Poštovane koleginice i kolege, kada smo pisali onaj predizborni program koji smo delili građanima, u našoj predizbornoj kampanji, mi smo obećali da ćemo prvog dana rada parlamenta usvojiti novi zakon o univerzitetu. Od tog obećanja prošlo je godinu i po dana i, evo, pred nama je posle toliko vremena zakon o univerzitetu, koji nije spektakularno rešenje ili izmena u odnosu na 1992. godinu, mada ima nekih noviteta koji su bolji. To je, naravno, zbog toga što smo imali razne druge prioritete u zakonodavnoj delatnosti u ovom parlamentu, a i radne grupe koje su radile na izradi novog zakona o univerzitetu nisu uvek mogle da se usaglase oko toga da li će više prava upravljanja imati rektorati ili fakulteti i koji će stepen izvorne i izvedene autonomije imati razni fakulteti i univerziteti.
Naravno da je ovo privremeno rešenje koje će omogućiti buduće reforme; sada treba usvojiti bilo šta, popraviti amandmanima koliko se može, a zatim odmah započeti rad na novom zakonu o visokom obrazovanju.
Predloženi zakon nije reformski, a nije ni realno da se brzo donese reformski zakon. Pošto će opet biti novih, raznih prioriteta u radu zakonodavnog organa Republike Srbije, ovaj zakon treba popravljati amandmanima. Jer, to što je on privremen ne znači da će biti kratkotrajan; privremen, on može biti privremen godinu, dve ili tri dana, možda u ovom mandatu članova parlamenta neće uopšte ni biti predložen neki reformski zakon.
Ovaj zakon ima 150 članova i mnogo je detaljan, on treba da ima upola manje članova. Dakle, (kvalitativno) novi zakon kojim bi se reformisalo visoko školstvo u ovoj zemlji treba da ima upola manje članova i da reguliše samo osnovne stvari - kako se osnivaju fakulteti, koje standarde treba da zadovolje i koje su sankcije ako oni ne zadovoljavaju te standardne kvalitete.
Dakle, smatram, u ime socijaldemokratskih poslanika u ovoj skupštini, da je ovaj zakon loš, ali je bolji, naravno, nego Zakon iz 1998. godine i zato treba glasati za njega.
Gde je konkretno loš? Ovim zakonom se navodno vraća autonomija univerziteta i zaista se vraća u odnosu na ono što je bilo 1998; to je nesumnjivo. Opet puno stvari odlučuje i bira Vlada Republike Srbije: na primer, u članu 8 - izvođenje nastave na drugim jezicima; u članu 10 - delatnost univerziteta u inostranstvu; u članu 32 - broj studenata koji se upisuje.
Takođe smatramo da više mora da se rešava kroz statute fakulteta; na primer, obaveze i pravo pohađanja nastave, što je ovde definisano u članu 41. Mislimo da je nepotrebno potpuno da se definiše i da to treba prepustiti samim fakultetima; na nekim fakultetima (kao što je Elektrotehnički) neki oblici nastave moraju biti obavezni, jer studenti ne mogu da polažu; na nekim drugim fakultetima (kao što je na primer Matematički) ne morate ići na predavanja, možete kod kuće sedeti i vežbati te zadatke i naravno da ćete položiti ispit.
Znači, mislimo da više mora da se rešava kroz statute fakulteta. U zakonu treba da se garantuju samo osnovna prava, a za ta prava mora da garantuje država. Na primer, to bi bile osnovne obaveze univerziteta prema studentima koje su sada definisane članom 27; znači, to nije dovoljno definisano, jer tu su samo date najosnovnije stvari, ali nisu uopšte razrađene. Dakle, država ne garantuje za sadržaj statuta fakulteta.
Dalje, manje dekani treba da odlučuju. U članu 36. se govori o tome kako lice koje ima više obrazovanje može upisati studije da stekne visoko obrazovanje. Naravno, tu ima nekih uslova propisanih statutom fakulteta itd, ali dekan odlučuje o priznavanju položenih ispita. Dakle, dekan odlučuje i ako nema dovoljno veliku kontrolu na fakultetu kroz statut može diskreciono pravo da koristi na nepravilan način. To je moguć izvor korupcije.
Zatim, član 91. koji govori o pravima i obavezama iz oblasti radnog odnosa kao da je prepisan iz Zakona 1998. godine. Kao da ga je pisao neprisutni poslanik ovde lično. Najlošije od svega u ovom predlogu zakona je to što nema reforme procesa nastave i ispitivanja, nego, i dalje postoji sistem uslova, neki uslovni ispiti koje treba da položite, a nema tzv. kreditacije ili, kako se to zvalo za ovom govornicom, bodovanja.
Nema onog modernog načina na koji studenti polažu ispite, tako da imaju određeni broj poena ili kredita koji moraju u toku godine da zadovolje; na primer, dva obavezna ispita, a sve ostalo oni sami biraju iz jedne palete ispita iz te oblasti ili mogu te kredite sticati na raznim univerzitetima. To je isto jako bitno i to je takođe po Bolonjskoj deklaraciji - pokretljivost je jako bitna, da možete početi studije na jednom fakultetu, a završiti na drugom, naravno ako ispunite određeni broj tih kredita.
Prema tome, kreditacija je ovde ostavljena kao fakultativna stvar. Imamo jedan primer u Novom Sadu - ima jedna katedra koja je to uvela, ali to je samo jedna katedra na jednom fakultetu na jednog univerziteta. Smatramo da kreditacija mora da se garantuje zakonom, da država treba da garantuje da će se kreditacija izvoditi na univerzitetima u Srbiji.
Naravno, ipak je ovo bolji zakon nego polazni iz 1992. godine. Evo u čemu je bolji: konačno se, posle 10 godina bitke, uvodi studentski parlament. To predstavništvo studenata se konačno uvodi kroz zakon. Naravno, smatramo da treba u tom članu 64. napisati samo kako se taj studentski parlament bira, kao i osnovne stvari koje kao organ može i mora da zadovolji. Dakle, tu treba propisati: kako se bira, da su ti izbori jedinstveni, neposredni, redovni, da svi studenti imaju pravo kandidovanja; da taj studentski parlament, kao predstavništvo studenata na fakultetu i na univerzitetu, ima svoj statut kojim sve ostale detalje rešava. Taj član je tako i napisan, a uz amandman koji je Vlada prihvatila, mislim da je on sada postao zadovoljavajući.
Tu postoje osnovne nadležnosti, dakle, da bira studenta - prorektora i studenta - prodekana, da može da postavlja razne zahteve i pitanja na veću itd. Dobro je što je to uvedeno i sada preciznije to napisano. Mislim da će biti zadovoljne studentske organizacije koje će se boriti za naklonost studenata u tom studentskom parlamentu.
Nije dobro što taj studentski parlament neće imati čime da radi. Jer, imovina studenata je do sada bila imovina Saveza studenata, različitih oblika, koji su relikt, mada su mnogi reformisani na mnogim fakultetima i u mnogim gradovima. Oni su ipak relikt starog jednopartijskog sistema i bili su tada legitimni predstavnici studenata koji su dobijali i sticali određenu imovinu.
Sada kada imamo u novom predlogu zakona da se na novi način definiše koje je to legitimno telo studenata i kako se ono bira, onda bi nekako i ta imovina koja je bila sticana u toku mnogih ovih godina trebalo da pripadne tim legitimnim predstavnicima studenata. Znam šta će da odgovori Ministarstvo, pošto smo puno razgovarali o tome , ono će reći da je to dobra tema za razgovor, ali da još nije vreme i da treba napraviti poseban zakon kojim će se to regulisati. To je, naravno, dobar argument i to je tačno.
Mi mislimo da su oni legitimni predstavnici studenata koji treba da raspolažu imovinom studenata u ovom zakonu sada definisani. Znači, pošto se sada ovim zakonom uspostavlja novi legitimitet, onda imovinu treba ponovo dodeliti, i to baš u ovom zakonu, a ne čekati. Iz Ministarstva će stići dobar predlog zakona, ali ovde, u ovom zakonodavnom telu, nikada neće stići u ovom mandatu na dnevni red, jer će uvek nešto drugo biti prioritet. Tako da tu postoji amandman kojim se dodaje novi član 148a, a to je poslednji amandman, i o njemu ćemo negde u utorak da raspravljamo detaljnije.
Univerzitet je naravno stvoren zbog studenata i to se u Predlogu zakona više poštuje nego ranije, ali nisu prihvaćeni amandmani koje smo podneli, a koji se tiču mišljenja studenata pri reizboru nastavnika. Ovde se kaže da neko može dati mišljenje, a mi tražimo da se mora uzeti mišljenje. Naravno, kao mišljenje ne mora obavezno biti uzeto u obzir, ali morate pitati. Jer, može ko hoće uvek da ti mišljenje; sve što nije izričito zabranjeno, dozvoljeno je u Republici Srbiji, to je neki član Ustava. Mislim da sama mogućnost nije dovoljna.
Što se tiče pitanja visine školarine imamo amandman da predstavnici studenata, kojima će od iduće školske godine školarina biti mnogo viša nego što je do sada bila, za te svoje pare ima da se pitaju, npr. kakav je kvalitet nastave za te pare koje daju i da li treba da bude veći. Po našem amandmanu nije obavezno da se mišljenje studenata uzme u obzir, ali mora se dati mišljenje, pa kako god se posle odluči na veću.
Da bismo se motivisali da se formira studentski parlament na onim fakultetima gde nije formiran, smatramo da ne treba da se konstituišu saveti univerziteta i veća univerziteta, tj. saveti univerziteta i fakulteta, dok se ne konstituišu studentski parlamenti. To je naš amandman na član 148, a kojim se definiše to prelazno rešenje, tražimo da se taj član briše. Dakle, neće se konstituisati svi organi u nekom roku, dok Ministarstvo ili već skup nekih studentskih organizacija ne definišu pravila izbora za studentske parlamente i tako će motivisati studentske organizacije.
Broj predstavnika studenata u savetima je povećan amandmanom koji smo podneli sa prof. Predragom Stojanovićem. To su i studentske organizacije, kao što su Savez studenata i Studentska unija, podržale i to je usvojeno; to je dobro, jer je bilo desetina, a sada se predviđa četvrtina. Evropski standard je trećina. Dakle, evropski standard je da jednak broj poslanika imaju i osnivač i zaposleni na fakultetu i predstavnici studenata. Naravno, to je sada možda u ovom prelaznom rešenju nerealno i naišlo bi na otpor u samim fakultetskim i univerzitetskim sredinama. Zato je ovaj kompromis i usvojen - dakle, četvrtina za studente, četvrtina za Vladu i polovina za zaposlene profesore.
Šta mora da ostane u ovom predlogu zakona da bi on bio zadovoljavajući? Mora da ostane, na primer, u članj 4. da je zabranjena verska i stranačka organizacija na fakultetu. To ne sme da se izbaci. Onda, da ima pet garantovanih ispitnih rokova, kao što je i napisano u ovom predlogu zakona. Ima tu neki amandman kojim će se to dodatno definisati, ali dobro je da ostane, jer ima pet garantovanih ispitnih rokova u članu 39. Prelazni član 140. treba da ostane, mada će biti amandmana da se to izbriše. Naravno, i članovi od 141. do 143, o kojima je ovde bilo puno reči, pa neću pričati o tome.
I pored manjkavosti, socijaldemokratski poslanici smatraju da treba podržati ovaj zakon, jer je bolji od Zakona iz 1998. i još ga treba popraviti amandmanima, posebno, članove koji se bave studentskim pitanjima. Kao što rekoh, to je sada moderno shvatanje u svetu, univerzitet, postoji zbog studenata a ne zbog sholastike, postoji zbog nekoga ko te studije i plaća.
Ne treba imati iluziju da će prava reforma uopšte biti započeta u narednih godinu, dve, tri, zato što uvek ima drugih prioriteta. To je ono što ne treba da verujete kada vam predstavnici Vlade, bez obzira što ih mi podržavamo, kažu - evo, sada ćemo do kraja godine usvojiti neki novi zakon o studentskom organizovanju ili neke reforme ćemo početi. Nažalost, obim reformi u ovom društvu je toliko veliki da su ta pitanja uvek manje prioritetna nego ova ogromna pitanja koja mi ovde stalno rešavamo - te neka Crna Gora, pa pitanje Kosova, pa poreske reforme, privatizacija i razne druge stvari. Mislim da se, nažalost, prava reforma ovde neće dogoditi još dugo. Ali, šta da radimo, i ovo je bolje od onoga što smo imali 1998. godine.