Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, molim vas da radi utvrđivanja kvoruma ubacite svoje kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da imamo kvorum i možemo nastaviti rad.
Zahvaljujem se na strpljenju onima koji su došli na vreme. Do zakašnjenja je došlo zato što su bila u toku dva skupštinska odbora i molim predsednike skupštinskih odbora da više ne zakazuju odbore za vreme zasedanja.
Prelazimo na 4. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O ZDRAVSTVENOM OSIGURANjU (zajednički načelni pretres sa izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti)
Podsećam vas da je Narodna skupština donela Odluku da se obavi zajednički načelni pretres o ova dva predloga zakona i da je ukupno vreme za raspravu pet časova.
Otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Da li predstavnik predlagača, prof. dr Žarko Korać, potpredsednik Vlade Republike Srbije, želi reč? (Da.) Izvolite.

Gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, s ozbirom da ste objedinili ovu raspravu prvo ću govoriti o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju, a zatim o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Razlog za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju je pre svega u tome da bi se on uskladio sa Zakonom o radu, koji je stupio na snagu 21. decembra 2001. godine. Može se reći da predloženim izmenama i dopunama, a u vezi sa ranije izvršenim izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju iz maja meseca 2001. godine, započinje sprovođenje reforme u sistemu zdravstvenog osiguranja, sa ciljem usklađivanja sa principom bruto zarada. Tako da predložene izmene imaju cilj definitivno napuštanje neto principa obračuna naknade zarade za vreme privremene sprečenosti za rad.
Kako je Zakon o radu na nov način regulisao zaradu i pravo zaposlenog na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad zaposlenog kod poslodavca, kao i prava na odsustvovanje sa rada zaposlenog roditelja zbog neophodne posebne nege deteta zbog teškog stepena psihofizičke ometenosti, bilo je neophodno izvršiti odgovarajuće izmene i dopune u Zakonu o zdravstvenom osiguranju. S tim u vezi, predloženo je nekoliko bitnijih izmena i obrazložiću ih po onom redosledu kako se pojavljuju u ovim izmenama.
1. Zakon o radu je propisao da naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad osiguranika za prvih 30 dana obezbeđuje poslodavac iz svojih sredstava. Bilo je neophodno da se utvrdi obaveza Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje da isplaćuje ove naknade nakon 31 dana sprečenosti za rad osiguranika, imajući u vidu činjenicu da je, po sada važećim odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju, Republički zavod za zdravstveno osiguranje isplaćivao naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad, od 61 dana, odnosno da je od tog dana ovu obavezu imao poslodavac.
Ovaj predlog ima za cilj rasterećenje poslodavca, isplatu naknade zarade nakon 30 dana sprečenosti za rad, a što će naravno omogućiti veću ekonomičnost u poslovanju. Pored toga, predložena mera može dovesti do racionalnijeg korišćenja prava na odsustvovanje sa rada zbog bolovanja, odnosno do smanjenja zloupotrebe navedenog prava, a što je inače u ranijem periodu bila vrlo česta pojava.
2. Predloženo je da osnov za naknadu zarade čini zarada utvrđena u skladu sa Zakonom o radu, opštim aktom ili ugovorom o radu koji bi osiguranik ostvario u mesecu za koji se isplaćuje naknada zarade, da nije nastupila privremena sprečenost za rad, bolest, povreda ili nešto drugo. Na predloženi način napušten je neto princip obračuna osnova za naknadu zarade, koji je bio do sada zastupljen u Zakonu o zdravstvenom osiguranju i prihvaćen je bruto princip obračuna osnova za naknadu zarade, čime se ovo pravo usklađuje sa bruto principom obračuna zarade.
Takođe je predloženo da u naknadu zarade ne mogu ući troškovi druge naknade koje u skladu sa propisima o radu nemaju karakter zarade, a čime je zadržan princip da osiguranik ima pravo na naknadu zarade koju bi po zakonu ostvario da nije nastupila privremena sprečenost za rad, kao i da mu se ne nadoknađuju druge vrste naknade zarade koju po Zakonu o radu nemaju karakter zarade.
3. Predloženo je da se iznos naknade zarade isplaćuje u visini od 65% od osnova za naknadu zarade, odnosno zarade koju bi osiguranik ostvario u mesecu za koji se isplaćuje naknada zarade da nije nastupila privremena sprečenost za rad, s tim što tako obračunata naknada ne može biti niža od minimalne zarade utvrđena u skladu sa zakonom.
U cilju zaštite kategorije - oboleli i povređeni, a to pre svega u slučaju kada je uzrok sprečenosti za rad povreda na radu i profesionalna bolest, dobrovoljno davanje tkiva ili organa, kao i održavanje trudnoće, predloženo je da se naknada zarade u tom slučaju isplaćuje u iznosu od 100% osnova za naknadu, odnosno da ne može biti niža od minimalne zarade utvrđena u skladu sa zakonom.
4. Takođe je predloženo da naknade zarade za lica koja obavljaju samostalnu delatnost odnosno koja su osnivači radnji ili preduzeća, koji u njima obavljaju određene poslove, iznosi 65% od bruto prosečne osnovice na koje je to osigurano lice plaćalo doprinos za obavezno zdravstveno osiguranje u prethodnom kalendarskom periodu. Kod ove kategorije osiguranika utvrđeni su slučajevi kada naknada zarade iznosi 100% od osnova od koga se naknada zarade utvrđuje i to u slučajevima poverede na radu, profesionalne bolesti, dobrovoljnog davanja tkiva i organa, kao i u slučaju održavanja trudnoće.
5. U cilju zaštite zaposlenih, čiji poslodavac privremeno ne isplaćuje zarade, koji su na bolovanju, zadržano je pravo na naknadu zarade onim licima koja u prethodnom periodu nisu primala zaradu u skladu sa Zakonom o radu.
6. Imajući u vidu karakter napred navedenih normi, odnosno način utvrđivanja osnovice od koje se naknada zarade zaposlenih osiguraonika obračunava, predloženo je brisanje onih odredbi koje regulišu dosadašnji način usklađivanja naknada zarade, u slučajevima kada privremena sprečenost traje više mseci.
7. Kako je Zakon o radu propisao da se naknade zarade za vreme odsustvovanja sa rada jednog od roditelja deteta kome je neophodna posebna nega zbog teškog stepena psihofizičke ometenosti isplaćuje u skladu sa propisima o društvenoj brizi o deci, bilo je neophodno ovo pravo brisati iz sistema obaveznog zdravstvenog osiguranja. Dakle, praktično je izmešteno u drugu oblast.
8. Predložene su naravno i određene izmene odnosno dopune koje pre svega imaju pravno-tehnički karakter, a sa ciljem da se određeni članovi Zakona o zdravstvenom osiguranju usklade sa napred iznetim.
Nekoliko reči o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Razlog za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti je to što je potrebno da se on uskladi sa Zakonom o radu, koji je stupio na snagu 21. decembra 2001. godine. Predložene izmene nemaju karakter reformskih rešenja, s obzirom da je u toku rad na celovitoj reformi sistema zdravstvene zaštite. Tri osnovna segmenta koji su ovim zakonom usklađena sa Zakonom o radu su sledeća:
1. Predloženo je regulisanje dežurstva zdravstvenih radnika u zdravstvenim ustanovama kao vrste prekovremenog rada, s obzirom da Zakonom o radu ova oblast nije regulisana u celini, već je ostavljena mogućnost da se posebnim zakonom za zdravstvenu delatnost ova oblast uredi na celovit način.
Zakonom je predloženo da zdravstvena ustanova može uvesti dežurstvo kao prekovremeni rad, ako uvođenjem rada u smenama preraspodelom radnog vremena ili novim zapošljavanjem nije u mogućnosti da obezbedi neprekidnu vanbolničku i bolničku zdravstvenu zaštitu.
Dežurstvo se može uvesti za noćni rad, rad u dane državnog praznika i nedeljom, a tu odluku donosi direktor zdravstvene ustanove, s tim da prekovremeni rad po osnovu dežurstva ne može trajati više od 10 časova nedeljno po zaposlenom.
Na osnovu takvog prekovremenog rada zdravstveni radnici imaju prava na uvećanu zaradu u skladu sa zakonom i drugim podzakonskim aktom. Na ovaj način, želim da napomenem, ova oblast dežurstva je bila po tim principima i do sada praktično primenjiva na organizaciju zdravstvene službe.
2. Predloženo je uvođenje volonterskog rada u zdravstvenim ustanovama i drugim privatnim oblicima obavljanje zdravstvene delatnosti, odnosno u drugim pravnim licima koja obavljaju zdravstvenu delatnost za obavljanje određenih poslova u zdravstvu, a za koje se ne zasniva radni odnos. Volonterski rad se uspostavlja zaključivanjem ugovora o volonterskom radu sa nezaposlenim zdravstvenim radnikom i zdravstvenim saradnikom, a u cilju obavljanja pripravničkog staža, koji predstavlja uslov za samostalno obavljanje zdravstvene delatnosti. Takođe je predviđeno i zaključivanje ugovora o volonterskom radu sa zdravstvenim radnikom i zdravstvenim saradnikom u cilju stručnog usavršavanja napred navedenog lica, odnosno sticanja specijalizacije prema utvrđenom programu usavršavanja, odnosno specijalizacije.
3. Predloženim izmenama i dopunama predviđena je mogućnost zaključivanja ugovora o dopunskom radu, kao radu van radnog odnosa koji se zaključuje između zdravstvene ustanove, drugog oblika zdravstvene delatnosti, odnosno drugog pravnog lica koje obavlja zdravstvenu delatnost i zdravstvenog radnika.
Na taj način omogućeno je dodatno angažovanje zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika, za čiju specijalnost odnosno stručno iskustvo i znanje postoji potreba i kod drugog poslodavca, kako u cilju razmene iskustva, tako i u pružanju kvalitetne zdravstvene zaštite, odnosno ostvarivanja većih prihoda zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika.
Predloženim izmenama zakona predviđeno je da se ugovor o volonterskom radu, kao i ugovor o dopunskom radu, zaključuju u pismenom obliku koji sadrži precizno definisanu vrstu, način, vreme trajanja rada, utvrđenu novčanu naknadu i dr. Na taj način postiže se uspostavljanje potpune evidencije o radu i angažovanju zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika s jedne strane i sa druge strane sagledavaju se kadrovske potrebe u svim oblicima obavljanja zdravstvene delatnosti, što može imati značaj pri utvrđivanju kadrovske politike u oblasti zdravstva.

Zahvaljujem gospodinu potpredsedniku Vlade. Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? Odbor za zdravlje i porodicu, gospođa Živodarka Dacin? (Ne.) Zakonodavnog odbora? (Ne.)
Da li žele reč narodni poslanici Predrag Mijailović Lune i Mihajlo Jagodić, koji su na sednicama odbora izdvojili mišljenje? (Da.)
Molim predstavnike poslaničkih grupa da mi dostave listu sa prijavljenim govornicima, ukoliko to već nisu učinili.

Dame i gospodo narodni poslanici, predstavnik Vlade nam je ovde lepo izneo obrazloženje, sve je to u redu i tako  treba da bude. Tačno je da zakoni o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju treba da se usklade sa Zakonom o radu, ali nešto drugo nije tačno i nije dobro. Počeću prvo da pričam o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, čiji se član 9. mora uskladiti sa  članom 38. Zakona o radu. Zakonodavac je Zakonom o radu predvideo da postoje specifičnosti koje se ne mogu uklopiti u klasičan rad, odnosno ne mogu se regulisati Zakonom o radu i zato je to potrebno regulisati posebnim zakonom o zdravstvenoj zaštiti.
Šta je predlagač ovde uradio? Predlagač je jednostavno uradio sledeće: prepisao je član 44. bivšeg Zakona o radnim odnosima, a taj član mi koji mo radili u zdravstvu znamo da apsolutno nije bio primenjiv i jednostavno se nije u praksi primenjivao, jer je to bilo nemoguće i kada je pokušano tada je nastao haos u organizaciji zdravstvenih ustanova. Sve su to razlozi zbog kojih sam izdvojio mišljenje. Pre svega, dopunom člana 9, prekovremeni rad i dežurstvo u zdravstvenim ustanovama tretiraju se kao ista kategorija rada, što u praksi nije isto i nije moguće izjednačiti.
Da vam pobliže objasnim šta znači prekovremeni rad u zdravstvenim ustanovama. Prekovremenim radom u zdravstvenim ustanovama može se tretirati kao onaj rad kada, recimo, hirurg u toku operacije ostane sat, dva ili tri da bi završio operaciju, jer je nelogično da hirurška ekipa napusti operaciju i da to mora neko drugi dalje nastaviti. Prekovremeni rad u zdravstvenim ustanovama jeste ako neko počne neku medicinsku proceduru, jer se to nikada ne može predvideti, mora ostati da to završi sat ili dva i normalno, po pravilu, to treba da se plati.
Zatim, prekovremeni rad može u zdravstvenoj ustanovi biti ako je potrebno da se po hitnom postupku pozove neki stručnjak da bi odradio jedan deo posla ili pak da se pozove konzilijum, da to dalje ne elaboriram. Dežurstvo je posebna vrsta i posebna kategorija rada u zdravstvenim ustanovama. Imam pravo to da kažem, jer u zdravstvenoj ustanovi radim 30 godina. Dežurstvo počinje, po pravilu, u 14,00 časova i završava se izjutra u sedam časova, a to je ukupno 17 časova. Ta dežurna ekipa se svodi na jednog dežurnog doktora i grupu medicinskih sestara, koje idu u smenski rad i ta ekipa je obavezna da opslužuje isti broj pacijenata u stacionarnoj ustanovi, zatim da rešava sve hitne slučajeve i po potrebi da saziva konzilijum.
Gospodo narodni poslanici, mora vam biti jasno da dežurstvo i prekovremeni rad nisu dve iste kategorije. Ovde se pominje mogućnost smenskog rada. Smenski rad u zdravstvenim ustanovama stacionarnog tipa bukvalno je nemoguće organizovati. Da je to moguće organizovati, to bi organizovali svuda u svetu. Pokušavao se organizovati smenski rad, ali nije mogao da zaživi i najviše je štetio bolesnom čoveku.
Ako bi smenski rad trebalo da se organizuje u jednoj bolničkoj ustanovi, ako je čovek operisan ili je počela terapija endoskopske procedure, posle sedmog ili osmog dana dolazi lekar da vidi svog pacijenta i ukoliko su nastale komplikacije...
Vreme, neću se posle javiti u načelnoj raspravi, gospodine Zorane. U pitanju je zdravstvo i bolestan čovek i ako treba da prekinem odmah ću prekinuti, nema nikakvih problema. Samo pokušavam da kažem ljudima koji o ovome nisu informisani. Ukoliko nastanu komplikacije ko to može da reši? Jedino može na adekvatan način da reši onaj koji je počeo da leči pacijenta.

Gospodine Mijailoviću, molim vas da se prijavite za načelni pretres, pošto kao član odbora koji je izdvojio mišljenje imate pet minuta.
Reč ima narodni poslanik Mihajlo Jagodić, koji je takođe izdvojio mišljenje na sednici odbora.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo poslanici, izdvojio sam mišljenje na Odboru za zdravlje u delu zdravstvene zaštite, znači u delu Predloga zakona o izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Prihvatio bih u celini ovaj predlog o zdravstvenom osiguranju, ali bih imao primedbe na Predlog zakona o izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Tu bih naveo slične stvari, kao što je i moj prethodnik rekao, dr Lune. Smatram ipak da je ovaj predlog urađen na brzinu i po hitnom postupku je došao u našu proceduru, a u stvari je prepisan skoro u celosti Zakon o radnim odnosima iz 1996. godine.
Jedine dve novosti koje se tu nalaze su neke stvari oko evidencije ugovora o radu, bilo volonterskog, bilo dopunskog i deo koji se odnosi na dužinu radnog vremena koje može zdravstveni radnik da obavlja kod drugog poslodavca. U Zakonu o radnim odnosima iz 1996. godine to je bila jedna trećina radnog vremena, a u ovom predlogu zakona je to polovina radnog vremena.
Drugo je, od tačke do tačke, prepisano iz Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine. Znači, član 44, pa onda član 129, pa član 131, pa onda član 130. stav 1, pa onda član 132. Ipak, uvažavam to što je gospodin potpredsednik Vlade rekao, da ovo nije reformski zakon, faktički, nego je nešto iz nužde urađeno, ali se neke stvari rade u tom smislu da se ne vrše promene, nego da se uredi situacija takva kakva jeste. Dakle, da se ozvaniči sadašnje stanje.
Poznato je da su neke stvari postojale, a nisu ozvaničene zakonom, pa se ovo sada ozvaničava. Naročito u domenu dopunskog rada, pošto su zdravstveni radnici, posebno vrhunski stručnjaci i kvalitetniji lekari, bili u prilici da rade, bilo u različitim ustanovama državnog sektora, bilo u privatnom sektoru, a to je bilo protiv zakona koji je važio, pa da se to ozvaniči.
Pored toga, do sada je bilo potrebno da, zdravstveni radnik, ako pokuša da zasnuje ugovor o radu, mora da dobije saglasnost od svog pretpostavljenog iz radne organizacije u kojoj radi, a ovde se, faktički, omogućava da samo obavesti svog pretpostavljenog, a da ne traži pismenu saglasnost. Što se tiče dopunskog rada, takođe imam primedbe, tako da ću u daljoj načelnoj diskusiji da se osvrnem na sve to, a ovo je samo najava.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Ima reč narodni poslanik Živodarka Dacin, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS.

Poštovani predsedniče, gospodine potpredsedniče Vlade, poštovane kolege narodni poslanici, mi smo danas objedinili raspravu o predlozima izmenama i dopuna dva zakonska projekta, i to Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o zdravstvenom osiguranju.
Sigurno je da je nama socijalistima apsolutno jasno da su praktično ova dva zakonska akta usaglašavanje sa Zakonom o radu, koji je vaša skupštinska većina donela decembra meseca prošle godine. Mi socijalisti smo i tada bili protiv donošenja takvog zakona, jer se, jednostavno, u ova poslednja tri meseca pokazalo da smo bili u pravu, da je taj zakon najmanje rađen da bi išao u prilog radniku, nego naprotiv, išao je u prilog tome da bi poslodavac mogao da stekne neke privilegije, koje bi bile posledične za radnika.
Zbog svega toga, s obzirom da smo i onda bili protiv, poslanička grupa SPS će i danas u načelu glasati protiv ova dva usaglašavanja zakonskih projekata. Htela bih da kažem da bismo bili mnogo srećniji da je predlagač dao predlog izmena i dopuna Zakona o radu, jer bi onda ova skupština, zajedno sa skupštinskom većinom, bila bar u prilici da jedan deo nepravdi, koje je radnicima naneo Zakon o radu, možda ispravi.
Ako bi se postavila lestvica na koju bi trebalo da se stavi uspešnost i kvalitet u sprovođenju zakona, mislim da od svih zakonskih projekata koje je ova skupština donela, Zakon o radu bi verovatno zauzeo poslednje mesto. No, da krenem redom.
Da kažem ovde par reči o Predlogu zakona o zdravstvenoj zaštiti. Jednostavno, već ste čuli od kolega koje su izdvojile svoje mišljenje na Odboru za zdravlje i porodicu da postoji veoma ozbiljna polemika svih kvalifikovanih ljudi od struke o izjednačavanju pojma dežurstva i prekovremenog rada, pogotovu što zakonodavac traži permanentnost u pružanju zdravstvene zaštite, kako u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, dakle u domu zdravlja, tako isto i u stacionaru, odnosno u bolnici.
Međutim, već se ovim prvim članom dolazi do limitiranja tih prekovremenih sati i ograničava ih zakonodavac na 10 časova nedeljno, odnosno na 40 časova mesečno. Rekla bih da je jedan od najozbiljnijih razloga za ovo rešenje upravo taj da se poštedi trošak Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, jer je sigurno njegova obaveza da vrši isplatu istih.
Apsolutno mi je jasno da tu nedostaju dovoljna sredstva. Dokle god se zdravstvo finansira kako se finansiralo sve ovo vreme, ne vidim načina da će doći do boljitka, niti za naše pacijente, zbog kojih mi postojimo, a isto tako ne vidim da će se nešto povoljnije desiti ni za sve one koji su zaposleni u zdravstvu.
Rekla bih da, naravno, funkcionisanje Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu zavisi pre svega i od stalnosti uplate te stope, koja se izdvaja iz svake nadoknade za rad, ali isto tako i od visine uplaćene stope. To ne može da funkcioniše, jer nam je privreda na umoru, jer nam je svakoga dana sve više radnika bez posla, koji ne primaju nikakvu nadoknadu za rad, a ono malo što je ostalo da radi, imaju primanja ispod nivoa standarda življenja. Sigurno da i ta sredstva ne mogu da budu dovoljna i da ovog puta Vlada ponovo, normlano, štiti Republički zavod za zdravstvenu zaštitu.
Rekla bih i to da što se tiče obezbeđivanja permanentnosti službe, i u vanbolničkom i bolničkom sektoru, i u primarnoj i u sekundarnoj zdravstvenoj zaštiti, sigurno je da postoji i problem ljudstva, bez obzira što pretpostavljam da ovde u velikim centrima, kao što su Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš, univerzitetski centri, verovatno postoji suficit u zdravstvenim radnicima.
Kod nas, u manjim sredinama, evo primer zdravstvenog centra Kikinde iz koga dolazim, i te kako nedostaju lekari opšte prakse i stomatolozi. Nema mogućnosti da se popune ta slobodna radna mesta, jer morate priznati da je vrlo teško da neko iz velikog grada, makar ne imao posla u struci, dođe u neke lepe varoši na platu od 10.000 dinara i bez mogućnosti za dobijanje stana.
Ono što bih svakako pozdravila u ovom predlogu zakona, to je praktično zabranjivanje dopunskog rada, jer konačno, došli smo i do toga da zdravstveni radnici mogu da zarade nešto preko svoje plate, od posla koji najbolje znaju i za koji su se školovali najmanje 20 godina, a ne kao do sada što smo imali različite slučajeve. Ja ću vam odgovorno reći, jer znam ljude, svoje kolege specijaliste, koji su vozili kamione kod privatnih autoprevoznika, koji su mesili hleb kod pekara, radili kod automehaničara, ne bi li koliko-toliko obezbedili egzistenciju za svoju porodicu.
Međutim, i ovde imam jednu malu dozu rezerve, s obzirom na to, kada se na prvi pogled sagleda ovaj predlog zakona, svako zamišlja da je sada pružena mogućnost da onaj ko radi u državnoj ustanovi može kod privatnika (i može) prekovremeno da radi četiri sata i o tome samo da obavesti svog direktora, a direktor nadležno ministarstvo.
To je opet nešto što je povoljnija prilika za velike centre, gde sigurno ima mnogo privatne prakse, ali ponovo su zdravstveni radnici u manjim sredinama stavljeni u drugu poziciju, a pogotovu imajući u vidu da ovde zakonodavac ne limitira da to može da bude ugovor samo između radnika iz državne ustanove sa privatnom ustanovom, nego može i sa državnom, tamo gde je odvojen dom zdravlja, gde je poseban poslodavac i tamo gde u bolnici postoji jedan poslodavac.
Ali, postoji jedan objektivan kamen spoticanja u svemu ovome, da još uvek u mreži zdravstvenih ustanova postoje institucije kao što su zdravstveni centri, upravo je zdravstveni centar i Kikinda iz koje dolazim, gde imamo jednog poslodavca, jednu kasu i jedan žiro račun. Dakle, on nema mogućnosti, zbog limitiranja ovih 10 sati prekovremenog rada, da omogući angažovanje lekara specijalista iz bolnice da popodne, radi u nekoj ambulanti opšte prakse, bilo da je u pitanju grad ili selo; i na taj način da opravdamo uopšte naše postojanje, a to je da su nam sigurno pacijenti na prvom mestu; do sada smo se tako ponašali.
To su problemi. Pored toga što smo limitirali i onemogućili pacijente da dobiju lek, jer je toga sve manje, na kraju će oni biti limitirani i činjenicom da više neće moći da dobiju ni zdravstvenu uslugu upravo zbog ovog problema.
Što se tiče kaznenih odredbi, kao čovek sam apsolutno protiv kaznenih odredbi, jer smatram da svako ko se opredelio za rad u zdravstvu nosi u sebi, prvo, jednu osnovnu dozu humanosti, ljubavi prema ljudima i želju da im pomogne. Ali, u principu apsolutno se slažem da za svakog ko dosledno ne poštuje pravila ponašanja i rada u zdravstvu, treba da postoje ove kaznene odredbe. Samo bih ipak obrnula situaciju i rekla da bi trebalo, sa jedne strane, ova država, Vlada Republike Srbije i naše resorno ministarstvo, da se obaveže i da pored logističke podrške dobijemo konačno i finansijsku podršku za elementarne uslove funkcionisanja zdravstvene zaštite, pa onda potom, normalno, da slede i sve ove kaznene odredbe.
Što se tiče Predloga zakona o usaglašavanju i dela zdravstvenog osiguranja, jasno je rečeno da se tu praktično radi samo o primenjivanju Zakona o radu za sve one kod kojih je nastupila nesposobnost za rad, odnosno kod kojih je došlo do bolovanja. Mi smo mnogo o ovome, kao poslanička grupa SPS-a, govorili kada je bio na dnevnom redu Zakon o radu, rekla bih da je matematika apsolutno ista jer se sada radi o 65% bruto nadoknade za bolovanje, a ranije je bilo zakonom 75% neto nadoknade, gde sada u bruto ulazi jedna dvanaestina pripadajućeg regresa i naravno topli obrok za svaki mesec, ali nijedna matematika me ne može ubediti da je to isto, 65% bruto i 85% odnosno 95% neto, što je bilo u prethodnom zakonu. Zašto?
Sigurno je da je tamo bilo predviđeno da ukoliko se radi o bolovanju dužem od 31 dana nadoknada je bila 85%, a ukoliko se radi o bolovanju dužem od 60 dana nadoknada je bila 95%. S druge strane, tu postoji još jedna restrikcija u primeni, a to je da je ranije bolovanje bilo isplaćivano na teret radne organizacije u periodu trajanja do dva meseca, a sada se to smanjuje i ide na period od mesec dana.
Jasno je da je ovde ostavljena klauzula da ukoliko poslodavac ima finansijska sredstva, ima dobru volju, može i preko toga da isplati bolovanje, ali da tada radna organizacija bude ta koja će čekati na refundiranje istih sredstava od strane Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje.

Upozoravam vas na prekoračenje vremena ili hoćete da pređete na sledećih deset minuta?

Ne, ne bih, za sada bih se zahvalila, pa ću se javiti još jednom. Hvala lepo.