Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo poslanici, izdvojio sam mišljenje na Odboru za zdravlje u delu zdravstvene zaštite, znači u delu Predloga zakona o izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Prihvatio bih u celini ovaj predlog o zdravstvenom osiguranju, ali bih imao primedbe na Predlog zakona o izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Tu bih naveo slične stvari, kao što je i moj prethodnik rekao, dr Lune. Smatram ipak da je ovaj predlog urađen na brzinu i po hitnom postupku je došao u našu proceduru, a u stvari je prepisan skoro u celosti Zakon o radnim odnosima iz 1996. godine.
Jedine dve novosti koje se tu nalaze su neke stvari oko evidencije ugovora o radu, bilo volonterskog, bilo dopunskog i deo koji se odnosi na dužinu radnog vremena koje može zdravstveni radnik da obavlja kod drugog poslodavca. U Zakonu o radnim odnosima iz 1996. godine to je bila jedna trećina radnog vremena, a u ovom predlogu zakona je to polovina radnog vremena.
Drugo je, od tačke do tačke, prepisano iz Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine. Znači, član 44, pa onda član 129, pa član 131, pa onda član 130. stav 1, pa onda član 132. Ipak, uvažavam to što je gospodin potpredsednik Vlade rekao, da ovo nije reformski zakon, faktički, nego je nešto iz nužde urađeno, ali se neke stvari rade u tom smislu da se ne vrše promene, nego da se uredi situacija takva kakva jeste. Dakle, da se ozvaniči sadašnje stanje.
Poznato je da su neke stvari postojale, a nisu ozvaničene zakonom, pa se ovo sada ozvaničava. Naročito u domenu dopunskog rada, pošto su zdravstveni radnici, posebno vrhunski stručnjaci i kvalitetniji lekari, bili u prilici da rade, bilo u različitim ustanovama državnog sektora, bilo u privatnom sektoru, a to je bilo protiv zakona koji je važio, pa da se to ozvaniči.
Pored toga, do sada je bilo potrebno da, zdravstveni radnik, ako pokuša da zasnuje ugovor o radu, mora da dobije saglasnost od svog pretpostavljenog iz radne organizacije u kojoj radi, a ovde se, faktički, omogućava da samo obavesti svog pretpostavljenog, a da ne traži pismenu saglasnost. Što se tiče dopunskog rada, takođe imam primedbe, tako da ću u daljoj načelnoj diskusiji da se osvrnem na sve to, a ovo je samo najava.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Ima reč narodni poslanik Živodarka Dacin, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS.

Poštovani predsedniče, gospodine potpredsedniče Vlade, poštovane kolege narodni poslanici, mi smo danas objedinili raspravu o predlozima izmenama i dopuna dva zakonska projekta, i to Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o zdravstvenom osiguranju.
Sigurno je da je nama socijalistima apsolutno jasno da su praktično ova dva zakonska akta usaglašavanje sa Zakonom o radu, koji je vaša skupštinska većina donela decembra meseca prošle godine. Mi socijalisti smo i tada bili protiv donošenja takvog zakona, jer se, jednostavno, u ova poslednja tri meseca pokazalo da smo bili u pravu, da je taj zakon najmanje rađen da bi išao u prilog radniku, nego naprotiv, išao je u prilog tome da bi poslodavac mogao da stekne neke privilegije, koje bi bile posledične za radnika.
Zbog svega toga, s obzirom da smo i onda bili protiv, poslanička grupa SPS će i danas u načelu glasati protiv ova dva usaglašavanja zakonskih projekata. Htela bih da kažem da bismo bili mnogo srećniji da je predlagač dao predlog izmena i dopuna Zakona o radu, jer bi onda ova skupština, zajedno sa skupštinskom većinom, bila bar u prilici da jedan deo nepravdi, koje je radnicima naneo Zakon o radu, možda ispravi.
Ako bi se postavila lestvica na koju bi trebalo da se stavi uspešnost i kvalitet u sprovođenju zakona, mislim da od svih zakonskih projekata koje je ova skupština donela, Zakon o radu bi verovatno zauzeo poslednje mesto. No, da krenem redom.
Da kažem ovde par reči o Predlogu zakona o zdravstvenoj zaštiti. Jednostavno, već ste čuli od kolega koje su izdvojile svoje mišljenje na Odboru za zdravlje i porodicu da postoji veoma ozbiljna polemika svih kvalifikovanih ljudi od struke o izjednačavanju pojma dežurstva i prekovremenog rada, pogotovu što zakonodavac traži permanentnost u pružanju zdravstvene zaštite, kako u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, dakle u domu zdravlja, tako isto i u stacionaru, odnosno u bolnici.
Međutim, već se ovim prvim članom dolazi do limitiranja tih prekovremenih sati i ograničava ih zakonodavac na 10 časova nedeljno, odnosno na 40 časova mesečno. Rekla bih da je jedan od najozbiljnijih razloga za ovo rešenje upravo taj da se poštedi trošak Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, jer je sigurno njegova obaveza da vrši isplatu istih.
Apsolutno mi je jasno da tu nedostaju dovoljna sredstva. Dokle god se zdravstvo finansira kako se finansiralo sve ovo vreme, ne vidim načina da će doći do boljitka, niti za naše pacijente, zbog kojih mi postojimo, a isto tako ne vidim da će se nešto povoljnije desiti ni za sve one koji su zaposleni u zdravstvu.
Rekla bih da, naravno, funkcionisanje Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu zavisi pre svega i od stalnosti uplate te stope, koja se izdvaja iz svake nadoknade za rad, ali isto tako i od visine uplaćene stope. To ne može da funkcioniše, jer nam je privreda na umoru, jer nam je svakoga dana sve više radnika bez posla, koji ne primaju nikakvu nadoknadu za rad, a ono malo što je ostalo da radi, imaju primanja ispod nivoa standarda življenja. Sigurno da i ta sredstva ne mogu da budu dovoljna i da ovog puta Vlada ponovo, normlano, štiti Republički zavod za zdravstvenu zaštitu.
Rekla bih i to da što se tiče obezbeđivanja permanentnosti službe, i u vanbolničkom i bolničkom sektoru, i u primarnoj i u sekundarnoj zdravstvenoj zaštiti, sigurno je da postoji i problem ljudstva, bez obzira što pretpostavljam da ovde u velikim centrima, kao što su Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš, univerzitetski centri, verovatno postoji suficit u zdravstvenim radnicima.
Kod nas, u manjim sredinama, evo primer zdravstvenog centra Kikinde iz koga dolazim, i te kako nedostaju lekari opšte prakse i stomatolozi. Nema mogućnosti da se popune ta slobodna radna mesta, jer morate priznati da je vrlo teško da neko iz velikog grada, makar ne imao posla u struci, dođe u neke lepe varoši na platu od 10.000 dinara i bez mogućnosti za dobijanje stana.
Ono što bih svakako pozdravila u ovom predlogu zakona, to je praktično zabranjivanje dopunskog rada, jer konačno, došli smo i do toga da zdravstveni radnici mogu da zarade nešto preko svoje plate, od posla koji najbolje znaju i za koji su se školovali najmanje 20 godina, a ne kao do sada što smo imali različite slučajeve. Ja ću vam odgovorno reći, jer znam ljude, svoje kolege specijaliste, koji su vozili kamione kod privatnih autoprevoznika, koji su mesili hleb kod pekara, radili kod automehaničara, ne bi li koliko-toliko obezbedili egzistenciju za svoju porodicu.
Međutim, i ovde imam jednu malu dozu rezerve, s obzirom na to, kada se na prvi pogled sagleda ovaj predlog zakona, svako zamišlja da je sada pružena mogućnost da onaj ko radi u državnoj ustanovi može kod privatnika (i može) prekovremeno da radi četiri sata i o tome samo da obavesti svog direktora, a direktor nadležno ministarstvo.
To je opet nešto što je povoljnija prilika za velike centre, gde sigurno ima mnogo privatne prakse, ali ponovo su zdravstveni radnici u manjim sredinama stavljeni u drugu poziciju, a pogotovu imajući u vidu da ovde zakonodavac ne limitira da to može da bude ugovor samo između radnika iz državne ustanove sa privatnom ustanovom, nego može i sa državnom, tamo gde je odvojen dom zdravlja, gde je poseban poslodavac i tamo gde u bolnici postoji jedan poslodavac.
Ali, postoji jedan objektivan kamen spoticanja u svemu ovome, da još uvek u mreži zdravstvenih ustanova postoje institucije kao što su zdravstveni centri, upravo je zdravstveni centar i Kikinda iz koje dolazim, gde imamo jednog poslodavca, jednu kasu i jedan žiro račun. Dakle, on nema mogućnosti, zbog limitiranja ovih 10 sati prekovremenog rada, da omogući angažovanje lekara specijalista iz bolnice da popodne, radi u nekoj ambulanti opšte prakse, bilo da je u pitanju grad ili selo; i na taj način da opravdamo uopšte naše postojanje, a to je da su nam sigurno pacijenti na prvom mestu; do sada smo se tako ponašali.
To su problemi. Pored toga što smo limitirali i onemogućili pacijente da dobiju lek, jer je toga sve manje, na kraju će oni biti limitirani i činjenicom da više neće moći da dobiju ni zdravstvenu uslugu upravo zbog ovog problema.
Što se tiče kaznenih odredbi, kao čovek sam apsolutno protiv kaznenih odredbi, jer smatram da svako ko se opredelio za rad u zdravstvu nosi u sebi, prvo, jednu osnovnu dozu humanosti, ljubavi prema ljudima i želju da im pomogne. Ali, u principu apsolutno se slažem da za svakog ko dosledno ne poštuje pravila ponašanja i rada u zdravstvu, treba da postoje ove kaznene odredbe. Samo bih ipak obrnula situaciju i rekla da bi trebalo, sa jedne strane, ova država, Vlada Republike Srbije i naše resorno ministarstvo, da se obaveže i da pored logističke podrške dobijemo konačno i finansijsku podršku za elementarne uslove funkcionisanja zdravstvene zaštite, pa onda potom, normalno, da slede i sve ove kaznene odredbe.
Što se tiče Predloga zakona o usaglašavanju i dela zdravstvenog osiguranja, jasno je rečeno da se tu praktično radi samo o primenjivanju Zakona o radu za sve one kod kojih je nastupila nesposobnost za rad, odnosno kod kojih je došlo do bolovanja. Mi smo mnogo o ovome, kao poslanička grupa SPS-a, govorili kada je bio na dnevnom redu Zakon o radu, rekla bih da je matematika apsolutno ista jer se sada radi o 65% bruto nadoknade za bolovanje, a ranije je bilo zakonom 75% neto nadoknade, gde sada u bruto ulazi jedna dvanaestina pripadajućeg regresa i naravno topli obrok za svaki mesec, ali nijedna matematika me ne može ubediti da je to isto, 65% bruto i 85% odnosno 95% neto, što je bilo u prethodnom zakonu. Zašto?
Sigurno je da je tamo bilo predviđeno da ukoliko se radi o bolovanju dužem od 31 dana nadoknada je bila 85%, a ukoliko se radi o bolovanju dužem od 60 dana nadoknada je bila 95%. S druge strane, tu postoji još jedna restrikcija u primeni, a to je da je ranije bolovanje bilo isplaćivano na teret radne organizacije u periodu trajanja do dva meseca, a sada se to smanjuje i ide na period od mesec dana.
Jasno je da je ovde ostavljena klauzula da ukoliko poslodavac ima finansijska sredstva, ima dobru volju, može i preko toga da isplati bolovanje, ali da tada radna organizacija bude ta koja će čekati na refundiranje istih sredstava od strane Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje.

Upozoravam vas na prekoračenje vremena ili hoćete da pređete na sledećih deset minuta?

Ne, ne bih, za sada bih se zahvalila, pa ću se javiti još jednom. Hvala lepo.

Da li se još neko javlja za reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Goran Cvetanović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS.

Dame i gospodo  narodni poslanici, premijer je, kada je formirana Vlada, obećao da će u roku od šest meseci da se formira minsitarstvo za zaštitu životne sredine. Ne samo da to obećanje nije ispunjeno, već evo duži vremenski period nemamo ni ministra zdravlja. Tako uopšte nije čudno što nam je potpredsednik Vlade, gospodin Žarko Korać, koji je inače  samo zdravstveni saradnik, upravo i pročitao  ono što je na dnevnom redu - izmene zakona o zdravstvenoj zaštiti i osiguranju.
Zbog toga moram da krenem od nekih definicija zdravstvene zaštite, a kasnije i da obrazložim neke članove zakona.
Zdravstvena zaštita je organizovana sveukupna delatnost društva na očuvanju i unapređenju zdravlja, zatim sprečavanju, suzbijanju i ranom otkrivanju bolesti, blagovremenom i efikasnom lečenju i rehabilitaciji obolelih i povređenih ljudi.
Zdravstvena zaštita je skup mera kojim je obuhvaćeno najpre zdravo stanovništvo i njegova okolina, a zatim bolesti i poremećaji u svim razvojnim fazama, i to kako pojedinca, tako i među grupama stanovništva. Zdravstvena zaštita predstavlja sveukupnu meru i aktivnost kako zajednice u celini, tako i njenog integralnog dela zdravstvene delatnosti i samog čoveka na unapređenju, očuvanju i poboljšanju zdravlja.
Obim zdravstvene zaštite varira od zemlje do zemlje u zavisnosti od društveno-ekonomskih odnosa u celini, materijalnih mogućnosti društva, stepena razvoja i organizovanosti zdravstvene zaštite i zdravstvene delatnosti.
Naše zdravstvo je veoma skupa delatnost koja ni iz daleka ne pruža kvalitetnu zdravstvenu zaštitu stanovništva. Organizacija zdravstva je kruta i glomazno postavljena, a finansira se obaveznim doprinosima za zdravstveno osiguranje, koji spadaju u vrstu javnih prihoda. Od osiguranika 60% su deca, stariji od 65 godina, trudnice, hronični bolesnici, invalidi, dobrovoljni davaoci krvi, oboleli od zaraznih i malignih oboljenja. Za njih je besplatna zdravstvena, zaštita zbog visokog stepena socijalne zaštite, kao i uzajamna solidarnost korisnika zdravstvenih usluga.
Osnovno zdravstvo i prevencija, ovakvi kakvi jesu, nisu u stanju da ispune svoje funkcije. Srpska radikalna stranka se zalaže za apsolutnu slobodu izbora lekara i zdravstvene ustanove. Na primer, onemogućavanjem trudnice da o njenom porođaju brine izabrani akušer, koji je trudnoću vodio, krši se njeno pravo na izbor lekara i odgovornost za eventualno loš ishod relativizuje i zamagljuje, što prevedeno može da znači da onaj ko vodi trudnoću treba i da odgovara za njen ishod.
Upravo su to razlozi da je, na primer, perinatalna smrtnost, više nego trostruko veća, kod nas iznosi 19 promila, a svuda u svetu je oko 5 promila, a razloge dobrim delom treba tražiti i u trudnoći sa pogrešnom procenom datuma porođaja.
Postoji problem i u nejednakoj kadrovskoj raspoređenosti. Primera radi, u Beogradu na jednog lekara opšte prakse dolazi šest specijalista. Zdravstveni sistem je jako glomazan. Zato je potrebno hitno razviti informacioni sistem. Informacioni sistem je bitan i zbog snabdevanja u zdravstvu, a fabrike lekova bi trebalo da zdravstvenom osiguranju Srbije prodaju lekove po ceni nižoj od komercijalne, tako da bi građani Srbije došli što lakše i jeftinije do deficitarnih lekova, kao što su monizol, presolol, dilkoran, dovicin, verapamil, berodual, nitroglicerin itd.
Cilj svakog zdravstvenog radnika je da deluje preventivno da ne dođe do bolesti, da organizuje aktivnosti na unapređenju i zaštiti zdravlja naroda.
Građani znaju da je medicinska oprema neadekvatna i da je potrebno zameniti dotrajale dijagnostičke aparate, da nema dovoljno lekova i da zdravstvo funkcioniše zahvaljujući visokom moralnom, etičkom integritetu većine lekara i zdravstvenih radnika.
Srpska radikalna stranka se zalaže za početak funkcionisanja lekarske komore, koja je u funkciji svuda gde je medicina na visokom stepenu razvitka. Lekarska komora bi bila nezavisna od vlasti, autonomna i tu bi bili primenjivani etički principi u praksi koje bi sprovodio etički komitet.
Srpsko lekarsko društvo u svom statutu od 29. februara 2000. godine u drugom članu, kaže: Društvo se udružuje u savez lekarskih društava Jugoslavije.
DOS-ova vlast u novom, predloženom statutu, u članu 108, kaže: Srpsko lekarsko društvo sarađuje sa društvom lekara Crne Gore i lekarskim društvima i organizacijama lekara u zemlji i inostranstvu. Očigledno da Srpsko lekarsko društvo, kao organizacija svih lekara, u našoj zemlji trpi negativne posledice DOS-ove vlasti.
Stanje u zdravstvu, kao i plate zdravstvenih radnika su višegodišnji problem. Zdravstveni radnici, iako pripadaju elitnoj profesiji, neadekvatno su nagrađeni za svoj humani rad. Rade u teškim uslovima, nemaju ni praznike ni odmore, kao drugi radnici, a da ne pričamo o težini hirurškog posla, koji ne može da se meri sa težinom nijednog drugog posla. Država pre svega treba da brine o zdravlju nacije. Moramo dati primer zdrave nacije našem podmlatku, adekvatnom platom zdravstvenih radnika, a time ćemo prvenstveno delovati i na smanjenje korupcije u zdravstvu.
Ako ministar pravde obećava sudijama i javnim tužiocima platu od 1.000 maraka, ne vidim razloga zašto 130.000 zdravstvenih radnika u Srbiji nemaju adekvatnu platu, tako da bude što manje potreba za nekim dodatnim aktivnostima ili prekovremenim radom.
Pre svega, uvek je bila filozofija da zdravstveni radnik ili lekar ima nižu platu, da bi se na taj način kupovao socijalni mir i da se građanima, koji su dostigli neki donji prag socijalne izdržljivosti, stalno ukazuje da ako lekari imaju nisku platu, da onda mogu i oni da izdrže sa malim platama. Stalno je preko leđa lekara kupovan socijalni mir.
Zbog toga su predložene i ove promene kao recimo dežurstvo. Videli ste da je predlagač samo pročitao sve članove predloženog zakona gde se kaže da dežurstvo može da se uvede samo noću, u dane državnog praznika i nedeljom. Ako radna nedelja traje pet dana, ne vidim zbog čega je subota izbačena, ona uopšte ne postoji kao dan u nedelji, kao da subotom lekari ne rade, ne dežuraju i ne operišu.
Tako je za prekovremeni rad definisano da ne može da traje duže od 10 časova. Podsetiću predlagača, a verovatno nije ni upućen, da prosečno porođaj traje 12 sati. Ako vi imate samo dežurstvo 10 sati, da li to znači da ginekolozi, akušeri koji to rade treba da prestanu sa radom, a treba da nastavi neko drugi ili treba zaista povećati vremenski period da apsulotno hirurzi ili akušeri koji rade taj posao, adekvatno i do kraja urade ono za šta su plaćeni i dužni po Hipokratovoj zakletvi.
Čak i kod dopunskog rada, gde je definisano da može da se radi kod jednog poslodavca najviše do jedne polovine punog radnog vremena, očigledno se možda prvim pogledom i ne vidi da lekari faktički imaju prava iz zdravstvenog osiguranja samo u slučaju povrede na radu i profesionalne bolesti, faktički štiti se poslodavac, što znači da će država, odnosno bolnice i zdravstvene ustanove da plaćaju zdravstvenim radnicima osiguranje, da će lekari dopunski da rade, a poslodavac da se maksimalno štiti.
Očigledno da to nije najadekvatnije rešenje i tek tu i te kako treba nešto da se menja. Pošto je još malo vremena ostalo do kraja ovog prvog izlaganja, samo ću još par rečenica o zdravstvenom osiguranju. Predlog izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju razmatran je još 16. marta 2001. godine. Tu je lepo definisano u obrazloženju da u toku 2001. godine očekujemo sprovođenje reforme zdravstvenog osiguranja u Republici Srbiji. Ta 2001. godina je prošla, nikakva, apsolutno nikakva reforma nije urađena, a čak i u ovom predlogu zakona koji je sada pred nama, a to je potpredsednik republičke Vlade i rekao, predložene izmene i dopune nemaju karakter reformskih rešenja. Očigledno da reformska Vlada, koja stalno potencira svoje reforme, u zdravstvu reforme nisu... molim, pa, očigledno nemam to što vama treba, ali daću vam terapiju posle mog izloženog govora, tako da nema problema.
Čak u svim predloženim članovima, u članu 12, u članu 14, u članu 15, u članu 18, u članu 19. definisano je da je samo pravno-tehnička redakcija u pitanju, tako da je evidentno da od vaših reformi nema ništa, a s obzirom da je tačno 10 minuta prošlo pozivam gospodina Čedu Jovanovića neka izađe van Skupštine da mu ponudim adekvatnu terapiju.

Reč ima narodni poslanik Torde doktor Laslo, zamenik predsednika poslaničke grupe DOS - Savez vojvođanskih Mađara.

Poštovano predsedništvo, gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, zdravstvo je jedna vrlo osetljiva oblast društva gde i najmanje izmene zbog osetljivosti funkcionisanja tog segmenta izazivaju normalno diskusije, a naročito tada ako se radi o nekoj problematici koja zadire u samo funkcionisanje sistema zdravstvene službe.
Poslanička grupa DOS - Savez vojvođanskih Mađara bez primedbi može da podrži izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju.
Međutim, iz dosadašnje rasprave mogli smo primetiti suštinu nekih primedbi, to se čulo i na Odboru za zdravstvo, znači tamo gde je ipak, što bi se reklo, skup stručnjaka raspravljao o ponuđenim rešenjima, ali pre svega bih hteo da pohvalim činjenicu da će te stvari biti zakonom regulisane.
Neće se moći nekim podzakonskim aktima neki put zabraniti dopunski rad lekara kao što je bio slučaj u prethodnim godinama, pa onda sledećim podzakonskim aktom opet dozvoliti, isto tako nekim vladinim uredbama zaustaviti dežurstvo, limitirati na određeni broj, a kasnije pustiti. Svakako treba pozdraviti što se te osetljive stvari sada regulišu zakonom.
Međutim, nisam potpuno siguran i ubeđen da su ponuđena rešenja baš ona najbolja. Sigurno je da se odredbe Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koje se odnose na te kategorije moraju uskladiti sa Zakonom o radu. Ipak, dužan sam isto tako kao stručnjak iz te oblasti da ukažem na neke probleme koji će se neminovno javiti ako prihvatimo ponuđeno rešenje.
Pre svega, radi se o limitiranju dežurstva na 10 sati nedeljno, tj. na 40 sati mesečno. Sigurno je da u velikim zdravstvenim centrima to neće predstavljati problem, tu će se moći posao organizovati, ali već u bolnicama većih centara čak, pošto potičem iz Zrenjanina pa bih mogao navesti primer zrenjaninske bolnice, nisam siguran da se permanencija na svim odeljenjima može na taj način organizovati. Smatram da bi tu ipak trebalo malko oko toga da se naknadno dogovaramo.
Takođe, primedbe koje su upućene na dopunski rad, tj. na fiksiranje, ili limitiranje dopunskog rada kod samo jednog poslodavca, tu će se takođe javiti određeni problemi i to u tom smislu što manji domovi zdravlja koji gravitiraju prema većim centrima, koji nemaju bolničke kapacitete, ipak su po zakonu dužni da određene specijalističke profile imaju, bilo kao stalno zaposlene, bilo honorarno ili dopunski angažovane. Ako stručnjacima limitiramo da mogu raditi samo sa jednim poslodavcem u vidu dopunskog rada, nisam siguran da će te institucije moći da obezbede zakonom propisani broj i profil specijalista, tako da smatram i apelujem na gospodina potpredsednika Vlade da sutrašnju sednicu Odbora, koja će se održati povodom podnetih amandmana na taj zakon, iskoristimo kao mogućnost da još jedanput o tim problemima raspravimo i da donesemo na kraju neko kompromisno rešenje, koje će zadovoljiti zahteve Ministarstva za rad, ali takođe i zahteve stručne javnosti.
Mislim da će nakon toga i naša poslanička grupa, kao i verovatno ostale poslaničke grupe vladajuće većine, moći podržati zakon o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Hvala na pažnji.

Hvala. Da li se još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Nastavljamo raspravu prema prijavama za reč u zajedničkoj načelnoj raspravi.
Reč ima narodni poslanik Dragoljub Vojinović, a posle njega narodni poslanik Predrag Čanović.