloži, sa time naravno ne slažem, neki kažu - pa, hajde da se raziđemo.
Hajde, ako nije moguće to jedno čisto rešenje, hajde da bude drugo rešenje. Mislim da odluke treba da donosimo prema posledicama koje one sobom nose, a ne samo prema principima na kojima su te odluke zasnovane. I u životu, naročito u realnom političkom životu, mi najčešće ne biramo između dobrih rešenja; jer tamo gde su dobra rešenja data na izbor, tu ne zovu političare da se umešaju, tu ljudi, grupe, sami nađu rešenje, jer nije teško izabrati između dobrih alternativa.
Obično se u politici bira između alternativa ili opcija koje nisu dobre i mudrost je izabrati onu koja je u svojim posledicama najmanje loša. Onda se u celom svetu za takvu alternativu kaže da je ona dobra. To ljudi kažu zato što sa tim rešenjem treba da žive. Kada je već to rešenje realno i manje je loše od onih drugih, mislim da ne vredi zagorčavati život samom sebi i govoriti - i ono je loše.
Mislim da treba da budemo, konačno, jedna nacija koja je okrenuta ka pozitivnim emocijama i pozitivnoj energiji, da proučimo sve mogućnosti koje nam stoje na raspolaganju. Kada izaberemo onu za koju mislimo da je najprimerenija datoj situaciji, onda da kažemo - ona je dobra i mi smo je izabrali, a ne da kažemo - načelno bi bilo moguće zamisliti i neke bolje, i zbog toga što je to moguće, mi smatramo da ta koju smo mi izabrali nije dobra. Onda ona na kraju postane teret i, onda na kraju i ono što bi bilo moguće izvući iz realnosti, a uvek je moguće nešto izvući, ostane neiskorišćeno.
Mislim da smo ovim rešenjem zatvorili jednu opasnu krizu, za koju možda nismo svi svesni koliko je bila opasna. Naime, Crna Gora se već duže vremena, na jedan dramatičan način, polarizuje oko ovog pitanja. Ne možemo biti ravnodušni prema opasnostima u kojima se nalazi jedno podeljeno društvo, koje već nekoliko godina ne može da postigne konsenzus i većinsku saglasnost ni oko jednog pitanja, jer sva pitanja iz praktičnog života na kraju se svode na spor oko toga kakvu formu države želite. Na duži rok, a mislim da već ulazimo u to što se zove duži rok, jer to traje nekoliko godina, to postaje opasnost za ceo region.
Zatim, ne treba zanemariti opasnost koja bi sledila iz jednog razdvajanja Srbije i Crne Gore na dve nezavisne države po status Kosova i Metohije. Mislim da bi nas u današnjem trenutku svako radikalno prekomponovanje ove države, po želji onih koji kažu - ili čist federalizam ili razlaz, uvelo u jednu lančanu reakciju dezintegracije koja bi najpre pogodila našu državu. Konačno, mislim da bismo time, razdvajanjem Srbije i Crne Gore, poslali jedan signal svetu da je ovaj naš region i dalje region koji se dezintegriše, da je on i dalje nestabilan region i da je samo pitanje šta će sledeći korak te dezintegracije da bude: da li će on da bude u Makedoniji, da li će on da bude u Bosni, da li će on da bude u Srbiji ili na nekom drugom mestu. Mislim da bismo time definitivno izgubili našu šansu da se u ovih 10 narednih godina priključimo modernoj Evropi.
Dakle, ovo je rešenje, koje je na kraju pred vama, sadržinsko. Znači, ono zadržava zajedničku državu, ono je realistično, ne počiva ni na kakvim iluzijama koje su naši prethodnici, bilo naši dedovi ili naši očevi, imali kada su težili federalizmu na ovim prostorima. Konačno, ono otvara određene mogućnosti za budućnost. Ono nije zakucano, ono nije čvrsto definisano i ono u velikoj meri zavisi od političkih snaga Srbije i Crne Gore u budućnosti. Njime nije zatvorena mogućnost istinske federacije, pod uslovim da se nešto promeni u našoj političkoj kulturi, u našem razumevanju odnosa većeg i manjeg, u našem razumevanju prava većeg da kaže da je veći i da se ne izvinjava što je veći i da svoja prava koja iz toga proističu sprovodi, kao i prava manjeg da u odrđenim stvarima bude zaštićen, ali ne da u svim stvarima bude prisutan, nego samo u onima koje su od vitalnog interesa za njega kao članicu federacije. Te sve stvari su uključene u ovo rešenje, one mogu da budu dorađene i one kroz nekoliko godina, ako bude političke volje, naravno da mogu da budu usavršene u pravcu veće integracije.
Problemi koje ovo rešenje proizvodi su, pre svega, da takva labava federacija teško funkcioniše. Potrebno je mnogo političke volje i energije da bi se njeno funkcionisanje obezbedilo. To nije nikakva tajna i to su znali svi koji su ovo rešenje prihvatili.
Drugo, predstoji harmonizacija odnosa između Srbije i Crne Gore u naredne tri godine, da bi se po principima koji su ovde prihvaćeni ta dva sistema približila jedan drugome, pre svega u ekonomskoj sferi. To neće biti lak posao. To će biti težak posao koji će sigurno biti praćen i određenim potresima.
Treće, time što je ovo rešenje u određenom smislu smešteno u naredne tri godine, dezintegrativnim snagama je ostavljen manevarski prostor. To znači da će i u budućnosti oni koji žele da i ovu ovakvu zajedničku državu razdvoje na dve imati mogućnost da politički rade na tom planu i da to bude njihova politička platforma.
Četvrto, što je vrlo važno, građani se teško mogu emocionalno identifikovati sa jednom državom koja ima tako komplikovano ime, ako ona na kraju bude imala to ime, sa državom koja ima
probleme koja joj je himna, koji su joj simboli. Za opstanak jedne države je emocionalna vezanost građana za simbole te države vrlo važna.
To su probleme koje ne treba zanemariti, ali prednosti su mnogo veće nego što su ti problemi. Dakle, prednosti su: zaustavljamo nekontrolisani proces raspada kome prisustvujemo već 12 godina. Klicu, virus tog raspada mi danas imamo u našoj zemlji između Srbije i Crne Gore, imamo u našoj zemlji između Kosova i ostatka Srbije, imamo u našoj zemlji povodom rasprava o regionalizmu. Mi moramo da budemo svesni da je naša zemlja pred velikim rizikom dezintegracije.
Onaj ko toga nije svestan, ko o Ustavu raspravlja kao o jednoj naučnoj raspravi, mislim da ne vidi dovoljno opasnosti koje dolaze iz svakodnevnog života. Mi moramo negde da počnemo da zaustavljamo dezintegraciju, mi moramo negde da stavimo bar privremeno tačku. Mislim da je najlogičnije i najjednostavnije da tu tačku stavimo kod odnosa Srbije i Crne Gore, jer imaćemo mnogo problema na sledećem koraku sa Kosovom, imaćemo puno rasprave o regionalizaciji Srbije i kod rešenja da ta regionalizacija ne bude dezintegrativna, da ne dovede do federalizacije Srbije, pa do ponavljanja istorije koja nas je pratila kroz DžDž vek.
Sve su to realne opasnosti u koje mi kao politički ljudi ulazimo u narednih nekoliko godina. Zato vas molim - dajte da uradimo nešto što danas možemo da uradimo, a ne da pregovaramo još godinu, dve ili tri da bismo izdejstvovali neko mnogo bolje rešenje, nego da kažemo - dajte da danas zaustavimo to što možemo da zaustavimo u smislu raspada ovog prostora.
Znači, prva prednost koja je, po mom mišljenju, strateški najjasnija je jedan jasan signal da se dezintegracija, bar privremeno, jednom političkom voljom zaustavlja. Drugo je da imamo unutar datog rešenja dovoljno mogućnosti i manevarskog prostora da ga dorađujemo. I, ako postoji politička solidarnost u Srbiji i Crnoj Gori za još više države, nema prepreke da nje bude još više, ali su na ovom niskom nivou zajedništva koje smo zatekli ovo čisti odnosi i niko ne može da se ljuti i svako može da kontroliše svoje učešće u tome.
To je treća prednost, da mi kao Srbija konačno, prvi put možda posle 100 godina, možemo da imamo uticaj na saveznu administraciju, da znamo šta plaćamo kao Srbija, da imamo budžetsku kontrolu toga što plaćamo, da to prolazi kroz ovaj parlament i da građani Srbije, koji su poreski obveznici, preko svojih poslanika koji su birani da bi kontrolisali finansije, mogu da kontrolišu sve te finansije, jer one su realno i u ranijim Jugoslavijama i u sadašnjoj Jugoslaviji većim delom prikupljenje od građana Srbije. To su tri prednosti za koje mislim da su dovoljne da bih vam preporučio da glasate za ovaj predlog.
Konačno, kakva je budućnost ove zajedničke države? Ona nije garantovana, ona je, naravno, neizvesna, kao budućnost svega što se nalazi na ovim prostorima. Mislim da je njena budućnost odlična ako idemo ka evropskoj integraciji. Mislim da je evropska integracija taj most koji mnogo čvršće danas spaja Srbiju i Crnu Goru nego što se u svakodnevnoj raspravi može videti. Jer, ako i Srbija i Crna Gora izgrađuju svoje institucije harmonizujući ih sa Evropskom unijom, a to znači politički sistem zasnovan na parlamentarizmu, na nezavisnom sudstvu i nezavisnim medijima, ekonomski sistem zasnovan na tržištu, na privatnoj svojini, na budžetskoj disciplini, onda ćemo se mi na jednoj strani harmonizovati između Srbije i Crne Gore obavezama koje smo ovde preuzeli, ali na drugoj strani ćemo se prirodno harmonizovati idući ka istom cilju, a taj cilj je da budemo članice Evropske unije. Ako se taj scenario ostvari, mi imamo sjajnu budućnost.
Ako se taj scenario ne ostvari, mi onda imamo lošu budućnost, bilo kao federacija, bilo kao konfederacija, bilo kao nezavisna Srbija i Crna Gora. Ako ostanemo na margini i izvan evropske integracije, imamo u budućnosti ogromne probleme. Ako budemo u evropskoj integraciji, mi možemo da rešavamo i one probleme koje u prošlosti sami nismo mogli da rešavamo.
Konačno, mi smo kao narod i kao zemlja oduvek bili žrtve međusobnih sporova svetskih sila. Kad god se na našim prostorima nešto pozitivno desilo, kad god smo zasadili nežnu biljku demokratije, 1902, 1903, 1920, krajem tridesetih godina, uvek su svetske sile imale neke svoje sporove koji su se završavali svetskim ratovima i uvek su se ti ratovi lomili preko naših teritorija. Tu su ginuli naši ljudi, tu su razarani naši gradovi, mada mi nismo tu imali nikakve svoje interese. Zapravo, svetska politika je, po pravilu, imala loše posledice na naš region. Sada, prvi put možda u proteklih sto ili 200 godina, imamo jedan jasno konstruktivan pristup Evropske unije i evropskih zemalja prema Balkanu i prema našem delu Balkana.
Prvi put mi imamo i garanciju u jednom ustavnom dokumentu ili u predlogu sporazuma, gde se Evropska unija obavezuje da će podržavati našu integraciju i gde je Evropskoj uniji stalo da zaustavi dezintegraciju. Mislimo da je to velika šansa za Srbiju i Crnu Goru. Ne kažem da će neko umesto nas da obavi taj posao i da će neko sada svaki dan gledati šta mi radimo i pomagati nam da rešavamo naše sporove. Ne, mi smo prepušteni sami sebi, što je i u redu, što i treba da bude. Srbija i Crna Gora treba da, na osnovu onoga što je do sada postignuto, pronađu modalitete saradnje, unapređivanja svojih odnosa, i od građana Srbije i Crne Gore i njihovih političkih predstavnika će zavisiti da li će se to i u kojoj meri desiti.
Dakle, mi imamo šansu, nemamo nikakvu garanciju, ali imamo veliku šansu. Na nama je da mudro iskoristimo svoju šansu. Siguran sam da ste i vi kao legitimni i pravi predstavnici građana Srbije, da su i građani Srbije dovoljno zreli i odgovorni ovog trenutka da tu istorijsku šansu iskoriste.
Ovaj sporazum je jedan mali korak u tom pravcu i zato treba da usledi veliki broj drugih koraka. Svaki put počinje jednim malim korakom. Ma koliko skroman ovaj mali korak da izgleda, siguran sam da vodi u pravom smeru i ka pravom cilju. To je jedna demokratska, evropska moderna država. Hvala vam. (Aplauz.)

Zahvaljujem gospodinu premijeru. Za reč se javio ministar pravde i lokalne samouprave, gospodin Vladan Batić. Po članu 89, čitajte Poslovnik. Izvolite.

Uvažena gospođo predsednice, gospodine premijeru, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, kao ministar pravde Vlade Republike Srbije, prilikom odlučivanja o Polaznim osnovama za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore glasao sam protiv i izdvojio sam svoje mišljenje. Smatram svojom moralnom obavezom da pred vama, kao izabranim narodnim predstavnicima, obrazložim svoj stav.
U dugim godinama borbe za demokratizaciju Srbije, mi koji smo tada bili u opoziciji nebrojeno puta kritikovali smo tzv. "Žabljački ustav". Govoreći, između ostalog, da je donet na jedan nelegalan i nelegitiman način. Taj i takav "Žabljački ustav", koji smo godinama kritikovali, pravi je pojam demokratije u odnosu na ovaj dokument koji se danas nalazi pred poslanicima republičkog parlamenta. Ovo je tipičan primer potpunog privatizovanja državne politike. Predsednik SRJ gospodin Vojislav Koštunica nije nikog konsultovao i niko od političkih predstavnika vlasti nije učestvovao u kreiranju političkog dela ovog dokumenta, političkih principa ovih polaznih osnova. Verovatno je želeo da sva slava pripadne njemu.
Međutim, nisam siguran da ima razloga za bilo kakvo slavlje. Izuzev, što je možda realizovao svoje nekadašnje geslo, svako Jugoslaviju u mutnu Maricu. Proverio sam da li je u završnoj fazi pregovora konsultovan DOS, Koalicija "Zajedno za Jugoslaviju" ili, eventualno, Vlada Republike Srbije. Odgovor je - nije niko. Vojislav Koštunica je za sebe prigrabio pravo da sam donese takvu odluku. Uostalom, na sličan način je i od Savezne vlade i od javnosti prikrio pismo Predsedništva Evropske unije od 20. marta, kojim se upozorava da bez ikakvog uslovljavanja moramo da sarađujemo sa Haškim tribunalom, u protivnom, Srbija će biti izopštena iz evropske porodice zemalja.
Tek kada je to otkriveno, on je juče nešto odgovorio španskom ministru inostranih poslova, gospodinu Pikeu. U vreme razgovora sa Đukanovićem i Solanom, predsednik SRJ zakazuje sednicu svog glavnog odbora, glavnog odbora svoje stranke i iza zatvorenih vrata utvrđuje principe buduće državne politike. Takav primer privatizovanja i takav koncept stvaranja partijske države nije zabeležen, čak ni u našoj istoriji, prepunoj vlastodržaca i diktatora. Čak ni nakon potpisivanja Polaznih osnova Vojislav Koštunica ne nalazi za shodno da sazove sastanak koalicije koja mu je omogućila da postane predsednik SRJ, niti Koalicije "Zajedno za Jugoslaviju" i da objasni razloge ovako radikalne promene koncepta.
Neko može pomisliti da se ovde radi o jednom standardnom skupštinskom predlogu, koji u skupštinskoj raspravi može biti dopunjen ili izmenjen. Nažalost, nije tako. Stavljeni smo pred svršen čin. Nije dobro što do sporazuma nisu došle Srbija i Crna Gora, već ga je izdiktirala Evropska unija. Predsednik SRJ gospodin Koštunica je na kanabe sa Havijerom Solanom seo sa federalnom platformom DOS-a i Koalicije "Zajedno za Jugoslaviju", a ustao sa konfederalnom platformom Mila Đukanovića. Ne znam čime ga je Milo Đukanović fascinirao, ali znam da rešenje koje se nudi u startu nije ni dobro, ni logično, a, kako je davno rekao Valtazar Bogišić, što se grbo rodi vreme ne ispravi.
Predložen je koncept jedne poludržave na probnom radu, po principu - drži vodu dok majstori odu. Radi se o potpunom voluntarizmu i nesvakidašnjem političkom avanturizmu. Kada bi Slobodan Jovanović, koga predsednik SRJ često citira, video kakvu nam je državu pripremio, prevrtao bi se u grobu.
O čemu se zapravo radi? DOS i Koalicija "Zajedno za Jugoslaviju" imali su zajedničku platformu za preuređenje odnosa u SRJ. Ta zajednička platforma imala je dva prioriteta: funkcionalna federacija, i jedinstven ekonomski prostor. Od toga praktično nije realizovano ništa. Umesto funkcionalne federacije, dobili smo jednu raštimovanu konfederaciju ili labavu uniju. Koji su elementi jedne takve države? Planirana zajednica se čak uopšte i ne naziva državom. Osnovni pravni akt jedne takve zajednice nije ni ustav, ni osnovni zakon, nego ustavna povelja, što takođe ukazuje na konfederalne elemente. Savezna skupština nije dvodomna, što je osnovni element federalizma, nego je jednodomna. Posle tri godine države članice mogu, u skladu sa određenim međunarodnim standardima, istupiti iz državne zajednice.
Organi zajedničke države biraju se po principu pariteta, što je takođe konfederalni element. Odluke se donose konsenzusom. Predsednika bira Skupština, opet konsenzusom. Vrhovni savet odbrane odlučuje konsenzusom. Manje - više kakav je odnos političkih snaga, čini mi se da organi zajedničke države teško da će ikada i doneti ikakvu odluku.
U međunarodnom predstavljanju takođe je paritet po principu rotirajuće stolice. Ne predviđa se čak ni jedinstveno državljanstvo, ni grb, ni zastava, ni himna. U ekonomskoj sferi mi praktično imamo dve potpuno nezavisne države. To je čak znatno ispod standarda Evropske unije, jer zemlje članice Evropske unije imaju zajedničke carine i zajedničku monetu.
Posebno pitanje čine rokovi, koji su uneti u ove polazne osnove, rokovi i procedure. Tvrdim da, imajući u vidu odnos političkih snaga, ti rokovi i te procedure neće i ne mogu biti ispoštovani. Potpuno je ignorisana procedura za promenu Ustava, predviđena saveznim Ustavom. Dakle, predstoji nam jedan oktroisan, jedan potpuno nelegalan ustav u režiji međunarodne zajednice. To treba da bude osnovni pravni akt, ta ustavna povelja države, a takva ne postoji ni u praksi, niti je iko ovakav koncept države u teoriji do sada ponudio.
U svetlu svih tih okolnosti, smatrao sam, budući da je prekršeno ono za šta smo i dobili mandat od građana Srbije, a što je bila polazna i zajednička osnova DOS-a i Koalicije "Zajedno za Jugoslaviju", da treba da glasam protiv i da izdvojim svoje mišljenje. Kada već nismo dobili jednu ozbiljnu, kredibilnu, respektabilnu, demokratsku, integrativnu, pravnu, evropsku državu, onda nam ne treba bilo kakav provizorijum ili bilo kakva imitacija države. Često sam malo karikirao, pa govorio - ne treba nam ovaj čardak ni na nebu ni na zemlji.
Ponuđeni koncept predstavlja poruku srpskoj državotvornoj tradiciji, započetoj još u vreme Stevana Nemanje i Svetog Save, a nastavljene pre skoro 200 godina Sretenjskim ustavom. Taj veliki početak, kako je pre 100 godina rekao Stojan Novaković, treba da, nalazeći snage i mudrosti, kao delo svojih predaka dostojno dovršimo. Mi nismo narod ni u pelenama, ni u pubertetu. Nad nama su dosta vršeni razni vivo eksperimenti. U prvu Jugoslaviju samo je Srbija neposredno, a Crna Gora posredno, unela svoj državni subjektivitet. Posle 84 godine sve zemlje bivše Jugoslavije su međunarodno priznate, samo će Srbija kao pastorče imati pola stolice. Onaj ko je to dozvolio, pre svega predsednik Savezne Republike Jugoslavije, onemogućio je afirmaciju državnog i nacionalnog subjektiviteta.
Na početku trećeg milenijuma mi, kao da smo nekakvi evropski Kurdi, još uvek nemamo svoju državu. Građanima Srbije uskraćeno je pravo da po principu tzv. narodnog suvereniteta, kao najviše manifestacije političke volje svakog čoveka, svakog građanina, iskažu svoju političku volju da li i u kakvoj državi žele da žive. To je elementarno pravo svakog čoveka i nijedna politička elita ne sme da uzurpira to elementarno pravo, pogotovo što je politička volja građana jedna promenljiva kategorija.
Sve republike bivše Jugoslavije su na referendumima odlučile da ne žele da žive u zajednici sa Srbijom. Samo Srbija bez referenduma pokušava da ostane u zajednica koje više nema. Decenijama unazad samo je Srbija, platonski sledeći ideju zajedništva, očekivala da neko drugi odlučuje o našoj sudbini. Mislim da je krajnje vreme da svoju sudbinu i svoju budućnost preuzmemo u svoje ruke, da budemo svoj na svome, jer na toj ideji zajedništva svi drugi u bivšoj Jugoslaviji su profitirali, samo je Srbija pretrpela ogromnu štetu. Vreme je da ispravimo tu istorijsku grešku.
Predsednik Savezne Republike Jugoslavije je u više navrata izjavio da nema nikakve dileme u pogledu apsolutne političke želje građana Srbije da žive u zajedničkoj državi. Znamo da je tradicionalno neobavešten, ali mogao je bar juče da pročita novine. Objavljene su dve ankete javnog mnjenja - preko 65% građana Srbije izjašnjava se za samostalnu Srbiju, a ako ne to, mogao je sinoć da na Prvom programu RTS-a pogleda emisiju "Za i protiv" i na uzorku od skoro 5.000 ljudi, 4.100 se izjasnilo za samostalnu Srbiju, a samo 640 protiv. Dakle, smatram, i to je moj politički stav, da samo jedna respektabilna, kredibilna, ozbiljna, integrativna država Srbija, samostalna i nezavisna, može vrlo brzo biti prihvaćena kao ravnopravan član Evropske zajednice država.
A onda, kada se stvori jedna takva samostalna i nezavisna Srbija, onda ona može sa braćom iz Crne Gore napraviti jedan ozbiljan savez ili jednu ozbiljnu zajednicu, jednu ozbiljnu uniju, dakle, jednu ozbiljnu integraciju.
To su bili razlozi, koji su me nagnali da glasam protiv i izdvojim svoje mišljenje. Hvala vam.

Hvala.
Ja bih sada zamolila gospodina dr Miroljuba Labusa, potpredsednika Savezne vlade, da nam da uvodnu reč. Izvolite.

Gospođo Mićić, predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, predsedniče Vlade, uvaženi ministri, zahvaljujem Narodnoj skupštini što me je pozvala da učestvujem u ovoj raspravi. To je za mene obaveza, pošto sam učestvovao u pregovorima oko usvajanja ovog dokumenta. Istovremeno, za mene je to privilegija, da mogu da vam se obratim i da kažem zašto sam  stavio svoj potpis. (Aplauz.)
Ja sam imao dvostruku ulogu, bio sam predstavnik Savezne vlade i kao predstavnik Savezne vlade trebalo je da pregovaram sa pozicije platforme koju je usvojio DOS i Koalicija "Zajedno za Jugoslaviju". Istovremeno, ja sam ekonomista, koji je bio pozvan da kaže kako se ta načelna politička rešenja mogu u praksi i na tehnički način realizovati.
Ovde je bilo puno reči o ulozi Solane i Evropske unije u predlozima. Mogu odgovorno da vam kažem da nije postojao nikakav predlog gospodina Solane. Postojale su dve platforme - jedna je platforma DOS i Koalicija "Zajedno za Jugoslaviju", druga je bila platforma Vlade Crne Gore. Ja sam, na osnovu te dve platforme, napravio matricu sa 22 tačke, 13. marta, oko kojih smo pregovarali, i to je prvi pisani tekst u tom obliku.
Prema tome, nije bilo nikakvog drugog predloga, osim dva domaća predloga - jednog predloga, koji je dao DOS i Koalicija "Zajedno za Jugoslaviju", i drugog koji je dala Vlada Crne Gore.
Dakle, to su fakta, sviđala vam se ili ne, to su fakta. Ta dva programa možemo vrlo jednostavno da nazovemo - jedan je program bio za redefinisanje federacije, drugi je program bio za uniju dve nezavisne države.
Bile su tri sporne tačke, ili tri oblasti, o kojima se pregovaralo. Prvo, da li će biti jedna ili dve stolice u Ujedinjenim nacijama i svim drugim međunarodnim finansijskim organizacijama. Drugo je pitanje kakve će biti savezne centralne institucije, da li će biti slabe ili jake, da li ćemo u političkom smislu imati federaciju ili konfederaciju. I treće pitanje, da li ćemo imati jedno ili dva tržišta, da li ćemo imati jednu ili dve carine, dinar ili dinar i evro?
Napravljen je kompromis sa stanovišta međunarodne prezentacije, usvojen je princip jedne stolice. Sa stanovišta političkih institucija, u osnovi, usvojen je princip konfederacije, i to je bio onaj trenutak o kome je govoreno u javnosti, i gde sam ja bio veoma neraspoložen. Jer, kada se usvoji princip konfederacije, onda više nema smisla razgovarati o jedinstvenom tržištu.
To je politički dogovoreno između predsednika Koštunice i predsednika Đukanovića. Međutim, moram da budem veoma jasan, zbog ovoga ne kritikujem predsednika Koštunicu. Tada sam bio neraspoložen, danas mi je jasno da je to bila realnost. I, kao što je gospodin Đinđić danas rekao, to je bila naša današnja realnost, ona je takva da mi imamo veoma labave veze i ta realnost je morala da se poštuje.
Međutim, onog momenta kada smo imali labave centralne institucije, tada više nije imalo smisla govoriti o jednom tržištu. Sve što smo mogli da postignemo jeste kompromis, da imamo dva tržišta, uz obavezu njihove harmonizacije, i da će u toj harmonizaciji ili usklađivanju međunarodna zajednica, odnosno Evropska unija, da pomognu.
Prema tome, ako hoćete vrlo jednostavno da se izrazim, za sada je rezultat 1:1, jedna stolica, ali konfederacija. Šta će biti sa trećim ishodom, to je još neizvesno, zavisi od nas. Zato su ljudi nezadovoljni, jer niko nije dobio ono što je hteo ili je samo delimično dobio ono što je hteo.
Ali, konačni ishod zavisi od nas. Ako sedimo sa strane, kritikujemo ili vršimo opstrukciju, nema zajedničke države, sasvim sigurno. Ako pokušamo da sprovedemo ovaj sporazum u dobroj volji, biće zajednička država.
Naravno, lako je govoriti o principima, sa stanovišta ekonomske racionalnosti uvek je bolje imati čista rešenja: federacija ili razlaz. Kompromis je najlošije rešenje, ali ekonomisti ne žive na pustom ostrvu, žive u društvu, gledaju kakve su političke prilike.
Koje su posledice? Da nismo potpisali, bio bi razlaz. A šta bi se onda desilo - Kosovo se odvaja, imamo reke izbeglica tog momenta, otvaraju se pitanja drugih regiona, otvaraju se porodična pitanja, šta rade Crnogorci ovde, hoće li da ostanu ili ne, šta je sa svojinom ljudi u Crnoj Gori, kakva će trgovina da bude. Postavlja se pitanje Republike Srpske. Sva ta pitanja dolaze na dnevni red. Da li je to bolje, da li je bolje - nije. Ono što smo uspeli da postignemo to je da smo zaustavili raspadanje zemlje.
Hoću tri pitanja vrlo pošteno da postavim i da odgovorim: da li postoje garancije da neće sutra biti raspad zemlje - ne postoje. Zavisi od nas i od vas, od Skupštine Srbije zavisi. Ne postoje.
Da li postoji šansa da se održi zajednička zemlja - postoji, i ovo je poslednja šansa. Pitanje je kako, i o tome hoću da govorim.
Ovaj sporazum ima dva koloseka za implemntaciju ili dva paralelna procesa - jedan je proces donošenja ustava, gde moraju da se dogovore na ustavni način političke institucije. U tome ulogu ima ovaj parlament, Savezni parlament i parlament Crne Gore; i vi ćete osnovati ustavnu komisiju, koja će dati predlog ustava i taj ustav će prvo ovde biti usvojen.
Ako ne bude usvojen ovde i u Crnoj Gori, on neće da proizvodi pravno dejstvo. S druge strane, dva predsednika, predsednik Đukanović i predsednik Koštunica, imaju moralnu i političku odgovornost da učestvuju u tome. (Žagor u sali.) Gospodin Milutinović može da bude svedok pri potpisivanju.
Drugi proces je proces harmonizacije ili usklađivanja dva tržišta. Tu imaju ulogu sve tri vlade, a na drugoj strani naravno da postoji uloga i Evropske unije. I ovde postoje prigovori da se Evropska unija, ili stranci, mešaju u naša posla.
Ali, gospodo, kada su naši preci dolazili ovde, oni su došli na Balkan, a preko Balkana uvek Evropa prelazi na Bliski istok. Ko god je u istoriji prešao iz Evrope na Bliski istok, prešao je preko ove teritorije; i uvek je bilo mešanja, i pitanje je - da li je to mešanje pozitivno ili je po našoj grbači? Ovoga puta, Evropska unija je imala pozitivnu ulogu.
Prihvatili to ili ne, videćete, imala je pozitivnu ulogu. I sve što je bilo pritisaka, nije bilo pritisaka ni o jednom konkretnom rešenju, bio je pritisak da se mi dogovorimo. Nažalost, to je takva naša realnost. Da nas sa strane nisu pritisli, nikada se ne bi dogovorili, a posledice bi bile tragične.
Proces harmonizacije je proces koji ima svoje faze, ima svoj početak i ima svoj kraj. Ono što danas imamo, da se ne zavaravamo, imamo već dva razdvojena tržišta. I u poslednjih pet godina imali smo dva razdvojena tržišta. Ne dešava se ništa novo.
Prva faza jeste uspostavljanje ekonomskog suvereniteta Srbije. U procesu odvajanja, Crna Gora je napravila svoj privredni sistem, zaokružila je svoj privredni sistem, zaokružila je svoju ekonomsku suverenost. Sada mora i Srbija to da uradi.
Tu nema nikakve dvojbe. Šta to znači - niz funkcija sa saveznog nivoa preći će na republički nivo. U oblasti finansija carine, carinske evidencije, preći će u Ministarstvo finansija Srbije. Režim spoljne trgovine, spoljnotrgovinski sporazumi, to mora da pređe. Budžet, porezi, servisiranje dugova, računovodstveni standardi, to mora da pređe u Srbiju.
Robne rezerve od saveznih prelaze na republičke. Sve inspekcije na granicama, veterinarske, sanitarne, fito-sanitarne, prelaze na Srbiju.
Narodna banka Jugoslavije postaje Narodna banka Srbije. Kontrola nad bankama i novac je u Narodnoj banci Srbije. Kako će to da se uradi - ova skupština ima u tome ogromnu ulogu. Prvo, doneće se omnibus zakon, gde će se reći koji su to zakoni na saveznom nivou koji će sutra direktno da se primenjuju u Republici, zato što postoji jedan niz dobrih zakona koje smo doneli u Saveznoj skupštini i koji će se primenjivati i ovde u Srbiji. Ali, vi ćete da kažete koji su to zakoni i koji delovi.
I drugo, vi ćete doneti ustav, gde ćete definisati institucije.
Posle ove faze uspostavljanja suvereniteta Srbije dolazi faza usaglašavanja sa Crnom Gorom. Potrebni su nam novi zakoni. Zakoni koji će da imaju iste standarde kao što postoje u Evropi. Nije samo problem u tome da li imamo ili nemamo zakon, da li poštujemo ili ne poštujemo zakon, nego je pitanje kakav je zakon. Novi zakoni moraju da se donesu, republički organi moraju da sprovode te zakone, republički organi će sarađivati u pravljenju iste prakse.
Osnovni princip biće princip zabrane diskriminacije. Sve što vredi za preduzeća u Srbiji, vredeće i za crnogorska preduzeća ovde i sve što vredi za crnogorska preduzeća tamo, vredeće i za srpska preduzeća. To sada nema, to će biti. Na kraju tog procesa napraviće se zajedničko tržište sa ujednačenim propisima, sa ujednačenom praksom i na kraju sa ujednačenim monetarnim sistemom.
Mi ne treba da se zavaravamo, za određeni broj godina kada postanemo pridruženi član, a posle i član Evropske unije, mi moramo da pređemo na evro, kao cela Evropska unija. Imaćemo zajedničke carine, kao što postoje spoljne carine u Evropskoj uniji i tu nema nikakvih razlika. U međuvremenu, zaključićemo ugovor o stabilizaciji asocijacije sa Evropskom unijom, biće formiran savet koji se sastoji od ministara iz Vlade Srbije, Crne Gore i zajedničke države, kao i komesara Evropske unije, i oni će zajedno, taj savet, zajedno će da vode računa o harmonizaciji.
Mi ovde u ugovoru, odnosno u Polaznim osnovama, imamo jedan stav koji kaže: "Države članice su odgovorne za neometano funkcionisanje zajedničkog tržišta, uključujući slobodno kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala". To danas, ovog momenta, nismo u mogućnosti da ostvarimo jer to je naša polazna realnost. Političke prilike nisu dozvoljavale da se to danas napravi, ali to će se sutra napraviti.
Danas postoji slobodno kretanje ljudi i biće, zaštita svojine postoji i ostaće, slobodno bavljenje uslugama, slobodno kretanje domaćih roba postoji, kao i slobodno obavljanje aktivnosti. Postoje problemi kod finansijskih aktivnosti, tamo gde moraju da postoje dozvole, a to je kod banaka i kod osiguravajućih društava, i tu država vrši nadzor; u prvom koraku jedni i drugi republički organi vršiće nadzor, a u drugom koraku biće ista praksa, biće princip reciprociteta i ko bude dobio dozvolu na jednoj teritoriji, imaće pravo da obavlja aktivnost i na drugoj teritoriji.
I na kraju, pitanje trajanja ovog dogovora. Sigurno je da je tri godine malo, ali to je naša realnost. Mi pregovaramo ili ćemo pregovarati o Ugovoru o stabilizaciji i asocijaciji sa Evropskom unijom. Do sada su takva dva ugovora zaključena, Hrvatska i Makedonija su zaključile te ugovore.
U okviru toga postoji jedan put usaglašavanja njihovih propisa, carina, prakse sa pravilima Evropske unije. Za Hrvatsku šest godina je predviđeno, a za Makedoniju 10. Mi mislimo da ćemo i mi dobiti rok između pet i šest godina. Ako prihvatimo ovo u roku od pet do šest godina, mi ćemo se harmonizovati sa pravilima Evropske unije.
To znači, za tri godine bićemo na polovini puta, i Srbija i Crna Gora moći će da kažu da li se isplati taj put ili se ne isplati, da li će da idu same ili dalje zajedno.
Moj predlog, mi jesmo učinili prvi korak, neko je zadovoljan sa tim, neko nije, a iza prvog koraka sledi drugi korak. Drugi korak jesu odluke skupština, i u Podgorici, i ovde u Beogradu.
Vi možete da prihvatite, vi možete da odbijete ovaj sporazum.
Predlažem da ga prihvatite. To nije ono za šta sam u početku, priznajem otvoreno, mislio da ćemo da napravimo, ali posle izvesnog vremena jasno mi je, kao što kaže i premijer Đinđić, da to uopšte nije loše za Srbiju. Hvala lepo.

Najlepše se zahvaljujem gospodinu potpredsedniku Savezne vlade. Za reč se javio ministar poljoprivrede, gospodin Dragan Veselinov.