Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić.

Dame i gospodo, dobili smo Predlog izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Mislim da ovakav predlog, od svega šest članova zakona, pokazuje u stvari odnos vlasti prema zdravstvu. Mislim da toliko lažnih obećanja, dezorganizacije i potcenjivačkog odnosa, koji vlast ima prema zdravstvu, u stvari pokazuje svu dubinu krize u kojoj se nalazi zdravstvo i mislim da to prelazi onaj prag izdržljivosti i tolerancije, kako profesionalne i intelektualne, da  samo strah koji vlast širi Srbijom može da spreči jednu opštu socijalnu pobunu. Još uvek je u ovoj situaciji strah jači od gladi, ali glad preti da nadjača taj strah i onda će se Srbijom širiti neminovni socijalni nemiri.
Situacija u zdravstvu je haotična i tragična, prema tome odnos vlasti pokazuje to što osam meseci nemamo ministra zdravstva. Ako nema ministra zdravstva, zbog čega onda postoje uopšte ovi drugi ministri, a da ne govorim o tome da ova vlada nije izašla sa jednim jasnim strateškim planom i pravcem ili transparentno objasnila u kakvoj se situaciji zdravstvo nalazi. Ljudi koji rade u zdravstvu znaju za nedostatak lekova, znaju kako je tragično gledati pacijenta koji sa najlon kesicom ulazi u operacioni blok, jer je morao da kupi povidon jonid, morao je da kupi rukavice, špriceve, kanile, igle, sve, da bi mogao da bude operisan i to svesno kršeći zakon, jer zakon to ne dozvoljava.
Ova vlada je u zdravstvu još više pogoršala jednu ukupno tešku situaciju. Pogoršala je što je to po svom uvela enormno velike cene lekova i došlo je do povećanja cena od 200 do 300 %, ne konsultujući nikog, a pogotovo što su neki lekovi daleko skuplji nego lekovi u Zapadnoj Evropi. Pore toga, ova vlada je prvi put uvela porez na lekove, što nikada do sada nije bilo i na taj način samim uvođenjem poreza, cena lekova je otišla za 20%.
Ono novo što je uradila Vlada da poboljša ovu situaciju u zdravstvu je da je od 300 lekova, koji su bili na pozitivnoj listi, 200 skinula i ostalo je svega 100 lekova. Prema tome, situacija je daleko komplikovanija i teža, da bi se sada sa šest članova zamazale oči zdravstvenim radnicima i priznalo da se ovde ne radi o reformskom zakonu, nego samo o usklađivanju ovog zakona sa Zakonom o radu. Međutim, bilo je dovoljno vremena da se pokuša da se definišu pravci i na koji način će se izvršiti reforme u zdravstvu, da se na neki način smanji ova haotičnost koja postoji u procesu privatizacije u zdravstvu, dok na drugoj strani dolazi do potpunog osiromašenja državnih ustanova.
Prvo je moralo da se krene sa osnivanjem lekarskih komora. Bez jedne takve organizacije, koja pre svega treba da bude stručna, depolitizovana, koja treba, sa jedne strane, da zaštiti interese zdravstvenih radnika, ali i pacijenata, da obezbedi sve pravce i stručna viđenja razvoja našeg zdravstva, da ukaže vlasti na stanje i da se bori protiv onoga što danas postoji, a to je praktično isključivanje zdravstva iz finansiranja, jer pacijenti sve kupuju i finansiraju. Znači, to je nešto što je neminovnost, a ova vlada očigledno o tome ne razmišlja.
Sledeće je uvođenje informacionog sistema radi povezivanja, snabdevanja, znanja što treba da pokaže novi razvojni pravac i metode usavršavanja u zdravstvu. Zatim, ono što je trebalo da bude sistem, to je sistem zakupa u zdravstvu. Privatizacija obezbeđuje da ljudi koji imaju pare kupuju strašno skupe aparate, grade operacione sale, a sve to ovo društvo već ima i sve je to ovo društvo već napravilo.
Dobrom organizacijom da se to postojeće što imamo u zdravstvu da u zakup onim ljudima koji su rešili da privatno počnu da se bave zdravstvenom zaštitom i na taj način obezbede dopunska sredstva za državne i društvene bolnice, mogao se iskoristiti postojeći kapacitet i zaraditi određena sredstva da se poboljša ukupan nivo zdravstvene zaštite.
Niko ne vodi računa i jednostavno sve se preliva tako da u privatnom zdravstvu svega ima, sve može da se pruži, samo se ne misli o tome da to privatno zdravstvo u ovoj državi može da koristi svega 5% stanovništva, toliko može da plati te usluge, a 95% svakako je naslonjeno na državno zdravstvo i niko se ne pita kakav nivo zdravstvene zaštite će ti ljudi imati. To je ono što je tragično u svemu ovome, a u ovom zakonu se ne dotiče, jednostavno se vodi briga o tome da li će biti dežurstvo ili smenski rad.
Ovaj koji je ovo pisao očigledno ne zna sistem funkcionisanja zdravstvene zaštite u našoj zemlji. Dežurstvo i prekovremeni rad su dve potpuno različite kategorije. Ovde pokušavaju da se izjednače. Dežurstvo je rad koji pre svega obezbeđuje permanenciju u zdravstvenoj zaštiti, a prekovremeni rad je nešto kao nužno zlo, što u datom momentu od strane zdravstvenih radnika mora da se obezbedi da bi se pružila zdravstvena zaštita. Znači, što je apsolutno nespojivo.
Nigde u svetu hirurgija ne funkcioniše na smenskom radu. Svako onaj ko zna šta je hirurgija i na koji način treba da se radi operacija, da su potrebna dva ili tri hirurga da bi se jedna operacija uradila, treba da zna da u bolnicama gde imamo pet, šest hirurga smenski rad je apsolutno nemoguće organizovati. Prema tome, desiće se svesno kršenje ovog zakona, jer nijedna bolnica u unutrašnjosti neće biti u stanju da obezbedi smenski rad od 10 sati prekovremenog rada, koji treba da se prelije u dežurstvo.
Da li je uopšte neko konsultovao ljude koji ovo znaju i da li je uopšte neko razmišljao o tome kako će se to na terenu odigravati. Uostalom, ako ste konsultovali nekoga na Zapadu, da dođu i da vam pišu te zakone, onda je trebalo da pitate kako je to na Zapadu urađeno. Nigde na Zapadu nema smenskog rada u hirurgiji, jer je to apsolutno nemoguće.
Drugo što je bitno, dežurstvo je rad koji je u svakom slučaju najjeftiniji i na ovaj način vi ćete toliko tanku zdravstvenu kasu još više opteretiti, jer ni ovo ne možete da platite. Vi, gospodo, imate situaciju da medicinske sestre sve više odlaze da rade u butike.
Pričate da ćete zapošljavati nove ljude da biste mogli da organizujete ovakvu službu, kako to ovaj zakon traži. Koga da zaposlite kada imate manjak izvršilaca i kako da obezbedite kada nijedna sestra neće da dođe da radi za 7.000 dinara? Da li ste se pitali kakve su to plate i da je raspon plata u zdravstvu 1:2,2. Takav raspon plata nije bio ni kod boljševika, ni u vreme Staljina. To je uravnilovka koja ne može da obezbedi ni razvoj, ni kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, nego može samo da uspori i ukoči sve ovo što danas imamo.
Prema tome, problemi su daleko složeniji, ali ono što je evidentno u ovoj vlasti, to je da ne postoji pravac, da ne postoji strategija, da ne postoji viđenje i predviđanje kako i u kom pravcu će to zdravstvo ići.
Imali ste, gospodo, dovoljno vremena i morali ste to da definišete. Ovog momenta je trebalo da izađete i da kažete - prvo uvodimo lekarsku komoru, a drugo imamo pravac kako ćemo regulisati odnos privatnog i društvenog zdravstva, kako ćemo iskoristiti kapacitete, kako ćemo uštedeti pare, kako ćemo obezbediti novac, sredstva za funkcionisanje zdravstva, kako ćemo popraviti organizaciju i obezbediti minimum zdravstvene zaštite.
Imali ste vremena da kažete da li ćemo ići na nivoe zdravstvenog osiguranja ili ćemo i dalje lažno pričati kako su svi osigurani, kako svi imaju pravo na zdravstveno osiguranje, a nikome ne obezbeđujete ništa. Svako, da bi se lečio, mora da kupi lekove, materijal, da plati bolničke dane, a i neku hranu da vuče od kuće. Prema tome, situacija je daleko komplikovanija i bojim se da ćete na ovaj način, kako razmišljate, zdravstvo ukopati tragično i da je ovo što se dešava samo pritisak određenog broja lekara, koji pokušavaju da obezbede dopunski rad, i ništa više.

Reč ima potpredsednik Vlade, gospodin Žarko Korać.

Govorim na samom kraju ove objedinjene opšte debate, ali ipak, nekoliko rečenica. Ja nisam pisao ove zakonske izmene, već je pisalo Ministarstvo zdravlja. U potpunosti uvažavam vašu želju i zahtev da postoji ministar zdravlja, i on je opravdan. Dakle, u tom smislu ja vas u potpunosti podržavam. Razlog što ministar zdravlja nije bio, što je prethodni dao ostavku, to je zato što je potrebno imati politički konsenzus oko ministra zdravlja, odnosno, predugo se čekalo da se vidi da li će naš koalicioni partner da uđe u Vladu i eventualno on sam da istakne ministra za mesto koje je ranije imao.
Dakle, to je glavni razlog, a ne, moram da vam kažem otvoreno, neko potcenjivanje ovog veoma značajnog segmenta društva. Dakle, u potpunosti smatram opravdanim vaše zahteve da postoji ministar zdravlja. Ja se nadam da će biti ovog meseca, ali ako nema ministra zdravlja, ima zamenika ministra zdravlja, ima pomoćnika ministra zdravlja i postoji Ministarstvo zdravlja, u kome radi veliki broj vaših kolega.
Ja bih vas molio da se ne stiče jedan utisak u javnosti da su neka neovlašćena lica pisala ove predloge. Pisale su vaše kolege. Dakle, vaše primedbe, vaše kritike, odbacivanje, to je u redu iz političkih, profesionalnih i drugih razloga, ali ovo je urađeno u Ministarstvu zdravlja od strane vaših kolega.
Što se tiče druge primedbe koja se ovde isticala, ja bih samo rekao da se zakoni o komorama, o zdravstvenoj zaštiti, o zdravstvenom osiguranju rade, da postoji veći broj predloga. Neki su bili u javnosti i u delu javne debate. Ukoliko neko želi da ovu raspravu iskoristi da otvori te teme, ja to uvažavam, ali bih samo rekao, dao bih informaciju i vama i javnosti, da se ove godine ti zakoni rade. Ti zakoni će biti predočeni javnosti, biće prilika i pre nego što vama dođe, kao poslanicima, koji dajete konačnu reč, da javnost kaže nešto o tome.
Radi se o izuzetno javnim oblastima. Molim vas, svaki zdravstveni radnik u ovoj sali odlično zna, i drugi koji su ikada koristili zdravstvene usluge, a to su praktično svi građani, da brzopleta rešenja, nagla rešenja i radikalizam nikakvo dobro u ovoj oblasti nikome neće doneti, s obzirom na opšte stanje.
Treće, bilo bi dobro da oni koji kritikuju kako izgleda sistem zdravstvene zaštite, a imali su odgovornost za to kako je on ranije urušen, pokažu neku dozu samokritike i da ne zaborave da nismo mi stvorili ovaj sistem, nego smo ga svi ovde nasledili, ali neko, bogami, ima odgovornost zašto on danas ovako izgleda, a drugi, ako mogu tako da kažem, nemaju direktnu ili imaju mnogo manju odgovornost.
Prema tome, nemojmo sa takvom lakoćom govoriti o urušenom sistemu zdravstvene zaštite, a da onda niko od onih ko je odgovoran ovde ne odgovori - a zašto taj sistem tako izgleda?
I konačno, ja sam ovde ovlašćeni predlagač od strane Vlade i predsednik Odbora za javne službe. Tačno je da ja nisam lekar, ali se čuvajte logike da o zdravstvu mogu govoriti samo lekari ili eventualno zdravstveni radnici. Po toj logici, ni poslanici u ovoj skupštini ne bi trebalo uopšte da glasaju kad je ova tema, nego samo lekari.
Dakle, naravno da ne treba tako. Prema tome, u ovoj skupštini mi vodimo jednu javnu debatu, u kojoj sigurno vodeću reč imaju ljudi koji rade u zdravstvu, lekari i ostali zdravstveni radnici, i to u potpunosti uvažavam. Ali, dozvolite i svima ostalima, i korisnicima, pa i saradnicima u zdravstvenoj zaštiti, da takođe nešto kažu, jer, kao što znate, zdravstvo je nešto što se tiče apsolutno svih građana ove zemlje, naravno, najviše zdravstvenih radnika kojima je to životna profesija, koji u njoj rade, ali i svih ostalih.
Čuvajte se te logike da o zdravstvu mogu da razgovaraju isključivo zdravstveni radnici i niko drugi. To je sve što želim da kažem, uz potpuno uvažavanje da je glas zdravstvenih radnika najvažniji. To nije uopšte sporno, ali i drugi ljudi i te kako o tome treba nešto da kažu.
Ja ću reći da su oko izrade ovih dopuna (i s tim završavam) konsultovana dva ministarstva - to su Ministarstvo za finansije, jer kao što znate, mi imamo finansijsko ograničenje šta se u zdravstvu može platiti, i to vrlo teško, naravno Ministarstvo za rad, pošto je ovo usklađivanje sa Zakonom o radu, što su kolege, koje su zaista korektno govorile pre mene, već istakle.
Drugim rečima, Zakon o radu, koji je važeći zakon (važi od decembra meseca prošle godine) obavezuje Vladu Srbije, odnosno Ministarstvo zdravlja, da usaglasi ovu oblast sa Zakonom o radu. Hvala vam lepo.

Reč ima narodni poslanik Mihajlo Jagodić.       

Poštovano predsedništvo, poštovane koleginice i kolege, ja bih nastavio ono što sam počeo u prvom javljanju. Nešto bih rekao o sebi. Prvo, ja sam kompetentan da odgovorim potpredsedniku Vlade, jer sam radio 15 godina u državnom sektoru i 7-8 godina u privatnom sektoru zdravstva i sigurno mogu govoriti o zdravstvu i sa jedne i sa druge strane.
Sigurno da privatizacija u zdravstvu i privatni sektor u zdravstvu čeka da mu se reguliše status i da dođe na pravo mesto koje mu pripada. Znači, on mora da bude konkurencija državnom sektoru. I, sigurno da sam kompetentan kao osoba da kažem i sa jedne i sa druge strane.
Ja bih prvo nešto rekao o pojmu dežurstva. Ovde su mnoge kolege pričale o tome i mislim da je to glavni kamen spoticanja u svemu ovome što ste nam predložili. Znači, nikako ne možemo u malim sredinama, kao što je Knjaževac, Zaječar (ja dolazim iz Zaječara), da pokrijemo tako kvalitetnim i stručnim ljudima dežurstvo, jer ste ovde rekli da bude 10 sati, a to je nemoguće.
Znači, mojim kolegama dežurstvo dolazi svaki četvrti dan, svaki peti dan, negde čak i na treći dan dežuraju. Zdravstveni centri u provinciji su pokušali da to reše slobodnim danima, pa su onaj deo od dva sata popodne do deset sati uveče rešili davanjem slobodnih dana, a noćnu smenu su plaćali. Ali, to je bilo vrlo teško, jer ima ljudi koji imaju nakupljenih po 50, 70, 100 slobodnih dana, a nikada ne mogu to da iskoriste.
A drugo, kolege koje hoće da napuste svoje dežurstvo, npr. da posle završetka dežurstva napuste ustanovu, ne mogu, jer ih čeka velika ambulanta. Znači, moraju da usluže tamo 20, 30, pa i 40 pacijenata, koji ih čekaju posle napornog dežurstva.
Sigurno da su to veliki problemi ; dežurstvo mora da se reši posebno, van svih ovih pusula koje su ovde napisane. Da li će to da bude putem nekog ugovora za državni sektor, ili će posebnim kolektivnim ugovorom ili nečim drugim biti regulisano, izdvojeno kao neki poseban pojam, koji će posebno i da se plati i posebno da se uvažava? Onda bi dobili veći kvalitet rada na dežurstvu i ljudi bi bili motivisaniji da rade i da budu, da tako kažem, celi na tom poslu. Jer, znate, sada dolazi do toga u malim sredinama da ko god može on izbegne dežurstvo, znate. Ili kaže radi četiri sata, znači, invalid je druge kategorije, ili je na neki način već doajen, pa kaže - čekajte, hajde neka rade mlađi.
A ovako, uz bolje uvažavanje tog pojma dežurstva i samim tim bolje plaćanje, ljudi bi se radije odlučivali da izađu i da dežuraju, jer je dežurstvo vrlo značajno, naročito u urgentnim odeljenjima, gde dolaze ljudi, pa im je to lutrija - kod koga će da dođu građani. Znate, mogu da dođu kod vrhunskog specijaliste, a mogu da dođu i kod nekog specijaliste koji i nije baš tako vrhunski, što može da bude na neki način vrlo... (Žagor.) Nisu svi isti, po kvalitetu su različiti.
Zato mislim da bi trebalo i u okviru dežurstva podeliti lekare po specijalnostima, pa da budu više uvažavani oni lekari koji imaju više posla na dežurstvu. Na primer, hirurzi, internisti, kardiolozi, neuropsihijatri koji primaju akutne slučajeve, da budu na neki način obeleženi u pozitivnom smislu, da su značajniji i da imaju veći lični dohodak ili platu.
U svakom slučaju, tu je veliki nesklad, znate. Ljudi sada na dežurstva gledaju kao na neki namet, a trebalo bi da bude drugačije, da budu zadovoljni kad idu na dežurstvo.
Što se tiče volonterskog rada, tu postoje razne nesuglasice i razne nejasnoće, naročito kada je u pitanju pripravnički staž. U stvari, to je sve u redu, ali kod volonterske specijalizacije ima dosta nejasnih stvari, pa dolazi do problema, posebno u manjim sredinama, da ljudi koji nisu zadovoljni, dobiju specijalizaciju koju žele i krenu da upisuju volontersku specijalizaciju i onda dođu na red da se zaposle na tom mestu, na tom odeljenju, pre nego ljudi koji to poštuju neka pravila igre. Zbog toga mislim da bi to trebalo jasnije definisati u okviru volonterskih specijalizacija.
Posebna priča je dopunski rad u zdravstvu. Novi Zakon o radu ne poznaje na pravi način dopunski rad, iako ga daje u članu 82. po kome bi mogao čovek da radi dopunski, odnosno moglo bi tako da se kaže. Sigurno da tu dolazi do uvođenja termina - ugovor o radu, koji je već uveden 1996. godine, gde možemo da uvedemo i konkurenciju u radu zdravstva. Konkurencija u zdravstvu može da bude dobra, posebno konkurencija između privatnog i državnog sektora.
Ali, mi ovde uvodimo konkurenciju koju stvara čovek koji izlazi iz državnog sektora i prelazi u privatni sektor. U samom Zakonu o radu imamo neku vrstu zabrane kroz član 93. gde se limitira ta mogućnost, jednu vrstu zabrane konkurencije, što mora bolje da se definiše. Sigurno je ovo limitiranje mogućnosti da se radi dopunski četiri sata teško kontrolisati, jer ljudi koji se zaposle i izađu, bilo kod privatnika ili u neku drugu državnu instituciju, da rade, teško je kontrolisati da to bude baš četiri sata. Zbog toga je taj limit vrlo problematičan.
Sigurno je problematično i to što se limitira da vrhunski stručnjak može da se zaposli samo kod jednog poslodavca. Limitira mu se mogućnost da može da radi kod sebe samog. Po Zakonu o radu ne može da radi kod sebe samog, ali znam u svojoj sredini, a i u drugim sredinama, da se zdravstveni radnici teško odlučuju da napuste svoj zdravstveni centar i sramežljivo pripremaju prostorije za ambulante, i možda im treba omogućiti da se osmele da uđu u privatni sektor.
Tako bismo posredno radili na tome da ojačamo privatni sektor, koji bi mogao u nekim trenucima da konkuriše našem državnom sektoru. Jer, državni sektor, kakav je sada, nema konkurenciju i zbog toga je on nedovoljno efikasan. On mora da dobije konkurenciju da bi bio bolji i efikasniji. Ovako se ponaša dosta uljuljkano.
Znate, kao privatnik razmišljam da li ću primiti neku sestru na rad. A, državni sektor vrlo lako prima kadrove, sestre, bolničare, spremačice, šofere, vodoinstalatere, komercijaliste, razne profesije i naši zdravstveni centri u državnoj svojini su prebukirani. Tako, imaćemo velike probleme kad počnemo o tome da razgovaramo i da na tome radimo. Tu reformu moramo što pre da uradimo, a bez ministra smo sedam meseci. Reformski zakoni su neophodni, jer će zdravstvo da se urušava sve dublje i dublje.

Reč ima narodni poslanik Milan Stanković, a posle njega narodni poslanik Arsen Kurjački.

Poštovano predsedništvo, gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je i potpredsednik Republičke vlade kazao, pred nama su dva predloga zakona - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i o zdravstvenom osiguranju.

Svakako da se ovde ne radi o reformskim zakonima i to se vidi iz ovih predloga. Nije potrebno govoriti da je zdravlje najvažnije za sve nas, pa i za društvo u celini. Od toga zavisi ne samo lična sreća, već možemo, ako bismo to stavili na papir i izračunali, da konstatujemo, zdravlje nacije, odnosno praktično i njeno materijalno blagostanje.

Nažalost, ovoj vladi zdravlje građana je na poslednjem mestu. Podsetiću vas da je osnovni moto ove vlade bila reforma i donošenje reformskih zakona, kojima bi trebalo da se urede oblasti za koje se ovi zakoni donose, i koji bi trebalo praktično da dovedu do prosperiteta u tim oblastima. Ako se radi o reformskim zakonima u oblasti zdravlja, to je trebalo da dovede i do unapređenja čitave oblasti zdravstva, koja je vrlo osetljivo pitanje za svako društvo, o čemu su pričale moje kolege, prethodni govornici.

Većina građana je, svakako, videla da to nije baš tako kako je Vlada želela da prikaže, a svoj odnos prema ovoj oblasti, prema oblasti zdravstva, Vlada je pokazala prethodnih godinu dana kroz dve stvari. Prvo, ako je Vlada dobronamerna i iskrena i ako je htela da pokaže brigu za zdravlje građana, trebalo je da zakoni iz oblasti zdravlja budu na sednici Narodne skupštine među prvima, a ne među poslednjima, kao što se to dešava sada, što svi možemo da vidimo.

S druge strane, drugi pokazatelj odnosa Vlade prema zdravlju nacije je i činjenica da mi već mesecima nemamo ministra zdravlja. Možda ministar i nije najvažniji u celoj priči, ali nepostojanje ministra je dobar pokazatelj odnosa Vlade prema ovoj oblasti.

Umesto svega ovoga jedino čime se Vlada bavila prethodnih meseci su personalna pitanja, kao da je sada građanima mnogo lakše zbog tih personalnih pitanja. Vladi je od unapređenja najosetljivije oblasti, a to je oblast zdravstvene zaštite, bilo važnije da promeni sudije i tužioce, da predloži zakon, npr. o kulturnim dobrima, da menja direktore u zdravstvenim ustanovama.

Umesto toga, pred nama su dva predloga zakona - o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o zdravstvenom osiguranju, a nikako se ne radi o reformskim zakonima. Ove izmene koje su predložene ne samo da su nepovoljne za većinu građana, već su nepovoljne i za zaposlene u zdravstvu.

Prva primedba se odnosi na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, i primedbe s moje strane, odnosno od strane poslaničke grupe SPS-a, su slične ili gotovo identične sa primedbama kolega koji su govorili pre mene. Jedno se odnosi na pitanje dežurstva i prekovremenog rada, jer, praktično, predlagač je ovde pokušao da izjednači prekovremeni rad i dežurstvo. Ja bih pomenuo jednu treću kategoriju koju Vlada nije pomenula niti uvrstila u ovaj predlog zakona, a to je takozvana pripravnost koja je i te kako poznata u zdravstvenim ustanovama.

Moje kolege su pokušale da objasne šta je to prekovremeni rad; zaista ne znam da li neko ne želi ili ne može da shvati šta je prekovremeni rad, ali ja mislim da je to potpuno jasno - rad koji se obavi posle završetka redovnog radnog vremena, je praktično prekovremeni rad. Znači, ako je neko započeo svoj rad ujutro u 07,00 sati i završio ga u 15,00 časova popodne, a mora da nastavi rad i posle tog vremena, onda se to zove prekovremeni rad.

Što se tiče dežurstva, što su i moji prethodnici pokušali da objasne, radi se o jednoj posebnoj kategoriji rada koja se obavlja u zdravstvenim ustanovama i koja se praktično obavlja ne samo u noćnim časovima, nego i u popodnevnim časovima. Poznato je da u popodnevnim i noćnim časovima u zdravstvenim ustanovama, naročito stacionarnog tipa, ostaje mnogo manji broj lekara i ostalih zdravstvenih radnika koji moraju praktično da obavljaju isti obim posla kao i u toku prepodnevnog rada kada je većina zaposlenih prisutna.

Ono što sam još pomenuo, to je takozvana pripravnost (to je posebna kategorija i treća kategorija koju Vlada ovde nije pomenula), a to je kada je neko obavezan da bude dostupan za određeno vreme zdravstvenoj ustanovi, što bi, naravno, trebalo zdravstvena ustanova posebno da plati.

Sa druge strane, u istom članu Predloga zakona daje se mogućnost da zdravstveni radnici rade u smenama. Zamislite samo šta će se desiti sa pacijentom koga zbog smenskog rada leči više lekara na potpuno različite načine.

Što se tiče zakona o zdravstvenom osiguranju, rečeno je i to, što je apsolutno tačno, da su ove izmene potrebne zbog usklađivanja bruto principa obračuna zarada, kao i usklađivanja sa Zakonom o radu.

Poslanička grupa SPS-a je glasala protiv Zakona o radu, te će zato glasati i protiv ovog predloga zakona, jer je Zakon o radu, kao i ovaj zakon, nepovoljniji za građane Srbije od prethodnih zakona.

Mi smatramo da je mnogo veća, odnosno Jedan od razloga zbog kojih ćemo glasati protiv ovog zakona o zdravstvenom osiguranju pored ostalih članova je i član 10, kojim je predviđeno da se iz sredstava zavoda naknada isplaćuje u sledećim slučajevima - povreda na radu i profesionalna bolest, dobrovoljno davanje tkiva i organa i održavanje trudnoće. Mi smatramo da bi trebalo uvrstiti i četvrtu kategoriju, a to je nega deteta, bez obzira što je to već uvršćeno u druge zakone, zbog toga što je mnogo veća sigurnost po roditelje i po to bolesno dete da se naknada u iznosu od 100% uplaćuje iz Republičkog zavoda, a ne da se to prebacuje na lokalnu samoupravu, jer u tom slučaju pitanje je da li će lokalna samouprava imati dovoljno sredstava za ovu nadoknadu.

Iz svih ovih razloga mi ćemo glasati protiv ova dva predloga zakona - i protiv Predloga zakona o zdravstvenoj zaštiti, i protiv Predloga zakona o zdravstvenom osiguranju. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem. Reč ima predsednik poslaničke grupe DOS, narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušao bih u ovu našu raspravu koja je, bar po mom mišljenju, otišla dosta izvan okvira u kojem bi trebalo da se kreće, da unesem neki red. Dakle, danas ne razgovaramo o reformi srpskog zdravstva, koja se sasvim sigurno mora sprovesti i koja se objektivno nije mogla sprovesti za samo godinu dana jer ne postoji nijedna država u tranziciji koja je sprovela tu reformu za 365 dana. Govorimo o usaglašavanju ovog segmenta zakonodavstva sa radnim zakonodavstvom, dakle o nečemu što bi trebalo da predstavlja stavljanje znaka jednakosti između zakona o zdravstvenom osiguranju, odnosno zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o radu.        Oni koji se suprotstavljaju ovakvoj vrsti inicijative zapravo podržavaju "bezakonje" koje je proisteklo iz činjenice da dva zakona nisu usaglašena.
Mislim da svi koji su do sada govorili kritički o ovim zakonima, posmatrajući ih pre svega kroz njihove reformske kontekste, zaboravljaju činjenicu da niko ovim nije ni pokušao da reformiše srpsko zdravstvo.
Kada govorimo o stanju srpskog zdravstva, mislim da ne govorimo o SPS-u, o SRS-u, o DS-u, o DSS-u, govorimo o društvu koje ima pravo da se leči i u tim situacijama ima pravo da ne istura u prvi plan partijski ili politički kontekst.
Dakle, mi govorimo o problemu koji je jedan od najozbiljnijih i najdubljih, problemu koji ne može biti rešen ovakvom vrstom inicijative o kojoj danas razgovaramo. Kada se upire prstom u ovu vladu i traže njeni rezultati, ne može se zanemariti činjenica koja zapravo ovu vladu predstavlja Vladom koja je kao svoj prioritet istakla reformu zdravstva i koja je tu reformu započela, pre svega kroz personalnu, dakle kadrovsku obnovu, i potom kroz zakonsku obnovu koja u izvesnoj meri kasni, pre svega zbog političkih problema koji su proistekli unutar naše koalicije i koji ne mogu imati opravdanja, ali koji su takođe realni.
Dakle, nasledili smo srpsko zdravstvo koje je imalo dug od dve milijarde maraka. Jednu petinu našeg društvenog proizvoda Fond za zdravstveno osiguranje je nasledio kao minus. Nasledili smo srpsko zdravstvo koje, proporcionalno onome što je uloženo u prethodnoj deceniji, počiva na tehnološkoj opremljenosti zastareloj četvrtinu veka; 25 godina tehnološki zaostajemo u ovom trenutku u najisturenijim segmentima našeg zdravstva za svetom.
Ako vam tako nešto nije jasno kroz ovakav jezik brojki, pogledajte na šta liči Institut za onkologiju, pogledajte na šta liči Tiršova, pogledajte na šta liče domovi zdravlja, na šta liči Prva hirurška, Klinički centar i pogledajte odnos zaposlenih i rezultate njihovog rada.
Mislim da ovde možemo da razgovaramo o konkretnim činjenicama i bilo bi dobro da se usmerimo na to, dakle da razgovaramo o dopunskom radu, o prekovremenom radu i radu u smenama. Ona argumentacija kojom se ruši sistem rada u smenama nije prihvatljiva i nije održiva. Tačno je da takvog primera nema u Evropi, ali nema ni takve situacije u Evropi, kakva je ova sa kojom se mi danas suočavamo.
Koliko košta prekovremeni rad ovu državu, a koliko košta rad u smenama? I, da li svi oni koji svakog prvog primaju platu tu platu zarađuju kroz isti rad? To neko može zvati uravnilovkom, ali je to naša situacija koju smo pokušali da otklonimo, između ostalog i onom uredbom koja nije imala puno efekata i koja je u svojoj postavci bila pogrešna jer je praktično izjednačila neke vrste rada koje same po sebi nemaju nikakvih dodirnih tačaka.
Dakle, smenski rad je nešto što se mora podržati. Situacija je takva da mi nemamo sredstva za prekovremeni rad. Najbolje lekari među sobom znaju ko koliko od njih radi i te razlike su velike, ali su te razlike praktično anulirane svakog prvog u mesecu kada za svoj rad prime platu. Vi imate lekare koji operišu po 12 sati dnevno, ali su oni presedani u svojim sredinama i njih nema puno.
Mi jednom moramo staviti tačku na takvu vrstu ponašanja i potom ući u reformu koja će ispraviti sve one nelogičnosti koje ponajviše plaćaju građani i lekari koji su dužni da se staraju o našem društvu i tom njegovom segmentu. Mislim da je ideja dopunskog rada nešto što svaki lekar treba da podrži i nisam prepoznao nikakav racionalni argument u kritici ove vrste izmene koju su izrekli moji prethodnici sa ove govornice.
Dakle, dopunski rad je legalizovanje aktivnosti lekara u onim situacijama u kojima on mimo svog radnog mesta može da se angažuje u nekoj drugoj bolnici, u nekoj drugoj zdravstvenoj ustanovi, bez obzira da li je reč o društvenom ili privatnom sektoru.
Što se tiče ugovora o volonterskom radu, odnosno ugovora o dopunskom radu, to je samo pravo regulisanja nečega što je i do sada postojalo u našem životu i nečega što je, zbog toga što nije bilo pravno regulisano, proizvodilo mnoge nelogičnosti i opterećivalo one koji se na ovakav način tretiraju.
Klauzula o prekovremenom radu postoji. Niko ne isključuje mogućnost prekovremenog rada, ali se limitira vreme tog prekovremenog rada i utvrđuju okolnosti pod kojima se može prekovremeno raditi.
Mislim da možemo razgovarati i o nekim pogrešnim, odnosno lošim posledicama koje prate smensko organizovanje rada u zdravstvenim ustanovama, u onim situacijama u kojima je reč o malim zdravstvenim ustanovama ili u kojima dolazi do neravnopravnosti pacijenata, s obzirom da nisu došli u pravu smenu kod lekara. Zato vas ja pozivam da se vratimo korak unazad i da pogledamo kako je organizovan sistem osnovne zdravstvene zaštite. Tamo postoje smene, pa kada vodite svoje dete kod pedijatra, vi pratite da li taj lekar radi ponedeljkom pre podne ili radi popodne. Kada odlazite kod lekara opšte prakse, vi pratite da li onaj lekar koji vas leči godinama, koji ima vaš zdravstveni karton i koji vas poznaje upravo onako kako je potrebno da vas poznaje lekar da bi mogao pažljivo da uradi taj posao, radi pre ili po podne.
Taj sistem će se preneti i na onaj segment zdravstva koji je do sada ostao mimo takve vrste radnog angažovanja. Ali, to nije ničiji hir. To je naša potreba. Oni koji misle da to nije realno neka kažu gde se nalaze sredstva u budžetu Republike Srbije kojima se može plaćati prekovremeni rad i kojima se može tolerisati nešto što u svetu ne postoji. Radni dan lekara u Evropskoj uniji počinje u 9,00 časova, a prestaje u 18,00. Radni dan našeg lekara počinje u 7,00 časova, a prestaje u 14,00 popodne. Mi dopunski, odnosno prekovremeni rad zapravo pokrivamo od 14,00 do 7,00 časova narednog dana. To ova država ne može da plati. Bolje je pošteno reći ljudima nego ih gurati u neki posao iz koga se posle izlazi sa minusom od dve milijarde ili sa uništenim bolnicama.
Ova vlada i ova poslanička grupa pažljivo nastupa u segmentu zdravstvenog osiguranja, u segmentu zdravstvene zaštite, pažljivo nastupa u reformi zdravstva. Žao nam je što je ona politizacijom ometena, ali mislim da nemamo u ovom trenutku drugačiji izbor od onog kojem pribegavamo, uz obavezu da ministar zdravlja, koji će biti izabran nakon izmena Zakona o ministarstvima, nadoknadi sa svojim zaposlenima sve ono što nije urađeno u periodu od septembra meseca, pa do danas.
Dakle, ovi primeri koji su izneti su neodrživi. Citiranje roka u kome se mora obaviti operacija, vremena koliko operacija traje, podsećanje da porođaj traje 12 sati, nešto je što je potpuna besmislica. Mislim da bismo mogli da doprinesemo kvalitetnom rešavanju ovog problema ako bismo partijske knjižice bar u ovoj situaciji ostavili u džepu od svog sakoa ili u tašnici, torbi, ukoliko je reč o nekim našim gospođama ili gospođicama, koleginicama. U svakom slučaju, podržaćemo ovaj zakon. Oni koji misle da ga ne treba podržati konfrontiraju zdravstvo sa Zakonom o radu i time podržavaju bezakonje.