Poštovane koleginice i kolege, poštovani gospodine predsedniče Vlade, gospodine potpredsedniče Savezne vlade, kao predstavnik poslaničkog kluba Nova Srbija, čiji je stav u vezi ovog pitanja poznat u javnosti već desetak dana, podsećam: mi smo protiv usvajanja ovakvog dokumenta, s tim što smo stavili do znanja da, ukoliko potpisnici ovog sporazuma, od kojih su neki ovde prisutni, a neki nisu, u svojim uvodnim izlaganjima iznesu neke činjenice koje mi do sada iz štampe - napominjem iz štampe, objasniću kasnije i zašto, zato što iz drugih izvora nismo mogli da saznamo - moguće je da promenimo naš stav.
Međutim, odmah da kažem gospodi ovde, koja shvata ovu situaciju tako neozbiljno da možemo da se smeškamo, a na njihovo oduševljenje, mi nismo promenili ovaj stav, gospodo. Sada vam dozvoljavam da budete i malo ozbiljni. Prema tome, šta se ovde desilo u međuvremenu? Od sednice Vlade (22. marta) do momenta kada su poslanici dobili (26. marta) ovaj dokument, pa do sednice ovog parlamenta sa ovom tačkom dnevnog reda, prošlo je samo šest dana. Za tih šest dana ništa se novo nije desilo i mi, kao poslanička grupa, kao i neke druge poslaničke grupe iz DOS-a, nećemo ovaj dokument podržati.
Naravno, očekivali smo gospodina Koštunicu, predsednika savezne države da bude ovde prisutan kao prvopotpisani i da nam objasni šta se to dešavalo ovih nekoliko meseci u pregovorima. Nigde to nismo mogli saznati, osim evo, u ovih nekoliko izlaganja koliko su nam gospoda predsednik Vlade i potpredsednik Savezne vlade ovde izneli. Znači, nešto se dešavalo iza paravana, a mi nismo znali šta se dešava! U isto vreme nismo mogli doneti drugačiju odluku. Gospodin Koštunica nije ovde došao da nam izloži u početku ovog zasedanja to što je bila pozadina svih dogovora. To su naravno učinili gospodin Đinđić i gospodin Labus i na tome im zahvaljujemo.
Ima tu jedan mali problem: gospodin Labus je, takođe, rekao da je od onoga što je bio početni dokument DOS-a prihvaćeno samo 5%. U redu, i to je politika, 5% je možda sasvim dovoljno ako se traži mnogo. Mislimo da je to nedovoljno i da je ovaj dokument isto toliko neozbiljan koliko je neozbiljna i bivša Jugoslavija, ona Jugoslavija, koja posle usvajanja ovog dokumenta, a očito je da će biti usvojen, više neće postojati. Prema tome, ovaj dokument je isto toliko neozbiljan, što će naravno i vreme pokazati.
Takođe, i izvinjenje što jugoslovenska i srpska javnost nisu upoznate sa ovim dokumentom, što poslanici nisu upoznati sa sadržinom ovog dokumenta, nije neko opravdanje za ono što se desilo, ponavljam, od 26. marta do danas, za ovih pet-šest dana. Rezultat svega toga je to što je ovaj parlament stavljen u cajtnot; to pokazuju problemi sa kvorumom, pokazuje i neposlušnost ili nedisciplina one političke grupe u DOS-u, DSS-a, koja je najavila da će glasati za ovo, a u isto vreme ovde nije prisutna.
Sve to, taj vremenski cajtnot u koji je ovih 250 ljudi stavljeno pokazuje da ćemo mi ipak izgleda nešto doneti na brzinu. Prema tome, mi ne možemo stati iza dokumenta koji se donosi na brzinu. Pitamo se: da li je moguće da se jedan ovakav dokument donosi na brzinu; a da li je moguće, na kraju krajeva, da se jedna treća, četvrta ili koja Jugoslavija pravi na ovaj način? Da li je moguće da opet to radimo što smo radili i na Žabljaku, i u Jajcu i gde sve ne? Da li je moguće da pravimo ponovo iste greške? Naravno, moguće je, ali jedna stvar neće biti moguća; da se ovde ovaj dokument ne izglasa; a u šta, znajući pozadinu i raspoloženje poslanika, ne verujem; ovaj dokument će biti izglasan očigledno.
Međutim, ukoliko bude izglasan, u kasnijim postupcima dorade ovog dokumenta i svim pravnim aktima koji će ga pratiti, mi ćemo kao poslanička grupa aktivno učestvovati, naročito u jednoj stvari - da se urede elementarne stvari koje su do sada sve Jugoslavije hvalile, kitile i ulepšavale, a to su: pravo veta; ključ koji je bio uvođen u odnosu na federalne jedinice, paritetni sastav; onda svi finansiramo tu zajednicu, a samo neki koriste iz nje, u skladu sa tim koliko su mali ili veliki.
Prema tome, ima još jedan problem koji se tu nameće: da nije pozadina svega ovoga i 30 hiljada zaposlenih u saveznoj administraciji koji ovde rade u Beogradu; da nije pozadina da neprihvatanjem ovoga 30 hiljada ljudi, koji rade paralelno pored naše republičke državne administracije, ne bi mogli ovde da bivstvuju (nakupljeni iz cele bivše Jugoslavije i čine jednu paralelnu državu, a o kojima smo mi, čak i mi iz DOS-a, veoma često ovde govorili); da nije problem opstajanje tih 30 hiljada, a mogu slobodno reći fantomski zaposlenih ljudi, koji će ne znamo šta raditi u toj paralelnoj državi.
Sledeća stvar koja je veoma interesantna je šta će raditi ti poslanici buduće skupštine, kako će se birati. To je veoma interesantno i, shodno svemu tome, mislim da buduća diksusija, koja će ovde trajati duplo duže nego što je uobičajeno, najverovatnije neće do kraja doneti promenu našeg stava, a koji je ovog puta negativan.

Reč ima gospođa Nada Kolundžija, predsednica poslaničke grupe DOS - Demokratska alternativa.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, poštovani predsedniče Vlade, potpredsedniče, uvažene kolege narodni poslanici, ovo o čemu mi danas raspravljamo i o čemu načelno treba da se izjasnimo, ukoliko pokušamo da budemo odgovorni i vodimo računa o tome šta treba da doprinese boljem položaju Srbije u budućnosti, onda ćemo pokušati da u okviru ovoga što je ponuđeni dokument ugradimo ili bar predložimo ono što dokument koji bi se zvao ustavna povelja treba da sadrži kao garancije zaštite interesa Srbije u jednoj zajednici Srbije i Crne Gore.
Ovo što imamo danas jeste u stvari kraj jednog dezintegracionog procesa koji se dešavao poslednjih 10 godina. Ovo je rezultat jedne politike koja je mislila da se država brani tako što se šalju vojnici u Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu, što ginu i što na kraju ostaje nešto što nije bila država koju su hteli da odbrane. Ostaje nešto što nije čak ni celovita Srbija, jer je jedan deo Srbije pod međunarodnom upravom.
Dakle, mi sada ovde moramo da odgovorimo na nekoliko ključnih pitanja - da li neki misle da i ovu Jugoslaviju treba braniti vojskom i ako treba neka izađu i neka to kažu. Dakle, neka ne zavaravaju građane da se država koja je zajednica dve republike može braniti silom i stvarati silom. Ona se može stvarati samo dobrom voljom obe federalne jedinice i merom dobre volje da se stvara zajednička država.
Ovaj dokument koji mi danas imamo, jeste minimum te zajedničke dobre volje. Srbija niti se smela postaviti, niti se može postavljati kao neko veliki, kao veliki brat koji ima pravo da ucenjuje i preti malom bratu da ostane uz njega, jer će inače dobiti batine. Tako je to
neko ranije radio i mi smo uvek dobijali batine i uvek smo bili žrtve jedne takve politike.
Neki kažu da bi se Slobodan Jovanović prevrnuo u grobu kada bi video ovakav ustavni koncept, a ja mislim da se Slobodan Jovanović prevrće u grobu od 1945, pošto nijedan ustavni koncept nije nešto što bi opstalo u normalnom pravu. Prema tome, ono što je sada važno jeste da sa jedne strane oni koji zagovaraju čvrstu federaciju (čak ima ovde onih koji hoće unitarnu državu, jer smatraju da su i Crnogorci Srbi i da nemaju pravo da se pitaju o sopstvenom statusu) moraju da kažu kako to misle da izvedu; i, ako je to sila, onda sigurno većina građana Srbije nije za to. S druge strane, postoje oni koji smatraju da bi Srbija trebalo da pođe putem sopstvene državnosti, ali onda neka prethodno odgovore na jedno pitanje - kako Srbija to da uradi u ovom trenutku, u kome nema suverenost nad jednim delom svoje teritorije. Neka odgovore na to, ili kako će vratiti suverenost nad tim delom teritorije, hoće li opet slati vojnike protiv međunarodne zajednice da vraćaju suverenost. Neka to kažu javno, a onda će videti da li građani Srbije podržavaju takvu opciju ili ne. Ja mislim da ne podržavaju.
Ono što mi danas pokušavamo daradimo i oni koji su bili ovlašćeni pregovarači ne dovodi se u pitanje, i mislim da je pogrešno doveden u pitanje status onih koji su razgovarali o ovome; nikada narodi ne razgovaraju o tome, uvek razgovaraju oni koji su ovlašćeni da razgovaraju, jer ne mogu da zamislim kako bi izgledao narod. Pri tom ima onih koji misle da bi kao konstruktivna opozicija mogli da doprinesu svojim čvrstim stavom, a njihovi tvrdi stavovi su nas doveli dovde i zato mislim da nije bilo dobro da oni učestvuju i da svojim tvrdim stavovima pomažu. Dakle, mi sada moramo da razgovaramo o tome šta su naši ciljevi, šta je interes Srbije. Interes Srbije je da bude deo evropskih integracija. Evropske integracije su jedina garancija očuvanja suvereniteta Srbije. Samo u evropskim integracijama mi možemo sačuvati svoje teritorije i možemo računati da će Kosovo i Metohija biti deo sklopa koji će se zvati Srbija. Ovakav sporazum garantuje nam približavanje evropskim integracijama, i to je ono što je važno.
Drugo važno pitanje za nas je pitanje Kosova i Metohije. Da li Kosovo i Metohiju čuvamo u zajednici sa Crnom Gorom, uz garancije Evropske unije, uz saradnju sa međunarodnom zajednicom ili Kosovo i Metohiju čuvamo namećući svoje stavove Crnoj Gori, ignorišući njihovo pravo da se i oni pitaju u kakvoj zajednici hoće da žive i da li time zapravo i Albancima dajemo za pravo da kažu - evo, ovi u Beogradu hoće na silu i uvek na silu da nam nameću rešenje. Tada će dobiti podršku međunarodne zajednice da nemaju nikakve veze sa takvim Beogradom.
Mi mislimo da moramo da pokažemo da razumemo kako svet izgleda, kako svet funkcioniše i po kojim pravilima funkcioniše. Ovim sporazumom mi to pokazujemo. Nikoga ne treba zavaravati da je ovaj dokument nešto gde je Srbija podjednako blizu nekakvoj čvršćoj državi ili nekakvom samostalnom statusu. Dakle, mi smo ovim sporazumom negde na sredini, ali ono što je dobro u odnosu na sadašnje stanje jeste da na ovakav način Srbija ima mogućnost da štiti svoje interese u toj zajednici.
U ovoj zajednici koja je napravljena na silu, oktroisanim ustavom, Srbija nije imala mogućnosti da štiti svoje interese i stalno je plaćala visoku cenu ovakve državne zajednice. Onaj koji neće da prizna da Crna Gora funkcioniše kao samostalna država, a da Srbija funkcioniše kao država zavisna od samostalne Crne Gore, taj neće da prizna šta je urađeno u prethodnom periodu.
Dakle, Srbija ovakvim uređivanjem odnosa stvara sebi mogućnost da štiti sopstvene interese i, ono što mislim da je važno, što bi među zaključcima Skupštine Srbije trebalo da stoji, da u ustavnoj povelji, kao najvišem dokumentu kojim bi se razradili odnosi između Srbije i Crne Gore, stoji odrednica da je Rezolucija Saveta bezbednosti kojom se definiše status Kosova i Metohije preneta na Srbiju. Time bi Srbiji bilo omogućeno ona svojim ustavom, koji bi usledio nakon toga, može da definiše pitanje Kosova i Metohije nakon nekog prelaznog perioda.

Reč ima narodni poslanik Bojan Kostreš, predsednik poslaničke grupe DOS - Liga socijaldemokrata Vojvodine i Liga za Šumadiju.

Poštovane dame i gospodo, poslanička grupa Lige socijaldemokrata Vojvodine i Lige za Šumadiju će podržati ovaj predlog, iz prostog razloga što mislimo da se u ovom momentu i nije moglo više postići. Mislimo da su ljudi koji su predstavljali našu državu na ovim razgovorima postigli nešto što je u ovom momentu najrealnije i što je jedino moglo da se postigne.
Mi u Ligi socijaldemokrata Vojvodine mislimo da je ovo samo prelazno rešenje do jedne nezavisne Srbije, međunarodno priznate Srbije, Srbije koja će biti prepoznatljiva u Evropi i koja će biti deo Evrope. Mi mislimo da u ovom periodu do te nezavisne Srbije treba da definišemo kako će ta buduća Srbija izgledati, od čega će se ona sastojati, sa kim će se graničiti, koje regione i koje pokrajine će u sebi imati, dakle, da li će biti federacija ili regionalna država. To je ono što mislimo da treba definisati u ovom periodu.
Takođe, ono što treba da se definiše u periodu koji je pred nama jeste da se dogovorimo već jednom da li je Srbija nacionalna država ili je Srbija država građana? Naše mišljenje je da Srbija u svakom slučaju mora biti država građana, jedna federalna, moderno uređena država. Mi ne žalimo za Jugoslavijom, jer, po nama, Jugoslavija ne postoji još od 1991. godine. Sve ostalo su bile neke miloševićevske tvorevine. Žabljačkim ustavom smo dobili samo jedan pokušaj pravljenja velike Srbije i mislimo da to nije dobro i zato je dobro što završavamo konačno sa tim imenom - Jugoslavija. Svako ko žali za Žabljačkim ustavom i žabljačkom Jugoslavijom u stvari žali za konceptom miloševićevske velike Srbije i on će, u stvari, proći isto tako kao Milošević. Možda neće otići u Hag, ali će otići na smetlište istorije.
Ono što moram da kažem da smeta nama u Vojvodini, i da prigovorim ljudima koji su razgovarali u naše ime, jeste da Vojvodina nije konsultovana, da vojvođanska administracija nije uključena u ove razgovore. Za razliku od opštine Batočina, Vojvodina je bila konstitutivni element bivše Jugoslavije.
Znači, Vojvodina kao konstitutivni element bivše Jugoslavije nije konsultovana, nije uključena u ove razgovore - na taj način se nastavlja sa tradicijom miloševićevske, žabljačke Jugoslavije i njegovog antiustavnog i pučističkog dolaska na vlast. On je 1988. došao na vlast pučem i kršenjem Ustava, a nepriznavanjem i neuključivanjem Vojvodine u ove razgovore naša delegacija je samo to produžila, i to je naša najveća zamerka pregovaračima.
Još jedna stvar koja mora biti jasno definisana u periodu koji je pred nama jeste - kako će se ta nova zajednica finansirati, kako će se Srbija finansirati; mislimo da, u skladu sa novcem koji se iz pojedinih regiona donosi u Srbiju i u zajednički budžet, treba da se tako deli politički uticaj i politička vlast.
Još jedna stvar, moram da se osvrnem na jučerašnji događaj i na neprisustvo gospodina Koštunice na ovoj sednici. Razumem čoveka, on je, pored Stjepana Mesića, jedini političar sa ovih prostora koji je uspeo za svog mandata da rasturi državu kojom predsedava. Hvala.

Zahvaljujem. Da li se još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Reč ima predsednik Vlade Republike Srbije, gospodin dr Zoran Đinđić.

Dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici, pre svega želim da kažem nešto o kritičkim primedbama koje su upućene na ovaj predlog. Pri tom ne mislim na detalje tog predloga, jer se ovde radi o jednoj koncepciji, koja će tek kroz konkretne radove Ustavne komisije, čiji će članovi biti izabrani iz ovog parlamenta, biti precizirana i o čemu će se onda ova skupština izjasniti.
Želim da kažem nešto načelno, jer se ovde radi o jednoj koncepciji koja počiva na nekoliko svojih unutrašnjih ograničenja i nekoliko pretpostavki, i to je bio predmet svih pregovora.
Kao što sam rekao u prvom javljanju, ne mislim da je bilo realno mnogo više i mnogo bolje da se napravi, ako govorimo o tim osnovnim stvarima. Ako govorimo o nekim detaljima, sigurno, u svakoj situaciji može da se napravi i više, ali mislim da suština ne bi bila mnogo izmenjena. A čuli smo da ovaj predlog nije dobar, da ovaj plan nije dobar, ali mislim da niko nije rekao da nije realističan i nisam čuo uverljive argumente da je bio moguć neki bolji, realističan.
Znači, činjenica je da naša stvarnost nije dobra i činjenica je da ne možemo smišljati neke ambiciozne programe za rešavanje naših problema, jer su naši problemi zapušteni, naši problemi su i istorijski, naše krize nisu samo krize koje nastupaju zbog lošeg rukovođenja zemljom, mada je bilo i faza katastrofalnog rukovođenja zemljom, ali to je samo ubrzalo naše krize.
Mi smo nasledili strukturne krize u regionu; problem definisanja nacionalne državnosti, koji nismo rešili u 19. veku zbog odnosa velikih sila koji je postojao; odnos države i nacije, koji je Evropa rešila pre 200 ili 300 godina, kod nas se rešava ovih dana.
Moramo da budemo svesni toga da su to posledice ogromnih tektonskih poremećaja na zemaljskoj kugli, gde smo mi poslednji delić Evrope koji se još uvek trese. I, onaj ko to ne vidi, on ne vidi realnost. Moramo da shvatimo da što pre sve to zaustavimo, to imamo više šanse da u budućnosti naša deca i naši unuci nešto razumno urade na ovim prostorima.
Dakle, znam da plan nije dobar, ali znam da je on dovoljno dobar da zaustavi dezintegrativne procese i da od nas zavisi u kojoj meri ćemo onda u budućnosti raditi konstruktivno. Ako bude bilo više destruktivnih nego konstruktivnih snaga, ovaj plan je suviše slab da to zaustavi, ali on je posledica procesa koji su se na ovim prostorima događali u prethodnim decenijama ili možda u prethodnim vekovima.
Ono što kritičari nijednog trenutka nisu uveli u diskusiju, kada su predlagali nešto bolje, to je taj drugi partner, naime, Crna Gora. Pitanje je - šta je on bio i šta je polovina građana Crne Gore spremna da prihvati kao neki kompromis. Nije stvar u Solani, kao što je gospodin Labus rekao. Naravno, Solana je, vrlo ću vam otvoreno reći, došao i rekao - stav Evropske unije je da se vi dogovorite. Pošto ne možete da se dogovorite o načinu održavanja referenduma u Crnoj Gori, biće sukoba i oko toga - da li može da se održi referendum koji će priznati jedna i druga strana. Pošto je Crna Gora, po istraživanjima javnog mnjenja, podeljena pola - pola, znači nema referenduma, jer će biti sukoba.
Dakle, dogovorite se, rukovodstvo Crne Gore i opozicija Crne Gore, znači, dve strane koje reprezentuju pola- pola Crne Gore, i predstavnici Srbije i Jugoslavije, dogovorite se, šta god se vi dogovorite, Evropska unija će da prihvati. Jedino što Evropska unija ne može da prihvati, to je da se ništa ne dogovorite.
Situacija je bila takva da dogovor nije bio na vidiku, jer je bila sporna osnovna stvar: da li će to biti jedna država, sa jednim međunarodno priznatim subjektivitetom u spoljnoj politici, a to je taj simbol "jedna stolica"; nije stvar u "jednoj stolici", nego je stvar u međunarodnom karakteru te države; ili će to biti dve države, dve međunarodno priznate države, koje će onda tražiti svoje međusobne veze. To je bio kamen spoticanja i do poslednje noći, do poslednjeg trenutka, tu nije bilo kompromisa.
I, kada je tu postignut kompromis, onda su iz toga sledile određene druge posledice i određeni drugi kompromisi. Pokušavao sam lično, i na razne načine, da utičem na to da ova druga crnogorska strana, koja je za nezavisnost, prihvati i bez međunarodnog posredovanja i bez međunarodnog pritiska "jednu stolicu", a to znači jednu državu, ali to nije donelo uspeh.
Mogu da vam, sa punom odgovornošću, kažem da je pozicija polovine Crne Gore, znači onog dela koji je za nezavisnost, bila do poslednjeg trenutka veoma tvrda, po cenu da se ide na razdvajanje, i to na razdvajanje uz referendum, sa spornim legitimitetom, uz sve posledice koje bi tu usledile.
Dosta nam je toga u našoj prethodnoj istoriji. Dosta nam je toga da neko kaže - e, ja ću to da uradim, pa posle da vidimo šta će da se desi, ja ću da se igram šibicama u barutani, pa posle, kada počne da puca, onda ću da kažem - e, sada neka dođu neki vatrogasci i neka to gase, verovatno možda nisam ja to izazvao, nego je neko drugi to podmetnuo.
Moramo da budemo vrlo odgovorni i, kao što sam rekao juče, svesni visokog stepena rizika koji vlada danas u regionu. Pogledajte kakvo je danas stanje u regionu - samo vas molim, pogledajte kakvo je danas stanje u regionu u odnosu na Evropu, kakvo je političko stanje i kakvo je ekonomsko stanje.
Imamo Rumuniju, koja posle deset godina oduševljenja u prvom talasu - nema više porodice Čaušesku, ne postoji Sekuritatea, dolazi demokratija - posle godinu dana te demokratije rudari ruše vladu, posle toga se pet puta menjaju vlade. I danas imamo vladu koja je praktično slična onoj koja je bila na početku, sa ogromnim problemima u organizaciji društva, u ekonomiji siromašnog stanovništva.
Pogledajmo Bugarsku - predsednik vlade je car, predsednik države komunista. Pogledajmo Makedoniju - duboko podeljena, zaraćena zemlja. Pogledajmo Albaniju, vladajuća partija pocepana, velika kriza u društvu. Pogledajmo Crnu Goru, pogledajmo Bosnu i Hercegovinu, pogledajmo Hrvatsku. I, na kraju, jedina svetla tačka u međunarodnom javnom mnjenju, jedino u šta se polaže nada je integrativna snaga demokratskih procesa u Srbiji. Čitajte izveštaje ...(Aplauz.)
Meni je simpatična ta principijelnost onih koji veruju samo sebi i ne veruju izveštajima međunarodnih ekspertskih grupa. Oni su bili principijelni i nisu verovali kada su im te ekspertske grupe govorile šta će se događati. Nažalost, to se dogodilo.
Srećom, sada te ekspertske grupe, i Svetske banke, i Međunarodnog monetarnog fonda i Evropske unije, kažu - Srbija je zemlja koja može ponovo da ujedini region. Svojim demokratskim procesima Srbija može jedan vrlo problematičan region da pokrene u pravcu evropske integracije, dame i gospodo, pod uslovom da Srbija bude sposobna da rešava probleme koji su pred njom.
Jedan od problema je karakter zajedničke države. Predugo je to pitanje bilo otvoreno da bismo mogli, zbog nade da ćemo ga rešiti na nešto bolji način, da čekamo, da rizikujemo da u tom prostoru koji nastaje nastupi nova kriza. Nova kriza je bila mnogo blizu oko pitanja organizovanja referenduma u Crnoj Gori: pod kojim uslovima će se organizovati; koji procenti su dovoljni da bi jedna ili druga strana bila u većini; i, ako ta druga strana ne prihvati legitimnost tog referenduma, šta će posle da uradi; šta će da se desi kad krenu desetine hiljada ljudi na ulice da protestuju, bilo sa jedne ili sa druge strane.
To je bilo programirano za ovu godinu. Dakle, oni koji se nadaju da bi do toga moglo uskoro da dođe, oni su imali svoje šanse da vode svoje ratove. Imali ste vašu šansu da vodite ratove i ovom ste narodu pokazali cenu toga. Pustite one koji hoće da pobede u miru.... (aplauz - poslanici SRS negoduju)
Dame i gospodo, patriote su Srbiju uvodile u ratove, gde je trebalo da bude i slave, i dobitka i povećanja teritorija. Posle svih tih ratova Srbija je bila i manja i slabija. Prvi put sada mi imamo priliku da mirom postanemo jaki i dozvolite onim snagama u ovom društvu koje hoće da na sebe preuzmu odgovornost da pokušaju. Vi ste imali priliku da pokušate i pokazali ste šta znate i umete; dvanaest godina, a pre toga 50 godina. Pa, hoćete li još 100 godina?
Mi imamo godinu i po za sobom i vi već već sada merite tih godinu i po kao da je to bilo više nego vaših 50-60 godina. Nije. (Žagor.) Dakle, vrlo neprijatnu stvar imam da vam kažem - to je da ćemo morati da u rešavanju svojih problema budemo realistični. Ne samo u odnosu na Crnu Goru i ne samo u odnosu na buduću državu. Mi imamo još dva velika problema pred nama, u naredne dve - tri godine. Drugi problem je Kosovo i Metohija, a treći saradnja sa Međunarodnim sudom u Hagu.
Znači, prvi problem smo rešili na ovaj način. Drugi problem u ovoj skupštini, u ovoj javnosti takođe treba da stavimo na dnevni red, pa da vidimo, da ne zabadamo glavu u pesak, šta nas čeka za dve, tri ili pet godina. Vrlo brzo će doći taj trenutak. Nema od praznog patriotizma vajde, dame i gospodo. To što vam je nešto u srcu, to nije dovoljno. Mora da vam bude u glavi, a nije dovoljno ni da vam je u stomaku. U glavi! (Aplauz.)
Dakle, treba nam jedna ozbiljna rasprava o tome - šta ćemo uraditi za dve ili tri godine, kada se na dnevni red postavi pitanje statusa Kosova i Metohije, a to će doći na dnevni red, jer je ustav Kosova i Metohije, taj ustavni okvir, predviđen takođe za tri godine. Možda će se produžiti. Možda će se nešto u međuvremenu pozitivno desiti, ali mi, kao odgovorni ljudi, moramo već sada da politički i u društvu pravimo određeni konsenzus i određene opcije oko potencijalnih rešenja.
Treće pitanje je - saradnja sa međunarodnim organizacijama, koje nisu samo simpatične našem narodu i našim ljudima, nego koje su i nesimpatične. Takođe i tu moramo da imamo određeni konsenzus, da bi smo došli do te četvrte stvari, koja nam je bitna, a to je uređenje same Srbije putem jednog demokratskog ustava.
Sve to mi moramo da uradimo u naredne dve ili tri godine da bismo bili pripremni za ono što svi hoćemo, a to je Evropska unija. Jer, mi moramo da rešimo pitanje našeg državnog statusa, našeg ustava, našeg uređenja, da bismo se kandidovali, pošto ne možemo da uđemo u tu uniju kao jedna nerešena, neregulisana država, znači u nešto gde se odnosi vrlo striktno regulišu među svojim članicima, a to je Evropska unija.
Dakle, to su bolne etape na našem putu izvlačenja iz DžIDž veka. Mi rešavamo probleme koje naši preci u DžIDž veku nisu mogli da reše, jer su imali Austrougarsko carstvo, Tursko carstvo i mi smo bili stešnjeni među njima. I, naravno, Englesku, Rusiju, Francusku, koje su vodile svoju politiku, malo za jedne, malo za druge, preko naših leđa. To mi sada imamo kao zaostavštinu i tu ne možemo da biramo. Znači, mi moramo da te probleme što pre rešimo da bismo se okrenuli problemima DžDžI veka. A, to je pitanje - ekonomije, to je pitanje - standarda, to je pitanje - radnih mesta.
Kako tu naš region stoji trenutno?
Tako što 50 miliona ljudi, koji žive u svim ovim zemljama koje sam pobrojao, ima isti bruto socijalni proizvod kao Grčka, koja ima devet miliona stanovnika. To znači da 50 miliona ljudi koji žive oko nas, zajedno sa nama, proizvede godišnje onoliko koliko Grčka, koja ima deset puta manje stanovnika. To je naša ekonomska snaga. To je snaga na koju mi računamo kada govorimo o sili, kada govorimo o sukobima u koje smo spremni da uđemo.
Znači, budimo realistični. Mi smo vrlo posustali. Nemamo energiju da je trošimo na traženje idealnih rešenja. Moramo da koncentrišemo našu nacionalnu i građansku energiju na rešavanje tih pitanja, jednog po jednog, da bismo mogli da se okrenemo onom od najvažnijih pitanja, a to je standard našeg stanovništva i uključivanje u Evropsku uniju.
Zbog toga - svestan prigovora koje su šefovi poslaničkih klubova uputili i saglasan sa većinom kritika da je to rešenje vrlo problematično, vrlo provizorno - vrlo iskreno da kažem: to i ja mislim takođe. Ali, mislim da je to od mogućih realnih rešenja najbolje i zbog toga vam preporučujem da kao poslanici opozicije još jednom razmislite o tome, jer ovo zaista nije partijsko pitanje i niko u ovome nije učestvovao sa stanovišta i programa svoje partije.
U svim programima svih naših partija, se govori o stvarnom federalizmu. Ne postoji ni jedna partija, čiji su pripadnici učestvovali u pregovorima, a koja jeste politički ili ideološki za rešenje koje je sada ponuđeno. Ne, sa stanovišta naših partijskih programa ovo je jedno vrlo manjkavo rešenje, kao i sa stanovišta vaših partijskih programa. Ali, molim vas da ovoga puta prevaziđemo partijske programe i da svetu pokažemo je Skupština Srbije jedno telo najvišeg suvereniteta građana, koje će odgovorno i svesno da stane iza jednog realističnog koncepta i da kaže - uprkos svemu što zameramo, mi smo svesni da nas to vodi jedan korak dalje, glasaćemo za to, trudićemo se u naredne tri godine da tu državu ispunimo njenim pravim političkim sadržajem i da za tri godine ona bude mnogo bolja nego što je sada u ovom predlogu. Hvala vam. (Aplauz.)

Zahvaljujem gospodinu premijeru.
Reč ima narodni poslanik Momčilo Trajković, prema članu 89. Poslovnika. Ograničeno vreme je pet minuta.

Poštovani poslanici, dragi gosti, ukratko, stvarno je ključno pitanje - kako zaustaviti dezintegrativne procese na Balkanu;  možemo li mi zauzeti poziciju koja nam sleduje, a to je geostrateška pozicija da smo mi, u stvari, ključni partner međunarodne zajednice na Balkanu, hoćemo li preuzeti tu poziciju, da bismo mogli da rešavamo celovito sva naša pitanja.         Stvarno smatram da treba da pronađemo rešenje koje treba da bude nukleus integracije i u našoj zemlji i na Balkanu.
Da li je ovo najbolje? Očigledno kažu da nije najbolje. Jesam pristalica stvarno zajedničke države, a ako ne uspemo da nađemo zajednički jezik sa onim političkim snagama, sa kojima prirodno treba da nađemo zajednički jezik, onda se postavlja pitanje: kada ćemo početi proces dezintegracije.
Međutim, imam jednu rezervu, a ta rezerva se odnosi pre svega ni pitanje Kosova i Metohije. Razlog, to je pomenuo i profesor Pelević, jeste pitanje: da li je sporazum dovoljna garancija da zameni Rezoluciju 1244, pogotovu uzimajući u obzir da Rezolucija 1244 u stvari garantuje suverenost Jugoslaviji na tom delu naše teritorije.
Mislim da je trebalo učiniti napore da se dođe do jačih garancija, pre svega Saveta bezbednosti, kako bismo mogli slobodnije da uđemo u ove procese.
U protivnom, sumnjam da možemo imati garant da za tri godine Kosovo i Metohija stvarno ostanu u okviru Srbije, odnosno zajedničke države. Da vas podsetim, mi smo rekli da je ustavni okvir protivan Rezoluciji 1244 i ovde smo tu deklaraciju doneli, da su izbori na Kosovu i Metohiji neprihvatljivi, pa smo i to prihvatili. Doneli smo Zakon o lokalnoj samoupravi, u kome nismo tretirali Kosovo i Metohiju kao deo Srbije. Evo, sada ovih dana se vrši popis u Srbiji bez Kosova i Metohije.
I sada, na kraju, prihvatamo jedan dokument u kome nema, hoću da ponovim još jednom, nema po meni dovoljno garancija da će Kosovo i Metohija stvarno biti deo suverene, odnosno deo naše zajedničke države koju danas stvaramo. To je za mene najškakljivije pitanje, zato smatram da je trebalo tražiti dovoljno garancija, smatram da treba i dalje tražiti još garancija da bi se to ostvarilo.
Gospodin Batić ima vrlo interesantnu ideju - samostalna Srbija. Nisam daleko ni od toga, ali mora da se usaglasi politika kada je u pitanju Srbija i Kosovo i Metohija. Politika koja se vodi prema Kosovu i Metohiji je danas, po meni, vrlo opasna i svi potezi koji su do sada povučeni u stvari su samo uvek udaljavali Kosovo i Metohiju od Srbije. Daj bože da ne budem u pravu, učiniću sve da pomognem da ipak Kosovo i Metohija bude deo suverene Srbije, odnosno zajedničke naše buduće države.
Evo, imao sam toliko. Smatram da je ovakav nedovoljno definisan stav prema Kosovu i Metohiji vrlo opasan i svi oni koji teže nezavisnom Kosovu, pogotovu Albanci, oni to slave, a ja se nadam da će Srbija učiniti napore da im to zadovoljstvo ne priušti. U protivnom, smatram da ćemo poneti veliku odgovornost ukoliko te procese ne zaustavimo.
Albanci smatraju da su ovim sporazumom u stvari još jedan korak bliže svojoj nezavisnosti. Hvala vam.

Nastavljamo jedinstveni pretres o Polaznim osnovama prema redosledu prijavljenih govornika. Prvi govornik je gospodin Rodoljub Šabić, posle njega narodni poslanik Zoran Ćirković.