Poštovano predsedništvo, gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo, koleginice i kolege, relativno se retko javljam da govorim i smatram da treba da govorim o onome za šta se smatram kompetentnim. Međutim, posle 40 godina rada u zdravstvu izgleda da sam u zabludi u jednoj činjenici. Naime, mislio sam da je zdravstvo delatnost od posebnog društvenog interesa. Doduše, to i sada mislim, ali gledajući odnos izvršne vlasti, odnosno Vlade prema zdravstvu, kao da sam u zabludi.
Naime, iako raspravljamo o zakonu o izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, gde se predložene izmene samo odnose na nekoliko članova, ovde nemamo ministra zdravlja kome bi trebalo da se obratimo, da iznesemo mišljenje o predloženim izmenama. I čak, uz sva uvažavanja gospodina potpredsednika, meni se čini da je on ovde samo dežurni potpredsednik. Mi u zdravstvu obično kažemo da postoji dežurni u bolnici, ali on zna kad zagusti da pozove hirurga. Ne znam koga će pozvati gospodin potpredsednik.
Predloženi zakon o izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti govori, reklo bi se, o kozmetičkim izmenama uslovljenim usvojenim Zakonom o radu. U zdravstvu, gospodo, radi oko 130.000 ljudi, i to u katastrofalnim uslovima. Ne kažem u teškim, nego u katastrofalnim uslovima. Možda sam subjektivan, ali ne mogu da zamislim važniji posao od spasavanja života naše dece, naših ljudi i sada, u relativnom miru. Kažem relativnom miru zato što se i dalje puca po ulicama, imamo nesreće itd, a tek tokom rata, još dok su se pušile eksplozije bombi, zdravstveni radnici su uletali i izvlačili ljude, lečili, operisali ih u nezagrejanim objektima.
Stalno govorimo o reformama. Gospodo, da li zdravstvo kao važna društvena oblast ne treba da izvrši reforme? Ovo što nam je ponuđeno na usvajanje, da ponovim još jednom, to su samo oni delovi Zakona o radu koje je bilo potrebno rešiti posebnim podzakonskim aktima, da bi se ta specifičnost rada u zdravstvu ispoljila i na neki način zakonski omogućila, govorim o Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, da bi ljudi mogli da dobiju svoje plate.
Pa, čak i na ovaj predlog poslanici DSS-a su podneli amandmane koje je Vlada odbila. Reč je o definisanju dežurstva i prekovremenog rada. Bilo je govora o tome i na Odboru za zdravlje, mi smo dobili odgovor od vas, gospodine potpredsedniče, pomalo ljuto, ne znam zašto, izvinjavam se ako sam vas ja naljutio. Videćemo ko ima većinu i kako ćemo to izglasati.
Međutim, potrglo se argumentima da je bilo zloupotreba u dežurstvima, zloupotreba i manipulacija u zdravstvu, korupcije. Voleo bih da se to javno kaže ovde i da to čuju svi zaposleni u zdravstvu, da se odgovori zašto se to reformskim zakonima u zdravstvu ne pokuša da ispravi, da onemogući ili pak da izmeni.
Ni jedan zakon iz oblasti zdravstva nije ušao u proceduru i neće do kraja ove godine da uđe, kao da nemamo vremena, a nemamo ni ministra već 7 - 8 meseci. Moram da kažem da jedino za šta se imalo vremena i volje, to je da se smenjuju direktori zdravstvenih ustanova.
Gospodine potpredsedniče, mi u medicini imamo izraz "Ljui bene interrogat, bene diagnostic" - ko dobro pita, dobro dijagnosticira . Ako niste znali kako da rešite pitanje reformskih zakona, mogli ste da pitate institucije zdravstva, sindikat lekara i farmaceuta, kao i sve ostale sindikate, pa da ovde izađete, već je vreme bilo, sa predlogom reformskih zakona.
Imao sam sreću ili nesreću da prošlog petka prisustvujem Komisiji Vlade Srbije, koju su sačinjavali direktori kliničkih centara Srbije, od kojih ni jedan nije bio iz moje stranke, ali su ljudi vapili i pokušavali da reše tu katstrofalnu situaciju u zdravstvu. Dobili smo vapaje i od komore zdravstvenih ustanova Srbije, koji traže da tako važna oblast zdravstva najzad dobije ministra. Sve to kao da se ignorisalo i na tome se stalo.
Ono što želim da kažem, a ne može se ne znam šta mnogo reći u načelu o nekoliko članova zakona koji se menjaju, imali ste dosta vremena. Zahtevamo hitno predloge reformskih zakona, jer zaposleni u zdravstvu i pacijenti to čekaju i to se mora brzo uraditi.
U obrazloženju koje ste dali povodom člana 9a, gde smo mi amandmanima pokušali da vam predočimo da dežurstvo i prekovremeni rad nije isto, vi uvodite novu odrednicu, gospodine potpredsedniče, koja govori da rad van radnog vremena nije rad nego radno angažovanje. Počinju da se javljaju nove kovanice. Da li to proizilazi iz smanjenja obaveza prema povredama, penzionom osiguranju ili kako, ali sam dosta star da se sećam i pozitivne nule, i studenta radnog čoveka i nisam spreman da nove odrednice od nove Vlade čujem.

Reč ima narodni poslanik Predrag Čanović, a posle njega narodni poslanik Predrag Mijailović - Lune.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poslaničkoj grupi SSJ je jasno da su predložene izmene i dopune zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju donete pre svega radi njihovog usklađivanja sa Zakonom o radu. Dakle, suština izmena i dopuna ovih zakona nije ni u kakvim radikalnim reformama, već jednostavno samo u usklađivanju sa pomenutim zakonom.
Naime, predloženim izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti predviđa se uvođenje dežurstva kao prekovremenog rada, predviđaju se institucije volonterskog i dopunskog rada, predviđena je i obaveza zdravstvenih ustanova da vode evidenciju o zaključenim ugovorima o volonterskom i dopunskom radu, a takođe je i predviđeno da dopunski rad može da traje najviše do polovine punog radnog vremena. Principijelno,
poslanička grupa SSJ nema ništa protiv uvođenja dopunskog rada za zdravstvene radnike, jer smo mišljenja da će to doprineti legalizaciji rada lekara na crno, koji evidentno postoji. Međutim, mišljenja smo da trajanje prekovremenog rada treba povećati do 15 časova nedeljno po zaposlenom, umesto do 10, kako predviđa ovaj zakonski projekat.
Sa druge strane, predložene izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju podnete su iz potrebe da se prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja usklade sa uspostavljenim bruto principom obračuna plata i potrebe da se izvrši usklađivanje sa odredbama Zakona o radu, a koje se odnose na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad i odsustva sa posla radi nege deteta. Naša konkretna primedba, kada je reč o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, odnosi se na brisanje stava 2. u članu 33. važećeg zakona, koji je predviđao da osiguranik kod koga je privremena sprečenost za rad nastala zbog povrede na poslu ili zbog profesionalne bolesti ima pravo na naknadu zarade od prvog dana te sprečenosti i sve vreme njenog trajanja.
Mišljenje poslaničke grupe SSJ je da, ukoliko vaj stav nije pravno utemeljen, treba naći neki modus kako bi se ovim ljudima obezbedila naknada zarade. Jasno je da suština i svrha zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju jeste u tome da se pacijent postavi u sedište odnosno u centar zdravstvenog sistema. To je ono što je dobro. Uostalom, zdravstvena služba i postoji zbog pacijenata. Međutim, da bi se taj cilj ostvario potrebno je pre svega rešiti krajnje težak položaj zdravstvenih ustanova i loš materijalni status zdravstvenih radnika. Zdravstvo u Srbiji nalazi se, čini mi se, u najtežoj situaciji, u katastrofolanoj sistuaciji i verujem da većina zdravstvenih radnika deli ovo naše mišljenje.
Prvo, poznato je da sredstva za pokriće materijalnih troškova, koja Republički zavod za zdravstveno osiguranje dostavlja zdravstvenim ustanovama, pokrivaju svega do jedne petine potrebnih materijalnih sredstava koja su neophodna da bi se obezbedio minimum rada.
Drugo, cenovnik zdravstvenih usluga koje je formirao Republički zavod za zdravstveno osiguranje je ekonomski potpuno iracionalan, jer su realne cene zdravstvenih usluga 10 do 100 puta veće.
Dalje, poznato je da su prošle godine sve zdravstvene ustanove ugovorom između Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i veledrogerija postale obveznici plaćanja robe iz tzv. kreditnog aranžmana, a pri čemu rabati za ovu robu pripadaju Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje. Pri tome se Zavod za zdravstveno osiguranje nije obavezao da će robu iz kreditnog aranžmana plaćati u određenom roku.
A da ne govorim o smešnoj uredbi o platama u zdravstvu, gde je odnos plate između fizičkog radnika i doktora nauka 1:2,2, a što bi u prevodu značilo da jedan doktor nauka vredi nešto više od dve čistačice. Na sve ove probleme nedavno je javno ukazao i upravni odbor komora zdravstvenih ustanova u svom otvorenom pismu. Prema tome, briga o pacijentima mora biti na prvom mestu i upravo zbog toga neophodno je što pre pristupiti rešavanju svih ovih problema vezanih za funkcionisanje zdravstvenih ustanova i loš materijalni status zdravstvenih radnika.
Znači, država je ta koja mora da prihvati odgovornost za katastrofalnu situaciju u zdravstvu, a ne da tu odgovornost prebacuje na zdravstvene ustanove i zdravstvene radnike. Ove godine zdravstvo čak nije ušlo ni u budžetski prioritet Vlade Republike Srbije. Više smo od pola godine i bez resornog ministra. S obzirom da je poslanička grupa SSJ glasala protiv Zakona o radu, a da se ovde radi o usklađivanju ova dva zakonska projekta sa tim zakonom, principijelno naša poslanička grupa glasaće protiv ova dva zakonska projekta. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Predrag Mijailović-Lune, a posle njega narodni poslanik Goran Cvetanović. Izvolite.

Gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti umesto da donese novine i mogućnost boljeg organizovanja u zdravstvu, ona će nažalost pogoršati stanje i mogućnosti organizovanja zdravstvene službe u Republici Srbiji. Ovaj haos sigurno pogađa najviše bolesnog čoveka, a to ću vam objasniti na koji način.
Pre svega, pacijent da bi bio dobro dijagnostikovan, mora da bude praćen od jedne dijagnostičke ekipe, jednog lekara i ostale grupe, a koja ide iza toga; potrebno je da se izvrši prava dijagnostika. Ukoliko lekar uđe u smene, on će svog pacijenta videti posle četvrtog ili petog dana. Svaki lekar ima svoju koncepciju lečenja odnosno dijagnostike. Molim vas, nemoguće je prenositi, kao što je to u fabrici, da neko sedne za strug i nastavlja dalje da radi, već je koncepcija same dijagnostike specifična za svaku bolest, kao i za svakog lekara i za svaku ekipu u zdravstvenim ustanovama koje to rade.
Znači, u svemu vidimo da najviše gubi bolestan čovek. Ako pogledamo sa aspekta finansija, gde se vrlo često zaklinjemo da imamo makar reforme u finansijama, da imamo jake ekonomiste, da imamo te koji znaju svaki dinar gde se daje, ako uzmemo da treba umesto dežurstva da organizujemo smenski rad, pitam predstavnika koji je ovde zadužen za zdravstvo, pošto nema ministra zdravlja, na koji način on misli da organizuje smenski rad kada imamo tri, četiri ili pet lekara i kada će ponovo doći pacijent kod tog istog lekara.
Svi ovde, a i u svetu, znaju jednu stvar, da je dežurstvo četiri do pet puta jeftinije, naglašavam jeftinije. Nigde na Zapadu nemamo da je uveden smenski rad. Na Zapadu je uveden pripravnički rad, ne bih želeo da komentarišem, pošto čujem da na Zapadu kažu ima. Na Zapadu ima od 9 do 6 uveče. Ono vreme od 6 izjutra do 9 to je dežurstvo, gospodine. Mi možemo ponovo o tome pričati. To znaju lekari i studenti na Medicinskom fakultetu šta znači dežurstvo.
Zatim, gospodo narodni poslanici, radi efikasnosti, reforme i racionalizacije u zdravstvu, ako gledamo svaki dinar gde ćemo dati, onda u toj situaciji moramo dobro zdravstvo organizovati. Šta ako u toku 24 sata treba da smenskim radom prati ekipe koje idu uz dijagnostiku. Mora da se pokrene ceo mehanizam laboratorije, rendgena, skenera, a da ne pričamo o svemu ostalom što treba da se radi.
Još jednu stvar koju moraju da znaju, oni koji su s tim upoznati, a zato bih želeo da je ovde minsitar zdravlja koji zna o tome, pa da ga upitam: kolega, kada se uzimaju laboratorijski rezultati. Izjutra. Svuda pre podne to se uzima, jer bioritam svakog čoveka, nivo hormona u ljudskom organizmu je različit i standardizacija hormona i drugih rezultata su svukuda standardizovani u svetu za prepodnovne časove.
Ako to ne znamo, onda i ne treba da se bavimo time, ni da zastupamo sferu s kojom nismo upoznati. Nikada ne bih pokušao da zastupam ono što ne znam. Iza svake izrečene reči ću da stojim. Još jednom, molim Vladu, molim Ministarstvo, neka naredi uredbom ili zakonom da mi lekari i svi radimo u smenama, da bi sami sebe opravdali, a u isto vreme ćemo i biti zahvalni, jer mi smo spremni samo zbog pacijenata, a ne zbog para. Gospodo, mi svoje zdravlje prodajemo u toku 24-časovnog rada; i iza toga da ponovo dođem na posao.
Sve su to razlozi zbog čega ove izmene i dopune zakona, nažalost, mislim da Vlada ne bi uradila da je znala šta se krije iza toga. Uzeli su jednostavno i samo prepisali član 44, a računajući, to je bilo u vreme socijalista, dobro je. Ali, socijalisti ga nisu primenjivali, jer su shvatili da je to nemoguće i uredbom ga sklonili.
Zatim, gospodo narodni poslanici, moram da kažem, mi zdravstvenim radnicima, a pre svega pacijentima moramo umesto preporuka, umesto povelja o zaštiti pacijenata, ponuditi lekara zadovoljnog, sestru zadovoljnu, medicinskog svakog radnika zadovoljnog sa platom, dobro plaćene.
Tada će, gospodo, biti dobro pacijentu i biće dobro i lekaru. Gospodo narodni poslanici, da upitam zašto se ne donose reformski zakoni, a pre svega zakon o lekarskim komorama. Ne donose se iz praktičnih razloga, zato što bi lekarska komora bila partner u pregovorima, pravi partner, i tada niko ne bi mogao da pomisli da ovako nešto predloži u ovom parlamentu. U suprotnom ovako će se uvek dešavati.
Ove moje primedbe su dobronamerne i morao sam da ih iznesem zbog pacijenata, zbog lekara, a i zbog Vlade, da ne bi pogrešila. Ne pripadam ljudima koji kažu - političkog protivnika ne sputavaj u greškama. Pokušavam da im ukažem da ne dođe do grešaka. Ukoliko se ovo usvoji, sav teret će biti na Vladi.

Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić.

Dame i gospodo, dobili smo Predlog izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Mislim da ovakav predlog, od svega šest članova zakona, pokazuje u stvari odnos vlasti prema zdravstvu. Mislim da toliko lažnih obećanja, dezorganizacije i potcenjivačkog odnosa, koji vlast ima prema zdravstvu, u stvari pokazuje svu dubinu krize u kojoj se nalazi zdravstvo i mislim da to prelazi onaj prag izdržljivosti i tolerancije, kako profesionalne i intelektualne, da  samo strah koji vlast širi Srbijom može da spreči jednu opštu socijalnu pobunu. Još uvek je u ovoj situaciji strah jači od gladi, ali glad preti da nadjača taj strah i onda će se Srbijom širiti neminovni socijalni nemiri.
Situacija u zdravstvu je haotična i tragična, prema tome odnos vlasti pokazuje to što osam meseci nemamo ministra zdravstva. Ako nema ministra zdravstva, zbog čega onda postoje uopšte ovi drugi ministri, a da ne govorim o tome da ova vlada nije izašla sa jednim jasnim strateškim planom i pravcem ili transparentno objasnila u kakvoj se situaciji zdravstvo nalazi. Ljudi koji rade u zdravstvu znaju za nedostatak lekova, znaju kako je tragično gledati pacijenta koji sa najlon kesicom ulazi u operacioni blok, jer je morao da kupi povidon jonid, morao je da kupi rukavice, špriceve, kanile, igle, sve, da bi mogao da bude operisan i to svesno kršeći zakon, jer zakon to ne dozvoljava.
Ova vlada je u zdravstvu još više pogoršala jednu ukupno tešku situaciju. Pogoršala je što je to po svom uvela enormno velike cene lekova i došlo je do povećanja cena od 200 do 300 %, ne konsultujući nikog, a pogotovo što su neki lekovi daleko skuplji nego lekovi u Zapadnoj Evropi. Pore toga, ova vlada je prvi put uvela porez na lekove, što nikada do sada nije bilo i na taj način samim uvođenjem poreza, cena lekova je otišla za 20%.
Ono novo što je uradila Vlada da poboljša ovu situaciju u zdravstvu je da je od 300 lekova, koji su bili na pozitivnoj listi, 200 skinula i ostalo je svega 100 lekova. Prema tome, situacija je daleko komplikovanija i teža, da bi se sada sa šest članova zamazale oči zdravstvenim radnicima i priznalo da se ovde ne radi o reformskom zakonu, nego samo o usklađivanju ovog zakona sa Zakonom o radu. Međutim, bilo je dovoljno vremena da se pokuša da se definišu pravci i na koji način će se izvršiti reforme u zdravstvu, da se na neki način smanji ova haotičnost koja postoji u procesu privatizacije u zdravstvu, dok na drugoj strani dolazi do potpunog osiromašenja državnih ustanova.
Prvo je moralo da se krene sa osnivanjem lekarskih komora. Bez jedne takve organizacije, koja pre svega treba da bude stručna, depolitizovana, koja treba, sa jedne strane, da zaštiti interese zdravstvenih radnika, ali i pacijenata, da obezbedi sve pravce i stručna viđenja razvoja našeg zdravstva, da ukaže vlasti na stanje i da se bori protiv onoga što danas postoji, a to je praktično isključivanje zdravstva iz finansiranja, jer pacijenti sve kupuju i finansiraju. Znači, to je nešto što je neminovnost, a ova vlada očigledno o tome ne razmišlja.
Sledeće je uvođenje informacionog sistema radi povezivanja, snabdevanja, znanja što treba da pokaže novi razvojni pravac i metode usavršavanja u zdravstvu. Zatim, ono što je trebalo da bude sistem, to je sistem zakupa u zdravstvu. Privatizacija obezbeđuje da ljudi koji imaju pare kupuju strašno skupe aparate, grade operacione sale, a sve to ovo društvo već ima i sve je to ovo društvo već napravilo.
Dobrom organizacijom da se to postojeće što imamo u zdravstvu da u zakup onim ljudima koji su rešili da privatno počnu da se bave zdravstvenom zaštitom i na taj način obezbede dopunska sredstva za državne i društvene bolnice, mogao se iskoristiti postojeći kapacitet i zaraditi određena sredstva da se poboljša ukupan nivo zdravstvene zaštite.
Niko ne vodi računa i jednostavno sve se preliva tako da u privatnom zdravstvu svega ima, sve može da se pruži, samo se ne misli o tome da to privatno zdravstvo u ovoj državi može da koristi svega 5% stanovništva, toliko može da plati te usluge, a 95% svakako je naslonjeno na državno zdravstvo i niko se ne pita kakav nivo zdravstvene zaštite će ti ljudi imati. To je ono što je tragično u svemu ovome, a u ovom zakonu se ne dotiče, jednostavno se vodi briga o tome da li će biti dežurstvo ili smenski rad.
Ovaj koji je ovo pisao očigledno ne zna sistem funkcionisanja zdravstvene zaštite u našoj zemlji. Dežurstvo i prekovremeni rad su dve potpuno različite kategorije. Ovde pokušavaju da se izjednače. Dežurstvo je rad koji pre svega obezbeđuje permanenciju u zdravstvenoj zaštiti, a prekovremeni rad je nešto kao nužno zlo, što u datom momentu od strane zdravstvenih radnika mora da se obezbedi da bi se pružila zdravstvena zaštita. Znači, što je apsolutno nespojivo.
Nigde u svetu hirurgija ne funkcioniše na smenskom radu. Svako onaj ko zna šta je hirurgija i na koji način treba da se radi operacija, da su potrebna dva ili tri hirurga da bi se jedna operacija uradila, treba da zna da u bolnicama gde imamo pet, šest hirurga smenski rad je apsolutno nemoguće organizovati. Prema tome, desiće se svesno kršenje ovog zakona, jer nijedna bolnica u unutrašnjosti neće biti u stanju da obezbedi smenski rad od 10 sati prekovremenog rada, koji treba da se prelije u dežurstvo.
Da li je uopšte neko konsultovao ljude koji ovo znaju i da li je uopšte neko razmišljao o tome kako će se to na terenu odigravati. Uostalom, ako ste konsultovali nekoga na Zapadu, da dođu i da vam pišu te zakone, onda je trebalo da pitate kako je to na Zapadu urađeno. Nigde na Zapadu nema smenskog rada u hirurgiji, jer je to apsolutno nemoguće.
Drugo što je bitno, dežurstvo je rad koji je u svakom slučaju najjeftiniji i na ovaj način vi ćete toliko tanku zdravstvenu kasu još više opteretiti, jer ni ovo ne možete da platite. Vi, gospodo, imate situaciju da medicinske sestre sve više odlaze da rade u butike.
Pričate da ćete zapošljavati nove ljude da biste mogli da organizujete ovakvu službu, kako to ovaj zakon traži. Koga da zaposlite kada imate manjak izvršilaca i kako da obezbedite kada nijedna sestra neće da dođe da radi za 7.000 dinara? Da li ste se pitali kakve su to plate i da je raspon plata u zdravstvu 1:2,2. Takav raspon plata nije bio ni kod boljševika, ni u vreme Staljina. To je uravnilovka koja ne može da obezbedi ni razvoj, ni kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, nego može samo da uspori i ukoči sve ovo što danas imamo.
Prema tome, problemi su daleko složeniji, ali ono što je evidentno u ovoj vlasti, to je da ne postoji pravac, da ne postoji strategija, da ne postoji viđenje i predviđanje kako i u kom pravcu će to zdravstvo ići.
Imali ste, gospodo, dovoljno vremena i morali ste to da definišete. Ovog momenta je trebalo da izađete i da kažete - prvo uvodimo lekarsku komoru, a drugo imamo pravac kako ćemo regulisati odnos privatnog i društvenog zdravstva, kako ćemo iskoristiti kapacitete, kako ćemo uštedeti pare, kako ćemo obezbediti novac, sredstva za funkcionisanje zdravstva, kako ćemo popraviti organizaciju i obezbediti minimum zdravstvene zaštite.
Imali ste vremena da kažete da li ćemo ići na nivoe zdravstvenog osiguranja ili ćemo i dalje lažno pričati kako su svi osigurani, kako svi imaju pravo na zdravstveno osiguranje, a nikome ne obezbeđujete ništa. Svako, da bi se lečio, mora da kupi lekove, materijal, da plati bolničke dane, a i neku hranu da vuče od kuće. Prema tome, situacija je daleko komplikovanija i bojim se da ćete na ovaj način, kako razmišljate, zdravstvo ukopati tragično i da je ovo što se dešava samo pritisak određenog broja lekara, koji pokušavaju da obezbede dopunski rad, i ništa više.

Reč ima potpredsednik Vlade, gospodin Žarko Korać.

Govorim na samom kraju ove objedinjene opšte debate, ali ipak, nekoliko rečenica. Ja nisam pisao ove zakonske izmene, već je pisalo Ministarstvo zdravlja. U potpunosti uvažavam vašu želju i zahtev da postoji ministar zdravlja, i on je opravdan. Dakle, u tom smislu ja vas u potpunosti podržavam. Razlog što ministar zdravlja nije bio, što je prethodni dao ostavku, to je zato što je potrebno imati politički konsenzus oko ministra zdravlja, odnosno, predugo se čekalo da se vidi da li će naš koalicioni partner da uđe u Vladu i eventualno on sam da istakne ministra za mesto koje je ranije imao.
Dakle, to je glavni razlog, a ne, moram da vam kažem otvoreno, neko potcenjivanje ovog veoma značajnog segmenta društva. Dakle, u potpunosti smatram opravdanim vaše zahteve da postoji ministar zdravlja. Ja se nadam da će biti ovog meseca, ali ako nema ministra zdravlja, ima zamenika ministra zdravlja, ima pomoćnika ministra zdravlja i postoji Ministarstvo zdravlja, u kome radi veliki broj vaših kolega.
Ja bih vas molio da se ne stiče jedan utisak u javnosti da su neka neovlašćena lica pisala ove predloge. Pisale su vaše kolege. Dakle, vaše primedbe, vaše kritike, odbacivanje, to je u redu iz političkih, profesionalnih i drugih razloga, ali ovo je urađeno u Ministarstvu zdravlja od strane vaših kolega.
Što se tiče druge primedbe koja se ovde isticala, ja bih samo rekao da se zakoni o komorama, o zdravstvenoj zaštiti, o zdravstvenom osiguranju rade, da postoji veći broj predloga. Neki su bili u javnosti i u delu javne debate. Ukoliko neko želi da ovu raspravu iskoristi da otvori te teme, ja to uvažavam, ali bih samo rekao, dao bih informaciju i vama i javnosti, da se ove godine ti zakoni rade. Ti zakoni će biti predočeni javnosti, biće prilika i pre nego što vama dođe, kao poslanicima, koji dajete konačnu reč, da javnost kaže nešto o tome.
Radi se o izuzetno javnim oblastima. Molim vas, svaki zdravstveni radnik u ovoj sali odlično zna, i drugi koji su ikada koristili zdravstvene usluge, a to su praktično svi građani, da brzopleta rešenja, nagla rešenja i radikalizam nikakvo dobro u ovoj oblasti nikome neće doneti, s obzirom na opšte stanje.
Treće, bilo bi dobro da oni koji kritikuju kako izgleda sistem zdravstvene zaštite, a imali su odgovornost za to kako je on ranije urušen, pokažu neku dozu samokritike i da ne zaborave da nismo mi stvorili ovaj sistem, nego smo ga svi ovde nasledili, ali neko, bogami, ima odgovornost zašto on danas ovako izgleda, a drugi, ako mogu tako da kažem, nemaju direktnu ili imaju mnogo manju odgovornost.
Prema tome, nemojmo sa takvom lakoćom govoriti o urušenom sistemu zdravstvene zaštite, a da onda niko od onih ko je odgovoran ovde ne odgovori - a zašto taj sistem tako izgleda?
I konačno, ja sam ovde ovlašćeni predlagač od strane Vlade i predsednik Odbora za javne službe. Tačno je da ja nisam lekar, ali se čuvajte logike da o zdravstvu mogu govoriti samo lekari ili eventualno zdravstveni radnici. Po toj logici, ni poslanici u ovoj skupštini ne bi trebalo uopšte da glasaju kad je ova tema, nego samo lekari.
Dakle, naravno da ne treba tako. Prema tome, u ovoj skupštini mi vodimo jednu javnu debatu, u kojoj sigurno vodeću reč imaju ljudi koji rade u zdravstvu, lekari i ostali zdravstveni radnici, i to u potpunosti uvažavam. Ali, dozvolite i svima ostalima, i korisnicima, pa i saradnicima u zdravstvenoj zaštiti, da takođe nešto kažu, jer, kao što znate, zdravstvo je nešto što se tiče apsolutno svih građana ove zemlje, naravno, najviše zdravstvenih radnika kojima je to životna profesija, koji u njoj rade, ali i svih ostalih.
Čuvajte se te logike da o zdravstvu mogu da razgovaraju isključivo zdravstveni radnici i niko drugi. To je sve što želim da kažem, uz potpuno uvažavanje da je glas zdravstvenih radnika najvažniji. To nije uopšte sporno, ali i drugi ljudi i te kako o tome treba nešto da kažu.
Ja ću reći da su oko izrade ovih dopuna (i s tim završavam) konsultovana dva ministarstva - to su Ministarstvo za finansije, jer kao što znate, mi imamo finansijsko ograničenje šta se u zdravstvu može platiti, i to vrlo teško, naravno Ministarstvo za rad, pošto je ovo usklađivanje sa Zakonom o radu, što su kolege, koje su zaista korektno govorile pre mene, već istakle.
Drugim rečima, Zakon o radu, koji je važeći zakon (važi od decembra meseca prošle godine) obavezuje Vladu Srbije, odnosno Ministarstvo zdravlja, da usaglasi ovu oblast sa Zakonom o radu. Hvala vam lepo.

Reč ima narodni poslanik Mihajlo Jagodić.