Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2002. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, sednici prisustvuju 153 narodna poslanika i molim vas da radi utvrđivanja kvoruma ubacite identifikacione kartice u vaše poslaničke jedinice.
Konstatujem da imamo kvorum i da možemo nastaviti rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Stevan Lilić, Radomir Naumov, Vlatko Sekulović, Dušan Golubović, Dragan Šutanovac, Pal Šandor, Miroslav Markićević, Ružica Veljović, Miloš Lučić, Radič Joković, Petar Mišić, Zoran Bošković i Toma Bušetić.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Takođe, saglasno članovima 83. i 84. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam na ovu sednicu pozvala predstavnike Centra za slobodne izbore i demokratiju, predstavnike Stalne konferencije gradova i opština Jugoslavije, predstavnike Studentske unije Srbije, predstavnike Saveza studenata Beograda, studente Studijske grupe za ustavno pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, predstavnike Narodnog pokreta "Otpor", predstavnike Niške studentske asocijacije i predstavnike Studentske federacije.
Pozdravljam prisutne goste.
Jedno kratko obaveštenje - nastavak 33. sednice Odbora za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije održaće se danas u 14,00 časova, u sali 1 u prizemlju.
Prelazimo na 7. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O OSNOVNOJ ŠKOLI (zajednička načelna rasprava sa Predlogom zakona o izmenama Zakona o srednjoj školi)
Reč ima narodni poslanik Miodrag Jaćimović.

Poštovani narodni poslanici, moji prethodnici, poslanici, govorili su mnogo šta od onoga što bih sam kazao. Zadržao bih se samo na dve-tri stvari.
Mislim da nije u redu da u osnovnoj školi može biti direktor čovek koji ima višu školu, odnosno Višu pedagošku, pogotovu što sekretar u toj istoj osnovnoj školi mora imati visoku stručnu spremu.
Danas u osnovnim školama skoro da nema nastavnika i učitelja u onom starom smislu. Uglavnom su sve to profesori. I učitelji završavaju ili su završili Učiteljski fakultet, dakle, imaju visoku stručnu spremu.
Znam stanje u Čačku, u svim tim školama još ima po četiri-pet nastavnika koji su uglavnom pred penzijom i za koju godinu svi će u osnovnoj školi morati da imaju i imaće fakultet.
Drugo, što se tiče školskih odbora, budući da sam ceo radni vek proveo u srednjoj školi, oni ranije nisu imali skoro nikakvu ulogu u školi. Direktore je uglavnom postavljao komitet, dva-tri čoveka iz partijske organizacije škole odlaze kod sekretara komiteta i on im kaže ko može biti direktor te škole. Školski odbori nisu ni o čemu odlučivali.
Sada školski odbori dobijaju veoma važnu ulogu. Mislim, ako jedna škola ima 100 profesora, a takve su sve srednje i osnovne škole u Čačku, ne vidim razloga da tih 100 profesora, 100 ljudi sa fakultetskom spremom, ne može da postavi sebi direktora. Treba im neki tutor sa strane. Znate, ako 100 ljudi sa visokim obrazovanjem ne može da postavi sebi onoga ko je najbolji među njima, ne znam ko može sa strane.
Zato i predlažem da u školskom odboru bude pet profesora iz škole, a po dva člana od roditelja i iz društvene zajednice.
Stanje u školstvu (doskora sam bio u razredu, znam) vrlo je mučno, teško. Najveća plata profesora pred penzijom je oko devet hiljada i nešto, to je oko 300 dinara dnevno. Ti ljudi ne mogu da školuju svoju decu van svoga mesta i stvarno žive veoma skromno, čak i siromašno.
Zato je priča o sudijama koji će imati 30 hiljada, tj. hiljadu maraka, i profesorima koji imaju ispod 10.000, zaista i smešna i jadna, da sudija može imati tri do četiri puta veću platu od profesora.
Što se tiče veronauke - ne samo da sam je učio, nego me učio i otac, bio je veroučitelj, moram da priznam da mi je to bio vrlo težak predmet, jer nisam smeo da zamucnem, odmah bi me sredio na času.
Mislim da se u veronauci ništa loše ne uči i ne vidim razloga da mnogi pokušavaju da veronauku izbace iz školskih programa. Ona je tek uvedena i nadam se da će ostati. Nikada nije bilo više ateista nego teista. Prema tome, valjda ta većina treba da odluči - hoće li biti veronauke ili neće.
Sada ću vam to samo ilustrovati jednim primerom iz 1945. godine, kada je jedan komunistički funkcioner u Čačku skupio nas prvačiće u gimnaziji, u nižoj gimnaziji onda, i održao nam govor. Govor je počeo ovako i tako je i završio: "Dragi drugovi i drugarice, nema više Boga, novi bog je drug Staljin".
Evo, te posledice se i posle 60 godina, nažalost, osećaju. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Sreten Mitrović, a posle njega Jelena Milenković.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, osnovno i srednje obrazovanje na području Kosova i Metohije, zahvaljujući brizi naše države i Republike Srbije, a posebno Ministarstva prosvete, u teškim uslovima je funkcionisalo u skladu sa Zakonom o osnovnoj, odnosno srednjoj školi, Zakonom o radu, i pravilnicima o nastavnim planovima i programima, kao i drugim pozitivnim propisima u oblasti obrazovanja koji važe i primenjuju se na celoj teritoriji Republike Srbije. Sve promene koje se u oblasti obrazovanja dešavaju, kao izmene i dopune propisa, zakona, na ovim prostorima se dosledno primenjuju.
Pitanje reforme obrazovnog i školskog sistema veoma nas interesuje i tom pitanju prilazimo sa posebnom pažnjom. Naš stav, kao i stav roditelja i učenika, jeste da osnovno i srednje obrazovanje naše dece na ovom području mora da ostane u obrazovnom sistemu Republike Srbije, što je u skladu sa Rezolucijom 1244 kao i sa deklaracijom Ujedinjenih nacija o pravu na obrazovanje svih naroda, od predškolskog pa do univerzitetskog sistema.
Dolaskom KFOR-a i UNMIK-a 1999. godine na Kosovo i Metohiju nastao je veliki egzodus i velika humanitarna katastrofa koja, nažalost, još uvek traje. Bitnog pomaka nema ni tri godine posle bombardovanja po pitanju najelementarnijih ljudskih prava, slobode kretanja, prava na rad i povratka raseljenih lica.
Takvo stanje, koje traje, bitno se odrazilo i na osnovno i srednje obrazovanje, u nastavi na srpskom jeziku, i svim njegovim oblicima rada, kako na nastavne tako i na vannastavne aktivnosti.
Izneću jedan kratak pregled osnovnih i srednjih škola u centralnom delu Kosova tj. Kosovskom okrugu. Školske 1998-1999, pre egzodusa, bilo je 48 osnovnih škola, sa većim brojem isturenih odeljenja, i 19 srednjih škola. Od toga je školske 1999-2000, nakon dolaska UNMIK-a i KFOR-a, ostalo 19 osnovnih škola u mestima u kojima su i bile, a 29 osnovnih škola je raseljeno van teritorije Kosova i Metohije. Od 19 srednjih škola ostalo je 11; one su proterane iz svojih objekata, a uglavnom su se nalazile u gradovima, pa se nastava pohađa u okolnim selima, u objektima osnovnih škola.
Samo iz Prištine, iz samog grada, raseljeno je, i više nisu u funkciji, 11 osnovnih i 8 srednjih škola. U samom gradu nema nastave na srpskom jeziku, a nastava se odvija u okolnim selima u veoma teškim uslovima. Zbog nedostatka školskog prostora nastava se odvija u tri smene. Posebna je priča prevoz učenika iz Prištine do školskih objekata u određenim selima, u pratnji bornih kola grčkog bataljona KFOR-a.
Opštine Uroševac, Štimlje i Podujevo pretrpele su potpuni egzodus srpskog naroda. U ovim opštinama ne funkcioniše nijedna srednja ni osnovna škola. U opštinama Kosovo Polje i Obilić funkcionišu osnovne škole tamo gde je KFOR hteo da obezbedi bezbednost učenika, ili su one takođe izmeštene u srpska sela. Posebno je teška situacija u opštini Lipljan, u gradu koji je pre rata imao 70% Srba - osnovna i srednja škola proterane su iz svojih objekata i nastava se odvija u šatorima.
Kompletno je ista situacija u svim mestima i školama gde se nastava odvija na srpskom jeziku, u srpskim sredinama na čitavoj teritoriji Kosova i Metohije. I pored velikog egzodusa i mnogih poteškoća, zahvaljujući prosvetnim radnicima koji su ostali zajedno sa lokalnim predstavnicima vlasti, koji su uz veliku pomoć i podršku Ministarstva za prosvetu Republike Srbije, Jugoslovenskog komiteta za saradnju sa UNMIK-om (koji je u to vreme funkcionisao) i privremenog izvršnog veća Kosova i Metohije učinili sve da se nastava odvija po zakonu i jedinstvenom nastavnom planu Republike Srbije.
Zahvaljujući, pre svega, organizovanju školskih i zdravstvenih institucija u srpskim enklavama, sprečeno je potpuno iseljavanje Srba sa teritorije Kosova i Metohije. Prema tome, ukoliko postoji istinska želja predstavnika vlasti da zadrže Srbe koji su ostali na teritoriji Kosova i Metohije i omoguće onima koji su proterani da se vrate, za vreme svojih poseta i razgovora sa prosvetnim radnicima ne treba da daju oprečne izjave, kao što se desilo prilikom posete predsednika Koordinacionog centra, Nebojše Čovića i pomoćnika ministra prosvete Srbijanke Turajlić u istom danu, u Gračanici, odnosno Lapljem Selu. Sa takvim izjavama smo upoznali odbore na kojima smo razgovarali o obrazovanju.
Od Ministarstva prosvete Srbi sa Kosova i Metohije traže da u saradnji sa UNMIK-om traže sledeća rešenja: da naše osnovne i srednje škole na Kosovu i Metohiji ostanu u mreži škola Republike Srbije, da se u našim školama obrazovanje i vaspitanje odvija po nastavnim planovima i programima koji su propisani od strane Ministarstva prosvete Republike Srbije i da se sva propisana dokumentacija učenika izdaje po važećim propisima u Republici Srbiji, da se finansiranje naših škola vrši iz budžeta Republike Srbije. Hvala.

Za reč se javio ministar prosvete gospodin Gašo Knežević.

Moram da se obratim jednoj poslaničkoj grupi. Nemojte zaboraviti jednu stvar: ugovor, odnosno sporazum o povlačenju vojske i policije potpisala je prethodna vlast. Ova skupština je izglasala to povlačenje. Ostavili ste učiteljice da brane srpstvo tamo. I pored te činjenice - da ste vi povukli te snage i potpisali povlačenje, nova vlast je odbranila prosvetu na Kosovu, vratila univerzitet na Kosovo, on je ušao u sastav novog univerziteta, odvija se nastava na srpskom, sve nastavnike tamo finansira.
Prema tome, natčovečanskim naporima mi smo uspeli ono što ste vi upropastili.

Reč ima narodni poslanik Jelena Milenković.

Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre, narodni poslanici, predlozi zakona o izmenama i dopunama zakona o osnovnoj i srednjoj školi jesu jedan korak unapred u odnosu na zakone koje smo do sada imali i kojima smo do sada regulisali ovu oblast društvenog života. Pogotovu ako pođemo od činjenice i teze da se u oblasti obrazovanja i vaspitanja ne mogu povlačiti neki radikalni rezovi, onda se utoliko i ovaj zakon može smatrati racionalnijim i logičnijim.
Na samom početku želim da kažem da poslanici SDP u velikom delu podržavaju ovaj zakon, pre svega u onom delu koji se odnosi na započinjanje procesa decentralizacije, odnosno prenošenja izvršnih ingerencija na pokrajine i lokalnu samoupravu, kao i na povećani stručno -pedagoški nadzor nad svim segmentima rada škole. Pre svega smatram da predviđeni procesi ili predviđene mere u mnogo čemu mogu da racionalizuju, povećaju efikasnost i kvalitet nastavno-naučnog procesa.
Međutim, onaj deo zakona koji se pre svega odnosi na do sada fakultativne predmete, a to su bili veronauka, odnosno građansko vaspitanje, jeste u najmanju ruku problematičan. Pre svega, i pre uredbe kojom su ovi predmeti postali fakultativni i kao takvi bili uvedeni u osnovne i srednje škole, čule su se različite polemike i to smo čuli od gospodina ministra juče u uvodnom izlaganju. Dakle, čuli su se razni argumenti za i protiv ovakvog čina. Međutim, tada su poslanici Socijaldemokratije i Socijaldemokratske unije, a danas Socijaldemokratske partije, vrlo nedvosmisleno izrazili svoj stav.
Pre svega, država i crkva jesu dva odvojena entiteta i upravo ta činjenica jeste jedna od civilizacijskih tekovina vekovnog društva. Država je zapravo dužna da svakom pojedincu omogući uslove, odnosno okvire da neometano može da izražava i ispoljava svoju veru, ali sve ono što bi se odnosilo na uplitanje države u propagiranje bilo koje vere, bilo koje religije, bilo bi svojevrsno kršenje nadležnosti države, odnosno to bi predstavljalo jedan korak unazad u odnosu na već postignuto, kao što smo rekli, na već postignute civilizacijske vrednosti.
Smatram da pre nego što se povuče bilo koji potez, koji može da bude uobličen i sročen u okviru nekog zakona ili bez obzira da li se radi o nekoj drugoj društvenoj intenciji, koja može da ima neki drugi društveni pojavni oblik, uvek moramo da vodimo računa pre svega o globalnim aspektima, ali ne samo o tome, već upravo o trenutku u kojem živimo i o trenucima koji su iza nas. Dok smo bili opozicija, a to radimo naravno i danas, mi smo se zalagali za izgradnju multinacionalnog, multikonfesionalnog i multietničkog društva. To naravno radimo i danas. Dakle, kažem za izgradnju, mi taj cilj nismo postigli. Naprotiv, samo su se možda uslovi za izgradnju tog cilja poboljšali, ali i dalje treba da radimo na izgradnji takvog društva.
Ne možemo da prenebregnemo činjenicu da smo za poslednjih deset godina bili svedoci različitih krvavih sukoba, koji su upravo u svojoj osnovi imali i etničke, nacionalne i verske motive. Dakle, država trenutno mora da radi na sledećim stvarima, a to je da sve one tačke, elemente ili pak one mogućnosti koje mogu da dovedu do podele među građanima, ako ne potpuno iskoreni i eliminiše, onda barem ublaži, ali nikako da ih svesno ugrađuje u nastavno-obrazovni sistem.
Smatram da uvođenje veronauke nije mnogo pametan potez, da ne upotrebim neku drugu reč, iz prostog razloga što vi u jednoj školi među decom nemate podelu samo na vernike i nevernike, već i u okviru vernika imate podele na pripadnike jedne veroispovesti, druge ili treće. I uopšte, sam termin tradicionalna verska zajednica, koji se pominje u ovom našem predlogu zakona, takođe je problematičan, jer koji su to kriterijumi na osnovu kojih se može odrediti koja je verska zajednica tradicionalna a koja ne. Smatram da prema osnovnim ljudskim pravima svako ima pravo na izbor, odnosno da svako bira sopstveno viđenje sveta i sliku o tom svetu i niko nikome tu sliku o svetu, pa čak ni država, ne može da nametne, iz prostog razloga što bi u suprotnom to bila jedna represija nad slobodnom svešću.
Na samom kraju moram da kažem da moramo da budemo racionalni i da posmatramo prosto stanje iz nekog realnog ugla. Danas verska nastava, i zbog verske nastave uvedeno, građansko vaspitanje egzistiraju kao fakultativni predmeti; onda na kraju zaista teške duše moram da kažem: verska nastava kao fakultativni predmet - da, ali kao izborni predmet - apsolutno ne.

Reč ima narodni poslanik Živko Selaković, a sledeći prijavljeni govornik je narodni poslanik Nenad Lemajić.

 Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici,  poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva razmatrajući oba predloga zakona o školstvu, osnovnom i srednjem obrazovanju, ima dosta primedaba, kao i sugestija na iste. Obzirom na vreme koje imamo, ja ću se u mom izlaganju osvrnuti isključivo na Predlog zakona o osnovnoj školi.
U članu 5. Predloga zakona stoji - poslove prosvetnog inspektora može da obavlja diplomirani pravnik itd, da ne nabrajam, i to sa najmanje tri godine radnog staža.
U drugom stavu istog člana kaže se da može obavljati taj posao i lice sa odgovarajućom stručnom spremom i najmanje pet godina radnog staža, što bi značilo da i direktora škole, za koga je potrebno najmanje pet godina radnog staža, kao i školu u celini može kontrolisati neko sa manjim stručnim iskustvom. Stoga treba obavezno stajati u ovom članu - sa najmanje pet godina radnog staža, kao jedini uslov.
U članu 12. treba precizirati: za versku nastavu i drugi izborni predmet ocena bi morala da bude opisna, kao i za vladanje. Za ovu nastavu utoliko pre, jer opisna ocena ne utiče na opšti uspeh.
U članu 15. je takođe nejasano i nedorečen je, bar po mom mišljenju, obzirom da se između ostalog pominju i politička opredeljenja i slično, a znamo da nastavnika i stručnog saradnika to izričito obavezuje da to ne sme da bude.
U članu 24. nelogično je da u školskom odboru bude samo tri člana iz škole. Neophodno je da od ukupno devet članova školskog odbora bude pet članova iz redova nastavničkog kadra, tj. članova škole.
Ako se ovakav predlog, ponuđen u ovom članu, usvoji, to onda znači da je i škola politizovana i sužen je prostor za rešavanje školskih problema, a znamo da politici nije mesto u školi.
U pregledu odredaba zakona o osnovnoj školi koje se menjaju, uzgred rečeno o razrednoj nastavi od I do IV razreda skoro da se i ne govori. Ni reči o učiteljima, koji su za razrednu nastavu neprikosnoveni. Stoga se nameće jedno od najvažnijih pitanja: šta sa decom od I do IV razreda koja ne mogu da pređu iz jednog u drugi razred.
U članu 79. trebalo bi da stoji: nastavnika, stručnog saradnika i vaspitača ne treba da bira direktor, već posebno telo osnovano na nivou škole, a školski odbor treba da prihvati ili odbije taj predlog. U suprotnom, centralizovana mogućnost direktora škole bila bi sa velikim mogućnostima.
Članom 122a. stav 9. reguliše se profil i izbor sekretara škole. Sekretar škole mora da bude pravnik sa najmanje pet godina radnog staža. Nije dovoljno što je rečeno - stručno lice sa visokom školskom spremom, jer to je uopšteno zvanje. Svima nam je dobro poznato da je 90% posla sekretara škole vezano baš za poznavanje prava.
U Predlogu zakona puno se govori o deci ometenoj u razvoju, što je pravilno i dobro, ali gde se pominju izuzetno nadarena deca - nigde. Pomalo je čak i neskromno da se za versku nastavu i izborni predmet izdvajaju tolika sredstva, a ne i za natprosečne, talentovane i nadarene učenike iz raznih oblasti.
Zbog svega pobrojanog u mom izlaganju, poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva smatra da je ovaj Predlog zakona o osnovnoj školi rađen na brzinu, po opštoj oceni su ga radili pedagozi koji nisu duže vreme uključeni u rad u osnovnom obrazovanju.
Ovaj Predlog zakona o osnovnoj školi treba doraditi; u suprotnom, poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva ga ne može podržati niti glasati za njegovo usvajanje.