Dobro. Hvala.
Predlog po Poslovniku, Pal Šandor.

Poštovana predsedavajuća, stvar je sledeće prirode: bilo bi logično da smo krenuli od najdaljeg predloga, a to je da se briše član. S obzirom da je usvojen amandman našeg kolege koji kaže da se član briše i menja u drugom sastavu, u drugom tekstu, svi ostali amandmani koji su podneti na prvobitni tekst koji je Vlada dala postaju bespredmetni. Predlažem da se onda, s obzirom da ne postoje amandmani na tekst koji je dao gospodin Stojanović, rasprava prekine, jer bespredmetna je bilo kakva rasprava o tekstu na koji nema amandmana.
Možemo samo da odlučujemo o onome što nam je ostalo, pošto je amandman gospodina Stojanovića postao sastavni deo zakona, pa nam ostaje samo da odlučujemo o tome da li prihvatamo to povratno dejstvo ili ne. S obzirom da je taj tekst izmenjen time što je amandman gospodina Stojanovića prihvaćen, svi ostali amandmani koji se odnose na tekst Vlade su u stvari bespredmetni. Nema smisla voditi raspravu o onome što je već izmenjeno. Prema tome, predlažem da tu raspravu uopšte ne vodimo.
Inače, da je usvojen samo delimično taj tekst ili da ste konstatovali da smo krenuli od najdaljeg predloga a to je da se briše taj član, rasprava bi imala smisla. Pošto je sastavni deo zakona.....

Krenuli smo od tog amandmana i piše član, gospodine Šandor.

Vi niste bili unutra. Prema tome, pošto smo promenili taj član 141. time što je usvojen tekst gospodina Stojanovića, svi ostali amandmani koji su podneti ne odnose se na taj tekst i postaju bespredmetni. Ono što nam ostaje jeste da prekinemo tu raspravu, da glasamo o ovome da li prihvatamo ta povratna dejstva ili ne. Inače, sva ostala priča koja se odnosi na taj član 141. je priča o tekstu koji je podnela Vlada, a taj tekst ne postoji, jer je prihvaćen amandman gospodina Stojanovića. Hvala.

Znate šta, jedino je moguće da podnosioci amandmana na član 141. povuku svoje amandmane, a mi nismo ovlašćeni da ocenjujemo da su oni bespredmetni, pogotovo kada se već nalaze u proceduri.
Po Poslovniku? Po amandmanu? Reč ima predsednik poslaničke grupe DOS, narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pomenuću vam samo dva imena, neću ići dalje, a ukoliko želite mogu to da učinim i u replikama - ime dekana Filološkog fakulteta Marojevića i ime dekana Elektrotehničkog fakulteta Teodosića. Potom ću vam citirati član 91. Zakona o univerzitetu iz 1998. godine: "Dekan vrši izbor u zvanje i na radno mesto nastavnika odnosno saradnika". Zatim ću vam pomenuti član 86. Zakona o univerzitetu o kome danas razgovaramo i citirati sledeći stav - izbor kandidata u zvanje nastavnika i saradnika obavlja izborno veće fakulteta koje čine svi nastavnici fakulteta, a u slučaju da je reč o izboru asistentskog zvanja i saradnici fakulteta. Zatim ću citirati sporni član 141: "Odluke u postupcima o izboru ostaju na snazi ako u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, izborno veće fakulteta donese istovetne odluke, najmanje običnom većinom glasova...".
Pitam Skupštinu Republike Srbije da li ona misli da su pojedinci u društvu u kome danas želimo da vršimo promene isti oni pojedinci koji su uništavali ovu zemlju u oblasti univerziteta 1998. godine (žagor u sali) i da li ova skupština misli da jedan Marojević, jedan Teodosić, partijski činovinici na univerzitetima, mogu deliti diplome mimo volje izbornog veća i mimo volje nastavnika.
Što se tiče retroaktivnosti ovog člana, ta retroaktivnost zapravo funkcionalno ne postoji. Nikakve se odluke ne donose retroaktivno. Izborno veće, po proceduri utvrđenoj po ovom zakonu, samo će preispitati odluke o imenovanju nastavnika odnosno saradnika fakulteta koje su donosili pojedinci. Ako mislite da Skupština Republike Srbije na univerzitetu treba da odlučuje o imenovanju u zvanje nastavnika odnosno asistenata, onda zapravo ponavljate grešku koju je ova skupština učinila 1998. godine kada je rekla da jedan čovek na sebe preuzima ulogu koju je imalo nastavno - naučno veće.
Primer Medicinskog fakulteta - 500 imenovanja u zvanje nastavnika odnosno asistenta, 256 je u skladu sa zakonom, a sve ostalo je mimo zakona i zakonski definisane procedure. Danas imamo Medicinski fakultet koji ne može više primiti nijednog asistenta, nijednog nastavnika zbog toga što je protivzakonito uzurpirano mesto koje je bilo namenjeno njima. Da li takvo stanje treba da podržimo ili treba da ovlastimo nastavnike i asistente da još jedanput provere da li je poštovana logika partije ili logika univerziteta. Imajući u vidu sve ono što se dešavalo 1998, 1999. i 2000. godine, unapred otvoreno kažemo da mnogo više verujemo u tezu da je univerzitet bio partijska ćelija, preduzeće onih koji su bili na vlasti, od onoga što je zapravo trebalo da bude.
Dakle, kada govorimo o retroaktivnosti, nje zapravo nema. Oni ljudi koji su polagali ispite kod takvih profesora, odlazili na predavanja kod takvih asistenata, ne snose odgovornost za tako nešto. Odgovornost je na Skupštini koja je tada donela zakon i na dekanima koji su taj zakon primenili, kršeći pravila zdravog razuma. Dakle, diplome neće biti poništavane, zvanja neće biti oduzimana, ukoliko su stečena u procesu koji mi naknadno ocenimo legitimnim. Kada kažem mi, mislim na nastavno-naučno veće, izborna veća, a ne na Skupštinu. Mi nemamo pravo da podržimo takvo stanje. Moramo uneti promene na univerzitet, promene koje će biti sprovedene u duhu zakona, zakona koji će poštovati zdrav razum, a nikako zakona koji će podržati stanje, jer je stanje loše. Oni koji su ovaj zakon doneli, vrlo dobro to znaju, jer su se u međuvremenu sami odrekli ljudi koje su tamo postavili.
Setite se stanja na Filološkom fakultetu, setite se meseci koji su protekli u protestima a ne u predavanjima. Na kraju je Vlada Republike Srbije, odnosno Upravni odbor Beogradskog univerziteta doneo odluku o promeni dekana Filološkog fakulteta, jer drugačije nije bilo moguće. Tada su popustili i danas samo treba da stavimo tačku na jedan sramni period naše univerzitetske istorije koji će se sasvim sigurno crnim slovima ispisivati u istorijskim knjigama koje će analizirati stanje na našim univerzitetima.

Vi tražite - šta? Po kom osnovu? Nemate pravo na repliku, niste spomenuti uopšte, niti partija, niti kao poslanik. Molim vas da napustite govornicu, zaista ne mogu da vam dam pravo na repliku.
(Bora Stanimirović: Kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.)
Da, to da. Narodni poslanik Bora Stanimirović kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, po amandmanu, a ne po pravu replike. Izvolite.

Dame i gospodo, govoriću o amandmanu, samo ću pomenuti ono što je rekao gospodin Jovanović. Na osnovu dva primera, dva dekana, dva fakulteta, donosimo čitav jedan zakon. Ova Narodna skupština ovom retroaktivnošću, ostrašćenošću pravi daleko veću grešku nego Skupština iz 1998. godine.
Pročitaću samo ovo vezano za član 141. o čemu je gospodin Jovanović govorio, gde se kaže: "Pojave strane biću univerziteta proistekle iz primene ovog zakona su brojne i do danas nisu sve evidentirane (strašno). Ovde će biti navedene one koje su tipične: masovno prisustvo naoružanih lica na fakultetima - od pojedinih nastavnika izabranih ili radno angažovanih neposrednom primenom ovog zakona, preko parapolicijskih odreda obezbeđenja dekana..." itd.
Molim vas, to ostaje za istoriju. To neće biti sramota za Skupštinu iz 1998, ali će biti sramota za ovu skupštinu, jer na osnovu dva primera koja je gospodin Jovanović pomenuo, potpuno poistovećujemo celu Srbiju; bacamo ljagu na sve univerzitete Srbije. Hvala.

Ima reč narodni poslanik Tomislav Nikolić, povreda Poslovnika.

Moram po ko zna koji put da upozorim predsednika Narodne skupštine da odobrava i prećutkuje povrede Poslovnika, koje načini predsednik poslaničke grupe DOS. Načinjene su dve povrede Poslovnika, a povređen je član 101. stav 1. i 3.
Najpre: "Narodni poslanici su dužni da poštuju dostojanstvo Narodne Skupštine". Gospodin Jovanović nam je ovde citirao, i na osnovu toga stvorio čitavu priču, jednu odredbu koja više uopšte nije u Predlogu zakona o univerzitetu. To je bila odredba - peti ili šesti stav člana 141 - koja je poništena amandmanom koji je Vlada prihvatila, i nema više toga što je gospodin Jovanović ovde citirao.
To je poništeno stavom 1. i 2. amandmana koji je podneo poslanik Stojanović, a to je da su postupci podložni preispitivanju. Nema više te odluke koja je stupila na snagu, pa da se preispituje. To je jedna stvar.
A druga stvar, da sam ja ovde izašao i da sam pominjao imena nekoga iz DOS-a, ko nije narodni poslanik i ko nije ovde u sali, verovatno bih odlukom vaše većine do sada izgubio reč i bio izbačen iz sale. Gospodin Jovanović je izašao i pominje imena naših građana, redovnih profesora univerziteta. Ne ulazim u to kakvi su oni dekani bili, ali bi trebalo bar ministar prosvete da kaže - izvinite, nije ovo mesto na kome će se ljudi pominjati po zlu, postoje njihovi fakulteti, postoji univerzitet, stručna javnost, osude od strane DOS-a su već izašle u javnost za ove tri godine.
U Skupštini, draga moja gospođo Mićić, po stavu 3. člana 101. zabranjeno je iznošenje činjenica i ocena iz života drugih lica. Ali, to je zabranjeno samo srpskim radikalima a štite se samo lica koja pripadaju DOS-u. Svako ko ne pripada DOS-u ovde može da bude izveden na stub srama, žigosan, ispljuvan, namazan katranom i perjem, samo zato što nije u DOS-u.
Vama ne pada na pamet, vi čavrljate za predsedničkim stolom kada govori predsednik poslaničkog kluba DOS-a, da ne biste morali da kažete - jeste, čula sam, ali ne smem njemu da kažem da je povredio Poslovnik.
Ne možete ljude po imenu ovde da prozivate, ako nisu tu i ako ne mogu da repliciraju, ili možda možemo svi, ali onda svi - sve, a ne srpski radikali ne mogu ni reč da progovore o drugima, a gospodin Jovanović pominje dekane. Kakvi su da su, to su, gospodine Jovanoviću, profesori univerziteta. Vi i ja o tome ne bismo mogli da diskutujemo.