Upozorovam vas na prekoračenje vremena.

završavam... o Petrovdanu 1941. godine i nezavisnosti pod Italijom; a sećam se i oktobra 1991. godine i učešća rukovodstva Crne Gore, zajedno sa četiri druge republike, u razbijanju SFRJ; sećam se novembra 1991. godine i Karingtonovog, odnosno Haškog dokumenta, posle koga je rukovodstvo Crne Gore povuklo vojsku iz Srpske Krajine i ponovilo 1916. godinu, kada je Crna Gora, iako pravno vezana ugovorom da deli ratnu sudbinu sa Srbijom, separatno potpisala sporazum sa okupatorom i ostavila Srbiju samu na ratištu.
Proživeo sam teške godine u kojoj je crnogorski državni establišment ponižavao državu, koji je sam ozvaničio ustavom pisanim po njegovom diktatu, povraćao sam od muke kada je rukovodstvo Crne Gore optuživalo Vojsku Jugoslavije...

Gospodine Nikoliću, drugi put vas upozoravam na prekoračenje vremena i na temu.

... što se od NATO-a brani sa teritorije Crne Gore i mladu demokratiju izlaže opasnosti da bude bombardovana.
Neću državu u kojoj bi postojale dve pravoslavne crkve. Neću državu u kojoj će biti zabranjena demokratija, izražena kroz poslaničko preglasavanje. Neću da ponižavam Srbiju i da prihvatim da 17 njenih stanovnika vrede kao jedan stanovnik Crne Gore. Kako, kojom matematikom ili logikom da to objasnim u mojoj Bajčetini, u kojoj žive skromni, ali mudri ljudi, da ih lažem kao što mene ovde lažu. Neću državu u kojoj se odnosi regulišu mehanizmima zaštite od nadglasavanja, neću državu u kojoj bi krava pasla u Srbiji, a mleko davala u Crnoj Gori.
Neću više nikakvu državu koja ne bi bila po volji srpskog naroda. Hoću da mi braća u Crnoj Gori rezultatom referenduma ili popisom stanovništva kažu da li su Srbi ili Crnogorci, pa ako su Srbi, da oteramo Havijera i čauše, a ako nisu Srbi zašto da čekamo tri godine da uradite ono što ste naumili, bolje da se odmah raziđemo.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Maravić, a posle njega narodni poslanik Dragan Todorović.

Poštovano predsedništvo, uvažene kolege poslanici, gospodine predsedniče Vlade, slušajući prve komentare o potpisanom sporazumu, odmah se dalo uočiti da se nekima činilo i čini da je to maksimum dobijenog u postojećim uslovima, a neki su mislili i misle da treba ići sopstvenim putem.
Međutim, tek nakon uvida u kompletan tekst i pažljivijeg čitanja istog, shvata se kuda vode pojedine odredbe ovog teksta. Uočava se zabrinutost za budućnost naše države, pa samim tim i za položaj Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije i njenu budućnost.
Kao Srbin koji živi na Kosovu i Metohiji ne vidim na koji način iz ovog teksta proizilazi da bi Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 bila poštovana u slučaju odvajanja i da bi ostala na snazi, a da je Srbija pravni naslednik te rezolucije, pogotovo ako znamo činjenicu da je prilikom donošenja iste namerno izbegnuto pominjanje države Srbije i izričito naglašeno da je Kosmet samo sastavni deo Savezne Republike Jugoslavije.
Dakle, veoma je teško očekivati da će isti onaj albanski lobi koji je negirao suverena prava države Srbije na delu svoje teritorije sada prihvatiti da je Srbija pravni naslednik Savezne Republike Jugoslavije. Što se tiče samog teksta, smatram svojom obavezom da u najkraćem iznesem šta mislim o istom i da kažem koje to posledice proizilaze iz njega.
Pod jedan, ovo ni u kom slučaju ne može biti sporazum o principima međusobnih odnosa, već je očigledno reč o razbijanju Savezne Republike Jugoslavije i stvaranju dve suverene države. To je dakle samo ugovorni odnos sklopljen između dve države, ograničenog trajanja, oročen na tri godine, što se ni u kom slučaju ne može smatrati zajedničkom državom. Međutim, ovde je veoma interesantna i podudarnost sa istim takvim oročavanjem vezanim za jedan drugi deo teritorije naše države, za Autonomnu Pokrajinu Kosovo i Metohiju.
Pod dva, u sporazumu stoji da ustavnu povelju, koja bi trebalo da bude najviši pravni akt države, usvajaju skupštine republika, pa ga dostavljaju Skupštini međunarodno priznate Savezne Republike Jugoslavije, koja je članica Ujedinjenih nacija. Iz teksta se ne vidi zbog čega, da li republike tekst dostavljaju na usvajanje ili samo Saveznu skupštinu obaveštavaju o onome šta su učinile. Na taj način Savezna skupština postaje samo izvršni organ republičkih parlamenata, čime se de facto i de jure negira Savezna Republika Jugoslavija. Znamo činjenicu da je Savezna Republika Jugoslavija po drugi put priznata u Ujedinjene nacije, a postavlja se pitanje da li je to samo zbog priznavanja Haškog tribunala ili i sporazuma o sukcesiji, čime smo se dobrovoljno odrekli nasleđa naših predaka.
Treće, kao primer u kojoj meri se dovodimo u zabludu nekim rešenjima navešću novouvedenu instituciju - Savet ministara, koji nije mogao da ima naziv vlada jer ne raspolaže ni predmetom, tj. državom, ni instrumentima vladavine, tj. sredstvima prinude. Tako će ukoliko republike članice ne budu dobro sprovodile odluke ovog saveta on biti samo savetovalište, što nas dovodi u dilemu - hoće li se na njegovim sastancima ministri savetovati međusobno ili će savetovati nekog drugog?
Četiri, poseban problem predstavlja sudbina vojske i način komandovanja, jer kako sada stvari stoje imaćemo i nećemo imati više vojsku, imaćemo i nećemo imati njenu komandu. Naime, ako se jedan od članova Vrhovnog saveta odbrane ne složi sa odlukom, ne može se dati određena komanda. Dakle, za izdavanje iste postupili bi protivustavno, čime bi i sebe i vojsku doveli u protivzakonit položaj i sebe i vojsku pretvorili u paravojnu formaciju, a njihova odluka može imati moralno, ali ne i zakonsko pokriće za dalje činjenje. Time smo iz okolnosti da imamo pravo da se branimo došli u sasvim suprotnu poziciju, a ukoliko bismo to ipak uradili, to bi, kao što sam već rekao, bio protivpravni akt, za šta bi nam po već viđenom haškom scenariju svet trebalo da sudi, naravno po tužbi napadača. Dakle, u slučaju napada, poraz je izvestan i to bez pružanja ikakvog otpora.
Prema tome, na koga bi ovaj vojni puž sporać delovao kao faktor odvraćanja? Ovakav karikaturalan odnos prema sopstvenoj vojsci teško da ima presedan u ljudskoj istoriji, ovakvo rešenje naša slavna, hrabra i odlučna vojska nije zaslužila.
Na kraju ovog osvrta veoma mi je teško da podržim ovakav sporazum upravo zato što se i SPS i ja svim srcem zalažemo za očuvanje zajedničke države.
Gospodine predsedniče Vlade, vi ste u svom izlaganju najavili da ćemo i u ovoj skupštini raspravljati o Kosovu i Metohiji. Mislim da bi o tome trebalo koliko već sutra da se raspravlja, zbog situacije koja na Kosovu i Metohiji postaje sve teža, zbog najnovijih hapšenja mladića u Kosovskoj Mitrovici - Stevana Žigića, Slavoljuba Jovića i drugih, zatim, brutalnog odnosa pripadnika KFOR-a i UNMIK-a prema srpskom življu u severnom delu Kosovske Mitrovice, grubog kršenja Rezolucije Saveta bezbednosti i posete albanskih zvaničnika Kosovu i Metohiji (na šta je gospodin Svilanović već uložio i protest), i najave izuzimanja iz ustavno-pravnog sistema države Srbije, što je i protivno Rezoluciji 1244, glavnog stožera opstanka i ostanka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, zdravstva i prosvete. Kosovo i Metohija su najveći državni interes i trebalo bi da imaju prioritet u skupštinskoj proceduri.

Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović, a posle njega narodni poslanik Bora Stanimirović.

Dame i gospodo, dozvolite mi da na početku svog izlaganja napravim malu digresiju, da iskoristim prisustvo uvaženog premijera koji je nedavno boravio u gradu iz koga  dolazim, da mu prenesem pozdrave iz "proklete avlije", kako je definisao naš grad, uz podsećanje da je u tom gradu na vlasti jedno pet godina Demokratska stranka i da ta "prokleta avlija" nije bila toliko prokleta, kao što je sada, pre jedno pet godina.
Međutim, da ne bih previše trošio reči, rekao bih samo kratko da se u vezi sa predlogom Polaznih osnova za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore javljaju neka mišljenja u Pirotu da se i sam naziv grada preinači i da se Pirot više ne zove Pirot, nego da bude promenjen u uniju Pazara, to je deo levo od Nišave, i Tijabare, desno od Nišave. Ima nekih ideja i da se tok Nišave okrene u suprotnom pravcu, dakle da ide ka Bugarskoj, ali nadam da ćemo imati razumevanja da nešto tako nije moguće.
Na početku sam napravio malu digresiju da bih vam skrenuo pažnju i da pokušam da vas ubedim da se od ovih polaznih osnova zaista treba što pre i što jasnije distancirati, da ne treba dozvoliti da se ove polazne osnove shvate tako kao što nam nameću oni koji su ih i napisali i da, u suštini, ne treba ići tokovima politike koja se svodi na jednu marionetsku poslušnost u odnosu na zahteve onih koji žele da nama upravljaju.
Takođe, koncepcijski bismo mogli da uporedimo ovaj vid politike sa vidom politike koja je vođena do pre dolaska DOS-a na vlast. Naime, mi jesmo trpeli izvesne sankcije i napade na našu zemlju upravo zbog toga što smo želeli da sami odlučujemo o svojoj sudbini. Nažalost, ovo je jedan eklatantan primer da se zahtevi iz sveta, iz Evropske zajednice, poštuju danas, da se uvažavaju bespogovorno, bez obzira na to kakav će njihov uticaj biti na život svih nas.
Naime, na početku moram da kažem da je ovim polaznim osnovama jasno pogažen Ustav SRJ, koji propisuje načine za promenu državnog uređenja i pitanja tipa zajednice u koju treba da stupe Srbija i Crna Gora. To ustavno pitanje, prevashodno, koje je na ovaj način rešeno bez ustavotvorne skupštine, a svi znamo da kada se važeći ustav ignoriše ustavotvorna vlast postaje sasvim slobodna, nevezana ustavom; ili ustavotvorna skupština ili Ustav daruje narodu šef države. Ovde šefa države kao potpisnika ovog dokumenta nemamo. U njegovo ime je potpisao neko drugi, što je još jedna od formalnih grešaka i nedostataka ovog sporazuma.
Takođe, moram da kažem da je način i koncept države koja se stvara ovim aktom vrlo nejasan, jer zaista u praksi nigde ne postoji jedna takva simbioza državnog sistema koja nije imanentna ni konfederaciji ni federaciji. Naime, ono što je vrlo bitno (a to je nešto svi moramo da znamo), u međunarodnim okvirima, naročito kada se jedna država rastura, posledice se odnose i na međunarodne ugovore i na državne dugove. Ovim sporazumom i uništavanjem Jugoslavije dovodimo u pitanje i izvesnost Rezolucije 1244, koju vi čas napadate, čas branite, ali ona je, nesumnjivo, način na koji se garantovao suverenitet Republike Srbije i SRJ na Kosovu i Metohiji. To će, u slučaju rasturanja Jugoslavije ili preimenovanja Jugoslavije, biti zaista dovedeno u pitanje, bez obzira na to što ovaj unutrašnji politički akt, koji se zove Polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore, ima jednu odredbu koja, kao bojagi, garantuje da će odredbe Rezolucije 1244 biti važeće i posle rasturanja Jugoslavije. Međutim, sa međunarodno-pravnog aspekta to je vrlo diskutabilno.
Takođe, moram da kažem da u ovom aktu zaista nema ništa o izboru poslanika u Saveznu skupštinu. Kako će se birati, koliko će njih biti u Saveznoj skupštini, vrlo je nejasno. Moguće je da to budu delegati iz republičkih skupština, u kom slučaju bi oni zaista imali imperativni mandat i onda je to zaista nešto drugo od skupštine koja zaista predstavlja i zastupa biračko telo.
Takođe, postoji niz nelogičnih rešenja koja upravo proističu iz toga da je ovo jedan nametnut akt i sve te stvari jasno nam ukazuju da ovaj akt ne treba prihvatiti, da ovaj akt nije dobar i da neće doprineti boljem životu svih nas.
Da završim - pošto ističe vreme predviđeno za moje izlaganje, s obzirom da imam samo pet minuta, a već sam ga prekoračio - gospodo, raspišite što pre izbore kako bismo mogli da utvrdimo biračku volju našeg naroda i kako se ne bi zamajavali ovakvim stvarima koje ne doprinose boljem životu svih nas.

Reč ima narodni poslanik Bora Stanimirović, a posle njega narodni poslanik Rade Bajić.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče Vlade, dozvolite mi da pozdravim i čoveka koji je dva dana radio sa nama, potpredsednika Vlade SRJ, države koje više nema. Dame i gospodo, ovom prilikom bih krenuo prvo od samog početka ove sednice, kada smo počeli da razgovaramo o jednom ovako važnom pitanju kao što je Sporazum između Srbije i Crne Gore. Ja bih taj početak nazvao stanjem opšte konfuzije i zbunjenosti. Zašto?
Prvo, došlo je pismo predsednika Republike Jugoslavije kojim je tražio da dođe na početak sednice a da govori na kraju. Onda sledi odluka parlamenta da se zabranjuje predsedniku da govori na kraju, odnosno da prisustvuje. Na taj način pokazali smo i jedan oblik demokratije, koliko možemo čak i predsedniku Republike zabraniti.
Mislim da je posebno ekspoze predsednika Vlade na neki način, a i diskusija kasnije, uveo još veću konfuziju. Predsednik je veoma razložno objasnio koji su to razlozi zbog kojih moramo potpisati ovaj sporazum, a on je u stvari već bio i potpisan. Na kraju je priznao da nije bio obavešten o svemu tome, tako da me predsednik Vlade sve više podseća na predsednika Republike Jugoslavije, gospodina Koštunicu, jer on je obično neobavešten, ali su nekako promenili uloge. Sada predsednik Republike ne obaveštava predsednika Vlade. Mislim da je to još više na početku sednice stvorilo ovakvo stanje o kojem sam malopre govorio.
Drugo, samo izlaganje ministra pravde, gospodina Batića, bilo je dijametralno suprotno. Stvorilo je takvu zabunu i toliko je uticalo na parlament, pa i na same glasače, da ljudi nisu mogli u toj situaciji da se snađu. Šta se to dešava kada predsednik Vlade iznosi jedan predlog o stvaranju jedne države, ili rasturanju, svejedno, a njegov ministar, koji mu praktično sedi u krilu, govori dijametralno suprotno o svemu tome. Ko se tu može snaći? Ne u krilu? Dobro.
Drugo, koliko je ova zajednica gora od prethodnih, sa stanovišta, njene perspektive; počev od 1918. godine i od stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pa preko Kraljevine Jugoslavije 1929. godine, pa čak i Nedićeva Srbija je duže trajala, nego što će ova zajednica. Kažem, duže trajala, a nisam rekao da li je gora ili bolja, a da ne govorimo o novoj državi, Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji; pa je čak gora i od one države iz 1974. godine, kada su autonomije u toj novoj konfederaciji dobile veća prava i od samih republika. Prema tome, ako se sve to vidi, onda se može uočiti u kojoj meri je ta konfuzija bila još veća na početku same sednice.
Kakve su reperkusije za jug Srbije, što se tiče ovog sporazuma? S obzirom da dolazim iz Pčinjskog okruga, iz Vranja, govorio bih o tome, jer su drugi govorili dosta o ovim drugim pitanjima. Radi se o veoma teškoj situaciji na jugu Srbije, jer su Albanci još 1992. godine sproveli tajni referendum u opštinama kao što su Preševo, Bujanovac i Medveđa, o stvaranju istočnog Kosova koji će se pripojiti Kosovu. Sada, kada Jugoslavije više nema, oni sami ističu da nemaju razloga da se drži Rezolucija 1244, jer znamo da je Rezoluciju 1244 doneo je Savet bezbednosti, a ne Evropska unija. Prema tome, zna se ko može da promeni tu rezoluciju i da li će je promeniti. Utoliko pre, što je sada stanje u ovim opštinama još teže, s obzirom da je pod pritiskom svega ovoga, a naročito posle saznanja da se stvara jedna nova država koja će promeniti status ovog dela Srbije, da se Albanci pozivaju na Berlinski kongres, na granicu koja je bila do Ristovca, da će stanje biti još teže i da je masovno počela prodaja kuća i zemljišta, imovine - i ne samo u Preševu, nego i u Bujanovcu, pa i na samom jugu Srbije. To je velika opomena i mislim da bi tu jedino rešenje bilo da Skupština donese, bez obzira na evropske zakone, odluku kojom se privremeno zabranjuje prodaja i prenos imovine i nekretnina, inače će se desiti ono što se desilo sa Kosovom.
Četvrto, sve ovo je počelo, kao što vidite, zbog jedne stolice. Prosto neverovatno! Nije ni džentlmenski, jer ja sam čuo kada je potpredsednik Savezne vlade govorio da bi u Crnoj Gori, da nismo potpisali ovaj sporazum, došlo do građanskog rata i da bi se verovatno i Srbija možda uključila. Znači, ratovaćemo sa Crnogorcima. Vi znate da su Grci ratovali samo zbog lepih žena, a ne zbog stolica. Ako je i zbog te stolice, Crnogorcima smo mogli da ponudimo trosed, jer stolica je ozbiljna stvar, na njoj se mora sedeti, ali se mora i raditi.
Prilikom pregovora, dame i gospodo, o ovako važnom pitanju postoje neki minimumi ispod kojih se ne može ići. Oni koji prate istoriju znaju da je i prilikom stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca napravljen jedan kompromis, ali je jedan minimum bio, i od strane srpske vlade i od strane jugoslovenskog odbora, gde su predstavnici srpske vlade insistirali da na čelu ove nove države bude dinastija Karađorđević, srpska dinastija, a predstavnici jugoslovenskog odbora, znači Slovenci i Hrvati su insistirali da se država nazove Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
Zato ove polazne osnove možemo nazvati i prelazne. Prelazne, jer se ne zna ko je koga prešao, ko je u svemu ovom dobio. Dobila je Evropska unija, a izgubio je narod Crne Gore i Srbije, dobila je Evropska unija zato što je prvi put pokazala da može nešto sama uraditi u Evropi bez podrške Amerike. Dobio je Đukanović koga je spasio, normalno, Solana. Pošto mi mašu ovi da je vreme isteklo, završio bih - ovo što je stvoreno, niti je federacija, niti je konfederacija, nego je neka nova tvorevina koja ne postoji i, što narod kaže, drži vodu dok majstori odu. Solana nije stigao ni do sedišta Evropske unije, a šavovi ove države počeli su da pucaju. Hvala lepo.