Poštovano predsedništvo, poštovane kolege, u prethodnoj raspravi već je rečeno da zakoni o kojima raspravljamo neće doneti neke značajnije, suštinske promene u našem školstvu. To je potpuno tačno. To ne treba posebno dokazivati.
Ovde se radi o nekim promenama organizacione prirode, a da li su one dobre u odnosu na postojeća rešenja pokazaće vreme koje je pred nama. Nesporno je da za suštinsku reformu naših škola i obrazovnog sistema treba doneti potpuno nove zakone, drugačije zakone u odnosu na postojeće, kako osnovne zakone u ovoj oblasti, tako i ceo prateći paket podzakonskih propisa.
Zašto to nije urađeno u proteklih godinu i po dana ove vlade, pitanje je koje neću u ovom trenutku da otvaram za ovom govornicom, i neću da govorim ni stranački ni politički. Izašao sam da kažem nešto iz pozicije roditelja, jer mislim da na to imam pravo kao otac dva đaka koji se svakodnevno suočava sa brojnim problemima, nekim mukama koje prate školovanje naše dece, pogotovu ovih mlađih generacija, dakle, osnovaca.
Neću reći ništa novo, ništa spektakularno, ništa što je nepoznato i stručnoj i široj javnosti, ali jednostavno osećam potrebu i uzimam sebi za pravo da kažem nekoliko stvari u ime svih roditelja i u ime dece, zbog koje, na kraju krajeva, škole i postoje.
Najpre nešto o programima škola. Programi u školama, pogotovu u osnovnoj školi, toliko su komplikovani, toliko obimni da deca dobijaju strahovitu količinu nepotrebnih informacija, raznih nastavnih tema, raznih nastavnih jedinica, koje im uopšte nisu potrebne, ne samo u tom uzrastu nego i kasnije u životu.
Sve to decu toliko zbunjuje, da ne kažem sluđuje, da nema razloga da ti programi ostanu toliko obimni. Mislim da se vrlo brzo mora pristupiti preispitivanju potrebe za pojedinim predmetima, odnosno čitavim nastavnim oblastima, a zatim i jednom sublimiranju, odnosno sužavanju svih predmeta koji ostanu i dalje u nastavi.
Druga stvar su udžbenici. Udžbenici za naše škole su napisani tako kao da se neko trudio da ih učini što komplikovanijim, što težim, što nerazumljivijim za decu. To takođe nije novost. To je poznato i stručnoj i široj javnosti. Evo, pročitaću jedan nalaz eksperata UNICEF-a i OECD-a o udžbenicima u Srbiji. Oni kažu - u udžbenicima postoje netačne činjenice, zastarela znanja, pogrešne definicije pojedinih pojmova, ideologizirana i jednostrana interpretacija istorijskih događaja. Između jedne i dve trećine zadataka i pitanja (pazite - između jedne i dve trećine zadataka i pitanja) iz udžbenike za učenike su potpuno besmislena, a rečnik je daleko iznad njihovih mogućnosti.
I, zaista, ko ima decu u školi, ko se suočava sa onim što deca uče ne treba da bude poseban stručnjak da vidi kako su te knjige napisane. Te knjige su napisane komplikovanim jezikom, kroz definicije, kroz aksiome, kroz nešto što zaista deca ne razumeju. Dozvolite da grešim, i unapred se izvinjavam ako grešim, ali moj utisak je da neko ulaže veliku muku, veliki trud i napor da te udžbenike zakomplikuje, umesto da bude obrnuto.
Treća stvar na koju bih ukazao je položaj u kome se nalaze prosvetni radnici. Prosvetni radnici su dovedeni u poziciju činovnika. Oni stalno pišu neke programe, opterećeni su brojnom administracijom, sa jedne strane. S druge strane, ogromna količina gradiva, koju moraju tokom godine da prenesu deci, njih dovodi u situaciju da su se oni naprosto pretvorili u ulogu predavača, odnosno u nekoga ko samo non-stop daje nove informacije i nove količine znanja toj deci.
Oni nemaju vremena, zbog svega toga, da na jedan sistematičan pedagoški način steknu uvid u znanje svojih đaka. Nemaju vremena da sa njima rade, da obnove gradivo, da ga utvrde, da kod njih razvijaju logiku. Dakle, oni samo, srpski rečeno, pretrčavaju, preko onoga što im je propisano. Posledica toga je da kada dođete na roditeljski sastanak stalno čujete od učitelja (nastavnika) - radite kući sa svojom decom.
Prosto se zapitate, zašto šaljem dete u školu ako posle toga četiri ili pet sati treba da sedim kući, da ga naučim onome što je trebalo da nauči pre podne u školi. Da ne pričam o tome da veliki broj građana, roditelja, jesu ljudi sa prosečnim ili osnovnim obrazovanjem, koji nemaju mogućnosti i nemaju znanje koje mogu kod kuće da prenesu svojoj deci.
Dakle, ta deca, ako ne dobiju to znanje u školi, a ne dobijaju ga, ne mogu da ga dobiju od roditelja i unapred su osuđena na neuspeh u školi. Da bi se sve ovo o čemu sam govorio promenilo, mislim da ne treba da čekamo nove zakone. To se može uraditi i u postojećem zakonskom okviru.
Stoga apelujem i na gospodu iz Ministarstva i na sve prosvetne vlasti u ovoj zemlji - dajte da se u taj proces krene odmah. Dajte da od jeseni, od nove školske godine, bar delimično prilagodimo i promenimo školske programe, da napišemo nove udžbenike, da rasteretimo prosvetni kadar od ovih nepotrebnih, formalnih, činovničkih obaveza, pa da onda ponovo u naše škole vratimo, bar malo, za našu decu onu radost učenja.
Svi znamo da deca, pogotovu u nižim razredima škola, u modernim obrazovnim sistemima na Zapadu stiču znanja kroz igru. S druge strane, naša deca su toliko pod presijom škole da ankete govore, a to svi dobro znamo, da ogroman procenat naše dece mrzi školu i doživljava je kao noćnu moru i neku obavezu sa kojom nema veze.
Dakle, da vratimo toj deci radost učenja, a istovremeno da na ovaj način učiteljima i svim prosvetnim radnicima vratimo njihovu radost prenošenja znanja na tu decu, a ne da samo pretrčavaju preko onoga što im se nameće kroz sadašnji sistem obrazovanja.