Poštovani narodni poslanici, gospodin ministar prosvete danas nas je doveo u malo neobičnu situaciju. Mi, naime, usvajamo nov zakon iz 1992. godine; usvajamo ga 2002. godine, sa nadom da ćemo, kako rekoste, ući u istoriju ovim činom. To je moguće, ali se nadam da će istorija ipak zažmuriti pred ovim postmodernističkim shvatanjem vremena, gde se u ciklusima vraća isto. No, šalu na stranu.
Ovim zakonom, kako sam razumeo, hteli ste da postignete tri cilja. Prvo, da iz upotrebe - iz pravnog prometa, kako se to kaže - isključite sada važeći zakon iz 1998. godine. Drugo, da pokažete da je srpski obrazovni sistem pozitivno orijentisan prema duhu Bolonjskog procesa, da je otvoren prema tom procesu i da je voljan da se u njega uključi. Treće, da pokušate da sadašnje stanje na univerzitetu stabilizujete, da neke negativne pojave sprečite, a da neke pozitivne trendove koliko je to moguće podržite.
Što se tiče prvog cilja, vi ćete naravno u potpunosti uspeti. Zakon iz 1998. godine je, zaista, najgori zakon o univerzitetu koji je donet u Srbiji. Od zakona iz 1905. pa sve do 1998. godine vlast se nije direktno mešala u izbor nastavnog kadra ni u izbor univerzitetske uprave.
Godine 1905. Beogradski univerzitet je definisan kao najviše "samoupravno telo za visoko školovanje i obdelavanje nauka". Čak je i u doba komunizma ostao privid da ljudi na univerzitetu sami biraju upravu. Naime, komunisti su perfidno, preko svojih partijskih ćelija, kontrolisali te uprave, ali nisu u zakon uveli da upravu direktno bira i postavlja Vlada i da Vlada ima direktan uticaj na izbor nastavnog kadra. To je, zaista, jedan iskorak, i ispad, ipak bih rekao ispad, iz naše tradicije i udaljavanje od nekih modernih tendencija koje su sada aktuelne.
Dobro, ništa drugo o zakonu iz 1998. ne bih hteo da kažem, osim ovo što ste rekli i vi. Taj zakon nije ukinuo slobodu istraživanja, nego je samo upravu podveo pod finansijera, odnosno osnivača, dakle pod Vladu. To se sa univerzitetom nikada nije radilo, i ne treba da se radi i neće se očigledno više ni raditi.
Sada ste vi ovim zakonom vratili da upravne organe univerziteta biraju ljudi na univerzitetu, umesto da ih imenuje Vlada. Time ste omogućili u izvesnom stepenu vaspostavljanje delimično narušene autonomije. Da li su vaša rešenja dobra ili nisu, o tome sada nećemo raspravljati. Mislim da će i ovo rešenje koje ste sada ponudili, sa Savetom i sa Većem, u sledećem zakonu biti izmenjeno.
Pretpostavljam da će, budemo li išli u pravcu Bolonjskog procesa, celokupna uprava na univerzitetu morati da pripada samo ljudima sa univerziteta. Bolonjska konvencija između ostalog preporučuje i sledeće: Vlada i univerzitet su dužni da obezbede potpunu slobodu rada i istraživanja na univerzitetu, da zaštite samostalnost univerziteta od bilo kog političkog autoriteta, a što je vrlo bitno, i od bilo koje ekonomske sile. Dakle, dužnost Vlade nije ništa drugo nego da štiti univerzitet i njegovu slobodu, ali to ne znači da nema pravo da ga finansira. Ima ne samo pravo, nego i dužnost da ga finansira, ali se time i tu završava upliv i uticaj države na univerzitet.
Uzgred rečeno, da li ste razmišljali da umesto Veća stručno telo univerziteta nazovete Senatom. Evo zašto. Istu funkciju ima, ali Veće fakulteta i Veće univerziteta nose ista imena. U Zakonu Republike Srpske na fakultetu je veće, a univerzitet ima Senat. Crna Gora ima Senat. Mnoge države imaju Senat. Mi smo imali Senat univerziteta do 1945. godine. To je tradicija koja govori da je autonomija fakulteta izvedena, izvodi se iz autonomije univerziteta, pa je prema tome stručni organ univerziteta čak i imenom na određen način odvojen i nadređen stručnom organu fakulteta. O tome će biti vremena da razmišljate kada budete pisali novi zakon.
Što se tiče ovog drugog i najvažnijeg zadatka koji ste sebi postavili: da pokažete da smo pozitivno orijentisani prema Bolonjskom procesu, tu ste, čini mi se, imali nešto manje uspeha. Imali ste, međutim, dobar rezultat u jednom vašem amandmanu. Ma koliko izgledalo neobično da Vlada podnosi amandmane na svoj zakon u samom toku usvajanja, najbolji član ovog zakona je član 25. sa amandmanom koji ste podneli. Naime, u članu 25. Vlada se setila da Bolonjski proces pretpostavlja dva ciklusa studija, dodiplomski i diplomski i da okvirno određuje koliko traju ti ciklusi.
Mi sada imamo novinu da će od dana stupanja na snagu ovog zakona osnovni studij moći da traje od 6 do 12 semestara. To je vrlo značajno jer se time uključujemo i time smo kompatibilni sa evropskim reformskim procesima. Uostalom, tako je i u zakonu Republike Srpske. Sve zemlje u okruženju imaju osnovni studij koji može da traje od tri do šest godina. Naravno, to će angažovati fakultete da prilagode programe.
Nije isti program za četvorogodišnji i za trogodišnji studij. Moraće da prilagode program - imajući na umu ta dva ciklusa studija, osnovni i postdiplomski, odnosno dodiplomski i diplomski - pa će jedan blago iznijansiran program dobiti studenti koji će posle tri, četiri, pet godina hteti da idu na tržište rada, i oni koji će posle četiri, pet godina hteti da idu na ovaj drugi ciklus, odnosno na magistarski ili na doktorski studij.
Na jednom mestu ste pomenuli da se znanje ne mora više ocenjivati samo brojčano, nego i bodovima, ali je ostala nerazređena ta mogućnost. Pretpostavljam da će fakulteti razumeti koju im šansu to nudi i da će početi da primenjuju sistem bodovanja, jer je on na neki način bolji od sistema brojčanog ocenjivanja.
Ono gde niste uspeli, to je da studentima ponudite širu slobodu u izborima predmeta. Vi ovde nigde ne predviđate fakultativne predmete.Osnovni program sadrži opšte predmete, stručne predmete i fakultativne. Univerzitet je dužan da svojim studentima ponudi koherentna znanja, ali univerzitet je takođe dužan da poštuje slobodu studenata da biraju određene predmete. Čini mi se da je univerzitet takođe dužan da studentima obezbedi u svakom semestru po dva jednosemestralna predmeta, jer su jednosemestralni predmeti jako dobri da zadovolje radoznalost studenata, da ih podstaknu na neka istraživanja, da im omoguće proširivanje opšteg kulturnog horizonta. Naravno, vi niste sprečili fakultete da ovo uvode, ali niste im dali dovoljan podsticaj.
Ovim zakonom će delimično, manje ili više, biti zadovoljni profesori. Najmanje razloga da budu zadovoljni imaju studenti, jer njihova sloboda - a univerzitet je dužan da poštuje njihovu slobodu, isto kao što je država dužna da poštuje slobodu univerziteta - nije ovim zakonom obezbeđena. Ponavljam, nije im omogućeno više izbora, nije im omogućeno da stiču zvanja i znanja koja su potpuno ekvivalentna sa zvanjima i znanjima drugih univerziteta.
Vi niste zabranili, naprotiv, predvideli ste da na fakultete mogu da dolaze gostujući profesori, jer pokretljivost profesora i pokretljivost studenata je takođe nešto što je izuzetno bitno za univerzitet. Tamo gde se profesori i studenti stacioniraju na jedno mesto, pa ne komuniciraju stvaralački ni u okviru jednog fakulteta i jednog univerziteta, a kamoli sa drugim univerzitetima, dolazi do birokratizacije, dolazi do entropije radoznalosti, u jednu reč, do okoštavanja univerziteta.
Na kraju, moram da kažem ono što je, po mom mišljenju, najgore u vašem zakonu. Najgore nije to što niste studentima obezbedili slobodu, nego ona dva člana gde ste im slobodu ograničili. Član 4. koji zabranjuje studentima da se politički i verski organizuju, bez sumnje je ograničenje studentskih sloboda. Ko ima pravo da studentima zabrani da imaju političku svest. Koji zakon može da zabrani studentima da sutra ili danas, kao što su i juče, izađu na ulicu sa političkim zahtevima. Ne može se stavljati slobodnim ljudima ta vrsta ograničenja. Ne može im se ograničavati ni sloboda verskog izjašnjavanja i verskog delovanja, jer to spada u deo intelektualnih sloboda.
Član 41. predviđa da student koji ne ispuni određene predispitne obaveze ne može da sluša predavanja u sledećem semestru. To je takođe, čini mi se, potpuno anahrono. Anahrono je zato što su univerzitetska predavanja uvek bila slobodna. Vežbe, konsultacije - to može biti zatvoreno za određen krug studenata. Student koji se upisao na Beogradski univerzitet ima pravo da pohađa predavanja na bilo kom fakultetu tog univerziteta. Vi imate član koji mu onemogućava da na matičnom fakultetu sluša predavanja iz letnjeg semestra, jer nije položio neke ispite iz zimskog. To je nešto što je potpuno anahrono.
Kad već upotrebih ovu reč anahrono, da kažem i ovo: zakon iz 1998. je anahron, a zakon iz 1992. je zastareo. I ovaj inovirani zakon, koji mi danas usvajamo, zastareo je zakon. Ovaj zakon je bio zastareo i 1992. kada je donet, zato što je Bolonjski proces počeo već 1989.
Ovim zakonom se neće rešiti neki bitni problemi univerziteta, o čemu je govorio kolega Lemajić. Ovaj zakon, npr., neće onemogućiti nefer konkurenciju na univerzitetu. Mi danas na univerzitetu - moramo biti otvoreni - imamo nefer konkurenciju, imamo lobije, gotovo bi se reklo klanove, imamo interesne grupe koje štite pristup katedrama. Nemamo pokretljivost nastavnika i profesora, nemamo ono što se zove zdrava konkurencija, a zdrava konkurencija je temelj na kome počiva univerzitet. Čim nema zdrave konkurencije, čim imamo čak i pojava nepotizma - vi znate da se mlad kadar reprodukuje iz starog univerzitetskog kadra - univerzitet je time postao zatvorena, umesto otvorena institucija.
Dakle, mnoge praktične probleme ovaj zakon neće moći da reši. Verovatno to njemu nije ni bila svrha. Međutim, ono što bi ovaj zakon mogao sa nekim amandmanima - kao što je vaš dobar amandman na član 25 - to je da da malo jači signal da smo otvoreni za Bolonjski proces, jer je Bolonjski proces najbolje što je Evropa u organizovanju visokog obrazovanja preduzela u poslednjih 10 godina.
Bolonjski proces, o kome se šire razne mistifikacije, pokušaj je Evrope da se vrati svojoj humanističkoj tradiciji. Bolonjski proces definiše fakultet i univerzitet kao samostalnu instituciju koja stvara, prenosi i ocenjuje kulturu. Univerzitet se deklariše kao čuvar evropske humanističke tradicije, kao institucija koja je dužna da harmonizuje sve evropske nacionalne tradicije, poštujući razlike i tražeći zajednički imenitelj. U jednu reč, Bolonjski proces je pokušaj da se Evropa suprotstavi američkoj varijanti univerziteta, američkom poimanju globalnog sveta, unifikaciji kultura. Stoga je vrlo važno da mi taj proces prihvatimo, da imamo pozitivan odnos prema njemu.
Gospodine ministre, meni je zaista žao što ovo moram da vam kažem, a moram i da vam se izvinim za preciznu reč. Žao mi je što ste se zaglibili u zakone iz 1998. i 1992. Oba ta zakona su močvara. Stigli ste na pola puta. Trebalo je produžiti, nije se trebalo vraćati u 1992. pa da se zaobiđe močvara. Kraći vam je put bio da idete do kraja, brže biste stigli. Kada ste se već vraćali unazad, trebalo je ići mnogo dalje, u 1930, jer je taj zakon mnogo bliži duhu Bolonjske deklaracije nego ovaj koji ste nam danas ponudili.