Dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici, sigurno da niko nije ni očekivao da će rasprava na ovu temu, koja je komplikovana i teška, biti jednostavna. Ona je bila ozbiljna i u najvećoj meri vrlo argumentovana, sa primedbama koje su bile obrazložene, sa nekima koje su imale logično obrazloženje, ali na žalost se teško mogu povezati sa realnošću, jer naša realnost nije uvek baš logična, nego u njoj ima puno stvari koje su iracionalne, a realnost je takva da se ne sastoji samo od argumenata i logike.
Pokušaću ukratko da najčešće pominjane teme i prigovore prokomentarišem sa nekoliko rečenica, a da ne bih ponavljao ono što sam rekao na početku i u uvodnom izlaganju, želim samo da ponovim dva ili tri stava, koji su kroz raspravu delimično, možda pomalo izokrenuti i tako je meni bilo pripisano da sam rekao nešto što nisam. Ja ću ponoviti ono u šta sam čvrsto ubeđen.
Prva stvar u koju sam čvrsto ubeđen je da Srbija ništa ne gubi ovim sporazumom i ustavom koji će biti napravljen na osnovu ovog sporazuma. Srbija neće izgubiti ništa od onoga što sada ima. Sigurno da je jedno vrlo arbitrarno pitanje proceniti šta Srbija sada ima; jer, kao u svakom životu, ljudi u ono što imaju ponekad računaju i ono što bi želeli i što misle da imaju, iako im neko drugi to osporava ili to zavisi od nekog drugog, a oni misle da imaju podršku tog drugog i konačno, ima stvari kojima sami raspolažu.
Dakle, od onoga čime Srbija sada, kao svojim političkim uticajem, svojom moći i mogućnosti da definiše svoju sudbinu, raspolaže, neće ništa izgubiti ovim sporazumom, naprotiv. Želim da ponovim ono što sam rekao pre nekoliko dana: Srbija od onoga što sada ima i što od zajedničke države sada ima, sasvim sigurno ništa neće izgubiti.
Možemo da raspravljamo zašto od zajedničke države sada nema više nego što bismo mi voleli da ima; da li je to samo pitanje nekoliko poslednjih godina ili je to neki defekt utkan u ovaj naš politički prostor; da je jako teško uspostaviti partnerske odnose između većega i manjega; da je jako teško na duži rok obezbediti zajedništvo; to je pitanje možda za neku drugu raspravu; ali, mi smo političari koji treba da rešavamo trenutne probleme i trenutno imamo jednu zajedničku državu koja je potpuna fikcija.
Zbog toga mislim da nije u redu da se stvara utisak da nešto gubimo i da nije u redu da neki ljudi, koji nemaju hrabrosti da se suoče sa realnošću koja nije prijatna, traže utočište u fikcijama i da onda kažu - mi imamo državu koju neko rastura, mi imamo Jugoslaviju i hoćemo da nastavimo da živimo u njoj, mi imamo dobar ustav samo ga treba na određeni način malo promeniti, malo ga modernizovati i on će da funkcioniše, jer na njemu je 1992. godine uspostavljena jedna dobra država. To naprosto nije istina. Naprosto, ne samo da nije istina da ta zajednička država sada uopšte ne funkcioniše, nego nije istina ni da je 1992. godine taj ustavni poredak funkcionisao. Imate Ustav koji ste dobili kada ste izabrani za poslanike došli ovde i položili zakletvu; onda Ustav Savezne Republike Jugoslavije, u čijim završnim odredbama je predviđeno kako da se sprovodi, da se 40-tak bitnih zakona usaglasi u određenom roku, da bi taj ustav mogao da preuzme nadležnosti koje su mu ustavotvorci propisali; bilo je predviđeno 1992. godine, kada je donet taj ustav, da se te nadležnosti onda prenesu, da se usaglase sa tim ustavom i da se sprovode; da dve članice te zajedničke države prenesu svoje nadležnosti na tu zajedničku državu.
Onda imate na 69. stranici prvo pomeranje roka, pa neće se desiti te godine, nego će se desiti sledeće godine; onda na sledećoj stranici imate iz 1993. godine drugo pomeranje roka, pa se neće desiti do 31. marta 1993. godine nego do 31. decembra 1993. godine; onda imate na sledećoj stranici sledeće pomeranje roka i neće se desiti do 31. decembra 1993. godine, nego do 30. septembra 1994. godine. Na sledećoj stranici imate ponovo pomeranje roka, pa se neće desiti do 31. decembra 1994. godine nego do 31. decembra 1995. godine, pa se nikada nije desilo.
Znači, nikada taj ustav nije profukcionisao. Godine 1992. on nije bio dobar ustav. On je napravljen na nerealnim osnovama kao jedan lažni federalni ustav, koji je zapravo imao konfederalnu osnovu u sebi, ali nije bilo hrabrosti da se to kaže. Zašto to 1992. godine niste rekli? Ako već imamo utkane konfederalne elemente, hajde da ih nazovemo tako, pa da onda kažemo - gledamo istini u oči, imamo problem, on se sastoji u konfederalnoj strukturi te države i hajde da polako taj problem tretiramo, a ne da nam on iza leđa naraste i da onda - onog trenutka kada jedna federalna jedinica kaže: ne priznajem taj ustav - ta država nema nijedan mehanizam da to reši osim da pošalje vojsku i da izazove rat.
Ta kriza, koja je 1996. i 1997. izbila na površinu, bila je sistemski utkana u taj Ustav 1992. i u sve prethodne ustave. Nije taj Ustav iz 1992. godine ništa novo doneo, to je istorija naše konfederalne ustavnosti na ovim prostorima. I zato sam rekao pre nekoliko dana, možda malo preterujem, svi ustavi od 1918. godine su bili na štetu Srbije, zato što je u svim tim ustavima bio utkan mehanizam da se kontroliše veći, ali tako da se to ne primeti, nego u ime slovenstva, braća Hrvati, Slovenci i Srbi, ili ne znam ko sve, pa u ime bratstva i jedinstva, pa u ime ljubavi prema manjem, sve su to bili izgovori za jedan mehanizam, koji je na kraju vodio nezadovoljstvu većega i sve većim apetitima manjih.
Dosta je toga bilo. Hajde da budemo zreli ljudi i da pogledamo istini u oči, da kažemo - vrlo je teško napraviti jedan savez između jednog velikog i jednog malog. Mi to želimo, i jedan i drugi to želimo, ali dajte da shvatimo da to ne može da bude bratstvo i jedinstvo - sve nam je zajedničko, s tim što taj veći onda mnogo više daje i mnogo više žrtvuje. To tokom vremena postaje problem. Nego, bolje je da kažemo otvoreno koje su činjenice i da na osnovu tih činjenica pokušamo da napravimo najpre minimum, pa ako možemo i ako hoće jedna i druga strana vremenom sve više i više da uvećavamo zajedničke stvari.
Bio sam protiv tog Ustava iz 1992. godine, iz istih ovih razloga iz kojih govorim danas. Ja sam, ako se neko seća, 1994. godine pokrenuo tu temu: jedan čovek - jedan glas. Pokrenuo sam temu da zapravo Srbija mora da poveća svoja prava u zajedničkoj državi, a naišao sam na opštu osudu i kod vlasti i kod opozicije, i u Srbiji i u Crnoj Gori. Svi su rekli - hoće da rasturi državu; jer, šta fali da imamo dva veća i da su oba konfederalna; šta fali da imamo paritet u Saveznoj vladi i da neki ljudi koji nisu izabrani na teritoriji Srbije vrše vlast na teritoriji Srbije, zašto da ne, ako se dve stranke koje su na vlasti slažu oko toga?
Ali, to nije dugoročno rešenje. Čim se te dve stranke posvađaju, raspada se država. Titova Jugoslavija je postojala na Komunističkoj partiji, ne na standardu ljudi. Možemo da pričamo sate i sate kako je taj standard veštački stvaran, kako je veštački stvarana jedna građanska klasa, bez privatne ekonomije, preko prinudne osnove građanske klase i srednjeg sloja - kreditima. I možda jedna vest za vas, gospodine Ivkoviću, od 1982. godine ta država nije vraćala kredite. Prvi stend baj aranžman je sklopljen 1982. godine i posle toga smo jedno vreme vraćali kamate, a onda nismo vraćali ni kamate, ni kredite.
Znači, dve godine posle Titove smrti ta država je zapala u svoju krizu. Pet godina posle Titove smrti ta država je počela da se raspada, jer je Komunistička partija počela da se raspada, a država je počivala, na jedinstvu partije koja je vodila tu zemlju. Nije dobra država koja počiva na partiji, nije dobra država čiji opstanak zavisi od slaganja, ili neslaganjao partijskih oligarhija, bilo da su one dobre ili da nisu dobre; one se menjaju.
Država mora da bude stabilna i da počiva na temeljima koji ne zavise od ličnih odnosa među partijskim elitama. Mislim da smo posle toliko godina sazreli da pogledamo istini u oči i da kažemo - imamo jedan problem, da uspostavimo zajednicu na ovim prostorima, i mamo i mnoge druge probleme, imaćemo za godinu dana problem da definišemo naš odnos sa Kosovom. Isto će biti maksimalista koji će da kažu - hoćemo da se vrati kao da se ništa nije desilo, hoćemo sve ono što mislimo da treba da bude.
Imaćemo problem da zajednički definišemo realnost i da nađemo instrumente da iz te realnosti izvučemo maksimum za svoju zemlju, a svoj narod, ali da se to desi što mi budemo planirali, a ne da ovde donesemo neke deklaracije za koje u trenutku donošenja znamo da neće biti sprovedene u život.
Ostalo nam je tri godine, i meni je žao što je tri godine, mislim da to jeste jedan problem, ali tri godine nije ni tako malo. Postavlja se pitanje - šta ćemo mi u te tri godine da uradimo? Ako ne uradimo ništa u tri godine, onda će nam i 30 godina biti malo, jer mi živimo u jednom svetu u kome se za godinu dana desi više nego prethodnih vekova za 10 ili 20 godina. Ako mi za tri godine ne uspemo da uspostavimo jednu državu koja funkcioniše na ovom prostoru, koja ima svoje jasne ciljeve i instrumente da ih sprovede, neće nam pomoći ni dodatnih tri, ni dodatnih 6 godina.
Znači, tri godine jesu malo, jeste problem što je to ušlo u sporazum, ali to je takođe realnost. Nije tačno da će posle tri godine automatski da dođe do izjašnjavanja, ni u Srbiji, ni u Crnoj Gori. Potrebno je da se ispune određeni uslovi, da se posle tri godine preispita ovaj ustav. Videćemo da li će u Crnoj Gori postojati većinsko političko raspoloženje i da li će ti uslovi da budu ispunjeni.
S druge strane, od trenutka kada se ti uslovi ispune, pa do trenutka kada procedura preispitivanja i eventualnog referenduma bude sprovedena, proći će izvesno vreme. To se neće poklopiti sa tim vremenom za Kosovo i Metohiju. Znači neće se desiti da u istoj godini imamo pred Savetom bezbednosti pitanje statusa Kosova i Metohije i da imamo, eventualno, preispitivanje odnosa između Srbije i Crne Gore. Ali, blizu su, vremenski su blizu. Mi nismo previše mogli da utičemo da se taj rok nešto produži.
Nekome smeta da se ta država zove Srbija i Crna Gora. Ranije sam imao dosta protiv imena Jugoslavija. U poslednje vreme nisam toliko. Mislim da je to ušlo u neku međunarodnu upotrebu i ljudi su počeli da nas doživljavaju kao jednu državu, a da ne pitaju - a Dubrovnik, a, ne znam, Bled, je li to ta Jugoslavija, nego su počeli da shvataju da je to Beograd. Sigurno je da bi naredne dve ili tri godine, da je ostalo ime Jugoslavija, to ime dobilo neko svoje međunarodno priznanje, što je najvažnije. Tako da nemam neki svoj odnos prema tome, da kažem - po svaku cenu, dajte da se tog imena rešimo. Ali s druge strane, ne mogu da razumem da neko kaže - Srbija, to je Trinidad; pa onda, to što će se Srbija naći na nekom međunarodnom sporazumu i što će ime Srbija biti u međunarodnom političkom opticaju, to je nešto što je ponižavajuće; pa kaže - ponižavajuće je ovo rešenje, pre svega za građane Srbije, jer se u imenu države pominje Srbija; pa je onda "Crna Srbija", pa je onda još "Gora Srbija".
To ne razumem. To sam u uvodnom izlaganju i rekao. Mislim da će biti teško - himna, simboli, identifikacija građana sa tim, ali je bilo teško i prethodnih nekoliko godina. Ljudi su zviždali himni, ljudi nisu ustajali na himnu. Znači, nemojte da idealizujete, pa kažete - do sada je bilo jako lepo i sada je došao neki zli čovek iz NATO pakta i odneo nam naš san. Pa nije to baš bio san, puno toga je bilo košmarnog u tome. Mi smo zatekli državu u slobodnom padu, državu koja je padala, nije se znalo gde će da se zaustavi.
Moram da priznam, i ja sam bio iznenađen stepenom destruktivnosti kod nekih ljudi u Crnoj Gori. Ali, upoznate ljude u istorijskim situacijama, ne možete inače da znate kakvi su sami ljudi sebe ponekad upoznaju kada dođu u neku krizu, pa se onda ponašaju tako da i sami sebe iznenade. Ali, stepen spremnosti da se ide do kraja je bio vrlo visok. To - do kraja - ne bi ostavilo ni Srbiju bez posledica.
Sada smo taj slobodni pad zaustavili. Mi nismo mogli da ga i zaustavimo i da vratimo stanje pet godina unazad. Ne, on je zaustavljen na mestu na kome se sada ova država nalazi. To znači da mi sada imamo šansu da u narednih nekoliko godina to dogradimo, da se postepeno izvučemo iz krize, ili da ne uradimo mnogo i da nastavimo taj slobodan pad. Ali, mi ništa nismo izgubili.
Nije istina da je ovde nešto legitimisano, legalizovano, što inače nije priznato. Znači, to što mi ponekad imamo kao predrasudu, da moramo da verifikujemo nešto da bi svet to priznao, to naprosto nije istina. Postojanje ovakve Crne Gore je bilo manje više gotova činjenica, Crna Gora je i od Evropske unije i od međunarodnih organizacija direktno dobijala pomoć, nije ništa išlo preko savezne administracije. Mi smo na tome insistirali, to se nije dešavalo, i ona je postepeno, posle nekoliko godina, kao de fakto nezavisna država, ulazila u međunarodni politički saobraćaj.
Dakle, nije sada njima bilo neophodno baš da dobiju neku verifikaciju. Naravno da bi time stvari išle lakše da smo mi rekli - ta nezavisnost sada se definitivno priznaje, zbog unutrašnjih odnosa bi bilo lakše, ali zbog međunarodnih odnosa nije neki sertifikat koji mi izdajemo nešto naročito bitan, pa da bismo mi sada razmišljali o tome - e, sada smo mi njima dali nešto sa čim će onda oni da budu srećni i ostvarili su onda svoj istorijski separatistički cilj.
Rekao bih da smo mi i u ranijim ustavnim projektima uvek polazili od prilično velikih ambicija, i 1918, i 1945. i 1992. i nekako smo više u svojim namerama pravili neku konstrukciju, da bi onda, već prvog dana posle toga, a onda iz godine u godinu od toga pomalo odustajali i to pomalo pokušavali da svedemo na neku realnu meru, ali pošto je taj plan obavezivao, onda, na kraju, sve se to događalo nekako iza leđa, nekako u mraku, i nekako se taj prvobitni projekat smanjivao, smanjivao, dok se na kraju nije pretvorio u svoju suprotnost.
Sada prvi put idemo obrnutim putem. Definišemo nešto što je zaista minimalno. Minimalnije od toga nije moguće, tu se sa vama slažem - minimalnije od toga nije moguće, ali to je tačka od koje mi možemo da počnemo da nešto gradimo, ako hoćemo, ako postoji volja i ako postoji većina u Srbiji i Crnoj Gori.
Ne volim i ne sviđa mi se kada o Crnoj Gori govorimo čas sa potcenjivanjem, čas sa svojatanjem, da je deo srpske države, da je to deo istoga naroda, da mi to ne damo i ne znam šta sve; a onda posle toga kažemo da njima treba tronožac da bi sedeli ili im treba sofa da bi legli, jer oni, inače, ne rade, i - kamenje rađa; pa ako je tako što se onda toliko trudite; pa, šta će vam onda zajednica sa nekim o kome imate tako loše mišljenje.
Zaista, mislim da je i Crna Gora bila ponižena u jednoj državi gde su velike nadležnosti, bar formalne, imali organi u kojima su sedeli ljudi koji nisu išli na izbore u Crnoj Gori. Isto bih imao grižu savesti ako bih u Beogradu donosio odluku koja se odnosi na građane Crne Gore, a nikada moja partija ne bi išla na izbore u Crnoj Gori.
Mislim da ono što važi za Srbiju važi i za Crnu Goru i zato sve dok se ne bude uspostavio jedinstven politički prostor, sve dok ne budemo imali značajne, velike stranke koje će se kandidovati na celom tom prostoru, dok ne bude više bilo pitanja - stranka iz Crne Gore, stranka iz Srbije - nego stranka koja počiva na političkom programu, na ekonomskom programu, pa se njeni kandidati i poslanici kandiduju na celom prostoru, sve dotle mi ne možemo da imamo jake zajedničke institucije. Jer - jake zajedničke institucije ne znače dati mandat nekome ko će da vrši vlast na teritoriji na kojoj nije izabran.
To nije dobro i to nije federalizam. Znači, mi smo došli do jedne tačke na kojoj smo morali da se opredelimo da ta stvar ide nekontrolisanim raspadom ili da je zaustavimo tu gde jeste, pa da pokušamo da napravimo nešto u narednih nekoliko godina. Tu sada dolazim do pet ili šest konkretnih tema i konkretnih prigovora.
Prvi koji je dosta ozbiljan, nazvao bih ga proceduralni prigovor, kaže - mi imamo savezni Ustav, kakav je da je, ta procedura promene ustava treba da ide na način opisan u tom ustavu, a to znači najpre u Saveznoj skupštini, pa dvotrećinska većina, pa onda ide republičkim skupštinama, pa se vraća Saveznoj skupštini i načelno rečeno to je tačno. Međutim, to bi bilo tačno kada mi ne bismo imali ustavnu krizu.
I to nije nepoznato. Znači, nismo mi prvi u istoriji koji imamo ustavne krize. Često se dešava da postoje ustavne krize. Recimo, dvadesetih godina DžDž veka je bilo puno ustavnih kriza u Evropi i tu su stvarane državne i ustavne teorije koje su se time bavile. Jedna od najuticajnijih u to vreme, otprilike, zasnovala se na stavu - ako pravna norma ne funkcioniše, vrati se u život i vidi šta je ta pravna norma regulisala. Ako Ustav ne funkcioniše, vrati se u političku realnost i vidi koje snage postoje u političkoj realnosti. Da li su one spremne, a na osnovu novog dogovora, da proizvedu novu pravnu normu.
To da ćeš da se vrtiš samo u krug i da jedan ustav koji ne dodiruje realnost menjaš, da praviš većine koje su fiktivne, to ništa neće uticati na političku realnost i na politički život, a smisao normi je da uređuju život. To znači - glavni razlog zbog čega Savezna skupština nije imala inicijativu jeste taj što Savezna skupština ne funkcioniše, što se njene odluke odnose na jednu federalnu jedinicu od samo dve. Da imamo državu sa 20 federalnih jedinica, pa da onda jedna ne učestvuje, ni pola muke. Ali, imamo državu od dve federalne jedinice, jedna ne učstvuje, znači mi nemamo zapravo savezne organe. Oni tu postoje, oni zauzimaju mesto za neke za koje smo se mi nadali da će doći, zato Savezna skupština postoji i zato postoje, sve te institucije koje, zapravo, samo dupliraju institucije Srbije, jer mi nismo hteli da se to faktičko stanje odmah prihvati, jer bi onda bio problem, znači onda bismo imali de facto dve razdvojene države.
Ali, to sada ne treba pretočiti u iluziju da ta Savezna skupština zaista postoji, pa onda - poverovati u vlastitu fikciju. Ne. Ta Savezna skupština je bila i jeste korisna fikcija, jer ona čuva statusno mesto za neku skupštinu koja će imati nadležnosti u obe federalne jedinice, ali pokušati regulisati njihove odnose, polazeći od tog mesta koje zaista ne deluje u obe federalne jedinice, bilo bi gubljenje vremena. To bi značilo samo popravljati nešto što zapravo ne funkcioniše.
Zato smo se spustili na političku realnost. Tu smo na drugom problemu i drugom prigovoru, a to je - ko je sve konsultovan prilikom nalaženja ovog rešenja. Ne mislim u smislu obaveštavan, jer tu sam rekao svoje mišljenje, nego u smislu ko je odlučivao. Kada dođemo sa nivoa normi na nivo političkog života, pitanje je koje političke snage treba da budu u to uključene. Da li sve? Da li samo neke? Obično je da u to budu uključene one snage koje imaju dovoljnu većinu da to rešenje koje se predlaže održe ili ospore.
Znači, svi oni koji su važni. To je isto princip političke teorije. Vi morate da dobijete podršku onih snaga čija podrška je važna da neko rešenje bude prihvaćeno ili bez čije podrške bi to rešenje bilo srušeno, ako su oni dovoljno jaki da ga na ulici, u parlamentu ili u nekim institucijama blokiraju. To je onda neka politička većina koja je, jednim delom, rezultat procene, a drugi rezultat političke intuicije i nekog očekivanja. Otprilike, ako neko ne bude saglasan sa tim, da li je on dovoljno jak da sutra pokrene neke snage i da kaže - mi to rušimo. Pa, ako mislite da jeste vi morate da ga pridobijete.
U Crnoj Gori je bilo teško jer se tu radi o dve po svojoj snazi, skoro poravnate, partije i koalicije pa je bilo neophodno i jednu i drugu imati u tom dogovoru. Jer, bez jedne ili bez druge, ta mogućnost da snaga koja nije uključena u dogovor destruktivno deluje je bila vrlo realistična. I zbog toga su te dve partije ili njihovi predstavnici podjednako učestvovali u sklapanju ovog dogovora i možemo da kažemo da svako ko je demokrata danas mora da prizna da je 80% Crne Gore za taj dogovor.
I, ako neko sada želi da brani interes Crne Gore više nego političari u Crnoj Gori, mislim da to nije u redu, da niko nema pravo da sada definiše poziciju Crnogoraca, osim onih koje su građani izabrali da to definišu. S kojim pravom može bilo ko, bilo da je dobio jedan posto glasova na izborima u Crnoj Gori ili da uopšte nije učestvovao, može sada da kaže - Crnogorci su ovo ili ono; ako tamo imamo političke predstavnike koji su na ovim temama išli na izbore, dobili glasove koje su dobili i imaju dve podjednake grupacije. Oni su rekli, kao i mi, ovaj sporazum nije sjajan, ali je bolji nego stanje koje smo zatekli i daje neku šansu da se to stanje popravi.
Da, pitanje je kako to stoji u Srbiji. U Srbiji je u principu tu učestvovala vladajuća koalicija koja je na izborima dobila, ne znam koliko, 60 ili 65% glasova, koja ima dovoljnu većinu u parlamentu da se to izglasa. Ta je pretpostavka bila, kao i da je to sasvim dovoljan politički krug za donošenje odluke. Opet kažem - za konsultovanje, za dogovaranje bi trebalo izabrati malo širi krug, ali za donošenje odluke u svakoj demokratskoj zemlji bi to bila dovoljna većina.
Neko to osporava i kaže - ali, to su bili izbori pre godinu i po dana, sada i svakom ovakvom prilikom bi trebalo održati nove izbore. Moram da vas razočaram. Po istraživanjima javnog mnjenja, novi izbori vama ne bi doneli većinu. Vi koji mislite da biste osporili tom većinom ovo rešenje ... (žagor) ne bi vam doneli većinu, stvarno. (žagor).
Ako biste želeli da proveravate silu zemljine teže svaki put, onda ćete svaki put da skačete sa desetog sprata? Pametni ljudi ne proveravaju uvek, s vremena na vreme ... (žagor.) I, zato je, dame i gospodo, utvrđeno... (žagor) u parlamentarnim demokratijama, koje imaju malo duže iskustvo nego što je naše, da se izbori održavaju svake četiri godine. A, ovi koji imaju malo kraći fitilj, oni bi svakih mesec dana. Jer, zapravo ... evo, neki bi svakoga dana. Bolje neke druge stvari da radiš svakoga dana (aplauz).
Izbori su prilika da svako nešto pročita i nauči iz državne teorije, iz teorije demokratije, iz teorije parlamentarizma, jer pravljenje od države ringišpila, gde bi svako hteo, kada god mu se svidi, da uđe bilo gde i da izađe bilo gde, to rastura državu. Izbori svake četiri godine daju stabilnost određenoj političkoj orijentaciji koja je dobila većinu, a ako neko to spori svakih dva meseca, onda neka izađe iz parlamenta, jer parlament je izabran na četiri godine. No, nisam hteo to da mnogo komentarišem, mislim da su i u Srbiji i u Crnoj Gori konsultovane relevantne političke, snage koje će svojim glasanjem u parlamentu da kažu svoje mišljenje o koncepciji koja se ovde predlaže.
Treći problem koji je ovde bio pomenut - zašto nije organizovan referendum u Srbiji? Sada, imamo jedan nivo, neki bi izgleda hteli da gube izbore svaka tri meseca, a ako je to njihovo zadovoljstvo, nije naše - zaista.
Dakle, imamo problem da Ustav ne funkcioniše i njegovom promenom na ustavan način problem ne bi bio rešen. Spuštamo ga na sledeći nivo, a to su političke snage koje svojim dogovorom izražavaju političku većinu, legitimisanu na izborima i te političke snage su postigle neki dogovor. Postavlja se pitanje, a zašto ne referendum, zašto ne ići korak dalje i reći - te političke snage nisu dovoljne, zašto ne bi u Srbiji bio organizovan referendum da se proveri šta narod misli o tome, da li narod želi takvu zajedničku državu?
Dame i gospodo, postoji procedura, uređena procedura za raspisivanje referenduma. Niko nikoga ne sprečava da pokrene tu proceduru i da onda vidimo da li u Srbiji postoji raspoloženje za referendum, ali mislim da je pomalo neodgovorno da se očekuje od predlagača jednog dokumenta, koji veruju da je taj dokument dobar, da oni predlože referendum. Pa, predložite ga vi koji sumnjate u to.
Nisam video da u Srbiji postoje organizovane političke snage koje su tražile da se o zajednici Srbije i Crne Gore ljudi izjasne na referendumu, kao što postoje u Crnoj Gori. Da postoje, valjda bismo ih videli. Postoje pojedinci, postoje stranke, ali one nemaju ni priblžno dovoljnu većinu da se to pitanje stavi na dnevni red.
Ako budu imali većinu, naravno da će referendum biti na dnevnom redu, ali ne izgleda mi tako. To znači, referendum bi samo bilo bežanje od političke odgovornosti onih koji su dobili političku većinu da donesu političke odluke i mislim da to ne bi bio dobar politički potez.
Četvrto je jedno konkretno pitanje; osporava se da je to rešenje dobro zato što ne garantuje jedinstveno tržište. Tu ima, naravno, razloga za prigovor. Zaista, u ovom trenutku, sada, nema jedinstvenog tržišta i zaista postoje različite carinske stope, različita valuta i različiti propisi za delovanje preduzeća u Srbiji i Crnoj Gori, i to jeste zatečeno stanje.
Međutim, kada govorimo o jedinstvenom tržištu, tu se mešaju dva argumenta; jedan je politički, a jedan je ekonomski. Politički argument kaže - moramo da imamo državu koja funkcioniše unutar sebe da bismo mogli prema svetu da nastupamo kao jedinstveni pravni subjektivitet i to je ispravan argument. Ako mi sklapamo sporazume koji važe samo za deo teritorija, a ne za celu teritoriju, onda ćemo imati problem sa svojim partnerima u međunarodnim odnosima.
Mi smo to pitanje rešili. Rešili smo i pitanje dugova, plaćanja dugova i zaduživanja, tako da praktično i Srbija i Crna Gora preuzimaju svoj deo obaveza, a da preko savezne administracije pregovaramo sa međunarodnim kreditorima, poveriocima ili već ko je partner. Time se to političko pitanje rešava.
Ostaje ekonomsko pitanje koje je realno, a to znači da u okviru naše teritorije, postoji deo gde važe jedni principi ekonomskog poslovanja, a na drugoj strani važe drugi. To bi bilo ozbiljno pitanje kada bismo imali dve federalne jedinice iste veličine. Međutim, pošto Crna Gora čini pet do sedam posto ukupnog zajedničkog tržišta, da li vi mislite da ćemo imati neke ozbiljne ekonomske poremećaje, ako na pet do sedam posto zajedničkog tržišta jedno izvesno vreme važe neki drugi principi nego na ostalih 93%. Da li mislite da je interes većeg tržišta da otvori manje tržište; da li vi mislite da je briga Srbije da sada ima pristup na tržište od 500.000 ili 600.000 stanovnika; ili, mislite obrnuto, da taj manji treba da ima životni interes da dođe na veće tržište. Pa, da vam kažem, u istoriji zajednica, može se videti one nastaju zbog želje da se dobije veće tržište, a ne nastaju zbog želje većih da imaju manje tržište.
I utoliko očekujem da će u narednom periodu doći do velike inicijative crnogorske privrede da ponovo dobije pristup na tržište Srbije, kao što Srbija ima ogroman napor da dobije pristup na tržište Rumunije, a ne na primer na neko drugo manje tržište, jer je uvek želja manjega da otvori sebi tržište koje je veće zato da bi tu nudilo svoje proizvode i usluge.
Što se tiče carina, mi ćemo biti prinuđeni u naredne dve ili tri godine da menjamo svoje carine, i Crna Gora i Srbija; to znači, Srbija da nešto malo smanji, a Crna Gora da nešto malo poveća, jer se iz obe države putem Jugoslavije nalazimo u pregovorima sa Svetskom trgovinskom organizacijom koja ima određene carinske stope. Kod nas su nešto malo više zbog zaštite naše industrije, a u Crnoj Gori su malo manje jer nema te industrije, ali ćemo i jedni i drugi morati da ih prilagođavamo i negde ćemo se naći na sredini. To bi se desilo čak i da smo dve nezavisne države, kao što ćemo imati sa Bosnom, sa Hrvatskom, sa Rumunijom, sa Bugarskom slične carinske stope, jer smo svi u jednom istom procesu harmonizacije sa Evropskom unijom i sa Svetskom trgovinskom organizacijom.
To nije nikakav naš uspeh, to je naprosto trend koji vlada u Evropi i u regionu. Ali, nije razlog za brigu. Za to vreme ćemo imati, naravno, kontrolu na granici između Srbije i Crne Gore iz razloga koji je ovde bio naveden; jer, dok je u Crnoj Gori carina manja, postoji opasnost da naša privreda bude na šteti, pošto će preko tih vrata ulaziti na naše tržište roba koja će biti konkurentna našoj industriji i time onda gube smisao naše carine. To se podrazumeva, to ne piše u sporazumu, ali sasvim sigurno da će taj mehanizam, izvesno vreme još nastaviti da traje.
Peti prigovor se odnosio na to da će biti velikih troškova zbog novih pasoša i ostalih ličnih dokumenata, koji su regulisani na saveznom nivou. Tu moram da vam kažem da ćemo mi, zbog bezbednosti i zaštite od falsifikovanja, morati da promenimo te dokumente u narednih godinu i po dana. U dogovorima za ukidanje vize za našu zemlju sa zemljama Evropske unije, jedan od glavnih uslova jeste da imamo dokumenta koja su otporna na falsifikovanje, što naši nisu. Naši pasoši se lako falsifikuju.
Znači, imamo nekoliko uslova, i jedan od tih uslova čije je sprovođenje u pripremi, jeste da ćemo mi morati, bilo da ostanemo u Jugoslaviji ili da smo Srbija i Crna Gora, ako želimo da idemo u pravcu ukidanja viza, da promenimo lične isprave koje važe u inostranstvu, tako da to nije neki jak, protivrazlog ili poseban trošak.
I poslednja stvar koju želim da kratko komentarišem jeste vojska. Najpre, to da su svi zaboravili da je Vrhovni savet odbrane, dok Milošević nije to jednog trenutka odlučio drugačije, konsenzusom odlučivao. Znači, i sada Vrhovni savet odbrane komanduje vojskom, ne komanduje predsednik Jugoslavije, nego Vrhovni savet odbrane. I to nije smetalo izvesno vreme, ali odjednom sada se to pojavljuje kao rasturanje vojske.
Zatim, što me jako čudi, mada govori možda malo i o našem mentalitetu, to je stav da ako ljudi mogu da izaberu gde će da služe vojsku, da je to rušenje vojske. Sećam se, kada sam bio u vojsci, onda je važilo tih 12 meseci - (Tomislav Nikolić dobacuje sa mesta,), pošto sam završio fakultet, za razliku od Vas gospodine Nikoliću, koji ste bili 15 meseci, kada vi dođete, prvi čas koji imate, kapetan vas tamo postroji i kaže - ti nisi ovde da razmišljaš, ti si ovde da sprovodiš naređenja. I što manje razmišljaš, to si bolji vojnik. To je bila teorija, što je veći dril, što te više maltretiraju i što su ti manja prava, to je navodno bila bolja vojska. To vreme je prošlo.
Dame i gospodo, postoje ljudska prava i ona će u ovoj zemlji da važe i u vojsci. Ne vidim nikakav problem zašto neko ko je iz Podgorice ne bi služio vojsku u Podgorici, zašto neko ko je iz Leskovca ne bi služio u Nišu, nego je obavezan da služi u Subotici ili Somboru; zašto njegova rodbina ne bi mogla da ga poseti svaki vikend; zašto bi vojska kod nas bila neka represija. Zašto?
Je lÄ to povećava uspešnost te vojske? Je lÄ bila uspešna ta vojska u kojoj se nije razmišljalo, nego su se sprovodili nalozi? Ko garantuje da su ti nalozi bili pametni? Ako su bili pametni, zašto smo zavšrili ovde gde se sada nalazimo, da vadimo stvar iz provalije. Zašto?
Dame i gospodo, mislim ponekad, ajde, razmišljajte da bar ponekad i dobrovoljne stvari nisu loše. Nemojte da mislite da je uvek dobro ono što je na silu. Nemojte uvek da mislite da je dobro ono što je nametnuto. Nemojte da mislite da će u 21. veku još dugo vremena moći da se nameće nešto građanima.
Građani imaju svoja prava, plaćaju poreze, idu u vojsku i oni će tu vojsku da reformišu u skladu sa svojim pravima. Građani će imati pravo u ovoj zemlji da služe vojsku tamo gde oni odaberu, ako to nije suprotno nekim strateškim i vojnim interesima. Sigurno nije suprotno tome da neko, ako želi, iz Podgorice može da dođe u Beograd, u Sombor ili u Suboticu. Ako ne želi, onda neka svako ostane da služi vojsku tamo gde želi.
Mislim da, završavam time, ovaj sporazum počiva na dobrovoljnosti. Njega niko nije nametnuo, u smislu diktiranja teksta. On je rezultat stanja stvari, koje je takvo kakvo jeste. Zbog toga što je takva situacija, optimista sam da možemo, polazeći od ovog stanja stvari, da napravimo jednu državu koja će posle sto i nešto godina konačno da funkcioniše.
