Da li se još neko javlja za reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Goran Cvetanović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS.

Dame i gospodo  narodni poslanici, premijer je, kada je formirana Vlada, obećao da će u roku od šest meseci da se formira minsitarstvo za zaštitu životne sredine. Ne samo da to obećanje nije ispunjeno, već evo duži vremenski period nemamo ni ministra zdravlja. Tako uopšte nije čudno što nam je potpredsednik Vlade, gospodin Žarko Korać, koji je inače  samo zdravstveni saradnik, upravo i pročitao  ono što je na dnevnom redu - izmene zakona o zdravstvenoj zaštiti i osiguranju.
Zbog toga moram da krenem od nekih definicija zdravstvene zaštite, a kasnije i da obrazložim neke članove zakona.
Zdravstvena zaštita je organizovana sveukupna delatnost društva na očuvanju i unapređenju zdravlja, zatim sprečavanju, suzbijanju i ranom otkrivanju bolesti, blagovremenom i efikasnom lečenju i rehabilitaciji obolelih i povređenih ljudi.
Zdravstvena zaštita je skup mera kojim je obuhvaćeno najpre zdravo stanovništvo i njegova okolina, a zatim bolesti i poremećaji u svim razvojnim fazama, i to kako pojedinca, tako i među grupama stanovništva. Zdravstvena zaštita predstavlja sveukupnu meru i aktivnost kako zajednice u celini, tako i njenog integralnog dela zdravstvene delatnosti i samog čoveka na unapređenju, očuvanju i poboljšanju zdravlja.
Obim zdravstvene zaštite varira od zemlje do zemlje u zavisnosti od društveno-ekonomskih odnosa u celini, materijalnih mogućnosti društva, stepena razvoja i organizovanosti zdravstvene zaštite i zdravstvene delatnosti.
Naše zdravstvo je veoma skupa delatnost koja ni iz daleka ne pruža kvalitetnu zdravstvenu zaštitu stanovništva. Organizacija zdravstva je kruta i glomazno postavljena, a finansira se obaveznim doprinosima za zdravstveno osiguranje, koji spadaju u vrstu javnih prihoda. Od osiguranika 60% su deca, stariji od 65 godina, trudnice, hronični bolesnici, invalidi, dobrovoljni davaoci krvi, oboleli od zaraznih i malignih oboljenja. Za njih je besplatna zdravstvena, zaštita zbog visokog stepena socijalne zaštite, kao i uzajamna solidarnost korisnika zdravstvenih usluga.
Osnovno zdravstvo i prevencija, ovakvi kakvi jesu, nisu u stanju da ispune svoje funkcije. Srpska radikalna stranka se zalaže za apsolutnu slobodu izbora lekara i zdravstvene ustanove. Na primer, onemogućavanjem trudnice da o njenom porođaju brine izabrani akušer, koji je trudnoću vodio, krši se njeno pravo na izbor lekara i odgovornost za eventualno loš ishod relativizuje i zamagljuje, što prevedeno može da znači da onaj ko vodi trudnoću treba i da odgovara za njen ishod.
Upravo su to razlozi da je, na primer, perinatalna smrtnost, više nego trostruko veća, kod nas iznosi 19 promila, a svuda u svetu je oko 5 promila, a razloge dobrim delom treba tražiti i u trudnoći sa pogrešnom procenom datuma porođaja.
Postoji problem i u nejednakoj kadrovskoj raspoređenosti. Primera radi, u Beogradu na jednog lekara opšte prakse dolazi šest specijalista. Zdravstveni sistem je jako glomazan. Zato je potrebno hitno razviti informacioni sistem. Informacioni sistem je bitan i zbog snabdevanja u zdravstvu, a fabrike lekova bi trebalo da zdravstvenom osiguranju Srbije prodaju lekove po ceni nižoj od komercijalne, tako da bi građani Srbije došli što lakše i jeftinije do deficitarnih lekova, kao što su monizol, presolol, dilkoran, dovicin, verapamil, berodual, nitroglicerin itd.
Cilj svakog zdravstvenog radnika je da deluje preventivno da ne dođe do bolesti, da organizuje aktivnosti na unapređenju i zaštiti zdravlja naroda.
Građani znaju da je medicinska oprema neadekvatna i da je potrebno zameniti dotrajale dijagnostičke aparate, da nema dovoljno lekova i da zdravstvo funkcioniše zahvaljujući visokom moralnom, etičkom integritetu većine lekara i zdravstvenih radnika.
Srpska radikalna stranka se zalaže za početak funkcionisanja lekarske komore, koja je u funkciji svuda gde je medicina na visokom stepenu razvitka. Lekarska komora bi bila nezavisna od vlasti, autonomna i tu bi bili primenjivani etički principi u praksi koje bi sprovodio etički komitet.
Srpsko lekarsko društvo u svom statutu od 29. februara 2000. godine u drugom članu, kaže: Društvo se udružuje u savez lekarskih društava Jugoslavije.
DOS-ova vlast u novom, predloženom statutu, u članu 108, kaže: Srpsko lekarsko društvo sarađuje sa društvom lekara Crne Gore i lekarskim društvima i organizacijama lekara u zemlji i inostranstvu. Očigledno da Srpsko lekarsko društvo, kao organizacija svih lekara, u našoj zemlji trpi negativne posledice DOS-ove vlasti.
Stanje u zdravstvu, kao i plate zdravstvenih radnika su višegodišnji problem. Zdravstveni radnici, iako pripadaju elitnoj profesiji, neadekvatno su nagrađeni za svoj humani rad. Rade u teškim uslovima, nemaju ni praznike ni odmore, kao drugi radnici, a da ne pričamo o težini hirurškog posla, koji ne može da se meri sa težinom nijednog drugog posla. Država pre svega treba da brine o zdravlju nacije. Moramo dati primer zdrave nacije našem podmlatku, adekvatnom platom zdravstvenih radnika, a time ćemo prvenstveno delovati i na smanjenje korupcije u zdravstvu.
Ako ministar pravde obećava sudijama i javnim tužiocima platu od 1.000 maraka, ne vidim razloga zašto 130.000 zdravstvenih radnika u Srbiji nemaju adekvatnu platu, tako da bude što manje potreba za nekim dodatnim aktivnostima ili prekovremenim radom.
Pre svega, uvek je bila filozofija da zdravstveni radnik ili lekar ima nižu platu, da bi se na taj način kupovao socijalni mir i da se građanima, koji su dostigli neki donji prag socijalne izdržljivosti, stalno ukazuje da ako lekari imaju nisku platu, da onda mogu i oni da izdrže sa malim platama. Stalno je preko leđa lekara kupovan socijalni mir.
Zbog toga su predložene i ove promene kao recimo dežurstvo. Videli ste da je predlagač samo pročitao sve članove predloženog zakona gde se kaže da dežurstvo može da se uvede samo noću, u dane državnog praznika i nedeljom. Ako radna nedelja traje pet dana, ne vidim zbog čega je subota izbačena, ona uopšte ne postoji kao dan u nedelji, kao da subotom lekari ne rade, ne dežuraju i ne operišu.
Tako je za prekovremeni rad definisano da ne može da traje duže od 10 časova. Podsetiću predlagača, a verovatno nije ni upućen, da prosečno porođaj traje 12 sati. Ako vi imate samo dežurstvo 10 sati, da li to znači da ginekolozi, akušeri koji to rade treba da prestanu sa radom, a treba da nastavi neko drugi ili treba zaista povećati vremenski period da apsulotno hirurzi ili akušeri koji rade taj posao, adekvatno i do kraja urade ono za šta su plaćeni i dužni po Hipokratovoj zakletvi.
Čak i kod dopunskog rada, gde je definisano da može da se radi kod jednog poslodavca najviše do jedne polovine punog radnog vremena, očigledno se možda prvim pogledom i ne vidi da lekari faktički imaju prava iz zdravstvenog osiguranja samo u slučaju povrede na radu i profesionalne bolesti, faktički štiti se poslodavac, što znači da će država, odnosno bolnice i zdravstvene ustanove da plaćaju zdravstvenim radnicima osiguranje, da će lekari dopunski da rade, a poslodavac da se maksimalno štiti.
Očigledno da to nije najadekvatnije rešenje i tek tu i te kako treba nešto da se menja. Pošto je još malo vremena ostalo do kraja ovog prvog izlaganja, samo ću još par rečenica o zdravstvenom osiguranju. Predlog izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju razmatran je još 16. marta 2001. godine. Tu je lepo definisano u obrazloženju da u toku 2001. godine očekujemo sprovođenje reforme zdravstvenog osiguranja u Republici Srbiji. Ta 2001. godina je prošla, nikakva, apsolutno nikakva reforma nije urađena, a čak i u ovom predlogu zakona koji je sada pred nama, a to je potpredsednik republičke Vlade i rekao, predložene izmene i dopune nemaju karakter reformskih rešenja. Očigledno da reformska Vlada, koja stalno potencira svoje reforme, u zdravstvu reforme nisu... molim, pa, očigledno nemam to što vama treba, ali daću vam terapiju posle mog izloženog govora, tako da nema problema.
Čak u svim predloženim članovima, u članu 12, u članu 14, u članu 15, u članu 18, u članu 19. definisano je da je samo pravno-tehnička redakcija u pitanju, tako da je evidentno da od vaših reformi nema ništa, a s obzirom da je tačno 10 minuta prošlo pozivam gospodina Čedu Jovanovića neka izađe van Skupštine da mu ponudim adekvatnu terapiju.

Reč ima narodni poslanik Torde doktor Laslo, zamenik predsednika poslaničke grupe DOS - Savez vojvođanskih Mađara.

Poštovano predsedništvo, gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, zdravstvo je jedna vrlo osetljiva oblast društva gde i najmanje izmene zbog osetljivosti funkcionisanja tog segmenta izazivaju normalno diskusije, a naročito tada ako se radi o nekoj problematici koja zadire u samo funkcionisanje sistema zdravstvene službe.
Poslanička grupa DOS - Savez vojvođanskih Mađara bez primedbi može da podrži izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju.
Međutim, iz dosadašnje rasprave mogli smo primetiti suštinu nekih primedbi, to se čulo i na Odboru za zdravstvo, znači tamo gde je ipak, što bi se reklo, skup stručnjaka raspravljao o ponuđenim rešenjima, ali pre svega bih hteo da pohvalim činjenicu da će te stvari biti zakonom regulisane.
Neće se moći nekim podzakonskim aktima neki put zabraniti dopunski rad lekara kao što je bio slučaj u prethodnim godinama, pa onda sledećim podzakonskim aktom opet dozvoliti, isto tako nekim vladinim uredbama zaustaviti dežurstvo, limitirati na određeni broj, a kasnije pustiti. Svakako treba pozdraviti što se te osetljive stvari sada regulišu zakonom.
Međutim, nisam potpuno siguran i ubeđen da su ponuđena rešenja baš ona najbolja. Sigurno je da se odredbe Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koje se odnose na te kategorije moraju uskladiti sa Zakonom o radu. Ipak, dužan sam isto tako kao stručnjak iz te oblasti da ukažem na neke probleme koji će se neminovno javiti ako prihvatimo ponuđeno rešenje.
Pre svega, radi se o limitiranju dežurstva na 10 sati nedeljno, tj. na 40 sati mesečno. Sigurno je da u velikim zdravstvenim centrima to neće predstavljati problem, tu će se moći posao organizovati, ali već u bolnicama većih centara čak, pošto potičem iz Zrenjanina pa bih mogao navesti primer zrenjaninske bolnice, nisam siguran da se permanencija na svim odeljenjima može na taj način organizovati. Smatram da bi tu ipak trebalo malko oko toga da se naknadno dogovaramo.
Takođe, primedbe koje su upućene na dopunski rad, tj. na fiksiranje, ili limitiranje dopunskog rada kod samo jednog poslodavca, tu će se takođe javiti određeni problemi i to u tom smislu što manji domovi zdravlja koji gravitiraju prema većim centrima, koji nemaju bolničke kapacitete, ipak su po zakonu dužni da određene specijalističke profile imaju, bilo kao stalno zaposlene, bilo honorarno ili dopunski angažovane. Ako stručnjacima limitiramo da mogu raditi samo sa jednim poslodavcem u vidu dopunskog rada, nisam siguran da će te institucije moći da obezbede zakonom propisani broj i profil specijalista, tako da smatram i apelujem na gospodina potpredsednika Vlade da sutrašnju sednicu Odbora, koja će se održati povodom podnetih amandmana na taj zakon, iskoristimo kao mogućnost da još jedanput o tim problemima raspravimo i da donesemo na kraju neko kompromisno rešenje, koje će zadovoljiti zahteve Ministarstva za rad, ali takođe i zahteve stručne javnosti.
Mislim da će nakon toga i naša poslanička grupa, kao i verovatno ostale poslaničke grupe vladajuće većine, moći podržati zakon o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Hvala na pažnji.

Hvala. Da li se još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Nastavljamo raspravu prema prijavama za reč u zajedničkoj načelnoj raspravi.
Reč ima narodni poslanik Dragoljub Vojinović, a posle njega narodni poslanik Predrag Čanović.

Poštovano predsedništvo, gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo, koleginice i kolege, relativno se retko javljam da govorim i smatram da treba da govorim o onome za šta se smatram kompetentnim. Međutim, posle 40 godina rada u zdravstvu izgleda da sam u zabludi u jednoj činjenici. Naime, mislio sam da je zdravstvo delatnost od posebnog društvenog interesa. Doduše, to i sada mislim, ali gledajući odnos izvršne vlasti, odnosno Vlade prema zdravstvu, kao da sam u zabludi.
Naime, iako raspravljamo o zakonu o izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, gde se predložene izmene samo odnose na nekoliko članova, ovde nemamo ministra zdravlja kome bi trebalo da se obratimo, da iznesemo mišljenje o predloženim izmenama. I čak, uz sva uvažavanja gospodina potpredsednika, meni se čini da je on ovde samo dežurni potpredsednik. Mi u zdravstvu obično kažemo da postoji dežurni u bolnici, ali on zna kad zagusti da pozove hirurga. Ne znam koga će pozvati gospodin potpredsednik.
Predloženi zakon o izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti govori, reklo bi se, o kozmetičkim izmenama uslovljenim usvojenim Zakonom o radu. U zdravstvu, gospodo, radi oko 130.000 ljudi, i to u katastrofalnim uslovima. Ne kažem u teškim, nego u katastrofalnim uslovima. Možda sam subjektivan, ali ne mogu da zamislim važniji posao od spasavanja života naše dece, naših ljudi i sada, u relativnom miru. Kažem relativnom miru zato što se i dalje puca po ulicama, imamo nesreće itd, a tek tokom rata, još dok su se pušile eksplozije bombi, zdravstveni radnici su uletali i izvlačili ljude, lečili, operisali ih u nezagrejanim objektima.
Stalno govorimo o reformama. Gospodo, da li zdravstvo kao važna društvena oblast ne treba da izvrši reforme? Ovo što nam je ponuđeno na usvajanje, da ponovim još jednom, to su samo oni delovi Zakona o radu koje je bilo potrebno rešiti posebnim podzakonskim aktima, da bi se ta specifičnost rada u zdravstvu ispoljila i na neki način zakonski omogućila, govorim o Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, da bi ljudi mogli da dobiju svoje plate.
Pa, čak i na ovaj predlog poslanici DSS-a su podneli amandmane koje je Vlada odbila. Reč je o definisanju dežurstva i prekovremenog rada. Bilo je govora o tome i na Odboru za zdravlje, mi smo dobili odgovor od vas, gospodine potpredsedniče, pomalo ljuto, ne znam zašto, izvinjavam se ako sam vas ja naljutio. Videćemo ko ima većinu i kako ćemo to izglasati.
Međutim, potrglo se argumentima da je bilo zloupotreba u dežurstvima, zloupotreba i manipulacija u zdravstvu, korupcije. Voleo bih da se to javno kaže ovde i da to čuju svi zaposleni u zdravstvu, da se odgovori zašto se to reformskim zakonima u zdravstvu ne pokuša da ispravi, da onemogući ili pak da izmeni.
Ni jedan zakon iz oblasti zdravstva nije ušao u proceduru i neće do kraja ove godine da uđe, kao da nemamo vremena, a nemamo ni ministra već 7 - 8 meseci. Moram da kažem da jedino za šta se imalo vremena i volje, to je da se smenjuju direktori zdravstvenih ustanova.
Gospodine potpredsedniče, mi u medicini imamo izraz "Ljui bene interrogat, bene diagnostic" - ko dobro pita, dobro dijagnosticira . Ako niste znali kako da rešite pitanje reformskih zakona, mogli ste da pitate institucije zdravstva, sindikat lekara i farmaceuta, kao i sve ostale sindikate, pa da ovde izađete, već je vreme bilo, sa predlogom reformskih zakona.
Imao sam sreću ili nesreću da prošlog petka prisustvujem Komisiji Vlade Srbije, koju su sačinjavali direktori kliničkih centara Srbije, od kojih ni jedan nije bio iz moje stranke, ali su ljudi vapili i pokušavali da reše tu katstrofalnu situaciju u zdravstvu. Dobili smo vapaje i od komore zdravstvenih ustanova Srbije, koji traže da tako važna oblast zdravstva najzad dobije ministra. Sve to kao da se ignorisalo i na tome se stalo.
Ono što želim da kažem, a ne može se ne znam šta mnogo reći u načelu o nekoliko članova zakona koji se menjaju, imali ste dosta vremena. Zahtevamo hitno predloge reformskih zakona, jer zaposleni u zdravstvu i pacijenti to čekaju i to se mora brzo uraditi.
U obrazloženju koje ste dali povodom člana 9a, gde smo mi amandmanima pokušali da vam predočimo da dežurstvo i prekovremeni rad nije isto, vi uvodite novu odrednicu, gospodine potpredsedniče, koja govori da rad van radnog vremena nije rad nego radno angažovanje. Počinju da se javljaju nove kovanice. Da li to proizilazi iz smanjenja obaveza prema povredama, penzionom osiguranju ili kako, ali sam dosta star da se sećam i pozitivne nule, i studenta radnog čoveka i nisam spreman da nove odrednice od nove Vlade čujem.

Reč ima narodni poslanik Predrag Čanović, a posle njega narodni poslanik Predrag Mijailović - Lune.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poslaničkoj grupi SSJ je jasno da su predložene izmene i dopune zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju donete pre svega radi njihovog usklađivanja sa Zakonom o radu. Dakle, suština izmena i dopuna ovih zakona nije ni u kakvim radikalnim reformama, već jednostavno samo u usklađivanju sa pomenutim zakonom.
Naime, predloženim izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti predviđa se uvođenje dežurstva kao prekovremenog rada, predviđaju se institucije volonterskog i dopunskog rada, predviđena je i obaveza zdravstvenih ustanova da vode evidenciju o zaključenim ugovorima o volonterskom i dopunskom radu, a takođe je i predviđeno da dopunski rad može da traje najviše do polovine punog radnog vremena. Principijelno,
poslanička grupa SSJ nema ništa protiv uvođenja dopunskog rada za zdravstvene radnike, jer smo mišljenja da će to doprineti legalizaciji rada lekara na crno, koji evidentno postoji. Međutim, mišljenja smo da trajanje prekovremenog rada treba povećati do 15 časova nedeljno po zaposlenom, umesto do 10, kako predviđa ovaj zakonski projekat.
Sa druge strane, predložene izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju podnete su iz potrebe da se prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja usklade sa uspostavljenim bruto principom obračuna plata i potrebe da se izvrši usklađivanje sa odredbama Zakona o radu, a koje se odnose na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad i odsustva sa posla radi nege deteta. Naša konkretna primedba, kada je reč o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, odnosi se na brisanje stava 2. u članu 33. važećeg zakona, koji je predviđao da osiguranik kod koga je privremena sprečenost za rad nastala zbog povrede na poslu ili zbog profesionalne bolesti ima pravo na naknadu zarade od prvog dana te sprečenosti i sve vreme njenog trajanja.
Mišljenje poslaničke grupe SSJ je da, ukoliko vaj stav nije pravno utemeljen, treba naći neki modus kako bi se ovim ljudima obezbedila naknada zarade. Jasno je da suština i svrha zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju jeste u tome da se pacijent postavi u sedište odnosno u centar zdravstvenog sistema. To je ono što je dobro. Uostalom, zdravstvena služba i postoji zbog pacijenata. Međutim, da bi se taj cilj ostvario potrebno je pre svega rešiti krajnje težak položaj zdravstvenih ustanova i loš materijalni status zdravstvenih radnika. Zdravstvo u Srbiji nalazi se, čini mi se, u najtežoj situaciji, u katastrofolanoj sistuaciji i verujem da većina zdravstvenih radnika deli ovo naše mišljenje.
Prvo, poznato je da sredstva za pokriće materijalnih troškova, koja Republički zavod za zdravstveno osiguranje dostavlja zdravstvenim ustanovama, pokrivaju svega do jedne petine potrebnih materijalnih sredstava koja su neophodna da bi se obezbedio minimum rada.
Drugo, cenovnik zdravstvenih usluga koje je formirao Republički zavod za zdravstveno osiguranje je ekonomski potpuno iracionalan, jer su realne cene zdravstvenih usluga 10 do 100 puta veće.
Dalje, poznato je da su prošle godine sve zdravstvene ustanove ugovorom između Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i veledrogerija postale obveznici plaćanja robe iz tzv. kreditnog aranžmana, a pri čemu rabati za ovu robu pripadaju Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje. Pri tome se Zavod za zdravstveno osiguranje nije obavezao da će robu iz kreditnog aranžmana plaćati u određenom roku.
A da ne govorim o smešnoj uredbi o platama u zdravstvu, gde je odnos plate između fizičkog radnika i doktora nauka 1:2,2, a što bi u prevodu značilo da jedan doktor nauka vredi nešto više od dve čistačice. Na sve ove probleme nedavno je javno ukazao i upravni odbor komora zdravstvenih ustanova u svom otvorenom pismu. Prema tome, briga o pacijentima mora biti na prvom mestu i upravo zbog toga neophodno je što pre pristupiti rešavanju svih ovih problema vezanih za funkcionisanje zdravstvenih ustanova i loš materijalni status zdravstvenih radnika.
Znači, država je ta koja mora da prihvati odgovornost za katastrofalnu situaciju u zdravstvu, a ne da tu odgovornost prebacuje na zdravstvene ustanove i zdravstvene radnike. Ove godine zdravstvo čak nije ušlo ni u budžetski prioritet Vlade Republike Srbije. Više smo od pola godine i bez resornog ministra. S obzirom da je poslanička grupa SSJ glasala protiv Zakona o radu, a da se ovde radi o usklađivanju ova dva zakonska projekta sa tim zakonom, principijelno naša poslanička grupa glasaće protiv ova dva zakonska projekta. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Predrag Mijailović-Lune, a posle njega narodni poslanik Goran Cvetanović. Izvolite.

Gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti umesto da donese novine i mogućnost boljeg organizovanja u zdravstvu, ona će nažalost pogoršati stanje i mogućnosti organizovanja zdravstvene službe u Republici Srbiji. Ovaj haos sigurno pogađa najviše bolesnog čoveka, a to ću vam objasniti na koji način.
Pre svega, pacijent da bi bio dobro dijagnostikovan, mora da bude praćen od jedne dijagnostičke ekipe, jednog lekara i ostale grupe, a koja ide iza toga; potrebno je da se izvrši prava dijagnostika. Ukoliko lekar uđe u smene, on će svog pacijenta videti posle četvrtog ili petog dana. Svaki lekar ima svoju koncepciju lečenja odnosno dijagnostike. Molim vas, nemoguće je prenositi, kao što je to u fabrici, da neko sedne za strug i nastavlja dalje da radi, već je koncepcija same dijagnostike specifična za svaku bolest, kao i za svakog lekara i za svaku ekipu u zdravstvenim ustanovama koje to rade.
Znači, u svemu vidimo da najviše gubi bolestan čovek. Ako pogledamo sa aspekta finansija, gde se vrlo često zaklinjemo da imamo makar reforme u finansijama, da imamo jake ekonomiste, da imamo te koji znaju svaki dinar gde se daje, ako uzmemo da treba umesto dežurstva da organizujemo smenski rad, pitam predstavnika koji je ovde zadužen za zdravstvo, pošto nema ministra zdravlja, na koji način on misli da organizuje smenski rad kada imamo tri, četiri ili pet lekara i kada će ponovo doći pacijent kod tog istog lekara.
Svi ovde, a i u svetu, znaju jednu stvar, da je dežurstvo četiri do pet puta jeftinije, naglašavam jeftinije. Nigde na Zapadu nemamo da je uveden smenski rad. Na Zapadu je uveden pripravnički rad, ne bih želeo da komentarišem, pošto čujem da na Zapadu kažu ima. Na Zapadu ima od 9 do 6 uveče. Ono vreme od 6 izjutra do 9 to je dežurstvo, gospodine. Mi možemo ponovo o tome pričati. To znaju lekari i studenti na Medicinskom fakultetu šta znači dežurstvo.
Zatim, gospodo narodni poslanici, radi efikasnosti, reforme i racionalizacije u zdravstvu, ako gledamo svaki dinar gde ćemo dati, onda u toj situaciji moramo dobro zdravstvo organizovati. Šta ako u toku 24 sata treba da smenskim radom prati ekipe koje idu uz dijagnostiku. Mora da se pokrene ceo mehanizam laboratorije, rendgena, skenera, a da ne pričamo o svemu ostalom što treba da se radi.
Još jednu stvar koju moraju da znaju, oni koji su s tim upoznati, a zato bih želeo da je ovde minsitar zdravlja koji zna o tome, pa da ga upitam: kolega, kada se uzimaju laboratorijski rezultati. Izjutra. Svuda pre podne to se uzima, jer bioritam svakog čoveka, nivo hormona u ljudskom organizmu je različit i standardizacija hormona i drugih rezultata su svukuda standardizovani u svetu za prepodnovne časove.
Ako to ne znamo, onda i ne treba da se bavimo time, ni da zastupamo sferu s kojom nismo upoznati. Nikada ne bih pokušao da zastupam ono što ne znam. Iza svake izrečene reči ću da stojim. Još jednom, molim Vladu, molim Ministarstvo, neka naredi uredbom ili zakonom da mi lekari i svi radimo u smenama, da bi sami sebe opravdali, a u isto vreme ćemo i biti zahvalni, jer mi smo spremni samo zbog pacijenata, a ne zbog para. Gospodo, mi svoje zdravlje prodajemo u toku 24-časovnog rada; i iza toga da ponovo dođem na posao.
Sve su to razlozi zbog čega ove izmene i dopune zakona, nažalost, mislim da Vlada ne bi uradila da je znala šta se krije iza toga. Uzeli su jednostavno i samo prepisali član 44, a računajući, to je bilo u vreme socijalista, dobro je. Ali, socijalisti ga nisu primenjivali, jer su shvatili da je to nemoguće i uredbom ga sklonili.
Zatim, gospodo narodni poslanici, moram da kažem, mi zdravstvenim radnicima, a pre svega pacijentima moramo umesto preporuka, umesto povelja o zaštiti pacijenata, ponuditi lekara zadovoljnog, sestru zadovoljnu, medicinskog svakog radnika zadovoljnog sa platom, dobro plaćene.
Tada će, gospodo, biti dobro pacijentu i biće dobro i lekaru. Gospodo narodni poslanici, da upitam zašto se ne donose reformski zakoni, a pre svega zakon o lekarskim komorama. Ne donose se iz praktičnih razloga, zato što bi lekarska komora bila partner u pregovorima, pravi partner, i tada niko ne bi mogao da pomisli da ovako nešto predloži u ovom parlamentu. U suprotnom ovako će se uvek dešavati.
Ove moje primedbe su dobronamerne i morao sam da ih iznesem zbog pacijenata, zbog lekara, a i zbog Vlade, da ne bi pogrešila. Ne pripadam ljudima koji kažu - političkog protivnika ne sputavaj u greškama. Pokušavam da im ukažem da ne dođe do grešaka. Ukoliko se ovo usvoji, sav teret će biti na Vladi.