Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2002. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, sednici prisustvuje 170 narodnih poslanika i vas molim da, radi utvrđivanja kvoruma, ubacite identifikacione kartice u vaše poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da imamo kvorum i da možemo da nastavimo rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Stevan Lilić, Milutin Prodanović, Velimir Simonović, Alen Selimović, Išpanovič Ištvan, Kasa Jožef i Višnja Nežić; Miloš Lučić (najavio zakašnjenje); odsutni pre podne Petar Mišić i Jon Čizmaš.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik Savezne Republike Jugoslavije dr Vojislav Koštunica, potpredsednik Savezne vlade dr Miroljub Labus, predsednik Vlade Republike Srbije dr Zoran Đinđić, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Takođe, saglasno članovima 83. i 84. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije obaveštavam vas da sam na ovu sednicu pozvala predstavnike Centra za slobodne izbore i demokratiju, predstavnike Stalne konferencije gradova i opština Jugoslavije, predstavnike Studentske unije Srbije, predstavnike Saveza studenata Beograda, studente Studijske grupe za Ustavno pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i predstavnike Narodnog pokreta "Otpor".
Pozdravljam prisutne goste.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: - POLAZNE OSNOVE ZA PREUREĐENjE ODNOSA SRBIJE I CRNE GORE (nastavak jedinstvenog pretresa)
Reč ima narodni poslanik Nebojša Jović, a posle njega narodni poslanik Đuro Popović.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, potpisivanjem Sporazuma prestaje da postoji Savezna Republika Jugoslavija. Srbija i Crna Gora su se odrekle zajedničkog imena da bi pokušale da sačuvaju zajedničku državu. Rekao bih da po onome što piše u Sporazumu o preuređenju odnosa Srbije i Crne Gore ostaćemo bez Jugoslavije u imenu i bez zajedničke države u stvarnosti. Ovo što se nudi je država na poček. Trajaće do tri godine, kako je i zapisano, uz pretnju Evropske unije da će onaj koji se pre toga odluči za referendum izgubiti njenu podršku i simpatije.
Ovaj sporazum je rezultat pritisaka međunarodne zajednice. Niti smo država, niti smo savez, rešenje bez rešenja. Kada pregovarači nemaju rešenje, prihvataju ono što im drugi nude. Socijalistička partija Srbije smatra da građani Srbije i Crne Gore imaju pravo da odluče hoće li zajedničku državu. Postoji minimum ovlašćenja koji svaka zajednička država mora imati da bi bila od neke koristi i da bi bila od interesa za republike članice. U suprotnom, to bi bila fiktivna zajednička država, koja može da zagorča život i jednima i drugima. Nisam optimista i ne verujem da će ovakva država, kakva se nudi, preživeti rok od tri godine. Po isteku tog vremena, najverovatnije će postojati nezavisna Srbija i nezavisna Crna Gora.
Ono što se nudi u Polaznim osnovama iz Palate federacije lični na sve drugo osim na zajedničku državu. Neki njeni organi su rotacioni, neki delegirani, a neki nedefinisani. Pojedine državne institucije će delovati iz Beograda, druge iz Podgorice, a najviše njih se gasi. Iz ekonomskog dela sporazuma faktički se vidi da su pregovarači de fakto doneli odluku o mirnom razlazu. Potpuno je jasno da država sa dve centralne banke, dve valute i dve carine ne može da bude jedna država, tako da ovo rešenje provizorno može da traje godinu-dve, može i tri, ali je definitivno jasno da se ide ka osamostaljivanju Crne Gore, a možda i Srbije.
Mi socijalisti se ne slažemo sa time i zalažemo se za savremenu i efikasnu zajedničku državu kao federaciju da, pored jedinstvenog međunarodnog subjektiviteta na bazi vekovnog kontinuiteta, jedinstvena država mora da ima: jedinstven sistem i politiku odbrane; inostranih poslova; jedinstven sistem ostvarivanja zaštite ljudskih prava; jedinstven prirodni prostor; jedinstven ekonomski prostor, koji znači potpunu slobodu kretanja roba, usluga, radnika i kapitala; slobodu osnivanja preduzeća i banaka; jedan novac, jednu centralnu banku, jedinstven carinski sistem, jednu carinsku tarifu; fiskalni federalizam, porez na dodatnu vrednost i savezni budžet sa značajnim sopstvenim izvorima prihoda.
Zbog svega napred rečenog, u najmanju ruku je nekorektno upotrebljavati u tekstu pojam "zajedničko tržište". Umesto državnog ustava postojaće ustavna povelja koja svakog dodiruje, pa smatram da sve značajne skupštinske političke stranke na paritetnom principu treba da budu zastupljene u izradi ustavne povelje i da se tako pripremljena ustavna povelja uputi građanima Srbije i Crne Gore na izjašnjavanje putem referenduma, imajući u vidu činjenicu da su građani nosioci suvereniteta države. Ako toga ne bude, otvara se pitanje da li političari mogu, iza zatvorenih vrata i u tako uskom krugu ljudi, da se igraju voljom naroda i takvim sudbonosnim pitanjem kao što je država.
Iz ovoga što nam je ponuđeno naslućuje se neizbežan kraj države koju smo imali i koja se do juče zvala Jugoslavija. Od funkcionalne zajedničke države nema ništa i sporazum je samo verifikacija postojećeg stanja, sa nizom ograničenja. Ostaće ono šta je ko postigao. Taj neizbežan kraj je u režiji evropskog komesara Havijera Solane, čoveka koji je 24. marta 1999. godine povukao oroz da počne bombardovanje Jugoslavije.
Da iole drži do moralnih obzira, međunarodna zajednica je bar mogla da nas poštedi cinizma, da našu državnu zajednicu spasava čovek koji je 78 dana razarao. Nije problem u Solani nego u onima koji su u tome učestvovali i koji su prihvatili da Solana bude učesnik u razgovorima, svedok ili naredbodavac.
Sporazum označava kraj federalne države i kraj jedne istorijske epohe, a vi ste obećali da ćete biti ti koji ćete sačuvati zajedničku državu.

Reč ima narodni poslanik Đuro Popović, a posle njega narodni poslanik Stevo Dragišić.

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, danas razgovaramo o predloženim osnovama za preuređenje ove naše savezne države, a u prilici smo da spoznamo do kraja sumrak vladajuće koalicije u ovom visokom domu i uopšte na političkoj sceni Srbije. Svakako da to nije iznenađenje za većinu dobronamernih i mislećih ljudi na prostorima naše Republike i zemlje u celini. Jednostavno, sledom događaja jedna promašena i haotična politika doživljava svoju kulminaciju.
Dokument pred nama, makar samo u predloženom obliku, ne može imati podršku ne samo u opozicionim krugovima srpskog parlamenta, nego i od svih onih koji žele dobro i Srbiji i Crnoj Gori, odnosno tzv. ostatku Jugoslavije. Najpre treba imati u vidu da 5. oktobra nikome, ama baš nikome, biračko telo nije dalo mandat za dalje rasparčavanje ove zemlje. Bez gorčine se ne može govoriti o tzv. Beogradskom sporazumu o redefinisanju odnosa i ustrojstvu današnje federacije.
Preslan je čorbuljak koji nam je zasolio gospodin Solana, niko drugi već čelnik humanitarne intervencije sa predznakom milosrdnog anđela, taj starter bezdušnog ratnog pohoda nevidljivim, a ipak uhvatljivim, vazduhoplovima i raketama izvan dometa odbrane. Kojim pravom su potpisnici Beogradskog sporazuma dali sebi za pravo da bez široke javne rasprave samostalno kroje sudbinu srpskog i svih drugih naroda Srbije.
Zaboravili su čelnici DOS-a na svoja predizborna obećanja, a pre svega da će nakon pada režima Slobodana Miloševića biti razrešen međusobni nesporazum dve republike. Umesto da preseku Gordijev čvor i uspostave pravične odnose unutar federacije, nosioci Dosovske vlasti dozvolili su konačan raskol. Nepobitna je činjenica da je zapravo reč o upornom nastojanju vrhuške u Srbiji i Crnoj Gori da očuvaju svoje političke i druge pozicije. Kako drugačije objasniti da je nakon dogovora u Beogradu evro nominovan za crnogorsku monetu? Da li je to doprinos budućem iskrenom i poštenom zajedništvu?
Najzad, čemu uopšte rasprava u našem parlamentu o predloženom? Ima li izlaza? Najbolje rešenje je zaista jednostavno, a sadrži samo dve reči - vanredni izbori, i to u najkraćem mogućem roku. Ako DOS da ispuni svoja predizborna i postizborna obećanja o samoograničenosti svog mandata, jedino ćemo u tom slučaju imati narodne predstavnike sa mandatom da daju konačnu reč o sudbini zajedničke države Srbije i Crne Gore.
I zbog svega iznetog, poslanička grupa SSJ neće podržati ovaj predlog Vlade Republike Srbije. Hvala na pažnji.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Stevo Dragišić.

Dame i gospodo, da bi se neka tvorevina nazvala državom, po definiciji mora da ima teritoriju, stanovništvo i suverenu vlast. Ova buduća tvorevina, tzv. država Srbija i Crna Gora, imaće nesumnjivo teritoriju i stanovništvo, ali suverenu vlast neće imati, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnjem planu.
Što se tiče suverenosti, ona je nema zbog toga što je njen autoritet potpuno uništen, nasleđujući to stanje iz prethodne SRJ. Stvaranje ove države, buduće države Srbije i Crne Gore, ne može se nazvati procesom sjedinjavanja dve federalne jedinice, posledicom nekog nacionalnog oslobođenja, nekog nacionalnog zanosa, kako su se obično u istoriji stvarale federacije između dve srodne države.
Ovo je proces koji ide u kontrasmeru, proces razgradnje države. Mi sada pravimo jedan savez država, zbog toga što želimo da odložimo njeno definitivno rasturanje, i to je već samo po sebi dovoljan razlog zbog koga budući zajednički organi neće imati autoritet, a samim tim ni unutrašnju suverenost.
Pogledajte skupštinu; u klasičnim federacijama skupština je dvodomna - gornji dom predstavlja građane, ravnopravne građane, bez obzira na kom delu teritorije te savezne države stanuju ili imaju državljanstvo; i taj gornji dom je bio ranije veće građana u našoj skupštini.
Donji dom se obično formira da bi obezbedio ravnopravnost između država članica. Mi ćemo u budućoj skupštini imati samo taj dom, koji treba da ima mehanizam zaštite od nadglasavanja. Znajući kakvi su nasleđeni odnosi, taj mehanizam će u stvari predstavljati problem, koji će sprečavati normalno funkcionisanje te buduće skupštine.
Ako još znamo da će i ostali zajednički organi biti zasnovani na paritetnom principu - ne vodeći računa o nekom opštem, zajedničkom interesu te buduće zajedničke države, neće se voditi računa ni o nekom pozitivnom odabiru kadrova, već samo o tome da se obezbedi ravnopravnost država članica - jasno je da ti budući zajednički organi neće imati apsolutno nikakav autoritet u sprovođenju svojih odluka, kako u Crnoj Gori, tako i u Srbiji.
S druge strane, spoljni suverenitet prema velikim silama je uništen, odnosno ne postoji samim načinom na koji je ta država konstituisana, jer je ovaj sporazum donet pod velikim pritiskom Evropske unije ili, da kažemo, zapadnih sila.
Štaviše, kada se pojavi sporno pitanje između Srbije i Crne Gore ili država članica, taj spor rešava Evropska unija. Znači, unutrašnje pitanje jedne federativne ili savezne države rešavaće neke druge države, neke inostrane sile. Gde je tu onda suverenost?
Ako država ne može sama da rešava svoje unutrašnje probleme, nego će ih rešavati neka druga država, pa makar ona bila i susedna, onda tu suverenosti nema. Postavlja se onda pitanje - zbog čega ovakav sporazum, ako ta država već u samom startu nije država u pravnom smislu te reči.
Ako već ovaj sporazum predstavlja mehanizam za odloženo rasturanje sadašnje federacije, šta je interes Republike Srbije da učestvuje u svemu tome? U Srbiji se nikada ozbiljno nije postavljalo ili makar ozbiljni politički faktori nisu razmišljali o rasturanju SRJ. To pitanje se uvek postavljalo u Crnoj Gori. Na toj platformi sadašnja vlast, sadašnji režim je osvojio vlast u Crnoj Gori.
Pa zašto onda režim u Crnoj Gori nije tu svoju političku platformu sproveo već u delo? Evo, promenom režima, dolaskom DOS-a na vlast, vi ste im sve moguće granice i barijere koje su im stajale na tom putu potpuno otvorili. Takav problem, problem odvajanja Crne Gore iz SRJ ne bi naišao ni na kakav otpor, ni na protivljenje sadašnjeg režima u Srbiji.
Zaključak je samo taj da se režim u Crnoj Gori nije odlučio na takav korak, želeći da izbegne unutrašnje sukobe. Ovde je Miroljub Labus rekao da je postojala opasnost od građanskog rata u Crnoj Gori, to su njegove reči. Možda ta opasnost zaista postoji, možda se nadaju da će za tri godine tu opasnost uspeti da otklone, čekajući neke buduće događaje koji bi mogli da se dese, koji bi im olakšali referendumsko izjašnjavanje o izdvajanju Crne Gore iz SRJ.
Zašto Srbija onda učestvuje u tome, što im jednostavno niste rekli - organizujte referendum, da se ne zamajavamo. Ako već savezna država ne postoji, ako ćemo imati samo na papiru neke zajedničke organe, koji neće moći nikakve odluke da sprovedu, zašto onda da učestvujemo u tome?
Vi kažete - obezbedili ste da se Rezolucija 1244 odnosi u celosti na Srbiju, ukoliko se Crna Gora referendumom izjasni za izdvajanje iz SRJ. Ako je to tačno i ako tako bude, onda ne smete postavljati pitanje referenduma u Srbiji, da se Srbija izdvoji iz SRJ, jer onda gubite ono pravo koje ste navodno postigli. A s druge strane, treba da znate da je ovo unutrašnji sporazum između država članica i da na međunarodnom planu ne može da proizvodi nikakve pravne posledice.
Treba da se setite da UNMIK na Kosovu neprekidno ponavalja da će se definitivan status Kosova i Metohije tek rešavati. S obzirom da je trenutni status Kosova i Metohije utvrđen rezolucijom Saveta bezbednosti, on će definitivno biti rešen nekom novom rezolucijom.
Podsetiću vas, ako ovo ima nekog značaja, ovo vam je garantovala Evropska unija, a u Savetu bezbednosti još sede SAD. Vi ćete onda morati i sa njima da postižete neki sporazum, neku trgovinu i neke buduće ustupke.
Prema tome, nikakvog ozbiljnog političkog interesa Srbija nije imala da učestvuje u ovome, već ste jedino bili dužni da podlegnete pritisku kome je naša država bila izložena.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Stevan Ž. Gudurić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đinđiću, danas, kada pričamo o ovim polaznim osnovama, pa pogledamo deo gde kaže da su države članice odgovorne za neometano funkcionisanje zajedničkog tržišta, uključujući slobodno kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala i svega ostalog napisanog, shvatamo da će u stvari samo slobodan protok vode biti između Srbije i Crne Gore, kroz reke i potoke, a ostalog otprilike nema u ovome.
Ili, još gora situacija, kada pogledamo onaj deo gde se priča o vojsci, zato što kaže - vojskom Srbije i Crne Gore komanduje Vrhovni savet odbrane, koga čine tri predstavnika, i oni odlučuju konsenzusom. Ima da prođu tri rata dok se oni dogovore, njih trojica među sobom, kako se radi.
I, onda, ima tu još pametnih stvari, u tom delu o vojsci kaže - regrutni vojni rok služe na teritoriji svoje države - članice, pa sam onda tu razumeo da će ispasti da će gospodin Čanak tražiti da Vojvođani služe u Vojvodini, da će gospodin Kasa tražiti da iz te regije tamo, koja se pravila, Panonije, vojsku služe u drugoj državi, a da li je članica nije ni važno u ovom slučaju.
Dalje, razumeo sam, kako sve to ide, da će na kraju moj Boba, koji nema još 12 godina, izgleda odslužiti vojsku kod kuće, jer neće biti države, a kad nema države nema ni Vojske, onda znači - to će se tako dogoditi.
Zameram zašto gospođa Mićić, kao predsednik ove skupštine, nije na ovo zasedanje pozvala, u stvari, samo dva uvodničara, gospodina Koštunicu i gospodina Solanu, jer smo razumeli ovde, gospodin Đinđić je rekao, da je sve čuo od gospodina Solane, a gospodin Labus da je to bio neki dokument koji je, sa jedne strane, dala Crna Gora, a sa druge, dao DOS sa SNP-om kao koalicionim partnerom. Samo, izgleda da se u ovoj državi mnogi ne mešaju u svoj posao, kao što se svojevremeno nije mešao ni Zoran Lilić.
Vi ste nama, gospodine Đinđić, kada ste predstavljali Vladu, predstavili je kao tim stručnjaka i eksperata. A, na osnovu vašeg izlaganja pre neki dan, gospodina Batića i gospodina Veselinova, mi smo shvatili da je ta vlada grupa neodgovornih građana ove i izgleda još nekih zemalja, pošto neki imaju pasoše i dvojna državljanstva. Šta je u toj vladi bio gospodin Perišić kazaće, vojni sud. Građani su kazali, njima je već odavno jasno kako tu stoje stvari.
Ovde je bila i priča da li ima neke razlike između gospodina (Glasovi: Tema.) ... sve je tema. Oni koji su potpisali su ovde isto tako tema. Pričamo o državi, izgleda. Ako neko slučajno shvati drugačije, izgleda da je došao na pogrešnu sednicu. Kakva je razlika između Koštunice i Mesića... Milka, ti se u ovo ne razumeš. Postoji razlika, zato što je Mesić, kada je došao, odmah rekao zašto je došao; i kada je to uradio, rekao je - uradio sam svoj deo posla; i otišao zadovoljan kući u Zagreb. Gospodin Koštunica izgleda ne zna gde je došao ili ga nisu obavestili, zato što je on isto tako rasturio državu na čijem je čelu; kao predsednik jedino daje neka nesuvisla i nemušta objašnjenja - kako to baš nije tako; samo iz ovog ovde što piše ne vidim nikakvu državu, a ni tu državu kojoj je on predsednik. Predsednik voljom građana, nažalost.
Vi, gospodine Đinđiću, putujete Srbijom sa sloganom "Srbija na dobrom putu", a ja bih rekao da nije, da je ovo novi originalni put u budućnost i da će narod koji živi u ovoj državi imati mnogo čvoruga na glavi od novog originalnog puta u budućnost, zato što ovo što ovde piše nigde u svetu nema. Znači, originalni put. A nije nam ni prvi put, čak ni za tih 60 godina, koje vi pominjete. Samo se setite da ste i vi živeli u tom vremenu, da ste i vi doktorirali na nekim naukama, da se ne podsećamo svi šta je unazad bilo. I ako je ceo, fenomenalan uspeh tih pregovora bio da se zadrži jedna stolica u Ujedinjenim nacijama mogli ste da metnete jedno kanabe da mogu da sede dvoje, pa da se ne sedi toliko i razglaba oko jedne stolice u Ujedinjenim nacijama, kada se u stvari ništa drugo nije dogovorilo.
Jer, ako pričamo o ucenama Crne Gore, napraviću samo poređenje između Crne Gore i Južnobačkog okruga, gde moj Beočin spada. Ono što je isto između Crne Gore i Južnobačkog okruga jeste da i tamo i ovamo, uglavnom u i najvećem delu, žive časni i pošteni ljudi i to nije sporno. U svemu drugom Južnobački okrug je bolji i veći od Crne Gore. Jedino u čemu je lošiji je što je i ove, kao i ranijih godina, u Crnoj Gori rodilo bolje kamenje nego u Južnobačkom okrugu.
U svemu ovome gospodin Labus je pomenuo - pusto ostrvo. Mislim da bi bilo najbolje da su potpisnici seli na to pusto ostrvo i otplovili u istoriju, zato što sa njima nema budućnosti ovoj državi. Hvala lepo.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, a posle njega Ljubiša Maravić. Preostalo vreme poslaničke grupe Srpske radikalne stranke je sedam minuta. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao pripadnik srpskog naroda iz Srpske radikalne stranke ponosno nosim svoj krst i već decenijama trpim... (Žagor.) Milka, pa i Bora Dugić nekad skloni ono sviralče, osuši ga, a ti ne zatvaraš ta usta. I, već decenijama trpim teror proganjanja i beskrajna ponižavanja. Kome sam sve bio primoran da dokazujem da se ne bojim - komunističkom režimu, ustašama, mudžahedinima, šiptarskim teroristima, kapitalističkom svetu, socijalističkoj i novoj, nazovidemokratskoj, vlasti.
Mislio sam da sam proživeo dovoljno i da ništa lošije od onoga što sam doživeo ne može da mi se desi. Ako ništa, nadao sam se da ću, dok ne dočekam veliku Srbiju, živeti u miru u sadašnjoj srpskoj državi. Svestan sam, okupirali su srpske teritorije, ne misle lako da nam ih vrate, ne zaustavljaju se, traže još, ali sam mislio da će sudbina prethodne vlasti biti opomena novoj, pošto je videla da Srbi vlast kažnjavaju čak i za nedovoljnu brigu za državu ili da bar više niko iz Srbije neće pomagati okupatoru.
Naravno, i dok sam učestvovao u vlasti, koja je čuvala srpsku državu, bio sam svestan da će sve propasti ako na vlast dođu oni koji su, kao opozicija, podržavali NATO dok nas je tukao i Mila Đukanovića dok je otimao deo srpske države.
Ovu državu volim srcem, ali mi se 5. oktobra prevrtao stomak dok sam gledao kako demokratske snage puškama dolaze na vlast. Meni je tada bilo jasno da će se zebnja, nespokoj i plač useliti u većinu srpskih porodica, u neku pre, a u neku kasnije. Većini građana je jasno to danas i još uvek nije kasno.
Danas u Skupštini sede istaknuti predstavnici DOS-a i jedva čekaju da se rasprava završi da bi njihova većina ukinula Saveznu Republiku Jugoslaviju. Govorili su, slušao sam ih, u njihovim izlaganjima parepoznao sam stavove Brisela, Tel Aviva, Bona, Vašingtona, zavisi čiji je ko, i vrteo kroz glavu protekle godine, 12 godina našeg nestajanja.
Evo, predsednik Vlade ne može da se seti ko je zastupao Tel Aviv. Sve je isto, a sve drugo... znate ko je koga. Sve je isto. Sednice Vlade kojima prisustvuju strane diplomate, putujući cirkus na relaciji Beograd - Podgorica, koji su, tvrdite u ovoj žvrljotini, glavni gradovi država - članica, i farsa sa javnom raspravom, kao da DOS nas Srbe pita šta ćemo da radimo i kako ćemo to da uradimo.
Danas je u srpsku skupštinu Havijer Solana poslao ferman da dovrši ono što nije uspeo marta 1999. godine, kada je pritiskom na dugme na našu decu bacio desetine hiljada razornih raketa, uglavnom zabranjenih kada se ratuje protiv ljudskih bića. Ferman nam, kao izričito naređenje, poslednju opomenu, "Ä Il se skloni ilÄ mi se prikloni", čita i predstavlja jedna tužno-šarena grupa ljudi, skupljena po čudnim moralnim kriterijumima.
DOS zastupa američku doktrinu da je međunarodna zajednica sve ono što ima silu da sprovede svoju volju. Znači, NATO, SAD, međunarodna zajednica i Havijer Solana. Zato su čelnici DOS-a potpisali ovaj novi trojni pakt. Srbi, potpisnici prvog trojnog pakta, nisu upamćeni po dobru, a nisu se nešto ni naživeli. Za ovu današnju kapitulaciju odgovaraće i potpisnici i oni koji će glasati da se ovo prihvati.
DOS se, onakav kakav je bio 5. oktobra, silan, bezobziran, vredan 176 poslanika, zaklinjao na transparentnost: sve svoje poteze vući će pred građanima; građani će znati sve, učestvovati u kreiranju, donošenju, sprovođenju odluka. To nije bilo davno. Sada nas je predsednik Vlade, Zoran Đinđić, obavestio da su negde zaseli zaverenici, da su dobili napisani tekst od Havijera Solane, koji im je predat po principu - uzmi, ne smeš da ostaviš. Čak smo od gospodina Đinđića saznali da je predlog koji je doneo Solana bio predlog bez prava na amandmane: prihvatite ili ćete propasti; i tu ne možete ama baš ništa.
Da li nas laže Zoran Đinđić?
Miroljub Labus nam je rekao da uopšte nije bilo nikakvog Solaninog papira. Samo naša dva domaća, iz kojih je popuštanjem Srbije nastao papir koji imamo pred sobom. Da li nas laže Miroljub Labus, ili - ko nas više laže? I, kada smo već kod gospodina Labusa, zašto on prisustvuje sednicama Narodne skupštine? Kao predstavnik Solane? Liči mi na to, zato što je odmah po potpisivanju priznao da je protiv, nateran od kolega koje će ga podržati u predsedničkoj kampanji, a sada je došao nas da ubeđuje da i mi uradimo ono što je on uradio, da prihvatimo nešto za šta nismo ni mozgom ni dušom.
Ili je ovo, možda, predsednička kampanja gospodina Labusa. Čime ide u kampanju za predsednika Srbije? Ovaj papir bi mogao da bude samo inicijativa za promenu saveznog Ustava.
Nije predlog za promenu Ustava, nisu ga potpisali ovlašćeni predlagači, nije ga dvotrećinskom većinom usvojilo Veće građana Savezne skupštine i nema osnova da bude danas na raspravi u Narodnoj skupštini Republike Srbije, osim ako Skupština nema šta drugo da radi.
Ne može ishod današnjeg ili sutrašnjeg glasanja o papirčiću, koji još nije videlo Veće građana Savezne Republike, Savezne skupštine Savezne Republike Jugoslavije, da bude saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije, da se usvoji ustavna povelja, kako nazivate najviši pravni akt državne zajednice Srbije i Crne Gore. Nemoguće je. Narodna skupština mora da dobije kompletan predlog za promenu Ustava. U tekstu koji je već usvojilo dvotrećinskom većinom Veće građana Savezne skupštine Savezne Republike Jugoslavije. Ali, zašto da pričam o Ustavu koji nam ovde pravi i obrazlaže čovek koji je ukinuo Ustavni sud.
Znam šta hoću i šta neću. Neću državu koju složno nude Đinđić i Koštunica, Đukanović i Bulatović. Samo je strani diktat mogao da složi ljude koji se ni u čemu ne slažu, a složiće se da odnose u državi regulišemo kako nije niko u svetu. Mi prvi i najnapredniji, mi kao beli miševi. Neću državu koja treba za godinu dana da izgleda kao DOS-ovska Srbija, pocepana, prožeta kriminalom, posvađana. Neću državu u kojoj stranci ponovo pravo na samoopredeljenje priznaju republikama, a ne narodu. Neću državu u kojoj bih neprekidno strahovao od želje Crnogoraca da imaju nezavisnu državu. Neka oni strahuju. Dovoljno sam pročitao o krvavoj božićnoj pobuni 1915. godine...