Dame i gospodo narodni poslanici, dok raspravljamo o ovim zakonima koji su jako bitni za svako društvo, postoji ona stalna briga i zabrinutost našeg naroda, srpskog naroda i ostalog nealbanskog na Kosovu i Metohiji, da li će ovi zakoni važiti na teritoriji Kosova i Metohije za one koji žele da tamo važi.
Istakao bih da sam uporno bio na svim sastancima Odbora za prosvetu, iako nisam član, zatim na Odboru za međunacionalne odnose, kao i na ostalim, gde smo iznosili činjenice, i ja i ostale kolege. Kada gospodin ministar spočitava prethodnoj vlasti i prethodnom režimu da nisu puno uradili po pitanju prosvete na Kosovu i Metohiji, moram da kažem da ja ne pripadam tom prethodnom režimu i prethodnoj vlasti.
Ono što je novo - angažovanjem Vlade Srbije se uradilo dosta po tom pitanju, da i dalje važi srpski prosvetni sistem na području Kosova i Metohije, kao što treba i da ostane, univerzitet je vraćen, rektorat i nekoliko fakulteta, ali u toku ove školske 2002-2003. vratiće se, ako bog da, i ostali, bar je bio takav plan i takva odluka Vlade Srbije.
Moramo da nastavimo u tom pravcu. Ali, još jednom bih podsetio ovu skupštinu i sve vas, dragi prijatelji, da ne koristimo neke termine koji ne postoje. Na Kosovu i Metohiji ne postoji UNMIK-ovo školstvo, jer je on jako dobro pismen. Oni niti predaju u tim školama, niti se školuju. Postoji albansko školstvo, koje želi da bude dominantno, kao i u svemu. Ako želimo da stvorimo albansku državu i zid od pet metara, koji je predsednik Koordinacionog tela Nebojša Čović pominjao, najbolje ćemo im pomoći ako ukinemo srpske prosvetne zakone za one koji žele da ih poštuju; znači, ako njima onemogućimo da se školuju po svojim zakonima, tada ćemo pomoći Šiptarima da etnički očiste Kosovo.
Nadam se da nikome u ovoj zemlji, ma koje orijentacije bio, nije to cilj i nije to želja. Jednostavno, nije dobro kada pomoćnici ili zamenici ministra dođu dole i zbunjuju prosvetne radnike. Prosvetni sistem nisu samo prosvetni radnici, već su to prvenstveno učenici i njihovi roditelji.
Ako sistem školovanja za Srbe i ostale koji žele tako ne bude isti na Kosovu i Metohiji kao što je na primer u Pirotu, Somboru ili Beogradu, imaćemo jednu katastrofu, jer po šiptarskim zakonima Srbi ne žele da se školuju.
S druge strane, Srbi nijednog momenta ne pretenduju da Albancima, odnosno Šiptarima nametnu svoj stil školovanja, svoje programe, svoje planove. Jednostavno, neka se školuju onako kako misle i za njih neka narodni heroji budu Skenderbeg, Adem Jašari i ostali, ali će Srbi učiti onako kako se uči u ostalim delovima Srbije, a ne samo na Kosovu i Metohiji.
Dakle, svrha ovog mog obraćanja je da još jednom opomenem i upozorim da se tamo formira albansko školstvo, i da se na taj način, gde je bio izvor nestabilnosti, nesreća, preko dece, a tu smo svi najosetljiviji, vršilo proterivanje Srba i ostalih nealbanskih zajednica sa Kosova i Metohije, da se to ne ponovi, već da srpski prosvetni sistem važi za one koji to žele i na tom području.