Dame i gospodo narodni poslanici, kao pripadnik srpskog naroda iz Srpske radikalne stranke ponosno nosim svoj krst i već decenijama trpim... (Žagor.) Milka, pa i Bora Dugić nekad skloni ono sviralče, osuši ga, a ti ne zatvaraš ta usta. I, već decenijama trpim teror proganjanja i beskrajna ponižavanja. Kome sam sve bio primoran da dokazujem da se ne bojim - komunističkom režimu, ustašama, mudžahedinima, šiptarskim teroristima, kapitalističkom svetu, socijalističkoj i novoj, nazovidemokratskoj, vlasti.
Mislio sam da sam proživeo dovoljno i da ništa lošije od onoga što sam doživeo ne može da mi se desi. Ako ništa, nadao sam se da ću, dok ne dočekam veliku Srbiju, živeti u miru u sadašnjoj srpskoj državi. Svestan sam, okupirali su srpske teritorije, ne misle lako da nam ih vrate, ne zaustavljaju se, traže još, ali sam mislio da će sudbina prethodne vlasti biti opomena novoj, pošto je videla da Srbi vlast kažnjavaju čak i za nedovoljnu brigu za državu ili da bar više niko iz Srbije neće pomagati okupatoru.
Naravno, i dok sam učestvovao u vlasti, koja je čuvala srpsku državu, bio sam svestan da će sve propasti ako na vlast dođu oni koji su, kao opozicija, podržavali NATO dok nas je tukao i Mila Đukanovića dok je otimao deo srpske države.
Ovu državu volim srcem, ali mi se 5. oktobra prevrtao stomak dok sam gledao kako demokratske snage puškama dolaze na vlast. Meni je tada bilo jasno da će se zebnja, nespokoj i plač useliti u većinu srpskih porodica, u neku pre, a u neku kasnije. Većini građana je jasno to danas i još uvek nije kasno.
Danas u Skupštini sede istaknuti predstavnici DOS-a i jedva čekaju da se rasprava završi da bi njihova većina ukinula Saveznu Republiku Jugoslaviju. Govorili su, slušao sam ih, u njihovim izlaganjima parepoznao sam stavove Brisela, Tel Aviva, Bona, Vašingtona, zavisi čiji je ko, i vrteo kroz glavu protekle godine, 12 godina našeg nestajanja.
Evo, predsednik Vlade ne može da se seti ko je zastupao Tel Aviv. Sve je isto, a sve drugo... znate ko je koga. Sve je isto. Sednice Vlade kojima prisustvuju strane diplomate, putujući cirkus na relaciji Beograd - Podgorica, koji su, tvrdite u ovoj žvrljotini, glavni gradovi država - članica, i farsa sa javnom raspravom, kao da DOS nas Srbe pita šta ćemo da radimo i kako ćemo to da uradimo.
Danas je u srpsku skupštinu Havijer Solana poslao ferman da dovrši ono što nije uspeo marta 1999. godine, kada je pritiskom na dugme na našu decu bacio desetine hiljada razornih raketa, uglavnom zabranjenih kada se ratuje protiv ljudskih bića. Ferman nam, kao izričito naređenje, poslednju opomenu, "Ä Il se skloni ilÄ mi se prikloni", čita i predstavlja jedna tužno-šarena grupa ljudi, skupljena po čudnim moralnim kriterijumima.
DOS zastupa američku doktrinu da je međunarodna zajednica sve ono što ima silu da sprovede svoju volju. Znači, NATO, SAD, međunarodna zajednica i Havijer Solana. Zato su čelnici DOS-a potpisali ovaj novi trojni pakt. Srbi, potpisnici prvog trojnog pakta, nisu upamćeni po dobru, a nisu se nešto ni naživeli. Za ovu današnju kapitulaciju odgovaraće i potpisnici i oni koji će glasati da se ovo prihvati.
DOS se, onakav kakav je bio 5. oktobra, silan, bezobziran, vredan 176 poslanika, zaklinjao na transparentnost: sve svoje poteze vući će pred građanima; građani će znati sve, učestvovati u kreiranju, donošenju, sprovođenju odluka. To nije bilo davno. Sada nas je predsednik Vlade, Zoran Đinđić, obavestio da su negde zaseli zaverenici, da su dobili napisani tekst od Havijera Solane, koji im je predat po principu - uzmi, ne smeš da ostaviš. Čak smo od gospodina Đinđića saznali da je predlog koji je doneo Solana bio predlog bez prava na amandmane: prihvatite ili ćete propasti; i tu ne možete ama baš ništa.
Da li nas laže Zoran Đinđić?
Miroljub Labus nam je rekao da uopšte nije bilo nikakvog Solaninog papira. Samo naša dva domaća, iz kojih je popuštanjem Srbije nastao papir koji imamo pred sobom. Da li nas laže Miroljub Labus, ili - ko nas više laže? I, kada smo već kod gospodina Labusa, zašto on prisustvuje sednicama Narodne skupštine? Kao predstavnik Solane? Liči mi na to, zato što je odmah po potpisivanju priznao da je protiv, nateran od kolega koje će ga podržati u predsedničkoj kampanji, a sada je došao nas da ubeđuje da i mi uradimo ono što je on uradio, da prihvatimo nešto za šta nismo ni mozgom ni dušom.
Ili je ovo, možda, predsednička kampanja gospodina Labusa. Čime ide u kampanju za predsednika Srbije? Ovaj papir bi mogao da bude samo inicijativa za promenu saveznog Ustava.
Nije predlog za promenu Ustava, nisu ga potpisali ovlašćeni predlagači, nije ga dvotrećinskom većinom usvojilo Veće građana Savezne skupštine i nema osnova da bude danas na raspravi u Narodnoj skupštini Republike Srbije, osim ako Skupština nema šta drugo da radi.
Ne može ishod današnjeg ili sutrašnjeg glasanja o papirčiću, koji još nije videlo Veće građana Savezne Republike, Savezne skupštine Savezne Republike Jugoslavije, da bude saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije, da se usvoji ustavna povelja, kako nazivate najviši pravni akt državne zajednice Srbije i Crne Gore. Nemoguće je. Narodna skupština mora da dobije kompletan predlog za promenu Ustava. U tekstu koji je već usvojilo dvotrećinskom većinom Veće građana Savezne skupštine Savezne Republike Jugoslavije. Ali, zašto da pričam o Ustavu koji nam ovde pravi i obrazlaže čovek koji je ukinuo Ustavni sud.
Znam šta hoću i šta neću. Neću državu koju složno nude Đinđić i Koštunica, Đukanović i Bulatović. Samo je strani diktat mogao da složi ljude koji se ni u čemu ne slažu, a složiće se da odnose u državi regulišemo kako nije niko u svetu. Mi prvi i najnapredniji, mi kao beli miševi. Neću državu koja treba za godinu dana da izgleda kao DOS-ovska Srbija, pocepana, prožeta kriminalom, posvađana. Neću državu u kojoj stranci ponovo pravo na samoopredeljenje priznaju republikama, a ne narodu. Neću državu u kojoj bih neprekidno strahovao od želje Crnogoraca da imaju nezavisnu državu. Neka oni strahuju. Dovoljno sam pročitao o krvavoj božićnoj pobuni 1915. godine...